Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
По прекиду примирја претстојао је нов напад црногорске војске на Скадар. Али пошто је знала да су Турци време трајања примирја искористили за довршење и изградњу фортификациског система и за организацију одбране, црногорска Врховна команда је сматрала да сопственим снагама неће моћи сломити отпор противника и заузети град. Зато се обратила српској влади и Врховној команди за помоћ у артиљерији и за садејство српских Приморских трупа у овом нападу. Међутим када је тражена помоћ добијена и када је требало планским ангажовањем свих расположивих снага, у концентричном нападу, развући непријатеља, онемогућити му маневар по унутрашњим правцима и, на тај начин, осигурати успех, краљ Никола је, супротно предлогу својих команданата, одлучио да у нападу отсудно ангажује само Зетски одред, под командом престолонаследника Данила, а да остале црногорске и српске трупе, на својим правцима, само демонстрирају, и то претежно артиљериском ватром. Руководећи се, очигледно, тежњом да осигура лични престиж престолонаследника, он, – упркос настојањима потчињених му команданата, посебно начелника Врховне команде бригадира Вукотића, који је успешно руководећи операцијама у Санџаку био освојио краљево поверење као вешт и способан командант, – није могао реално да цени ситуацију, нити је уочавао да је за обезбеђење успеха у предвиђеном нападу потребно ангажовање и максимално напрезање свих расположивих снага. Краљ Никола, наиме, није схватио да је само обезбеђењем успеха у нападу могао осигурати престиж династије, односно престолонаследника, и црногорске војске у целини. Стога је, прецењујући могућности Зетског одреда, и поред озбиљних неуспеха тог одреда у дотадашњим борбама око Скадра, тежио да што више ограничи самосталност и иницијативу осталих команданата., забранивши отсудно ангажовање њихових снага. Краљ је, дакле, хтео да осигура ореол победника кнезу Данилу, чак и по цену озбиљног ризика, чега, свакако, није био свестан, пошто је, изгледа, веровао да ће Зетски одред заузети Скадар.
С фронта Зетског одреда, пре свега правцем преко В. Бардањолта, нудили су се, бесумње, најповољнији услови за наношење главног удара у нападу на Скадар. Али снаге Зетског одреда нису биле довољне да изборе решење битке, само уз демонстративно ангажовање снага на осталим правцима. Зато је, када је већ одлучено да остале снаге само демонстрирају, Зетски одред требало ојачати на рачун тих снага. Управо, за извођење демонстрација на правцу Брдице и Тарабоша довољне су биле само српске Приморске трупе или, можда, само два пука из састава ове групације, док је црногорски Приморски одред, тј. све црногорске снаге, требало ангажовати на фронту Зетског одреда. Прикупљањем свих црногорских снага на овом делу фронта створена би била могућност да се на правцу главног удара, тј. преко Бардањолта, ангажују све снаге Зетског одреда, док би Приморски одред био ангажован на помоћном, штојском, правцу. На тај начин би се на правцу главног удара створила довољно јака групација која би максималним напрезањем, уз одлучан напор и снага са штојског правца, могла да постигне решавајући успех. Међутим, пошто се краљ Никола није одлучио за такво груписање снага, одлучујући успех требало је да избори сам Зетски одред, који је уствари претстављао једва половину укупних снага којима је располагала Врховна команда, док је друга половина снага требало да буде ангажована на извођењу демонстрација. Одлучивши се за напад само Зетским одредом, а знајући да је кнез Данило, као командант овог одреда, у дотадашњим борбама испољио потпуну неспособност, краљ Никола је уочио да је за обезбеђење успеха у претстојећем нападу потребно извршити неку измену у командовању, разуме се, само у границама које је дозвољавала његова решеност да кнезу Данилу осигура славу победника. Зато је бригадира Вукотића, као свог најбољег команданта, одредио за команданта снага на правцу главног удара. Ово је решење наоко било апсурдно, али у суштини целисходно: апсурдно утолико што је начелник Врховне команде, супротно нормама војничке субординације, постављен за потчињеног једном команданту одреда; али целисходно стога што је кнез Данило тиме уствари само формално остао командант одреда, јер је даљи рад око организације и извођења напада преузео бригадир Вукотић.
Уочивши да су одлуком команданта одреда предвиђене веома слабе снаге на тежишту напада, бригадир Вукотић је ове снаге донекле ојачао на рачун оних које су биле предвиђене на помоћном правцу. Али, и поред тога, снаге на тежишту напада нису биле довољне за извршење постављеног задатка, док су снаге на помоћном правцу биле сразмерно исувише јаке. То утолико пре што је према замисли о извођењу напада требало да помоћне снаге пређу у одлучан напад тек пошто главне снаге овладају В. и М. Бардањолтом, тј. пошто доврше пробој непријатељске одбране и тиме, уствари, доведу сасвим у питање могућност даље турске одбране. С обзиром на то, на помоћном правцу су свакако биле довољне снаге једне, евентуално нешто ојачане, бригаде, док је све остале делове Одреда требало ангажовати на тежишту напада. Међутим, и после ојачања које је извршио бригадир Вукотић, у напад преко Бардањолта, где се тражило решење, упућено је упочетку мање од две трећине снага Зетског одреда, односно једва једна трећина укупних снага којима се располагало. То су, разуме се, биле исувише слабе снаге да би и максималним напрезањем могле постићи одлучујући успех, само уз демонстративна дејства на свим осталим правцима, утолико пре што ни командант одреда ни Врховна команда нису имали својих резерви.
Груписање артиљери је такође није било правилно. Она је била размештена на широком простору, на више ватрених положаја, по водовима и батеријама, и због отежаног командовања није могла да сасреди ватру на најосетљивијем месту у тренутку када је њено дејство било најпотребније, нарочито првог дана напада.
Јединице такође нису биле снабдевене никаквим средствима за сечење жице. Стога су се оне првога дана напада нашле голоруке и скоро беспомоћне пред јаким, дубоким и добро брањеним жичаним препрекама. Пушчаном ватром нису се могли направити пролази, а у покушајима да се голим рукама савладају препреке – јединице су претрпеле исувише велике губитке. Неких формациских средстава за отварање пролаза, истина, није било, али се свакако могло више учинити на прикупљању приручних средстава (косијера, секира, клешта и др.) којима би се, уз оно нешто маказа, могло више постићи, како се то и показало 9 фебруара код Васојевичке бригаде.
Успех је већ напред озбиљно доведен у питање свим овим грешкама у организацији и припреми напада. А грешке команди у току извођења напада упропастиле су и оно мало изгледа да се овим нападом нешто озбиљније постигне.
Пре свега, извршен је у основи фронталан напад на В. Бардањолт. Заправо, три бригаде су упућене у напад на к. 274 и отпорне тачке јужно од ње, као на главни чвор одбране, док је једна бригада нападала на фронт Муселимова Главица – Доњи Вис. На тај начин је главнина снага фронтално нападала на део турског положаја који је био најјаче утврђен и најбоље брањен.
Доњи Вис је, међутим, како смо видели, био једина отпорна тачка у систему одбране на овом отсеку која није била заштићена жичаном препреком. Према томе, то је била најслабија тачка одбране В. Бардањолта, а с обзиром на њен положај у односу на главну отпорну тачку (к. 274), она је била веома значајна. Продором преко Доњег Виса црногорске снаге су могле озбиљно угрозити одрбану на к. 274, како с бока тако и из позадине, утолико више што је с непоседнутих висова у рејону југозападно од с. Гајтани и северозападно од с. Ренци такође било могуће организовати бочни удар.
Мјешовита (Вучинићева) бригада, која је нападала преко Доњег Виса, брзо је овладала овим положајем. Али њен успех није искоришћен: чекало се да и остале бригаде заузму непријатељске отпорне тачке на својим правцима напада, па да се и с овом бригадом настави продор. А пошто остале бригаде првог дана напада, упркос напорима и великим жртвама, нису имале успеха, и пошто се није располагало јачом резервом која би могла да искористи успех на правцу Доњег Виса, то је и ова бригада морала да пређе у одбрану на достигнутој линији. Чак ју је бригадир Вукотић морао ојачати делом своје резерве да би могла одржати заузети положај. Међутим да су тим правцем биле упућене јаче снаге још на почетку напада, односно да су, место фронталног напада на главну отпорну тачку, тим правцем биле упућене главне снаге, врло је вероватно да би још првог дана напада, уз много мање губитака, био заузет В. Бардањолт, а то би претстављало значајан почетни успех за продужење напада. Али је фронтални напад 7 фебруара завршен без успеха, уз веома велике жртве.
Неуспех главних снага у рејону к. 274 био је, поред осталог, условљен и погрешним распоредом артиљерије, која због тога, као и због недостатка муниције, није могла да дејствује сасређеном ватром и да успешно припреми напад, односно да прати и подржава јуриш пешадије. А пешадија је, с обзиром на систем одбране и на недостатак средстава за савлађивање жичаних препрека, била немоћна да сломи отпор противника.
У вези с неуспехом првог дана напада на Бардањолт, посебно треба истаћи да је, због отсуства колико-толико јачег притиска са осталих праваца, пре свега притиска помоћних снага Зетског одреда са правца Штоја и српских Приморских трупа са правца с. Бушати, односно Брдице, Есад-паша могао не само да на правцу Бардањолта ангажује своју резерву, него и да с оних праваца извлачи део снага у циљу ојачања одбране Бардањолта. Командант Зетског одреда кнез Данило, међутим, није испољио никакав утицај на развој догађаја. У том смислу није дошла до изражаја ни Врховна команда, у којој је после одласка бригадира Вукотића поново остао сам краљ Никола. Овај уствари и није могао да прати ситуацију на бојишту, нити да је реално цени. Због тога, он је захтевао од бригадира Вукотића да блокира В. Бардањолт, а продужи напад на М. Бардањолт, што, разуме се, није дозвољавала оперативна ситуација; с друге стране, он је оклевао да у духу Вукотићевог захтева ојача нападну колону на правцу Бардањолта једном бригадом с правца Штоја, па је тек на трећи захтев упутио само пола бригаде. Али је то било мало, а сад већ и касно, да би се тога дана изменила ситуација на Бардањолту.
На крају првог дана напада бригадир Вукотић је, изгледа, уочио узроке неуспеха. Стога је он, одлучивши да идућег дана продужи напад, наредио да се артиљерија прикупи и примакне, а предвиђао је и јаче ангажовање снага на крилима с циљем да изманеврише отпор непријатеља у рејону к. 274. Истовремено је захтевао од краља Николе да снаге с правца Штоја, Тарабоша и Брдице идућег дана “нападају што снажније”, свакако у циљу олакшања напада на Бардањолт.
Међутим, уместо координираних дејстава са свих праваца, како је било замишљено, 8 фебруара је само Приморски одред делом снага покушао напад на Тарабош, док су српске трупе, такође изоловано, ноћу 8/9 фебруара, после изванредних напора, предузеле веома неорганизован напад на Брдицу, који се завршио неуспешно, уз тешке жртве. Главна група Зетског одреда је, међутим, овога дана морала остати у одбрани одбијајући противнападе непријатеља: док је помоћна група иа правцу Штоја и тога дана остала сасвим неактивна. Према томе, не само што 8 фебруара није дошло до концентричног напада са свих праваца, него су Приморски одред и српске Приморске трупе, узалудним изолованим нападима тога дана и увече, били толико исцрпени и заморени да сутрадан, кад је главна група Зетског одреда поновила одлучан напада на Бардањолт, нису ни могли да испоље неку активност. Врховна команда, дакле, и поред искуства претходног дана, није успела чак ни да усклади напоре својих снага по времену. Зато су се изоловани напади појединих колона, иако уз велике жртве и напрезања јединица, завршили без иоле значајнијег ефекта.
Мада је предузет на иницијативу команданта Васојевићке бригаде, без садејства снага са осталих праваца, и у ситуацији када је командант групе рачунао само на одбрану, одлучан напад снага Зетског одреда на В. Бардањолт 9 фебруара створио је повољне изгледе да се непријатељу нанесе коначан пораз. Наиме, пошто су турске снаге ка В. Бардањолту снажним јуришем биле натеране у панично бекство, и пошто је паника била захватила и непријатељске снаге на главном положају, створени су услови да се на леђима непријатеља упадне у главни положај и овлада В. Бардањолтом, а самим тим, врло је вероватно, и Скадром.
Међутим, због наређења команданта групе да се јединице задрже на гребену В. Бардањолта, овај изванредно повољан моменат је био пропуштен, јер је командант одбране Есад-паша, захваљујући обустављању напада, добио у времену да с револвером у руци поврати своје трупе у ровове на М. Бардањолту, иако је спочетка и сам био уверен да је сваки даљи отпор немогућ.
Главне снаге Зетског одреда у тродневним борбама су претрпеле велике губитке. Јединице су, бесумње, биле при крају својих могућности. Али, с обзиром на ситуацију која је код непријатеља настала после пада В. Бардањолта, оне су, и поред све исцрпености, – као што обично и бива у таквим моментима, – биле у стању да продуже напад. Такво уверење је изразио командант Васојевићке бригаде у цитираном писму бригадиру Вукотићу. Командант Васојевићке бригаде, непосредније пратећи развој ситуације на фронту, боље је могао да оцени и стање код непријатеља и могућности сопствених трупа, па је отуда његов захтев да се продужи напад по паду В. Бардањолта био реалан и оправдан, упркос озбиљној истрошености црногорских снага.
Вешовићева интервенција, међутим, била би далеко ефикаенија да је он, упркос наређењу команданта групе, познајући најбоље ситуацију на правцу напада своје бригаде, продужио напад, а о томе известио команданта групе и захтевао да му и остале бригаде садејствују. Врло је вероватао да би Вешовићеву иницијативу и евентуални успех свестрано искористиле и суседне бригаде. Али до ове иницијативе није дошло.
На исти начин је изостала и иницијатива команданта групе. Његово наређење о обустављању напада је, свакако, било у складу с планом Врховне команде о поступности у извођењу напада. Он није имао ни свежих снага које би могао ангажовати у продужетку напада. Сем тога његове јединице су биле озбиљно исцрпене, због тешких губитака и нередовног снабдевања. Ситуација на бојишту је захтевала брза дејства, због чега би предах у циљу сређивања и попуне морао да се изведе на најкраће време или да потпуно изостане. Међутим не може се поуздано утврдити да ли су ови моменти утицали на команданта групе да он ништа непосредно не предузме у циљу продужења напада после Вешовићевог захтева, или су му планом напада, или евентуално неким другим наређењем краља Николе, биле везане руке до те мере, да сам није могао променити одлуку о обустављању напада. Па ипак требало је од команданта групе, и то у првом реду као од начелника Врховне команде, очекивати да нареди продужетак напада и прими одговорност за исход операције.
Нејасно је такође зашто ни врховни командант у овој ситуацији није ништа предузео. Он је, свакако, могао интервенисати да се овај веома повољан тренутак искористи за енергичнија дејства, како главних снага, тако и оних на штојеком и осталим правцима. Оно пак што је сасвим јасно, то је чињеница да су због несналажења и збрке у вишем и врховном командовању, које је било подређено династичким интересима, дотадашњи напори и успеси црногорских снага остали неискоришћени.
И неуспех напада српских Приморских трупа на Брдицу био је, пре свега, резултат веома слабе организације напада, и уопште веома лошег командовања како од стране команданата колона тако и од стране команданта трупа и његовог штаба.
Командант Приморских трупа, истина, није имао довољно времена за организацију и припрему напада, јер је тек 8 фебруара ујутру, у духу захтева краља Николе, одлучио да се ангажује према Брдици. Али с обзиром на то да му је већ од 3 фебруара било познато да је задатак његових снага да испоље што јачи демонстративни притисак на правцу Брдице, и да су већ 7 фебруара били одбачени турски делови који су затварали прилазе ка Брдици, очигледно је да је он имао довољно времена за извиђање организације одбране, нарочито земљишта и праваца који су изводили ка том објекту. Међутим то време нису искористили ни командант Приморских трупа ни командант Дринске дивизије II, односно команданти колона. И, разуме се, када је требало припремити напад, није се располагало ни најнужнијим елементима за то. Стога се одлука команданта Приморских трупа није ни базирала на некој реалној процени ситуације, те није била ни прецизна, ни довољно јасна. Командант Приморских трупа, наиме, тек пошто је одговорио краљу Николи да ће предузети “покрет према Брдици”, јер би пребацивање снага преко Дрињаче било “тешко и опасно”, наредио је команданту десне колоне да упути предње делове ради извиђања Брдице, и ради провере да ли је Дрињача газна, док је левој колони истовремено наредио да наступа ка десном крилу Брдице, али да се чува сувише енергичног напада. Због тога команданти колона нису били начисто шта се од њих очекује. И командант десне колоне, упућујући два батаљона ка Брдици, уствари је само на њих “пренео” наређење команданта Приморских трупа. С друге стране, док је десна колона упутила према непријатељским положајима два батаљона, лева колона је цела кренула с Бушатског Виса – а ипак је командант колоне сматрао да његове снаге треба само да подрже напад десне колоне. Такви неспоразуми могли су да произиђу само отуда што командант Приморских трупа није издао целовиту заповест којом би јасно били одређени циљ, задатак, идеја маневра и начин употребе свих јединица. Уместо тога, овај командант је током читавог дана издавао само делимичне заповести час једном, час друтом команданту колоне, које нису биле довољно јасне ни прецизне чак ни после 11 часова, када је одлучио да свим снагама пређе у напад.
Предњи делови, који су, пре свега, били упућени у циљу извиђања, нису дали много нових елемената. Уствари баш због таквог начина постављања задатка, они нису са успехом обавили своју улогу. Наишавши на тешкоће при покрету, као и на јачу непријатељску ватру, они су се задржали недалеко од полазног положаја, и све њихово извиђање свело се на осматрање, које није имало ефекта. Али ни онда кад се извиђањем дошло до извеених података, нису у складу с тим подацима предузимане одговарајуће мере. Иако је, например, утврђено да је Брдица заштићена јаком жичаном препреком, ништа није било предузето да се искористе макар и минималне могућности за прављење пролаза. Уместо да се користи за тај и сличне задатке у првој линији, пионирски полубатаљон Дринске дивизије II задржан је у резерви, а јединицама је наређено да се провлаче између жица!
Поред тога, командант десне колоне пуковник Павле Пауновић показао је у току покрета својих снага потпуно отсуство иницијативе и командантске одговорности. Он је више деловао као посредник између команданта Приморских трупа и команданата пукова него као стварни и одговорни руководилац једне, релативно јаке, колоне. Он заправо и није успео да схвати објективне тешкоће због којих су његове јединице застале при покрету према Брдици, мада су команданти пукова приказивали те тешкоће као веома озбиљне. Зато је застој својих трупа правдао заостајањем леве колоне, иако то у датој ситуацији није имало скоро никаквог утицаја на покрет његових трупа. А после другог, колективног, извештаја команданата пукова, у коме је ситуација приказана тако да се могло лако закључити да ће напад бити узалудан, командант колоне и не покушавајући да сам потражи начина за савлађивање теренских препрека ради убрзања и олакшања покрета, једноставно је наредио да се напад мора предузети без обзира на тешкоће.
На другој страни, командант леве колоне, који, услед слабе организације везе, није успео да одржи јединице у рукама, схватио је да се предвиђени напад на Брдицу не може успешно извршити под таквим условима; зато је предложио да се напад обустави. Команданту Приморских трупа, коме је и иначе ситуација била нејасна, ова сугестија је била довољна да одлучи да се одустане од напада. Међутим је већ било касно да се заустави и десна колона. Тако су јединице ове колоне, продуживши покрет ноћу, с крајњим напорима савлађујући теренске тешкоће, у зору избиле испред непријатељских положаја и предузеле одлучан напад. Али је тај напад сасвим исцрпених јединица, упркос изванредном пожртвовању, чак и почетном успеху, био одбијен уз тешке губитке.
Неуспех ових јединица уследио је, дакле, као резултат тога што ее командант Приморских трупа, посебно, командант десне колоне нису уносили у ситуацију у којој су се јединице налазиле, без обзира на то што нису располагали довољним подацима о непријатељу и о условима за извођење напада. Да су интензивније пратили ситуацију, они би, свакако, предузели ефикасније и прикладније облике извиђања, и могли би благовремено стећи увид у стварно стање на терену, што би им омогућило да допуњавају и коригују непрецизне и нејасне одлуке и наређења, односно да реалније закључују о томе да ли стварно постоје услови за успех напада.
Мочварно земљиште и јаке жичане препреке претстављали су, бесумње, озбиљне објективне тешкоће за извођење напада. Али те тешкоће нису биле несавладљиве. Пролаза између баруштина и преко канала је било; њих је само требало извидети и обележити, и за привлачење јединица обезбедити потребан број водича. За прављење пролаза у жичаним препрекама такође је било могуће нешто припремити. Пионирски полубатаљон је располагао извесним алатом, а нешто се могло прикупити и у селима у полазном рејону. У сваком случају, и за отварање пролаза у препрекама могло се припремити више средстава него што су их у току следећег дана, ради савлађивања препрека на В. Бардањолту, успели да прикупе делови Зетског одреда. Сем тога, требало је извиђањем благовремено утврдити правце напада и, у вези с тим, на најпогоднији начин груписати снаге. Уз такве мере могло се обезбедити да трупе крену с бушатских и мелгушких положаја по паду мрака и да се, без онако великих напора, прикупе на полазном положају најкасније до 24 часа. Тиме би се сачувала борбена способност јединица и, врло је вероватно, с обзиром на почетни успех десне колоне, обезбедио успех напада у целини.
Турци су и при овом нападу пружили жилав отпор. Њихова упорност је произилазила из солидности организације, пре свега – из солидности фортификациског система одбране. Систем фортификациских утврђења и препрека могао је послужити као солидан ослонац одбране утолико више што црногорска војска и српски делови који су учествовали у нападу нису располагали довољном количином артиљерије, посебно муниције, као ни другим средствима за отварање пролаза у жичаним и осталим фортификациским препрекама. Поред тога, чињеница да су успеле да одбију претходне нападе црногорске војске претстављала је за турске трупе значајан морални фактор у јачању њихове упорности у одбрани. Најзад, треба истаћи да су изоловани напади црногорских и српских снага на појединим правцима омогућавали команданту скадарске одбране да маневрише својим снагама и, на тај начин, ојачава делове фронта који су били највише угрожени. Прикупљањем снага са осталих праваца, он је на угроженом правцу могао предузимати противнападе и тако активирати своју одбрану. Међутим се показало да турске трупе, када су биле савладане жичане препреке, нису биле у стању да издрже снажнији јуриш црногорских и српских јединица на Бардањолту и Брдици, па и на Тарабошу. Ипак, захваљујући грешкама са црногорске и српске стране, турска команда је успевала да отклони кризе, па и ону која је настала после пада В. Бардањолта, и да, у коначном исходу борби од 7 – 9 фебруара, одржи град у својим рукама. То, истина, није битније побољшало општи положај турске посаде при даљој одбрани града, јер је дуга опсада чинила своје: посада се налазила при крају својих могућности. Али је својом упорношћу умногом помогла аустро-угарској влади да на конференцији амбасадора у Лондону постигне одређивање граница Албаније у складу са својим циљевима и интересима.