Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Уочивши да је Штојски отсек утврђен и поседнут јаким снагама, црногорска Врховна команда и команда Зетског одреда су одлучили да тежиште напада овога одреда пренесу на отсек Кири, тј. правцем преко Бардањолта, свакако с тежњом да с мање жртава пробију непријатељску спољну одбрану и створе повољније услове за напад на сам град. Ова одлука је несумњиво била правилна. Али сам избор правца, иако је и то важно, није био довољан да се осигура успех. Пресудно је било то да се тим правцем упуте довољно јаке снаге које би биле у стању да остваре замисао команданта одреда и извојују успех. Међутим, уместо тога, командант одреда је тим правцем упутио само девет батаљона и две брдске батерије од укупно 21 батаљона и 40 артиљериских оруђа, колико је имао у саставу свог одреда, док је дванаест батаљона и сву осталу артиљерију ангажовао на помоћном – штојском – правцу, са задатком да демонстративним нападом везују непријатељске снаге. Штавише, и поред тога што су правцем на коме се очекивао успех упућене веома слабе снаге, и што су ови правци били прилично удаљени један од другог и раздвојени тешко проходним земљиштем које је знатно отежавало маневар снагама с једног правца на други у току извођења напада, командант одреда није позади снага на главном правцу имао никакву резерву којом би, у случају потребе, могао те снаге ојачати.
Тешко је утврдити којим се све разлозима руководио командант одреда при доношењу овакве одлуке о груписању снага. Он је, вероватно, имао у виду чињеницу да су Бјелопавлићка и Мјешовита бригада носиле главни терет борби у рејону Тузи, па није хтео да их поново упућује на најтежи задатак. Капацитет правца преко В. Брдањолта могао му је изгледати недовољан да прими јаче снаге него што их је имала 3 дивизија. Али ови разлози, колико год изгледали логични и колико год су мотли упућивати команданта на овакву одлуку, ни издалека нису довољни да оправдају одлуку према којој је главнина пешадиских и артиљериских снага остављена да на фронту ширине свега шест километара демонстрира у тренутку када је требало најодлучније дејствовати.
Уствари, пошто није предвиђено активније ангажовање снага 2 дивизије, било је довољно на штојском правцу оставити једну бригаду с једном, евентуално две батерије, што би било довољно да спречи сваки напад турских снага са штојских положаја, односно да демонстративним нападом везује за себе те снаге. Све остале снаге Одреда требало је упутити правцем преко В. Бардањолта, с тим што би командант одреда задржао бар једну бригаду у резерви. Само ангажовањем тако јаких сната на изабраном правцу мотла се искористити грешка противника која је ипак била на време уочена. Али пошто су тим правцем биле упућене недовољне снаге, успех је већ унапред био доведен у питање, утолико више што је управо из таквог почетног распореда снага произашла и друга грешка команданта одреда којом је била сасвим компромитована идеја маневра и замисао о пробоју спољњег појаса непријатељске одбране. Наиме, руководећи се, вероватно, јачином 3 дивизије, командант одреда јој је за први дан напада дао исувише ограничен задатак. Он је прецизирао да, по овлађивању В. Бардањолтом, она застане, утврди се и чека даља наређења. Велики Бадањолт је био, свакако, важан тактички објекат и за нападача и за браниоца, иако су га Турци упочетку занемарили, али то је још увек само крајња периферна тачка у систему спољне одбране непријатеља, и задржавањем снага 3 дивизије на тој тачци, командант одреда се унапред лишио могућности да брзим маневром на том правцу искористи слабости непријатеља и да овлађивањем и Малим Бардањолтом пробије спољни појас одбране на читавој дубини. Он је тиме непријатељу стварао време и могућност да маневром резерви и снага с осталих отсека, који нису били нападнути, отклони своје грешке и ојача одбрану, што значи да је командант одреда, изводећи маневар овако слабим снагама и с ограниченим циљем, уствари још упочетку напустио своју првобитну замисао. Управо, руководећи се својом концепцијом да не треба журити, он није био у стању да реалније сагледа ситуацију на бојишту и да се одлучи за смелије груписање снага и за смелији и одлучнији удар на изабраном правцу маневра.
Истина, 3 дивизија је без нарочитих напора овладала В. Вардањолтом, што је претстављало значајан успех јер је овај положај, иако периферан, могао да послужи као солидна основица за даља дејства. Али она није уепела да га одржи пре свега зато што напад није изведен и на осталим правцима. Јер док је 2 дивизија вршила веома слаб притисак на штојском правцу, дотле је Примореки одред остао пасиван, јер врховни командант, иако је 24/25 октобра обуставио напад на Тарабош, наводно док Зетски одред не буде спреман за напад, није наредио да се напад на Тарабош сада изведе. Све је то, разуме се, омогућило команданту одбране Скадра да извуче део снага с осталих праваца и да тим снагама и резервом идућег дана пређе у противнапад. А пошто командант 3 дивизије није поступио по наређењу команданта одреда: да јачим снагама поседне и утврди В. Бардањолт, били су створени услови да Турци у противнападу по деловима туку Вучедолеку и Никшићку бригаду и да поврате изгубљени положај. Командант 3 дивизије је уствари сву бригу око обезбеђења В. Бардањолта препустио команданту Вучедолске бригаде, који је сматрао да је овај тако важан положај довољно заштићен једним јединим батаљоном на претстражи. Изгледа да ови команданти нису уочили да су В. Бардањолт релативно лако заузели због грешака у организацији одбране непријатеља а не због тога што овај није могао да пружи јачи отпор услед слабости. Поред тога, они, изгледа, нису ни схватили прави значај заузетог положаја. Једино тако се може објаснити њихова немарност и њихово отсуство смисла за реалнију процену ситуације, због чега су изгубили из вида могућност да ће непријатељ противнападом покушати да поврати В. Бардањолт. Командант Вучедолске бригаде није разборитије поступао чак ни онда када је био обавештен да непријатељ предузима противналад. Он није обратио никакву пажњу на извештај команданта Рудинско-трепачког батаљона. Јер нити је шта предузео да провери и расветли ситуацију пред фронтом, нити је, у вези с поменутим извештајем, известио команданта дивизије и команданта Никшићке бригаде. Таквим радом он је допустио да непријатељ, надмоћнијим снагама, прво разбије Рудинско-трепачки а затим и остале његове батаљоне. Иако су ти батаљони били доведени у тако тешку ситуацију без своје кривице и без стварне потребе, они су уложили огромне физичке и моралне напоре да сломе изненадни и јаки турски напад. Али постићи успех у таквој ситуацији – за њих је ипак било немогуће.
Командант 3 дивизије и командант Никшићке бригаде издали су наређење за напад тек пошто су батаљони ове бригаде, на сопствену иницијативу, извршили покрет ка врху Бардањолта. Па ни касније, када је читава та бригада ступила у борбу и преотела В. Бардањолт, ни командант бригаде ни командант дивизије нису били на положају да би личним присуством колико-толико координирали и усмерили дејства ових јединица.
Међутим колико су почетни успеси Никшићке бригаде показали како је иницијатива у критичним моментима добра, толико је и лаковерно наседање турској подвали у тренутку када је успех био на помолу потврдио да само одлучно командовање старешина чврсте руке може правилно да искористи снагу и ударну моћ јединице. У четворочасовној борби, батаљони Никшићке бригаде успели су да надвладају јачег противника, али када је требало да га коначно дотуку, команданти свих батаљона су самовољно и непромишљено упропастили своје дотадашње успехе. Без одобрења и овлашћења, они су пошли на преговоре о турској предаји док су, њима наочиглед, пристизала турска ојачања. Чак су и борци ових батаљона схватили да је победа ту, па да се може и у миру разговарати с турским војницима. Тако је све било препуштено стихији, која се, иако је у једном тренутку била снажна и неодољива, завршила збуњеношћу, пометњом и поразом.
Што Штаб одреда није био у курсу догађаја није ни чудо. Он је добијао извештаје од команданта дивизије, који ни сам није схватио ситуацију, нити је у потребној мери утицао на њен ток. Њему је она повремено изгледала добра. Али се ситуација у више махова мењала и својом динамичношћу збуњивала црногорске команданте.
Зато је командант одреда, тек када је исход боја за В. Бардањолт постао крајње неизвестан, уочио потребу за резервом, којом би у овом критичном моменту могао да интервенише. Сада је покушао да исправи оно што се више није дало поправити, издвајајући снаге из састава 2 дивизије. Али то је било исувише касно. Мјешовита бригада је, додуше, с пуно полета и одважности ступила у борбу. Њен Пиперски батаљон је енергичним дејством сломио непријатеља на свом правцу. Па ипак, све су то били само неблаговремени покушаји да се спасе изгубљено, поред осталог и због тога што командант 3 дивизије није више био у стању да искористи успехе које је Мјешовита бригада постигла.
Колико је команданту 3 дивизије недостајало смисла за реално расуђивање и одлучивање види се и по томе што је ноћу уочи 30 октобра одлучио да на В. Бардањолт пошаље Вражегрмски и Петрушински батаљон из резерве. Он те батаљоне није употребио онда када је отпор Никшићке бригаде у том рејону био на измаку а Мјешовита бригада још увек била у продору, – дакле, тада када су можда нешто и могли постићи, – него тек пошто су В. Бардањолт напустиле три растројене бригаде, што је било сасвим бесмислено.
Да је командант 3 дивизије био у стању да сутрадан изјутра са свим снагама предузме противнапад на В. Бардањолт, било би умесно и корисно послати ова два батаљона на јужне огранке Бардањолта. У том случају, удар два свежа и одморна батаљона у турски десни бок свакако би у великој мери допринео успеху. Међутим, пошто командант дивизије није ни намеравао (а тешко да је и имао могућности) да овакав противнапад организује, онда је упућивање ових батаљона било само ризиковање да буду изложени удару надмоћнијих противничких снага. Кад се томе дода тактичка грешка командира Лакића који је, не нашавши на положајима делове Никшићке бригаде, повео ова два батаљона у напад у коме су били скоро преполовљени, онда је јасно да је то уствари било само узалудно губљење људских живота.
Карактеристично је да су снаге 2 дивизије и Приморског одреда остале пасивне чак и другог и трећег дана борби на В. Бадањолту, уместо да се уочила грешка учињена првог дана напада и да се одлучнијим ангажовањем ових снага, на својим правцима, другог и трећег дана непријатељ присилио на слабљење притиска према 3 дивизији. Зато је непријатељ могао, иако опрезно, покушати и гоњење ове дивизије у повлачењу преко р. Кири.
Све је то на крају условило пуни неуспех Зетскот одреда у нападу на В. Бардањолт. Зато је 30 октобра увече код црногорских јединица владала велика пометња. Огромне жртве биле су узалудно дате. Потиштеност је била утолико већа што су мање-више сви осећали да је њихов пораз дошао као резултат слабости командовања, а не због стварне турске надмоћности. Због свега тога, после тако тешких губитака, упркос изванредној, борбености у дотадашњим борбама, црногорски војници су губили поверење у своје старешине, па и у своју сопствену снагу.
Иако са закашњењем, командант Скадарског корпуса правилно је уочио значај који је В. Бардањолт имао за одбрану Скадра. Сем тога, он је знао вешто да искористи околност што је напад црногорских снага био ограничен само на В. Бардањолт, те је с осталих праваца извукао део снага да би с њима, резервом и снагама с отсека Кири постигао бројну надмоћност над снагама 3 дивизије Зетског одреда. Противнапад његових снага био је добро организован и изведен. Искоришћена је немарност команданта Вучедолске бригаде, и ова бригада је релативно брзо разбијена. Али када су турске снаге биле принуђене да се повуку пред налетима Никшићке бригаде и када су се осетиле потпуно надвладаним, оне нису биле спремне да мушки поднесу пораз, већ су се послужиле међународним прописима забрањеним лукавством. Дићи беле заставе у знак предаје и искористити традиционалну склоност Црногораца да поштују пораженог непријатеља било је веома корисно, али и крајње нечасно.
Иако је тиме постигнут обрт у тактичкој ситуацији, иако су црногорске снаге збачене с В. Бардањолта, непријатељ ипак није потпуно искористио своју победу. Турци су и сами имали велике губитке, али су ипак били у могућности да предузму гоњење, нарочито с обзиром на пометњу која је наступила код делова 3 дивизије Зетског одреда и на неред у коме је извршено повлачење на десну обалу р. Кири. Непријатељ је, међутим, ту прилику пропустио. Гоњење је организовано тек попгто су црногорске снаге биле пребачене преко реке, а тада, разуме се, оно није имало никаквог ефекта.