Упоредо са усавршавањем и модернизовањем организације, формације и наоружања, изграђивана је и доктрина српске војске. Доктрина с којом се ушло у рат нашла је дефинитиван израз у Ратној служби од 1911. године, у којој је учињен напор да се поједини тактички припципи прилагоде новим организациским и формациским условима и својствима новог оружја. Многи битни ставови ове Ратне службе били под утицајем немачке школе, што је разумљиво с обзиром да је у то време Немачка, као победник у рату 1870/71. године, претстављала највећи војни ауторитет у Европи. Основна начела српске ратне службе су била:
– циљ сваке борбе је уништење непријатеља;
– борбена дејства саобразити стварној ситуацији
– решења да буду што простија, с тим да се иницијатива развија у најширим размерама;
– стално тежити постизању ватрене надмоћности.
Разрадом ових основних поставки нарочито се тежило да се развије офанзивни дух као битна карактеристика доктрине. Офанзивним дејствима придавала се првенствена важност, те је напад као тактичка радња маркантно истицан над одбраном; иако је „и нападу и одбрани крајњи циљ победа над непријатељем, ипак се она само нападом може изборити”. Стога је истицано као правило да при сваком додиру с непријатељем треба нападати, а неизоставно прелазити у напад и онда, кад смо тренутно имали разлога или били принуђени на одбрану”. На тај начин требало је иницијативу задржати у својим рукама, а своју вољу натурити непријатељу.
Одбрана је сматрана видом дејства у коме бранилац треба недостатак снага да надокнади „коришћу, коју му нуди земљиште са вештачком спремом”, како би непријатељу нанео губитке и створио релативну надмоћ, да у погодном тренутку пређе у напад, пошто једино „напад води позитивном и потпуном успеху”. Пасивна одбрана је одбацивана ,,јер води сигурном поразу”. Одбрана је, сем тога могла имати и други циљ. Њоме је понекад требало добити у времену, избегавајући, сасвим или делимично одсудно ангажовање јединица.
Саображавање борбених дејстава ситуацији и потстицање иницијативе огледа се у одредбама које се односе на борбени поредак и маневар. Борбени породак се, наиме третирао у зависности од јачине сопствених и неприајатељских снага, моралног стања једне и друге стране, земљишта и циља који се жели постићи. Будући да ће старешине ретко бити у ситуацији да познају све елементе ситуације, борбени поредак, према Ратној служби, неће на почетку судара с непријатељем моћи да добије дефинитиван облик. Због тога да би се обезбедила слобода маневра у тренутку када се ситуација разјасни, јединице је у почетку „корисно распореди више по дубини”. Главне снаге је иначе требало груписати „на најважнијој тачки, при одбрани, и противу најважније тачке, при нападу”, али имајући увек у виду да борбени поредак треба да обезбади свим родовима да потпуно користе „своју снагу и акцију да се узајамно потпомажу а затим да обезбеди пробој или обухват непријатеља односно да парира сличне непријатељске намере”.
Резерва је претстављала други борбени ред, нормално је постављена на најважнијем правцу, као снага којом комадант може да маневрује и дејствује према потреби. Први борбени ред је такође имао мање (почесне) резерве.
Најсигурнији начин одржавања везе између делова борбеног поретка и родова војске, према Ратној служби, јесте стална тежња свих ка постизању општег циља, обезбеђење јединствене команде, узајамног потпомагања и подржавања ватром. Главни командант је нарочито био дужан да обезбеди везу с потчињеним командантима у првом борбеном реду и комадантима артиљерије, резерве и коњице, користећи притом расположива техничка средства, официра за везу и ордонансе.
Узајамно потпомагање и ,,пристизање у помоћ” појединих родова сматрано је најјачим јемством за успех. Због тога је истицано начело да су сви родови дужни да се залажу једни за друге “свагда и свуда”.
Пешадија је како због бројности, тако и због способности да води борбу ватреним оружјем и ножем на сваком терену у свако доба и по сваком времену, претстављала основни род војске. Остали родови су имали задатак да својом активношћу у што већој мери олакшају и потпомогну рад пешадије. Али је и пешадија била дужна да штити артиљерију и помаже јој при пребацивању на нове ватрене положаје, затим да штити коњицу при јуришу, односно да је прихвата при неуспеху итд.
Артиљерија је, захваљујући својој ватреној моћи, домету и покретљивости морала да учествује у свим фазама борбе. Задатак јој је био да потпомаже пешадију непосредно, дејствујући по непријатељској пешадији, и посредно, дејствујући по непријатељској артиљерији. Зависно од ширине фронта и земљишта, она је могла да буде употребљена сређено или подељено. Саобразно потреби да се до разјашњења ситуације не постројава дефинитивни борбени поредак, није предвиђена ни употреба артиљерије у маси на почетку борбе. Тек када се пешадија отсудно ангажује, предвиђено је да дејствује читава артиљерија. У току борбе она је морала да се пребацује за пешадијом, имајући у виду задатак да јој стално притиче у помоћ, без обзира на опасност којој се сама излаже.
Митраљези су донекле имали сличну намену: требало је да прате пешадију, развијаћући своју активност у решавајућим тренуцима борбе. Формациски су били под командом команданта пука али је и старији комадант могао од делова пуковских митраљеза да образује лако покретну резерву, којом би вршио ватрену припрему јуриша, одбијао противнападе, штитио угрожене бокове или вршио бочне ударе.
Борбене могућности коњице, у целини узев, биле су скромне, с обзиром на њену малу бројност. Стога је њена основна намена била стратегиско и тактичко извиђање а борба, углавном, као средство за постизање овог циља У отсудној борби предвиђено је и ангажовање коњице у тесном садејству с пешадијом, како у одбрани, тако и у нападу. Најцелисходнија је била њена изненадна појава и удар у непријатељски бок, чиме је постизан снажан морални ефекат. Корисном је сматрана употреба коњице и при гоњењу.
Намена инжињерије је била: извођење сложенијих фортификациских редова, руковођење радовима на утврђивању осталих родова, израда путева, разна рушења, уклањање препрека, итд. Када нису биле ангажоване на другим пословима, инжињериске јединице су остављане у резерви.
Творци доктрине српске војске били су старији официри без сопственог ратног искуства. Стога су они (што се може закључити из одредаба Ратне службе) у области тактике, нагињали старим схватањима и туђим утицајима. Они наиме, нису уочавали значај новог брзометног наоружања армије. Крајем прошлог века пешадија је добила брзометне пушке и митраљезе а артиљерија брзометне топове и хиубице, услед чега је осетно порасла њихова ватрена моћ. То је нарочито ојачало одбрану. Творци доктрине српске војске баш о том моменту нису водили довољно рачуна, нити су га правилно ценили. Отуда Ратна служба инсистира на нападу у свакој прилици. Такво гледиште је одговарало периоду спорометне технике. Нова техника је, међутим, наметала потребу мењања тактичких принципа и њиховог прилагођавања новом стању ствари.
На овакав карактер српске војне доктрине свакако је утицала околност што је у питању био ослободилачки рат против Турске, у коме је само офанзивним дејствима у оквиру једне шире балканске коалиције било могуће разбити турску војску у Европи. Једино је у том склопу могуће схватити склоност ка нападу у свакој прилици. Рат који је био у изгледу био је веома популаран, јер је одговарао националним стремљењима народа.
У погледу артиљерије усвојена су само извесна општа начела. Није извршена детаљна анализа и њене ватрене моћи, нити су уочене повећане могућности за њен удео у борби, пошто је она стварно усавршена до те мере да у нападу може успешно да крчи пут пешадији. Њен задатак је, према доктрини још увек био да туче просторије на којима се очекивао непријатељ, а не поједине циљеве, што је било погрешно, поред осталог и због њене малобројности. Намена осталих родова била је углавном саображена њиховим могућностима, како с обзиром на средства којима су располагали тако и с обзиром на њихову бројност.
При оцени српске војне доктрине треба имати у виду да је у доба мира, када се ради само на основу хипотеза и туђих узора, а у недостатку многих утицајних елемената којих може дати само сопствено ратно искуство веома тешко наћи одговарајућа решења и официри српске војске школовани су у Нижој и Вишој школи Војне академије, Пешадиској и Артиљериској школи гађања или у сличним школама у иностранству.
У нижој школи Војне академије школовање је пред рат трајало четири године. Из ње су излазили млади официри оспособљени за ниже командне дужности у свим родовима. Њихово даље усавршавање по родовима вршено је у јединицама. Наиме, у зимском периоду, када није извођена настава с регрутима, у пешадиским, артиљериским и инжењерским јединицама образоване су тзв. зимске официрске школе, које су имале за циљ да уздигну ниво стручног знања официра.
Виша школа Војне академије пружала је официрима више војно образовање и припремала их за више командне дужности. У њу су примани способнији млађи официри, по избору, после положеног пријемног испита. Школовање је трајало две године.
Од свршених слушалаца Више школе Војне академије сваке године је одабиран известан број официра и упућиван у Главни генералштаб: на двогодишњу припрему за генерлштабну струку. Ови официри су припремани за штабне службе и за највише положаје у војсци.
Мањи број официра регрутован је непосредно из трупе и од пробраних подофицира, који су полагали веома строг официрски испит. На тај избор се обраћала велика пажња те су и ови официри били дорасли својим улогама и могли су да напредују до највиших чинова и положаја.
За стручно усавршавање официра постојале су Пешадиска школа гађања, са полигоном у с. Рипањ (јужно од Београда), и Артиљериска школа гађања, са полигоном с. Косанчић (северозападно од Лесковца). Ове школе су одиграле нарочито позитивну улогу у обучавању командног кадра и његовом оспособљавању за извођење наставе у руковању митраљезима и брзометинм топовима, када су ова оруђа уведена у наоружање војске.
Главни генералштаб и команде дивизиских области су сем тога сваке године организовали вежбе без трупа, по карти или на терену с већим или мањим бројем официра зависно од циља вежбе, које су удопуњавале овај, и иначе обиман, систем усавршавања старешинског кадра.
Подофицири су школовани у подофицирским родовским школама: пешадиској у Београду, артиљериској у Крагујевцу, коњичкој у Београду и инжињерској у Нишу или су одабирани од ислуженика на кадровском року. Одабрани ислуженици су морали да полажу прописни испит за чин поднаредника. Даље усавршавање подофицира вршено је у трупи, у зимским трупним школама, сличним онима за официре, које су радиле у периоду када није извођена настава с регрутима. Једном речју, на припреми официра и подофицира и њиховом оспособљаваљу за рат рађено је веома интензивно. Овом питању је нарочиту пажњу посвећивао дугогодишњи начелник Главног генералштаба генерал (касније војвода) Радомир Путник.
Обвезници су обучавани у кадровским јединицама појединих родова кроз које су морали да прођу сви младићи способни за војну службу. Обука је извођена на принципима савременог рата. Настава је била очигледна и обиловала је практичним вежбама. Ради увежбавања у садејству родова у свим гарнизонима су извођене здружене вежбе, као и манерви у мањем или већем обиму. Циљ маневра је био двојак – увежбавати трупе у заједничком раду и међусобном потпомагању и оспособљавати старешине за командовање у рату.
Резервисти I позива, као и обвезници осталих позива и последње одбране вежбали су сваке године, о свом трошку у празничне дане и у време слабих пољских радова.
Обвезници I позива су поред тога позивани на десетодневне вежбе на батаљонским и на двадесетодневне вежбе на пуковским збориштима. Вежбе на батаљонским збориштима изођене су о трошку обвезника, док је трошкове вежби на пуковским збориштима сносила држава. За ту сврху је сваке године одређиван ванредан кредит. Издржавање војске при вежбама здружених одреда и на великим маневрима падало је такође на терет државе.
Обвезници осталих позива такође су могли да буду позвани на вежбање, о свом трошку, на батаљонским (до десет дана) и на пуковским збориштима (пет дана). Уколико су учествовали на маневрима, и њихово издржавање је падало на терет државе.
Мање вежбе, закључно до чете, извођене су по наређењу министра војног или командинта дивизиских области ако их министар за то овласти. Вежбе виших јединица и маневри организовани су на основу указа који је краљ доносио на предлот министра војног.
Сви ђаци и студенти, почев од трећег разреда основне школе, имали су обавезна војна вожбања. На тај начин, сва омладина и обвезници били су укључени у систем вежбања на којима су стицали основна војна знања.
Период од 1883. до 1912. године проведен је у знаку напора да се организација српске војске постави на модернију основу, како би земља добила оружану силу способну да гарантује њену независност и настави и оствари циљ националног ослобођења. На том путу се требало борити са озбиљним тешкоћама. Неправедан рат који је краљ Милан повео против Бугара, и изгубио га, привремено је обуставио рад на реорганизацији и модернизацији војске. Касније су озбиљне сметње у том погледу чинила трвења између династије Обреновића и радикала, чији је циљ био да армију што више отргну испод утицаја двора, чак и по цену њеног враћања на застареле форме милициске организације. Ипак 1901. године је преовладало уверење да војску треба организовати на савремен начин и о тада је рад у том правцу био врло интеизиван.
У периоду од 1901. до 1912. године главне тешкоће при изградњи и модернизацији војске проистицале су из слабог економског потенцијала земље. Слаба индустрија Србије није могла обезбедити ни најосновнију војну опрему. Због тога је она била у сталној зависности од иностранства, па је отуда и долазио главни недостатак војске – оскудица у добром наоружавању и опреми. То је условљавало разноликост наоружања јединица чак и у оквиру једног позива. Тај недостатак нису могле сасвим отклонити ни мере које су у том смислу предузимане последњих седам година, јер обимна средства која је требало дати за наоружање нису могла да се створе у земљи, него су добијана искључиво из иностраних зајмова. Стога српска војска није имала наоружање и опрему какве су имале војске развијенијих европских земаља.
Разноликост наоружања умањивала је ефекат иначе великог напора на обуци трупа, а свака нова набавка захтевала је преобуку јединица ради овлађивања новом техником.
Сем тога, околност да су обвезници изводили вежбе више на четним, батаљонским и пуковским збориштима о свом трошку него на здруженим вежбама и маневрима, као и да II позив није могао бити обезбеђен за рат одећом и логорском спремом у извесној мери је умањивала борбену способност војске. Па ипак и поред свих тих тешкоћа које су резултирале из економских услова земље, и поред изврсних недостатака који су проистицали из недовољног схватања у којој мери нова техника мења устаљене тактичке норме, српска војска је у погледу обучености трупа и старешинског кадра била на нивоу савремених европских војски. Богате ратничке традиције, популарност рата за ослобођење од Турака као и свестрано организована и брижљиво извођена обука трупа и старешинског кадра, чиниле су српску војску копактном и снажном, иако не бројно великом, оружаном снагом која је била дорасла задатку пред којим је стајала.