Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Црногорска војска је у борбама око Тузи испољила све своје врлине и мане. Јурише на Дечић и Ђелевик је ондашњи београдски лист “Балкански рат у слици и речи” назвао “епским”. Ти јуриши су заиста обиловали примерима изванредног прегалаштва и пожртвовања. С војском таквог борбеног морала било је могуће савладати и теже препреке ако би и командовање било на висини свог задатка.
Али је командант Зетског одреда већ у овим борбама испољио сву своју неспособност. Пре свега, није било обезбеђено садејство колона у нападу, иако је то било могуће постићи, бар што се тиче леве и средње колоне. Међутим пошто њихово дејство временски није било усклађено, оне нису једна другој олакшале рад у нападу. Када је лева колона овладала Дечићем и ликвидирала главно турско упориште, средња и десна колона уопште нису учествовале у нападу. И тада и касније, свака колона је радила за себе, уз незнатну помоћ или без икакве помоћи других.
Не може се утврдити којим се разлозима руководио Штаб Зетског одреда када је 10 октобра обуставио напад десне и средње колоне док се лева колона налазила у силовитом нападу, али је јасно да је тиме направљена озбиљна грешка, а противнику учињена услуга. Пад Дечића и Ђелевика као тежишта турске одбране и успех албанских добровољаца у Милешима показују да се с пуно разлога могао очекивати успех и код Врања и Рогама, и Турци, да су били једновремено нападнути са свих праваца, у духу предвиђеног плана, вероватно не би могли пружити онако снажан отпор на Дечићу.
Када су јединице леве колоне осујетиле покушај турске резерве да противнападом поврати изгубљене положаје, и гонећи је избиле у непосредну близину Тузи, још увек није било касно да се средња и десна колона уведу у борбу. У Тузима је већ владала пометња. На Дечићу и Ђелевику, који апсолутно доминирају читавим рејоном турске одбране, већ је извлачена артиљерија леве колоне, и турске снаге су биле у крајње безнадежном положају. Али Штаб одреда, уместо да енергично продужи напад свим снагама и тако искористи постигнути успех и пометњу коју је тај успех изазвао код турских јединица, непромишљено је обуставио и даље наступање леве колоне. Тиме је непријатељу дао времена за предах. Истина, ни та околност Турцима није пружала неке изгледе на коначан успех, али је за њих значила добитак у времену, а то је у основи и био задатак посаде у Тузима.
Било је природно очекивати да ће Штаб одреда 10 октобра увече уочити ове своје грешке и да ће идућих дана избећи изоловане и необједињене нападе својих колона. Међутим тај пропуст уопште није исправљен све до завршетка борби у рејону Тузи.
Слабо усклађен рад пешадије и артиљерије, нарочито у најтежем и најжешћем боју, на Дечићу и Ђелевику, плаћен је великим жртвама. Планом је било предвићено да артиљериска припрема траје шест часова. С обзиром на надмоћност црногорске артиљерије и на карактер турских утврђења, као и на прецизност којом је артиљериска припрема била отпочела, могло се очекивати да ће артиљериска припрема бити успешна. Али пешадија то није сачекала. Прешавши на јуриш после првих артиљериских плотуна, пешадија је сломила непријатељски отпор за непуна три часа, што показује да је артиљериска припрема од шест часова, како је било планирано, била исувише дуга, с обзиром на карактер турске одбране. Сем тога, чињеница да је за три часа овладао Дечићем и Ђелевиком показује да Штаб леве колоне (а ни Штаб Зетског одреда) није довољно познавао чврстину непријатељске одбране, нити снагу и могућности својих сопствеиих јединица.
Додуше, овде треба имати у виду да је традиционално, племенско и појединачно, такмичење Црногораца у борбама до те мере развијало иницијативу појединаца и група, да јединице често нису ни могле да дејствују као органске целине. То је ишло на штету борбене дисциплине уопште, што је за ову прилику нарочито карактеристично. Јединице, појединци и групе су јуришали – а јуриш нису довољно припремили ни својом пешадиском ватром, када су се већ преурањеним нападом сами лишили артиљериске припреме, што је пешадију стало много непотребних жртава.
Кад тај напад и не би био преурањен иницијативом старешина, што по свој прилици и није био случај, ипак то не може да их ослободи одговорности, јер су они познавали своје људство и морали су уложити више напора да држе јединице у рукама.
Веза између пешадије и артиљерије била је слаба. Стога се и десило да артиљерија 10 октобра принуди албанске добровољце да напусте с. Милеше и да се повуку, што је Никшићка бригада морала да плати новим жртвама. Турска артиљерија, међутим, неометана од артиљерије Зетског одреда, могла је да испољи снажно дејство. Следећих дана, 12 и 14 октобра, рад пешадије и артиљерије био је нешто боље усклађен, али се тада већ радило о задацима мањег обима.
У овим борбама се ни на време као простор није обраћала нарочита пажња. Први дан напада је изгубљен због слабо припремљеног покрета леве колоне и због смрти њеног команданта. Касније се оклевало с нападима средње и десне колоне, да би се 13 октобар изгубио у очекивању непријатељског одговора на понуду о предаји. Зато су борбе око Тузи и трајале шест дана, и на тај начин је изгубљено драгоцено време, мада су постојали сви услови да се рејоном Тузи овлада већ другог или најкасније трећег дана напада.
Нема сумње да су слабости позадинске службе Зетског Одреда, као и осталих одреда, причињавале посебне тешкоће црногорском командовању. Али, с обзиром да је Одред тек прешао границу и да су се позадинске установе још налазиле у концентрациским рејонима, те нису биле теже поремећене у дотадашњим борбама, тешко се може прихватити да је за потребе позадине требало жртвовати четири дана, како је врховни командант мотивисао четвородневни одмор који је дао Одреду. Ни ради пребацивања артиљерије није било неопходно толико задржавање. Пољска артиљерија је лађама пребацивана из Подхума до Кастратских Вирова, а тешка артиљерија из Плавнице, такође лађама, у правцу с. Груде, где је прикупљена 23 октобра – дакле, тек по избијању пешадије у рејон Враке. Према томе, задржавање Зетског одреда у рејону Тузи, пошто су три-четири дана већ била изгубљена у оклевању током борби, претстављало је нову неопростиву грешку црногорског командовања, односно врховног команданта, краља Николе. Ова грешка је била тим већа што су постојали сви објективни услови за брзо и смело наступање, а то је неодложно налагала и тактичко-оперативна ситуација. Требало је, наиме, искористити пораз Турака у рејону Тузи и што брже наставити покрет ка Скадру, како би се искористила недовољна припрема непријатеља за одбрану града. Али, уместо да без задржавања настави покрет ка Скадру и тиме надокнади изгубљено време, Одред је изгубио још четири драгоцена дана.
На тај начин, дакле, иако је у рејону Тузи постигнут значајан тактички успех, јер је непријатељски гарнизон био потпуно уништен, а пут за Скадар отворен, у оперативном смислу тај успех није искоришћен. Непријатељ је, међутим, то време рационално користио за прикупљање нових снага из Албаније, као и за утврђивање положаја за непосредну одбрану Скадра.
Задатак посаде у Тузима: да створи време за организацију одбране Скадра – био је правилан. Близу 6.000 добро опремљених војника (рачунајући и добровољце) имало је могућности да тај план реализује. Међутим те снаге нису биле правилно употребљене. Командант 72 пука био је крајње неодлучан и оријентисао се искључиво на пасивне мере, које су посаду довеле до коначног пораза. Он није извршио наређење команданта корпуса, нити је покушао извлачење снага ка Плавници, односно Грабовници. Стално тражећи и очекујући помоћ, командант пука није искористио ни нарочито повољну прилику да своје снаге извуче ноћу 12/13 октобра, када је, због позива на предају, био обустављен напад црногорских снага. Командант корпуса је и даље очекивао да ће командант пука извршити у више махова поновљено наређење, док је командант пука, са своје стране, инсистирао на захтеву за помоћ. Пошто су обојица остала при овоме, посада је препуштена самој себи. То је уједно значило и њено жртвовање.
Уништењем посаде у Тузима остао је непоседнут читав погранични појас до непосредне близине Скадра, чиме је црногорским снагама пружана могућност да у релативно кратком року организују напад на сам Скадар. А с обзиром на мали обим већ довршених фортификациских радова и на недовољне снаге скадарске посаде, која је тада бројала једва 10.000 војника, ово је одбрану Скадра било ставило у веома тежак положај, који црногорска војска није успела искористити због субјективних слабости свога командовања.