Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Покретљивост и маневарску способност Приморског одреда у великој мери је ограничавала тешка артиљерија. За пребацивање и употребу ове артиљерије постојали су далеко повољнији услови на правцу дејства Зетског одреда, а с обзиром на улогу коју је Приморски одред стварно имао, она је Зетском одреду била неопходнија. Међутим на правцу Приморског одреда требало је пуних тринаест дана радити на путу којим је артиљерија привучена на Мурићанску Главицу. За тај посао извучена је Катунска бригада, која је заузимала централни положај у борбеном поретку Одреда. Одред је извлачењем те бригаде раздвојен на два међусобно неповезана дела.. У условима активне непријатељске одбране, то није било срећно решење. Непријатељу је, наиме, тиме омогућено да изврши напад на леву колону, а да притом не дође у опасност да његове снаге буду изложене бочном удару осталих снага Одреда. Не може се утврдити чиме се командант одреда руководио када је Катунску бригаду ангажовао око пребацивања артиљерије, али изгледа да би у овој ситуацији било боље да је за то употребио деснокрилну Црмничко-приморску бригаду, а један батаљон Катунске бригаде истурио на Бојану, у рејон Горице. На тај би начин борбени поредак Одреда био прикупљенији а Штаб одреда имао би више могућности да обезбеди узајамно потпомагање својих јединица.
Противнапад Ријечко-љешанске бригаде у Крајини претставља типичан пример неорганизованог и неприпремљеног рада јединице на бојишту. Уместо да сачека непријатеља који се спремао за напад и да му користећи доминантан положај поседнуте линије, нанесе губитке, па тек онда пређе у противнапад, Бригада је пошла у напад са удаљења више од два километра и тиме омогућила непријатељу да предузме оно што је требало она да учини. Непријатељ је прешао у одбрану и ватром, до момента преласка на борбу прса у прса, нанео Бригади много губитака. После вишечасовне борбе и једна и друга страна биле су до те мере исцрпене, да су обе морале да се повуку.
Међутим и поред губитака Ријечко-љешанске бригаде, изгледа да је овом акцијом за Приморски одред била створена ситуација коју је, увођењем у борбу свежих снага ка Тарабошу, било могуће и боље искористити. Наиме, деморалисана посада Тарабоша тешко да би се у таквој ситуацији успела одржати пред нападом једне свеже бригаде. Истина, питање је у којој би мери Одред био у стању да одржи Тарабош у својим рукама, с обзиром да је командант Скадарског корпуса, без опасности с правца Штоја и Бардањолта, могао да издвоји јаче снаге за противдејства према Приморском одреду. Али до акције према Тарабошу није дошло пре свега због тога што командант одреда није желео да своје снаге ангажује у одлучним борбама пре него прикупи јединице и привуче тешку артиљерију, односно до пристизања Зетског одреда, а с друге стране и због непознавања ситуације код непријатеља и слабих веза с јединицама.
На приближавање црногорских снага Тарабошу, који је сматран за једну од најосетљивијих тачака скадарске одбране, командант Скадарског корпуса је у основи правилно реаговао. Он је издвојио део снага из резерве и упутио их на десну обалу Бојане, с циљем да одбаци Приморски одред, како би добио у времену за јачање својих одбранбених положаја, у првом реду на Тарабошу. Пошто је Зетски одред још увек био удаљен и није непосредно угрожавао Скадар, било је могуће према Приморском одреду оријентисати и јаче снаге. Међутим он је за тај задатак издвојио релативно слабе делове и тако уствари компромитовао своју намеру. Неповољан исход боја у Крајини могао је да доведе у питање одбрану Тарабоша, чиме би се за команданта корпуса у још тежем облику поставило питање интервенције на том правцу. Међутим је неактивност Приморског одреда после боја у Крајини омогућила турским снагама да се среде и наставе утврђивање Тарабоша.
Догађаји из првих дана рата показују да црногорска Врховна команда није имала почетног операциског плана за дејства својих главних снага, тј. Зетског и Приморског одреда. Чињеница да су се борбе Зетског одреда у рејону Тузи одвијале споро, да је Одред по завршетку ових борби могао да се четири дана задржи на одмору и да је касније неплански и споро наступао у правцу Скадра, док је Приморски одред већ другог дана рата дошао у контакт с непријатељем на главној линији одбране, показује да су главне црногорске снаге отпочеле дејство без јасне оперативне идеје и, колико-толико, утврђеног плана операција. Врховном команданту је, свакако, било јасно да ће Зетски одред наићи на отпор у рејону Тузи и да му по ликвидацији тог отпора претстоји дужи марш до избијања у рејон Скадра, а да Приморском одреду нису потребна ни пуна два дана да се нађе пред Тарабошем. Нормално би било да је врховни командант у таквој ситуацији покрет Приморског одреда према Скадру подесио тако да оба одреда једновремено избију пред главне нападне објекте: Тарабош, Штој и Бардањолт. Међутим врховни командант у том смислу није предузео ништа. Одреди су једновремено извршили покрет, сваки на свом правцу и независно један од другога. Тиме је створена таква ситуација да се, у време док је Зетски одред још водио борбе у рејону Тузи, Приморски одред са своје две бригаде и лаком артиљеријом нашао надомак Тарабоша. Стога је командант Зетског одреда, свакако са знањем и уз сагласност врховног команданта, издао наређење команданту Приморског одреда да не отвара ватру на Тарабош док Зетски одред не пристигне пред Скадар. Тако је, вероватио, требало да се исправи учињена грешка. Али положај Приморског одреда тиме није битно поправљен, јер се већ другог дана рата непријатељу пружила могућност да ангажовањем главнине снага овај одред изоловано туче и разбије, док се Зетски одред налазио још у рејону Тузи.