Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
На активније иступање против младотурске револуције прво су се одлучиле Аустро-Угарска и Русија. Пред сам почетак побуне турских трупа против султана, руски министар спољних послова Извољски упутио је меморандум свом аустриском колеги Еренталу, у коме је, између осталог, понудио Хабзбуршкој Монархији да анектира Босну, Херцеговину и Санџак а да као компензацију за то подржи Русију да добије право слободног пролаза за њене ратне бродове кроз Босфор и Дарданеле. Наравно, то је аустро-угарска влада оберучке прихватила. Она се још раније припремала да изврши анексију Босне и Херцеговине, а сем тога, код ње је у лето 1908. године већ почела да преовладава решеност да уништи Србију као државу. Ту политику нарочито су заступали дворски кругови. Они су помишљали да излаз из противречја у коме се нашла Двојна Монархија траже у томе да јој прикључе све југословнске земље као њен трећи део.
Међутим и поред руске понуде да анектира цео Санџак и део Косова до иза Митровице и Вучитрна, аустро-угаска влада то није хтела учинити. Она је сматрала да би прикључење Санџака Хабзбуршиој Монархији захтевало ангажовање јаких војних снага, изазвало сукоб са Шиптарима (што би користило Италији), з6лижило и ујединило Србију и Црну Гору и отежало њеним агентима да подржавају и развијају антагонизам између шиптара и словенских народа на Балкану. Зато је Санџак за Аустро-Угарску изгубио свој стари значај. Његовим држањем она сад више није хтела да спречава образовање велике словенске државе на Балкану, него је тај циљ намеравала постићи уништењем Србијекао државе и стварањем велике Бугарске. Зато је аустро-угарска влада сматрала да треба да подржава стварање велике Бугарске на рачун Србије, јер се тим вршила потребна припрема „да се у једном тренутку повољне европске констелације може ставити рука на преостали део Србије”. Тада би Балканско Полуострво дошло под аустро-угарску доминацију, створила би се албанска држава која би била под покровитељством Беча, у такав положај дошла би и Црна Гора, а велика Бугарска дуговала би Хабзбуршкој Монархији захвалност за своје проширење.
Пошто је тако дефинисала своје циљеве; аустро-угарска влада је приступила припремама за анексију Босне и Херцеговине. Она је крајем августа обавестила руску владу да прихвата њену понуду. И већ 16 септембра, дошло је у Бухлау до састанка између Извољског и Ерентала. Том приликом, између осталог, Аустро-Угарска је узела обавезу да се не противи отварању мореуза за руске ратне бродове, а Русија је пристала на анексију Босне и Херцеговине. Тако су Аустро-Угарска и Русија споразумно решиле да из дуготрајне балканске кризе и потреса које је изазвала младотурска револуција извуку оне користи за којима је тежила њихова империјалистичка политика. То је у суштини био иступ како против младатурске револуције, тако и против интереса балканских народа. Иако је руској влади било добро познато да Србија и Црна Гора сматрају Санџак и Косово као саставни део своје националне територије, што им Русија никад није оспоравала, ипак је она била спремна да и те области и Босну и Херцеговину преда Аустро-Угарској да би у замену добила аустро-угарску сагласност и потпору за стављање Босфора и Дарданела под своју контролу.
Док су тако две велике силе трговале балканским народима, прилике на Балкану су се погоршавале. Понесени национализмом, младотурци су изазвали инцидент с бугарским дипломатским агентом у Цариграду. То је одмах изазвало оштру реакцију у Бугарској. У софиској штампи појавили су се захтеви за проглашење независности. Убрзо после тога избио је штрајк радника и слyжбеника који су били запослени на оријенталним железницама у Бугарској. Софиска влада је искористила тај догађај и с војском запосела те железнице. То је још више погоршало буrарско-турске односе, јер су се оријенталне железнице, мада су биле у рукама аустро-немачког капитала, рачунале као турско власништво.
Против те одлуке Порта је оштро протестовала. Међутим Аустро-Угарска је пристала да бугарска влада откупи железнице од Оијенталног друштва. Таква благонаклоност према Бугарској, која је још од раније пливала у аустро-угарским водама, требало је сад да још чвршће веже Софију уз Беч. У склопу припрема за извођење анексије Босне и Херцеговине, Бугарска је имала да одигра важну улогу у аустро-угарским плановима. Она је, иступајући заједно с Хабзбуршком Монархијом, могла паралисати сваку евентуалну акцију како Турске тако и Србије. Зато је на састанку у Будимпешти 23. и 24. септембра Ерентал препоручио бугарском кнезу Фердинанду „да треба пазити да Бугарска не пропусти неки можда повољан моменат за постизање својих легитимних жеља”, наговештавајући му сасвим јасно да ћe Двојна Монархија ускоро извршити анексију Босне и Херцеговине.
Тиме је Аустро-Угарска у великој мери осигурала успех прогласа анексије. Међутим је Русији за решење питања мореуза био потребан пристанак и осталих великих сила. Зато је Извољски, после састанка са Еренталом, кренуо у Немачку, где није одбијен, али није ни добио неко одређено обећање да се Немачка неће противити отварању мореуза. После тога он се састао са италијанским министром иностраних послова Титонијем, од кога је добио подршку за свој захтев. Као противуслугу за то Извољски се обавезао да Русија неће правити сметње Италији при заузимању Триполиса.
И тек што је Извољски стигао у Париз, Аустро-Угарска је 7 октобра прогласила анексију Босне и Херцеговине. Мада руски захтев за мореузима није одбила, француска влада је саветовала руском министру спољних послова да тражи пристанак Енглеске. Али у Лондону су били одлучно против отварања мореуза. У Турској је на власти била англофилска влада и Енглези нису хтели да јој праве тешкоће и да је гурну у наручје Берлина.
Тако су, на крају, планови руске владе пропали. Пошто је Аустро-Угарска, стављајући Европу пред свршен чин, приграбила свој део, а Русија остала празних шака, руска влада је поставила захтев да се питање анексије реши на међународној конференцији. Тиме је она хтела да спречи анексију или, ако у томе не успе, да бар извуче одговарајуће компензације Србији и Црној Гори. Њој су се у томе одмах придружиле владе Француске и Енглеске, јер су настојале да тако изгладе непријатан утисак које су створиле одбијањем руског захтева за мореузима. Пошто није хтела дозволити јачање Аустро-Угарске, и Италија се солидарисала с Русијом.
Анексионо питање је већ одмах постало крупан проблем који је подигао буру у иначе немирним водама европских међународних односа. Непосредно пред проглас анексије Бугарска је прокламовала своју националну независност, а одмах после анексије Крићани су прогласили присаједињење свог острва Грчкој. Све је то наговештавало да почиње нова деоба Турске. Међутим, пошто је била усамљена, а вероватно и под притиском западних сила, грчка влада није смела прихватити одлуку Критске скупштине. Тако је већ упочетку критско питање потиснуто устрану.
Проглас анексије изазвао је велико огорчење како у Србији и Црној Гори тако и у Турској. Међутим Црна Гора је одмах признала бугарску независност, а Србија, мада је у суштини позитивно гледала на тај догађај, заузела је резервисан став. Турци су теже примили бугарску одлуку него анексију. Против Бугара помишљљали су да употребеоружје а против Аустро-Угарске одговорили су бојкотом њене робе.
Анексијом се у суштини није битно мењао положај Босне и Херцеговине. И даље су оне, као и раније, остајале у колонијалном односу према Бечу и Пешти. Али ипак је тај акт са државно-правне стране, учвршћавао положај Аустро-Угарске на Балкану. Њиме је била затворена перспектива да се народи Босне и Херцеговине ослободе испод аустро-угарског јарма. А тиме су биле доведене у питање ослободилачке тежње Србије и Црне Горе у односу према Босни, односно Херцеговини. Због свега тога, у Србији, Црној Гори, Босни и Хереговини дошло је до врло снажног покрета против аустро-угарске политике.
Под притиском опасности коју је донела нова криза, и на инсистирање Русије, брзо је потиснуто устрану дотадашње неповерење и сумњичење између српског и црногорског двора. Србија је одмах после анексије успоставила дипломатске односе с Црном Гором, који су били прекинути у лето 1908 године. Обе земље чврсто су биле решене да се ослоне једна на другу и да се заједничким снагама супротставе анексији. У том циљу оне су, крајем октобра, склопиле споразум о одбрани својих политичких интереса и свог суверенитета. У исто време српска влада је ступила у преговоре и с Портом ради стварања савеза против Аустро-Угарске. Она се надала да ћe ослонцем на Турску појачати свој положај према Аустро-Угарској, а Турцима је савез требао да би лакше добили неку накнаду за анексију и да би се оситурали у случају рата с Бугарском.
У јесен 1908. године изгледало је да ћe доћи до савеза између Србије, Црне Горе и Турске. Њега су препоучивале и западне силе и Русија, тежећи да на тај начин ојачају свој положај на Балкану према аустро-немачком блоку. Турци су упочетку желели да у њега увуку Грчку и Румунију, али у том нису успели.
Упоредо с преговорима с Портом српска и црногорска влада су развиле врло широку дипломатску активност да покрену и привуку европско јавно мњење и дипломатију на своју страну. У том циљу српска влада је упутила свог министра спољних послова у Берлин, Лондон, Париз и Рим, престолонаследника Ђорђа и Н. Пашића у Петроград, у специјалну мисију, а научне и јавне раднике у остале европске престонице. Она је настојала да у анексионом питању преузме руководство и над спољном политиком Црне Горе и да се пред великим силама афирмише као главни и једини претставник „српства”. Осетивши то, црногорска влада је упутила неколико својих делегата у европске престонице.
Српска влада је иступила код пријатељских земаља са захтевом да Србија и Црна Гора, као накнаду за анексију, добију компензацију и то: прво, да добију део босанско- херцеговачке територије, тако да успоставе заједничку границу; друго, да се Аустро-Угарска одрече свих права која јој је 25 чл. Берлинског уговора дао на Новопазарски Санџак и да изјави да се дезинтересује у погледу његове судбине и оставља Турској да се са Србијом и Црном Гором погоди о њему; треће, да се одрекне свих права која јој је дао 29 чл. Берлинског уговора и да Црној Гори уступи Спич; четврто, да се између ње и Србије поново утврди граница дуж Саве и Дунава; и пето, да се обавеже да ће Босну и Херцеговину у целини оставити као засебну земљу са широком аутономијом и унутрашњим уређењем у духу демократске уставности. Српској влади било је јасно да сви ти захтеви неће бити прихваћени, и зато је она била спремна да одустане од последња три. Међутим се Србија једно време носила мишљу да на рачун анексије тражи територијалну накнаду у Санџаку а не у Босни. На предлог црногорске владе, која је оценила да би тај захтев изазвао неповерење па и непријатељство Порте, што би тад ишло на руку Аустро-Угарској, Србија је од тога одустала. Надајући се да ћe добити компензацију у Босни и да ће с Црном Гором успоставити заједничку границу, влада у Београду је рачунала да ћe ce Србија ојачати и да ћe тиме бити готово изравнан однос снага између ње и Бугарске. Управо то јачање у односу на Бугарску било је један од главних разлога због којих је постављен захтев за компензацију.
Док су тако Србија, Црна Гора и Турска настојале да заштите своје интересе који су били повређени анексијом да на рачун ње извуку што веће накнаде, силе Тројног споразума покушавале су да дипломатским путем нађу излаз из кризе. Оне су се, половином октобра, споразумеле о програму конференције. У томе им се прикључила Италија. Али Немачка и Аустро-Угарска нису хтеле пристати на расправљање босанске кризе без претходног споразума великих сила о свим питањима, управо без признања анексије као свршеног чина. У Берлину су се бојали да би се једна таква конференција могла завршити дипломатским неуспехом Централних сила и даљим слабљењем и деобом Турске. Немачкој политици било је у интересу да се Турска одржи и да се аустро-угарски утицај на Балкану појача. Зато је она била отсудно против давања било каквих компензација Ср6ији и Црној Гори.
Та немачка подршка Бечу била је сасвим отворена и изазвала је узнемиреност на Западу, нарочито у Француској. Још упочетку кризе из Париза и Петрограда саветовали су Србију да се мирно држи, демобилише трупе и не да повода Аустро-Угарској да је нападне. Упочетку је руски цар био обећао Н. Пашићу да Русија неће признати анексију уколико Србија и Црна Гора не добију за то одговарајућу компензацију. А М. Миловановићу су у Лондону изразили спремност да подрже захтев за територијалну накнаду, али само дипломатским средствима. Међутим, кад је видела да Немачка потстиче Аустро-Угарску на заоштравање ситуације, Русија је почела измицати. Она је, истина, и даље заступала мишљење да се босанско питање реши на међународној конференцији, али је одустала од захтева за компензацију Србији и Црној Гори и била спремна да призна сам акт анексије. Из сличних разлога, а и због својихфинансиских интереса у Турској, западне силе и Русија вршиле су притисак на Бугарску да за проглас независности и за орјенталне железнице да одговарајућу накнаду Турској.Њима су се у томе придружиле Немачка и Аустро-Угарска, али са циљем да одрже уза се Бугарску и поврате изгубљени утицај у Цариграду. Очигледно силе Антанте су избегавале да даље заоштравају балканску кризу. Али Русија није могла брзо и лако отступити без опасности да изгуби престиж. Због тога наравно, није хтела јавно манифестовати промену свог става, а, сем тога, још увек се надала да ћe, уз подршку својих савезница и Италије, извући неку корист за себе или за Србију и Црну Гору.
За то време су Србија и Црна Гора остале при свом ставу према анексији. Аустро-Угарска се тим користила као оправдањем за предузимање војних мера и за систематско заоштравање односа, нарочито са Србијом. Да би осамила Србију, она је, уз подршку Немачке, ступила у преговоре с Турском око решења анексионог питања и покушала да се споразуме с Црном Гором. Та настојања у односу на Турску била су успешна. Видевши да ћe од Аутро-Угарске моћи добити новчану накнаду за анексију, Порта је одбила да прихвати већ утврђен текст војне конвенције са Србијом. Али покушај одвајања Црне Горе од Србије остао је без резултата.
Пошто је Србија и даље истицала своје захтеве, бечки војни и политички кругови сматрали су да је дошао повољан тренутак да се с њом обрачунају. Они су се почетком јануара 1909. године носили мишљу да је нападну и униште као државу. Немачка је потстрекавала Аустро-Угарску на рат. Начелник њеног генералштаба Молтке (млађи) упутио је, 21 јануара 1909, са знањем и одобрењем своје владе и цара, писмо начелнику аустриског генералштаба Конраду фон Хецендорфу у коме се обавезао да ћe Немчка као ,,казус федорис” (саѕus fоеdогіs) сматрати чак и такав аустро-руски сукоб који буде изазван не само директним нападом Русије на Аутро-Угарску већ и интервенцијом Русије у српско-аустриски заплет.
Упоредо с тим, Аустро-Угарској је пошло за руком да се споразуме с Турском о анексији Босне и Херцеговине. То је за њу био значајан дипломатски успех. Пошто га је остварила, ослањајући се на подршку Немачке, бечка влада је решила да изврши снажан притисак на Србију да би је натерали на признање анексије. Ради тога је одлучила да у марту изврши делимичну мобилизацију и од Србије тражи да се одрекне захтева за компензацију, прекине борбу против анесије и изјави да нема никаквих агресивних намера против Хабзбуршке Монархије. Уколико Србија све то не прихати, биће јој предат у ултиматум, а ако га одбије, биће јој објављен рат.
У складу с таквим заоштравањем ситуације, којим је требало да присили супарничке силе да признају анексију као свршен чин, немачко-аустриски блок предузео је и одговарајуће војне мере. Између немачког и аустро-угарског генералштаба био је утврђен заједнички ратни план и обе владе су биле решене да војним средствима натерају Русију и Србију на повлачење, уколико то не постигну претњама. По налогу своје владе, немачки амбасадор у Петрограду поставио је 22. марта 1909, у виду ултиматума, захтев руској влади да да јасан одговор: да ли је спремна да призна анексију Босне и Херцеговине и постигне да то исто уради и Србија. У случају негативног одговора, Немачка је претила да ћe допустити Аустро-Угарској да нападне Србију.
Пред таквим притиском руска влада је попусила, јер је била неспремна за рат. Истог дана кад је био обавештен о немачком кораку, руски цар је поручио Вилхелму II да прихвата немачке захтеве.
Непосредно после тога, 29. марта, Аустро-Угарска је објавила делимичну мобилизацију пет корпуса, а сутрадан су Енглеска, Француска, Русија, Италија и Немачка учиниле демарш код српске владе тражећи да удовољи аустро-угарским захтевима. Пошто је тако остала сама, без ичије подршке, Србија се морала приклонити пред аустро-угарским претњама. Она је била присиљена да 31. марта, између осталог, званично изјави да српски интереси нису били повређени анексијом. После тога, посредством Италије, решен је и црногорскo-аустриски спор о анексији. Хабзбуршка Монархија се одрекла права које јој је давао чл. 29 Берлинског уговора, а за узврат, Црна Гора се обавезала да ће Бар и даље остати само трговачка лука и да се у њему неће подизати војна утврђења.
Тако је на крају, претећи ратом, аустро-немачки блок извојевао значајну победу. У току априла анексију су као свршен чин признале Немачка, Италија, Енглеска, Русија и Француска.
Убрзо после тога било је решено и питање бугарске независности. Преговори о ликвидацији тог спора између Бугарске и Турске почели су још у октобру 1908. И на једну и на другу страну велике силе су вршиле притисак да се споразумеју. Пошто је Порта била врло упорна у захтевима за прилично високу новчану накнаду, бугарска влада се једно време носила мишљу да силом натера Турску да призна прокламовану независност. Половином јануара 1909. она је, ради тога, нудила Србији савез како против Турске тако и против Аустро-Угарске и предлагала јој је да упадне и окупира Санџак. Иако је стварно желела споразум, српска влада тај предлог није прихватила, јер се бојала да се иза тога не крије какав маневар Аустро-Угарске. Те сумње нису биле сасвим без основа, јер је бечка влада стварно нудила Бугарској један део Србије ако би она стала на страну Аустро-Угарске у рату против Србије. Тај бугарски предлог за савез са Србијом подржала је и Русија, која је настојала.да отргне Бугарску испод аустро-угарског утицаја и да је веже за се. У том циљу је руска влада, у фебруару 1909, поставила захтев Порти да се турска потраживања од Бугарске ликвидирају на рачун ратне штете коју је Турска дуговала Русији. Тиме је хтела да олакша положај Бугарске и уједно да је учини својим дужником. Али је тад анексиона криза била дошла до врхунца и бугарско питање потиснула устрану. И чим је она решена, дошло је до бугарско-турског споразума, а одмах после тога и до међународног признања Бугарске. Србија је то учинила одмах после Русије.