Пошто су допустиле Турској да се сурово обрачуна с македонским устаницима и задржале Бугарску да не изазове јаче компликације на Балкану, Русија и Аустро-Угарска искористиле су Илинденски устанак као повод да се још активније умешају у балканске послове.
Још у току преговора., пошто је видела да је бугарска влада и даље решена да у повољној ситуацији приграби целу Македонију и да по том питању није спремна на компромис, српска влада је продужила још активније да ради на јачању свог утицаја у Македонији.
Пошто су експанзионистичке тежње Хабзбуршке Монархије доводиле у питање стремљења а и опстанак Србије као државе, ова се, природно, морала свом снагом опирати таквој политици. Зато је још од 1900. године почела напуштати Аустро-Угарску и ослањати се на Русију.
Супротности на Балкану јасно су се испољиле и на питању изградње железница. Налазећи се у Царинском рату са Аустро-Угарском, Србија је била присиљена да за свој извоз највише користи железницу до Солуна, која је била у рукама аустриског капитала.
Развој догађаја потакао је младотурке да се реше да оружаним путем, устанком, уклоне султанов апсолутизам и уведу уставне слободе и да тако измакну великим силама и балканским државама разлог за мешање у турске унутрашње послове.
Присаједињењем Босне и Херцеговине и захтевом за отварањем мореуза, Аустро-Угарска и Русија су напустиле дотадашњу политику статус квоа и отвориле нову поделу, турских посада на Балкану.
Непосредно после ликвидирања анексионе кризе турски реакционарни кругови са султаном на челу припремили су и отпочели контрареволуцију у Цариграду с циљем да оборе младотурке и укину уставност. Међутим младотурци су покренули трупе из Солуна и Једрена на Цариград, савладали побуну и присилили султан Абдул-Хамида да абдицира.
Године 1910, а нарочито почетком1911, криза на Балкану поново је ушла у акутну фазу. Њу је овог пута изазвао албански покрет. Он се као активан чинилац појавио још у пролеће 1909. године.
Триполиским ратом почела је нова деоба Турске Империје. Њу су покренуле велике силе, које су дуго браниле турски интегритет и статус кво на Балкану од балканских држава.
Тако су се после петомесечних преговора, пуних затезања и ценкања, српска и бугарска влада договориле о подели Македоније и тиме створиле основне предуслове да ускладе своје напоре у решавању кризе на Балкану.
Основна питање у односима између Балканског савеза и великих сила било је какво ће држање ове силе заузети у случају рата на Балкану и колико ће и како помагати односно ометати, акцију балканских држава.
У Бугарској је два-три дана раније било све спремно за мобилизацију. Слична ситуација била је и у Србији. Бугарска влада је сматрала да прикупљање турских трупа око Једрена налаже да се што пре ступи у акцију, како би се одузела могућност Турској да се припреми и предухитри савезнике.
Мајски преврат, услопљен објективним захтевима друштвено економског и политичког развитка земље, претстављао је пад деспотског режима и победу буржоаске демоктарије у Србији.
Србија је имала само копнену војску. Иако су њеном територијом протицале две велике реке (Сава и Дунав), нерешене економске могућности нису јој дозвољавале да има речну флотилу.
У миру су све јединице, команде и установе сачињавале стални кадар, који је служио као школа кроз коју су пролазили сви способни грађани ради припремања за војну службу у рату.
Оперативну војску су сачињавали стални кадар (низам) и његова резерва (ихтијат), који су обухватали девет годишта обвезника. Рок службе у сталном кадру износио је три године.
До младотурске револуције систематски је спровођен надзор над држањем и радом официра, тако да ниједан од њих није смео да се приближи млађим официрима или војницима, а да не буде осумњичен за тајне славољубиве побуде, што је могло да га одведе у изгнанство у неки удаљени кутак земље.
Српско-турско ратиште чинили су државна територија и Србије и западни део европске Турске до линије Стара Планина (Балкан Планина)-Родопи-Рила-Пирин Планина.
Пошто су се балканске државе Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка уговорима о савезу, споразумеле о заједничком рату против Турске, и пошто су ускладиле своје националне аспирације и посебне ратне циљеве, оне су се сагласиле и о заједничком, општем савезничком ратном циљу.
После рата од 1877/8 године озбиљнији рад на припреми ратног пана за офанзиван рат против Турске отпочео је у српском Главном генералштабу тек 1897. године.
Главни генералштаб је средином јануара 1912 године израдио „План за мобилизацију војске" заједно са Упутом за рад око мобилизације трупа и установа I, II и III позива народне војске
Железничка мрежа у Србији није била јединствена. Постојале су пруге нормалног и уског колосека. Путна мрежа такође није била довољно развијена, нити је квалитет комуникација био на потребној висини.
Стање у Турској крајем 19 и почетком 20 века, као што се види из ранијег излагања, било је тешко. Феудални друштвени односи и привредна заосталост земље били су извор могоструких супротности, које су разривале унутрашње јединство и чврстину империје.
Замисао команданта Западне војске у целини била срачуната на одбрану. Офанзивне акције помоћних снага, које су се налазиле на крилима главне групације, коју је требало да претставља Вардарска армија, биле су срачунате само на то да се тиме овој армији створе повољни услови за одбрану према главним српским снагама.
Искуства из грчко - турског рата 1897 године показала су да је за мобилизацију турске војске потребно најмање месец дана. То је, с обзиром на време које је било потребно за извршење мобилизације војски балканских држава, било и сувише дуго.
Али одмах после Берлинског конгреса Црна Гора је имала да се бори с озбиљним тешкоћама при решавању аграрних односа на новоослобођеној територији, јер је чланом 30 овог уговора свим муслиманима на тој територији било загарантовано право власништва над непокретним имањем, чак и ако су се отселили у Турску.
Све до половине 19 века организација црногорске војске није се заснивала ни на каквим писаним законским прописима. Током дуготрајног периода борби црногорског народа против страних завојевача, у првом реду Турака, важио је у Црној Гори неписани закон по коме су сви мушкарци били дужни да у сваком тренутку, када затреба, стану у одбрану своје слободе.
До половине 19 века Црногорци су се наоружавали личном куповином или отимањем оружја од непријатеља. Већ у другој половини 19 и почетком 20 века држава је вршила знатне набавке, нарочито пешадиског наоружања.
До шездесетих година 19 века старешински кадар у црногорској војсци биран је према пореклу, личном угледу, храбрости и умешности у командовању. Није било никаквих школа у којима је овај кадар могао да се припрема.
Када је краљ Никола, отварајући седницу, поставио питање да ли да се главнина црногорске војске упути ка Скадру или у Стару Србију, бригадир Јанко Вукотић је рекао: да је из ранијих разговора о том питању закључио како су сви сложни у томе да је Скадар за Црну Гору животно питање.
Због затегнутих односа с Турском у току и после албанског устанка, као и због борби с турским снагама у Васојевићима и у рејону Колашина, црногорско Министарство војно је на неколико месеци пре објаве рата извршило делимичну мобилизацију батаљона дуж црногорско-турске границе.
