Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Формирање и транспортовање трупа Приморског кора
На основу поменутог споразума између српске и црногорске владе и између врховних команди, указом краља Петра од 21 фебруара формиран је Приморски кор, у чији су састав поред дотадашњих Приморских трупа (сада Приморски одред) ушли: Дринска дивизија I (без 2 артиљериског дивизиона, који је био у саставу 2 армије), минерска чета, 1 дивизион Дунавског пољског артиљериског пука, један хаубички дивизион, једна батерија опсадних топова калибра 120 мм, једно одељење великог мостовог трена, једно ваздухопловно одељење и једно одељење рефлектора. Кор је укупно бројао: 30.450 људи, 41 артиљериско оруђе, 20 митраљеза и 4 аероплана.
Дан раније него што је краљ Петар издао указ о формирању Приморског кора, 20 фебруара, грчка влада је прихватила захтев српске владе да обезбеди превожење Приморског кора од Солуна до Медове и тражила обавештење о бројном стању јединица, како би обезбедила одговарајући бродски простор. Кад је била обавештена о бројном стању, грчка влада је обећала да ће српској влади ставити на располагање 65 бродова, с тим да Србија за сваки брод плаћа дневно по хиљаду динара. Обавештавајући о томе Врховну команду, 2 марта, Пашић је захтевао да се Приморски кор транспортује по ешелонима, како би читава експедиција што мање коштала. Имајући у виду овај захтев претседника владе, као и околност да је капацитет пристаништа у Медови, где је требало да се трупе искрцавају, мали, Врховна команда је одлучила да се Кор превезе у пет ешелона. На захтев српске владе, грчка влада се такође обавезала да све транспорте обезбеди својим ратним бродовима, с тим што ће српска Врховна команда пет дана унапред најавити полазак сваког ешелона. Пашић је о томе обавестио Врховну команду 28 фебруара.
Штаб кора је отпочео рад у Скопљу 28 фебруара. Пет дана раније у Солун су упућени начелник штаба и интендант и стављени на располагање пуковнику Васићу, српском претставнику при грчкој Врховној команди, са задатком да у заједници с грчким властима организују прихват, смештај и укрцавање делова Кора који буду пристизали у Солун. Они су обезбедили зграде за смештај јединица у току њиховог задржавања у Солуну и организовали складишта људске и сточне хране, тако да је и снабдевање текло нормално.
Према наређењу Врховне команде, командант Приморских трупа био је дужан да изврши све припреме за искрцавање Приморског кора у Медови. Седмога марта је и краљ Никола дао команданту Приморских трупа сугестије у истом смислу.
Другога марта је командант кора наредио команданту Приморских трупа да у рејону Скадра не предузима ништа пре доласка Штаба кора, као и да изврши потребне оправке пута Медова – Бушати. Он је такође наредио да се на погодном месту на Дрињачи и Бојани обезбеде прелази за артиљерију којом је требало ојачати снаге на Бардањолту и Тарабошу.
По плану Врховне команде, превожење снага Приморског кора преко Скопља до Солуна вршено је железницом од 3 марта до 7 априла, сем 1 дивизиона Дунавског артиљериског пука који је упућен у Солун још 18 фебруара.
Грци су у то време пребацивали своје снаге из јужне Македоније у Епир, ради ојачања опсаде Јањине, те је одвајање бродова за транспорт Приморског кора ишло споро и тешко. Стога је 1 дивизион Дунавског пољског пука, као први ешелон Кора, укрцан на четири мања брода, кренуо за Медову тек 1 марта. Због јаке буре, брод “Апостолос” се насукао на стену код Халкиса и разбио се. На броду је било 180 војника и 200 коња. Војници су спасени сви осим једнога, док се 75 коња удавило. Спасено људство и стока сачекали су следећи ешелон и с њим се пребацили у Медову.
По искрцавању у Медови, дивизион је пребачен у рејон Бушата, где је 11 марта постављен на ватрене положаје.
Седмог марта је на шест грчких бродова укрцан други ешелон, састава: 17 пешадиски пук Дринске дивизије I, ваздухопловно одељење и већи Део коморе. Иако је по споразуму требало да транспорт обезбеди ратним бродовима, Грчка то није учинила. Ипак, бродови су без сметњи стигли до Медовског залива, и то пет бродова у току 11-ог и ноћу 11/12 марта, а шести, који је прихватио бродоломнике из првог ешелона, 17 марта.
Искрцавање у Медови ишло је доста споро, јер су средства за то била оскудна. Дванаестога марта пред Медовским пристаништем нашло се девет бродова: пет из другог ешелона Приморског кора; две грчке лађе, од којих једна с товаром хране из Трста а друга с 5 брзометном батеријом Приморских трупа, коју је требало пребацити за Драч; аустриски брод “Шкодра”, који је редовно саобраћао на линији Котор – Медова; и црногорска једрилица “Бонапарта” (заплењена од Турака). Због непогодних прилаза и недовољне дубине воде, ови бродови нису били у пристаништу, већ су спустили сидра на удаљењу 1- 2 километра од обале.
Око 11 часова тога дана командант Приморских трупа обавестио је команданта пристаништа мајора Остојића да је турска крстарица “Хамидија” бомбардовала Драч и да ће, вероватно, бомбардовати Медову, и с тим у вези наредио да се предузму потребне мере предострожности: поред осталог, да се 5 брзометна батерија искрца и изведе на положај, како би “покушала колико-толико заштитити пристаниште”, а да пешадиске јединице буду спремне да одбију евентуални покушај искрцавања с “Хамидије”.
Мајор Остојић је, у споразуму с црногорским управником луке Хајдуковићем и командантом места Кусовцем, предузео мере да се бродови привуку у пристаниште и људство што пре искрца. За привлачење бродова требало је да се искористи канал, широк 10 – 12 метара а дубок око 2,5 метра, који је средином луке одржавала струја једног потока који увире у залив. До 12 часова, када се “Хамидија” појавила северно од Медовског залива, само су три брода (“Занос Сифнео”, “Зевс” и “Марика”) успела да уђу у пристаниште, а четврти (“Елпис”) био је тек стигао до улаза. Брод “Вервињотис” насукао се на плићак непосредно уз улаз, а “Трифимија” нешто дубље у каналу, док “Хрисомалис Сифнео”, с храном из Трста, није успео ни да се покрене, јер су му котлови били угашени. Уз њега се задржала и црногорска једрилица. Од 5 брзометне батерије искрцана су на обалу два топа; али пошто коњи и запрега, који су били при дну брода, нису могли да се искрцају, “Хамидија” је отпочела бомбардовање пре него су ови топови уопште били у стању да отворе ватру.
“Хамидија” је око 12 часова отворила ватру с даљине 2 – 3 километра. Брод “Елпис” је погођен с 2 – 3 метка, али је успео да уђе у пристаниште и да се заклони иза Медовског гребена. “Хамидија” је затим пренела ватру на насукани брод “Трифимију”, на коме су била још два топа 5 брдске батерије. На иницијативу подофицира Марка Трифуновића и Вукашина Трифуновића, ови топови су с бродске палубе одмах отворили ватру на турску крстарицу; принудили је да се повуче нешто уназад.
Она се уствари повукла прво око 300, затим још око 800 метара, па најзад и даље према северу, док се није заклонила иза Медовског гребена, где је била ван домета топова с “Трифимије”. Али су сада и бродови у пристаништу били ван домета њене артиљерије, као и сама “Трифимија”, која је већ била делом оштећена. Посада брдских топова, с којом је био и капетан “Трифимије”, Грк Немико, својом одећом је зачепила рупе које су на броду направиле турске гранате.
Пошто се заклонила иза гребена, “Хамидија” је отворила ватру на брод “Хрисомалис Сифнео”, који је укотвљен стајао на пучини, и убрзо га запалила. Једрилица “Бонапарта” такође је погођена с неколико метака, који нису експлодирали. “Хамидија” је тада продужила дејство на “Вервињотис”, на коме је било још делова 17 пука. На иницијативу Ника Хајдуковића и Рака Кусовца, аустриски брод “Шкодра” је пре доласка “Хамидије”, с “Вервињотиса” спасао око 400 војника. Преостали војници су, под дејством ватре с “Хамидије”, поскакали у воду и делом се спасли пливајући а делом се утопили.
Када су “Хрисомалис Сифнео” и “Вервињотис” потопљени, “Хамидији” је претстојало или да и сама покуша да уђе у пристаниште или да се удаљи. Пошто су на “Трифимији” брдски топови још стајали спремни да отворе ватру, капетан “Хамидије” је одлучио око 13,30 часова да се повуче према западу.
Грчка влада је одмах изразила жаљење због овог догађаја и наредила да се поведе истрага, пошто је било предвиђено да грчки ратни бродови прате транспорт српских трупа од Крфа до албанског приморја. Испоставило се, међутим, да се команданти транспортних бродова нису зауставили у Крфу, већ су на своју руку, без заштите, продужили за Медову. Али одговорност што пристаниште није било обезбеђено сноси свакако и командант Приморских трупа, који, и поред наређења српске и црногорске Врховне команде да заштити пристаниште, није у том смислу готово ништа предузео, тако да су се “Хамидији” могла супротставити само два брдска топа с палубе “Трифимије”, и то једино захваљујући присебности и иницијативи два подофицира.
Трећи ешелон Приморског кора образовали су: Штаб кора, 5 пешадиски пук Дринске дивизије I; дивизион хаубичке артиљерије, 5 и 7 опсадна батерија, пионирски полубатаљон, минерска чета, инжињериска алатна колона, мостови трен Дринске дивизије I, одељење великог мостовог трена, рефлекторско одељење, корпусно телеграфско одељење, телеграфско одељење Дринске дивизије I, санитетско слагалиште и две пољске болнице. Овај ешелон укрцан је на шеснаест грчких транспортних бродова, који су из Солунског залива испловили 17 марта у 12,30 часова, праћени крстарицом “Хидра” и контраторпиљером “Доксо”. Сутрадан су предњи делови конвоја уплови.ли у Коринтски канал. Провлачење кроз узани и стеновити канал ишло је споро и завршено је тек 20 марта. А сутрадан је грчки капетан фрегате Сактурис саопштио команданту Приморског кора да се, по наређењу Министарства морнарице, читав конвој мора задржати у Коринтском заливу до 23 марта, иако прави разлог задржавања није могао саопштити. И поред интервенције српске Врховне команде, њеног претставника у Солуну и српског посланика у Атини, конвој је без потребе и неоправдано задржан у Коринтском заливу до 27 марта. У току тог задржавања у заливу, на броду “Патрис”, на коме су били штабови Приморског кора и 5 пука, два батаљона и две болнице, појавио се тифус. С великим напорима болест је локализована. Али су настале нове тешкоће због понестајања хране и воде, јер се при укрцавању снага није рачунало са успутним задржавањима. Стога се храна и вода морала из Атине пребацивати железницом за Коринт, а одатле специјалним лађама до бродова с људством и стоком.
Двадесет седмог марта, у 15 часова, овај ешелон је испловио из Коринтског залива, уз пратњу крстарице “Псаре”, торпиљера “Никополоса” и контраторпиљера “Ајтоса”. Сутрадан изјутра конвој је стигао у Патраски залив, где је поново непотребно задржан до 29 марта, када је покрет настављен ка Крфу. У Крф је приспео 30 марта у 6 часова, а даљи покрет је настављен тек у 17 часова, тако да је и ту изгубљен један дан. Тридесет првог марта, у 13 часова, конвој је приспео у Медову. Тако је трећи ешелон без стварне потребе изгубио у путу десет дана.
У Медови је команданта Приморског кора сачекао начелник црногорске Врховне команде бригадир Јанко Вукотић. Генерал Бојовић је преко њега изразио жељу да се састане с краљем Николом ради прецизирања споразума о јединственом командовању црногорским и српским снагама. Краљ Никола је одговорио да је спреман да прими генерала Бојовића. Стога се командант Приморског кора упутио у Цетиње, користећи притом прилику да извиди положаје источно и североисточно од Скадра. На састанку с краљем Николом 2 априла и формално је постигнут споразум по коме је сва црногорска војска у рејону Скадра стављена под непосредну команду генерала Бојовића, а Бојовићу поверен задатак да организује општи напад на Скадар. У том смислу краљ Никола је издао наредбу својој војсци. При повратку из Цетиња генерал Бојовић је извидео Тарабош и Брдицу. У међувремену је трећи ешелон искрцан у Медови и 3 априла упућен ка Скадру. Сутрадан су се сви његови делови прикупили у рејону Бушати – Барбалуша, где су још раније били прикупљени први и други ешелон.
У Солуну су тих дана чекали на укрцавање: 6 пешадиски пук и Штаб Дринске дивизије I, два дивизиона пољске артиљерије и неки мањи делови, док је 4 пешадиски пук и Коњички пук, као и одељење мунициских и профијантских колона, тек требало да се пребаце железницом из Србије у Солун. Међутим су велике силе вршиле јак притисак на српску и црногорску владу да одустану од даље блокаде и напада на Скадар. Четвртог априла је претседник српске владе Пашић тражио мишљење Врховне команде: да ли би се без штете за операције код Скадра могла обуставити даља експедиција делова Приморског кора, пошто велике силе саветују Србији и Грчкој да обуставе даље слање трупа, јер је питање Скадра већ решено.1 Пашић је истовремено упозорио Врховну команду да је одговорност Србије увећана тиме пгго је Бојовић преузео команду над свим снагама око Скадра, те му треба скренути пажњу да чува школе, болнице, цркве и све стране установе. Због поменутог притиска великих сила, краљ Никола је захтевао од генерала Бојовића да што пре нападне Скадар. Бојовић није дао одређен одговор на овај краљев захтев. Али на питање српске Врховне команде да ли би могао рачунати на успех напада у случају да се обустави слање нових снага, он је одговорио да за то “има доста изгледа”, али не може поуздано тврдити. Сличан одговор послала је Врховна команда Пашићу 6 априла, уз напомену да би без преосталих снага Приморског кора напад требало предузети само у врло хитном случају, “ако би Скадар по задобивеном успеху припао Црној Гори”. Истога дана Пашић је јавио Врховној команди да је питање напада на Скадар чисто војна ствар у коју се он не може мешати, али да би с политичког гледишта било боље ако се град што пре заузме, напомињући усто да би било веома рђаво ако предузети напад не би успео.
У међувремену је четврти ешелон био укрцан у Солунском заливу; очекивало се још да пристигну ратни бродови, па да конвој крене за Медову. Међутим је Пашић 7 априла наредио да се обустави даље слање трупа а укрцани делови врате у Србију. Врховна команда је у том смислу одмах издала потребна наређења пуковнику Васићу и обавестила команданта Приморског кора. Због обустављања даљег пребацивања трупа под Скадар, Приморски кор није имао предвиђену јачину: уместо 30.450, он је имао свега 17.000 војника, 40 топова и 4 авиона.
Али је генерал Бојовић 6 априла известио Врховну команду да је поново детаљно извидео непријатељске положаје и стекао уверење да ће успети да заузме М. Бардањолт и Штој не чекајући остале делове Кора. А пошто је за пребацивање снага ка В. Бардањолту било потребно још само да се подигне мост на Дрињачи, поновни напад на Скадар требало је убрзо да буде изведен.
Припреме за напад
У току извиђања система одбране командант Приморског кора је дошао до закључка да је Тарабош врло тешко заузети. Стога је сматрао, иако је уочавао да би падом Тарабоша био осигуран пад Скадра, да се на том правцу ипак не треба отсудно ангажовати.
Брдица је, према његовој оцени, такође претстављала природно јак и добро утврђен објекат, на који би отсудан напад био утолико тежи што је земљиште испред њега веома тешко проходно на удаљењу од 4 километра, како због мочварности тако и због већег броја канала за одводњавање, који су претстављали озбиљне препреке. Због тога ни Брдица није била погодна као објекат и правац напада главних снага, иако би њеним падом био убрзан пад Тарабоша, а тиме и Скадра.
Међутим, сматрао је он, В. Бардањолт и коса Ренцит, које су држале црногорске снаге, и који су доминирали М. Бардањолтом, нудили су најбоље услове за напад, јер се са ових положаја могло најлакше овладати М. Бардањолтом, чији би пад значио и пад Штоја и положаја у рејону Тепе, а тиме и Скадра. Незгода овог правца била је у томе што је било веома тешко пребацити снаге преко Дрима до В. Бардањолта, а нарочито артиљерију.
Штојски отсек, по мишљењу команданта Приморског кора, није нудио услове за напад главних снага, поред осталог и због тога што су, за напад тим правцем, били потребни велики напори око пребацивања трупа из рејона Љеша.
На основу такве процене услова за напад, генерал Бојовић је одлучио да се отсудан напад изведе преко М. Бардањолта а да се на осталим правцима напада демонстративно у циљу везивања непријатељских снага.
У духу ове одлуке, груписање снага требало је извршити овако: на В. Бардањолту, поред шест црногорских бригада (Колашинске, Дурмиторске, Васојевићке, обе Мјешовите бригаде и Одреда М. Матановића), које су тамо већ биле, и артиљерије Зетског одреда, требало је у току 10 и 11 априла да се прикупе два пука (5 и 17) Дринске дивизије I, хаубички дивизион 120 мм и једна брзометна брдска батерија. За команданта свих снага на Бардањолту, по наређењу краља Николе, наименован је бригадир Јанко Вукотић.
Српске Приморске трупе (сада Приморски одред: 5 и 6 пук Дринске дивизије II и три батаљона из Шумадиско-албанског одреда) требало је да се прикупе јужно од Брдице. Четири батаљона с једном брдском батеријом из састава црногорског Приморског одреда и једна пољска батерија из Приморског кора, под командом командира Гојнића, требало је да поседну положаје у рејону с. Труши, ради обезбеђења непосредније везе између црногорског Приморског одреда и српских Приморских трупа. Брдички сектор, сем тога, ојачан је и с две опсадне батерије, од којих је једна постављена на Мелгушки Вис, са задатком да туче Брдицу и положаје у рејону с. Тепе, а друга у рејону с. Ашта, за тучење М. Бардањолта и, по потреби, Брдице и с. Тепе. Све ове снаге биле су под командом команданта српских Приморских трупа пуковника Поповића.
Црногорски Приморски одред (састава: Катунска, Ријечко-љешанска и Црмничко-приморска бригада и одредска артиљерија), после пребацивања поменутих батаљона под командом командира Гојнића у рејон с. Труши, задржан је у рејону западно и југозападно од Тарабоша. Одредом је и даље командовао бригадир Мартиновић.
На Штојском отсеку, под командом бригадира Бећира, прикупљени су: Драгочки одред бригадира М. Николића и Врачки одред (уствари Зетска бригада) командира А. Раичевића.
Снабдевање Приморског кора вршено је најпре из Солуна, а затим грчким и аустро-угарским бродовима из Ријеке и Трста, где су били упућени специјални набављачи, које је директно финансирало Министарство војно. Главно слагалиште Кора организовано је у Љешу, јер је постојала стална опасност од поновног бомбардовања Медове. Приручно слагалиште за снабдевање снага на В. Бардањолту организовано је у с. Веудењу, а за снаге у рејону с. Бушати организовано је у с. Барбалуши, док су црногорске трупе снабдеване као и раније.
У циљу обезбеђења прегрупације и снабдевања јединица биле су предузете мере за оправку путева Медова – Љеш – Барбалуша и Љеш – Грамши – Пистули – Веудење. Предвиђено је да се у рејону с. Тањоле подигне понтонски мост на Дрињачи, за пребацивање Дринске дивизије I и артиљерије, да се изгради пут од Тањоле до с. Јубани. Међутим је 6 априла почела да пада јака киша, која је трајала пуних десет дана и озбиљно успоравала све радове, како на оправци путева тако и око пребацивања јединица. Дрињача је за то време много надошла и излила се, те понтонски мост није било могуће подићи. Јединице и артиљерија су стога морале да се пребацују сплавовима, што је у тим условима било и споро и ризично. У склопу припрема за напад вршене су оправке телеграфских и постављање телефонских и релејних веза. Поред веза између појединих отсека у систему опсаде, успостављена је била и релејна веза преко с. Пуке за Призрен, с командантом 3 армије.
Иако су поменуте припреме вршене уз озбиљне тешкоће, ипак су 10 априла биле у завршној фази. Тога дана је командант Приморског кора издао заповест за напад, коју је требало сутрадан доставити свим јединицама. Заповешћу нису били прецизирани дан и час напада, већ је то требало накнадно телефоном наредити.