Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
До шездесетих година 19 века старешински кадар у црногорској војсци биран је према пореклу, личном угледу, храбрости и умешности у командовању. Није било никаквих школа у којима је овај кадар могао да се припрема.
Први корак на стручном оспособљавању старешина учињен је 1866 године, када је, на молбу кнеза Николе, српски кнез Михаило Обреновић послао у Црну Гору једног официра, два подофицира и једног трубача. Ова мисија је имала задатак да “извјежба црногорску војску”.
Одмах по доласку мисије, 1 марта 1866, у Цетињу је организован курс за 50 артиљераца и 10 трубача, а месец дана касније и за 109 пешака. Курсеви су завршени половином октобра, када су њихови слушаоци упућени у своја племена да изводе обуку с војском. То су били први официри црногорске војске који су на неком курсу стекли макар и минимално војничко образовање.
Априла 1867 године ови официри су поново позвани у Цетиње да наставе школовање на истом курсу. С њима је позван и известан број војника које је требало оспособити за подофицире. Међутим, услед појаве колере, курс је распуштен после осам дана, а продужио је и завршио рад тек у децембру исте године.
Следећих неколико година на обучавању старешинског кадра није рађено готово ништа. Због недостатка макар и мањег броја школованих официра који би били у стању да организују школовање млађег кадра и обуку војске у целини, кнез је одлучио да известан број млађих људи пошаље на школовање у иностранство. До рата 1876 – 78 завршила су школу свега четири официра. Године 1882 послато је на школовање у Италију десет питомаца, који су се 1 јула 1886 вратили у земљу као потпоручници. Касније су, у мањем броју, слати питомци у Италију, Русију, Француску, Бугарску, па чак и у Турску. Школовање официра у иностранству омогућило је да се касније приђе организованој припреми војних кадрова и у земљи.
Године 1886, убрзо по доласку прве групе официра школованих у Италији, организован је у Никшићу курс за обуку пешадиских старешина. На том курсу, који је трајао три месеца, обучено је 520 питомаца, тзв. “никшићких пјешака”, који су затим распоређени по четама, као помоћници командира чета за обуку војске. Године 1893 у Подгорици је организован сличан курс, који је завршило 100 “подгоричких пјешака”. Они су попунили места “никшићких пјешака” који су у међувремену “помрли или иначе изашли из строја”. Један двомесечни пешадиски официрски курс организован је у Подгорици 1900 године. Њега су завршили, а затим били произведени у официрске чинове, подофицири прве класе подофицирске школе. Три године касније у Цетињу је отворена пешадиска официрска школа. До рата 1912 године у њој су школоване три класе слушалаца, које су сачињавали подофицири друге, треће и четврте класе пешадиске подофицирске и две класе инжињериске подофицирске школе.
Школовање артиљериског кадра, као и пешадиског, почело је по доласку српске војне мисије 1866 године. Следећи артиљериски официрски курс организован је у Подгорици 1885 године. Тај курс су похађала 24 питомца, који су после тромесечне обуке и положеног испита произведени у официрске чинове и постављени за командире бате рија и водова.
Артиљериска официрска школа, са четворогодишњим школовањем, отворена је у Цетињу 1896 године. Њени питомци су 1900 године произведени у чин потпоручника. Следећа, последња, класа ове школе почела је рад 1904 године у Никшићу.
Поред поменутих школа и курсева, за изградњу старешинског кадра повремено су коришћени тзв. “уџбени” зборови, за упознавање официра с новонабављеним наоружањем и с новим правилима и прописима. Први такав збор, коме су присуствовали сви официри, и то пола у Бару, пола у Подгорици, организован је почетком 1881 године. Артиљериски официри су имали сличан збор у Спужу 1900 и у Цетињу 1906 године. Сви ти зборови су трајали просечно по два месеца. Године 1907 организован је двомесечни курс за шест официра у циљу њихове обуке у руковању митраљезом ,,Максим”.
Прва пешадиска подофицирска школа отворена је у Подгорици 29 септембра 1895. За избор питомаца био је расписан специјални конкурс. Пријемне испите пријављених кандидата обавиле су по батаљонима нарочите комисије, а дефинитивни избор, на основу резултата пријемних испита, вршила је комисија којој је претседавао кнез Никола. Школовање је трајало годину дана, а питомци који су са успехом положили завршни испит слати су на службу у батаљоне стајаће војске. После три године службе у стајаћој војсци, подофицири који су били „доброг владања и ревносни у служби” имали су право да ступе у официрску школу, одакле су излазили као официри. Прва класа подофицира завршила је школовање 25 јула 1896. Школа је наставила рад у Цетињу марта 1898. Августа исте године питомци друге класе завршили су школовање и заменили у батаљону стајаће војске подофицире из прве класе, који су упућени у своје племенске јединице. Трећа класа је завршила школовање 1902 а четврта, последња, 1906 године. Избор питомаца за све четири класе вршен је на исти начин.
Артиљериски подофицири су школовани на курсевима и у подофицирској школи. Први артиљериски подофицирски курс завршило је у Подгорици 1890 године 18 питомаца. Артиљериска подофицирска школа отворена је у Цетињу 17 априла 1903. Њени питомци су обучавани у једној брдској и једној пољској батерији. Школовање је завршено 1 априла 1904, када је школа претворена у официрску. Следећи подофицирски курс одржан је у Никшићу 1907 године.
Инжињериска подофицирска школа отворена је у Цетињу 1904 године. Школовање прве класе трајало је девет месеци. Друга класа је ступила у школу 8 априла 1906, а завршила рад 11 априла 1907. Питомци и једног и другог курса завршили су касније пешадиску официрску школу и постали пешадиски официри.
Године 1906 у Цетињу је отворена санитетска подофицирска школа. У њој су се школовале три класе питомаца, тако да је сваки батаљон добио по једног санитетског подофицира.
Године 1911 у Цетињу је отворен кадетски корпус где је примљено на школовање 40 младића од 11 до 15 година. То је била школа у којој је младићима, првенствено синовима заслужних официра, опредељеним за војничка звања, требало пружити такво образовање и васпитање које би им омогућило да са успехом заврше официрске школе у Русији и постану официри црногорске војске. Финансиска средства за његово отварање добијена су из Русије. Међутим је ова школа била кратког века – престала је да ради почетком Првог балканског рата, када је Русија обуставила помоћ Црној Гори, пошто је ова, ступањем у рат, једнострано раскинула тајну војну конвенцију од децембра 1910.
Официри школовани у иностранству били су на дужностима у Министарству војном, у штабовима бригада (као ађутанти), касније и у штабовима дивизија, у батаљонима стајаће војске и у војним школама (као наставници). Једна комисија у Министарству војном састављена од тих официра израдила је, 1895 године, прва правила црногорске војске (егзерцирно правило, „дисциплинарно” правило и правила ратне, унутрашње и гарнизоне службе). Официри – наставници били су посебно задужени да припремају предлоге за измене и допуне тих правила, у вези са искуствима стеченим током њихове примене у пракси. То је било тим потребније што је, иако су при изради ових правила као непосредан узор служила одговарајућа правила српске војске, сваки од чланова комисије настојао да у њих унесе по нешто од службених правила војске у којој је школован. Као резултат тих напора, 1905 године издата су нова правила ратне службе (први део) и егзерцирно правило; 1909: други део ратне службе („Борба здружених родова оружја”), Служба у штабовима за време рата и Гимнастичка правила; 1910: Упутства за гађање пушком и револвером, Упутство за извиђање и Упутство за одржавање везе; 1912: Потсјетник за извођење боја. На изради неких од ових последњих правила сарађивала је и једна група руских виших официра.
И поред нејединствености у погледима официра који су сачињавали комисије за израду правила, и поменутих склоности ових официра, као и веома видног утицаја српских званичних правила, ипак су та правила, издата непосредно пред рат, донекле била прилагођена приликама и могућностима земље. Она су углавном била израз могућности малобројне и слабо наоружане црногорске војске, чију је основну снагу сачињавала пешадија, уз коју је још једино артиљерија располагала извесном снагом која је могла бити од утицаја у борби. Па ипак, у ратној служби црногорске војске офанзивност је истицана као најбитније својство. ,,Напад је – каже се у ратној служби – једино стварно средство, које служи за пораз противника. Због тога се нападна дејства морају сматрати основна при сваком судару с противником”. Одбрана је такође имала задатак да разбије непријатеља, тј. не само да одбије напад, већ и да нанесе удар (тачка 3). Одбрана има значај само “кад се завршава противнападом” (тачка 87). У боју је било важно у свакој прилици обезбедити да сви теже истом циљу – да се очува или преотме иницијатива, како би се противнику увек могла наметнути сопствена воља (тачка 4 и 5). У вези с тим истицана је потреба брзог и енергичног дејства.
Од борбеног поретка се захтевало да обезбеди потпуно коришћење снага родова, узајамно потпомагање делова, брзину продирања и могућност обухвата. Снаге јединице у борбеном поретку није требало распоређивати равномерно, већ у зависности од земљишта и значаја појединих положаја: борбени поредак имати дубљи на важнијим, а “танак” на мање важним правцима (тачка 11). Борбени поредак је имао борбени део и резерву. Борбени део се делио на отсеке, од којих је сваки морао да има своју резерву (“потпору”). Резерва је нормално распоређивана позади најважнијег отсека борбеног дела, а када је ситуација нејасна, на месту одакле може да интервенише на ком било правцу. Однос борбеног дела и резерве третиран је у зависности од расположивих података о непријатељу и од брзине продирања, односно степена упорности у одбрани. Уколико су, наиме, подаци о непријатељу били оскуднији и уколико се инсистирало на бржем продирању или већој упорности у одбрани, утолико је требало имати јачу резерву, у сваком случају – довољно јаку да би извршила одређени јој задатак.
За артиљерију је предвиђено да се развија у борбеном поретку пешадије. Зависно од задатка, карактера земљишта и ширине фронта, она је могла да се дели по отсецима или да се групише на посебним положајима. Њен задатак у борби био је да потпомаже своје трупе дејствујући првенствено по непријатељској пешадији, а затим и по артиљерији, нарочито у случају ако је ова успела да задржи покрет наше пешадије. Артиљерија је била дужна да се креће за пешадијом, и да поседа нове положаје за дејство, не чекајући наређење пешадиског команданта. Уколико је пак из оправданих разлога морала да заостане, одређивана јој је посебна заштита (по пола чете на батерију – тачка 18).
Пионири су, због њихове малобројности, употребљавани као “настојници” при утврђивању положаја, ређе као радна снага, а у борби само у крајњем случају. Ако нису имали посебног задатка, обичио су придавани резерви.
Веза између делова борбеног поретка обезбеђивана је првенствено тежњом свих “к општем циљу, јединством командовања и сталним заједничким потпомагањем, како ватром тако и хладнијем оружјем” (тачка 30). Сем тога, командант је морао увек да има везу са свим деловима борбеног поретка. Уствари, нижи команданти су били дужни да обезбеде везу са старијим. За одржавање везе служили су ордонанси, летећа (релејна) пошта и техничка средства: телефон, телеграф и хелиограф.
Почетком 1912 године одржан је једномесечни курс за 45 официра, који су упознати с одредбама нових правила, у првом реду ратне службе. Ови официри су затим били инструктори на једномесечном курсу, који је у марту исте године одржан у Подгорици за све официре, такође с циљем да се упознају с одредбама ових правила.
Сви ови курсеви, школе и зборови били су недовољни да официрима црногорске војске обезбеде неко солидније војничко образовање. У земљи није било ниједне више војне школе, а ни у иностранство није слат на више школовање ниједан официр. Сем тога, сви официри, осим мањег броја, претежно оних који су школовани у иностранству и били запослени у Министарству војном, вишим командама (дивизија и бригада), у школама и на курсевима, живели су код својих кућа, без икакве војне штампе и литературе, и, као и остали обвезници, бринули се о своме домаћинству и имању. Све је то имало за последицу да, и поред поменутих напора, црногорска војска није имала израђену целовиту војну доктрину у складу са савременим условима вођења рата, а посебно није било осигурано јединство погледа руководећег кадра на основне принципе савременог ратоводства, већ су пред рат 1912 године у суштини преовлађивали стари, традиционални погледи и схватања о вођењу рата.
До 1896 године у Црној Гори није било обуке регрута, пошто није било ни стајаће војске. Прва организована обуха (“вјежбање”) војске почела је крајем 1866 и почетком 1867 године, а извођена је на збориштима јединица “скоро свакодневно, осим што се строго пазило, да нико не буде оштећен у своме домаћем раду”. Обуку су изводили свршени слушаоци курса, који је у Цетињу организовала поменута српска војна мисија. Вежбања су настављена 1868 и касније, 1870 – 76 године, али ових задњих година највише по 30 дана годишње, како се не би отежавало сељацима да благовремено обављају пољске радове. После рата 1876 – 78 године набављена је извесна количина новог наоружања. С њим су се 1881 године прво упознали официри, на зборовима у Бару и Подгорици, а затим и војници. Следећих година вежбања су се ограничила на свега десет дана годишње.
Сва та вежбања, организована с времена на време, била су кратка и нису могла да надоместе, за једну модерну војску, неопходну обуку у сталним кадровским јединицама. Ово тим пре што су пристизале нове генерације које нису учествовале у рату и којима је требало пружити војничка знања на савременији начин. Пошто је деведесетих година црногорска војска већ имала известан број школованих официра и подофицира, то је 1896 године, како је раније истакнуто, у Цетињу формиран први батаљон стајаће војске, у коме су обучавани обвезници с навршеном 25 годином живота. Обука је трајала четири месеца, тако да су у току једне године кроз батаљон пролазиле три класе. Али је и то било мало да би се обухватили сви за војну службу способни регрути. Како је из официрских и подофицирских школа већ био изишао потребан број кадрова, 1903 године у Подгорици је формиран други батаљон стајаће војске.
Обука у овим батаљонима трајала је до краја 1905 године и за то време је „извјежбан већи дио црногорске пародне војске”. Крајем 1905 је одлучено да се обустави даљи рад оба батаљона стајаће војске, како би се уштедела извесна финансиска средства, потребна за набавку оружја и опреме, за подизање касарни, магацина и сличних војних објеката. Сада се поново приступило обуци по селима, с тим што су војници у данима вежбања добијали “тајин у новцу”. Ове вежбе извођене су по програмима које је за сваку годину прописивало Министарство војно.
Законом од 1910 године било је предвиђено увођење дванаестомесечне обуке за регруте, у току две узастопне године. У духу те одредбе још исте године су при дивизиским командама формирани по један регрутни батаљон и једна регрутна батерија. Обука регрута у овим јединицама 1910 године трајала је три месеца, а следеће године само два месеца. У фебруару 1912 ступила је на тромесечну обуку последња класа регрута. Поменута законска одредба није се могла доследно спроводити, у првом реду због недостатка материјалних средстава.
У црногорској војсци нарочито је недостајало обуке за специјалне службе, иако су ове биле неопходне за вођење рата који је био у изгледу. Да би се и у том погледу нешто постигло, у лето 1912 у Подгорици је обучено људство за седам извиђачких чета.
Године 1886 у Подгорици је позвато на двомесечну обуку око 600 артиљераца, тј. по 100 људи на шест батерија, колико их је тада свега било. У периоду од октобра 1903 до октобра 1905 у Никшићу је обучено људство за седам брдских и четири пољске батерије, а 1906 у Цетињу је било на једномесечној обуци и људство опсадних батерија. Почев од ове године сви обвезници артиљерци обучавани су на десетодневним “уџбеним” скуповима код слагалишта својих батерија. Од 1910 године, упоредо с регрутним батаљонима, како је већ речено, радиле су и регрутне батерије при командама дивизија, у којима је обучавано људство за по једну батерију.
Године 1905 у Цетињу је формирана прва пионирска чета. Обука њеног људства трајала је осам месеци. До 1908 обучено је људство за четири пионирске чете (тј. у свакој дивизији по једна чета). Уз пионире, почев од 1906, обучаван је известан број телеграфиста.
У целини узев, обука црногорске војске није била редовна, нити довољна. Рад батаљона стајаће војске и регрутних батаљона био је сразмерно кратак, а вежбања по селима одржавана су ретко и сводила су се на нешто пешадиског егзерцира и наставе гађања (углавном гађања “биљеге”) и на врло мало тактичке обуке. Па и то је извођено у оквиру водова и чета, а не по батаљонима, бригадама или вишим здруженим јединицама; зато црногорска војска није била обучена у здруженим борбеним радњама. Једини маневар, у коме је учествовало неколико батаљона Спушке и Зетске бригаде, одржан је код Подгорице, после завршетка рада официрског курса марта 1912. Све је то, разуме се, било недовољно да би црногорска војска могла бити солидније увежбана и припремљена за један модеран рат.
Процес реорганизације црногорске војске до Балканског рата трајао је пуних шездесет година, Али, иако је трајао тако дуго, основе на којима се темељила организација војске нису битно измењене. И даље је то била племенска војска милициског типа, у којој је само формација – чете, батаљона, бригаде, дивизије – била израђена по угледу на модерне армије. Батаљони стајаће војске и регрутни батаљони били су у основи регуларне јединице, али, за разлику од јединица савремених армија, они су били нестални и нису сачињавали кадровско језгро будућих јединица оперативне војске. Они су служили искључиво за обуку, док је попуна ратних јединица и даље вршена на стари, племенски начин.
Најозбиљнију препреку у модернизацији војске претстављала је економска заосталост земље. Недостајала су материјална средства не само за стварање већих регуларних јединица, већ и за издржавање малобројног људства два батаљона стајаће војске, односно четири регрутна батаљона. То нарочито показује чињеница да су 1905 године расформирани батаљони стајаће војске, да би се од тако уштеђених средстава набавило оружје и подигло неколико магацина. А обука која је по јединицама извођена није била довољна да војску оспособи за савремени рат.
Исто тако није било материјалних могућности за стварање једног сталног и солидног система школовања старешинског кадра; због тога су у војсци, – и поред извесног настојања да се користе искуства и достигнућа страних армија, било школовањем официра у иностранству, било коришћењем туђих правила при изради сопствених, – преовлађивали застарели погледи на вођење рата. Материјални услови земље нису дозвољавали ни формирање генералштаба као централног органа који би, у складу с развојем савремених армија, развијао и изграћивао црногорску војску.
Наоружање црногорске војске било је по квалитету далеко испод просечног нивоа наоружања ондашњих европских армија. Оскудна материјална средства земље нису дозвољавала да се набави квалитетније наоружање, а од Руса је добијано углавном оно што већ није било за употребу у њиховој војсци. Тако је Црна Гора пред Балкански рат располагала оваквим наоружањем: непреправљеним руским пушкама ,,московкама”, петометним руским револвером, који је требало запињати за сваки метак посебно; изванредно тешким и непрактичним револвером ,,Гасером”; руском ручном бомбом, која је палила са закашњењем и код војника изазивала несигурност; застарелим артиљериским оруђима, добрим делом на слабим, дрвеним лафетима, са малобројном и неоригиналном муницијом; и са свега дванаест митраљеза. С таквим наоружањем црногорска војска је ступила у рат против Турске, чија је армија, и поред свих својих слабости, била несразмерно боље наоружана и опремљена.
Оно што је најзначајније и највредније било у црногорској војсци, чиме је она морала да надокнађује све остале слабости и оскудицу, то је њен морал и њена храброст, који су произилазили из свести војске о дужности да брани независност и слободу земље и под најтежим околностима. Чести ратови у прошлости учинили су црногорског војника веома истрајним. Он је неимаштину и сваковрсну оскудицу подносио без роптања, а борбеност сматрао за највећу врлину. Те традиционалне особине војника преношене су и неговане и у каснијем релативно мирном периоду изградње и развоја црногорске војске.
Однос војника и официра био је веома присан. Углед и поштовање старешина је могао стећи пре свега личним квалитетима: храброшћу, умешношћу у командовању и сналажљивошћу у борби. А једна од најлепших особина тих старешина била је њихова спремност да се увек ставе на чело својих јединица и поведу их у борбу.
Високи борбени морал, самопрегорност и храброст чинили су основни извор свих вредности црногорске војске.