Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
На карактер турске војне доктрине, школовање кадрова и обуку трупа утицао је читав низ околности. До младотурске револуције систематски је спровођен надзор над држањем и радом официра, тако да ниједан од њих није смео да се приближи млађим официрима или војницима, а да не буде осумњичен за тајне славољубиве побуде, што је могло да га одведе у изгнанство у неки удаљени кутак земље. Стога су војне старешине, укључујући и највише, биле ограничене на стан и канцеларију, у коју су претрпавани гомилама аката. Они нису познавали трупу, нити трупа њих. Војници често нису знали ни свог команданта батаљона. Читава обука војника сводила се на егзерцир. О извођењу здружених вежби и маневара, или гађања, чак ни школском муницијом, није било ни говора. Резервисти такође нису позивани на прописне вежбе. Абдул Хамид је веровао да ће евентуални рат сам по себи пробудити иницијативу старешина, а људство ће знати да употреби сва борбена средства чим му се ставе у руке, иако на њима није изведена потребна обука.
Такво стање у војсци омогућило је младотурцима да 1908. године релативно лако изврше државни удар, без бојазни да ће старији командни кадар бити у стању да против њих покрене војску.
После преврата предузете су мере да се поврати и обнови војна снага царевине. Један од основних предуслова за то били су способни официри, у којима се оскудевало. Млађи командни кадар, на коме је требало да почива обука, био је подељен на официре из школе и тзв. „трупаше”, тј. оне који су постали официри од подофицира после положених одговарајућих испита. Први су у школама стицали извесна знања али нису имали никаквих практичних искустава. Сем тога, односили су се с омаловажавањем према трупашима и вређали их својим охолим држањем, док су према војницима поступали као према слугама или кажњеницима. Разуме се да таквим својим ставом нису могли да одговоре својој улози. Официри из трупе располагали су слабим стручним знањем, али су били блискији војницима. Нови задаци у погледу обуке јединица повећавали су обавезе старешинског кадра. Награде, међутим, нису повећаване. То је код официра изазивало незадовољство, које је, на крају, довело до државног удара 1909. године, којим је оборена младотурска власт. Махмуд Шефкет-паша, тадашњи генерални гувернер Македоније, брзо је интервенисао и ову побуну ликвидирао. Тиме су младотурци учврстили свој положај али је све то изазвало нове промене у војсци. Предузете су мере да се војска што више очисти од „трупаша,, који су делом ликвидирани а делом пензионисани или на други неки начин одстрањени из армије. Младотурци – интервенционисти сматрали су да су за очување револуције посебно заслужни, па треба да имају и веће привилегије. То је нарушавало јединство унутар редова млалотурака. С тога је учешће официра у унутрашњим политичким збивањима земље све више доводило до запостављања армије и њене изградње. Да би то спречио, Махмуд Шефкет-паша, који је убрзо постао министар војни, настојао је да активност официра ограничи искључиво на војно подручје. Интензивнији рад у том смислу почео је доласком немачке мисије под руководством генерала Колмара фон дер Голца, 1909 године.
Нови моменат који је у крајњој линији такође негативно утицао на даљи развој војске настао је због ревизије официрских чинова извршене 1909. године. На основу закона, који је у том смислу донела скупштина, издат је указ о ревизији чинова, пошто је последњих година владавине Абдул Хамида велики број љубимаца двора, без стварних заслуга и способности, добио чинове бригадног или дивизиског генерала. Мећутим, при спровођењу овог указа није било доследности. Посебним одредбама заштићени су чланови скупштине и њихови пријатељи, а заједно с генералима који су због веза с двором неоправдано брзо напредовали деградирани су и многи способни официри који су напредовали због стварних заслуга. Насупрот овима, пошто је према одредбама указа требало чинове ревидирати с обзиром на године службе многи официри, углавном присталице младотурака, добили су високе чинове, па према томе и законско право на одговарајуће командне дужности, за које нису имали потребне стручне спреме. Тако су многе јединице и војне установе поверене неспособним људима.
Непосредно у вези с питањем доктрине треба имати у виду још три ствари. То је, прво, познати турски конзерватизам, који се опирао свим новинама, а ослањао се искључиво на иначе богате турске ратничке традиције; друго веома јак утицај фон дер Голца и знатног броја официра школованих у Немачкој, који су настојали да турску армију изграде на принципима немачке доктрине; треће, утицај турских официра школованих у Француској, који су прихватили наполеоновску доктрину и заносили се њоме. Према томе, доктрина није одражавала јединство погледа и ставова у редовима старешинског кадра, нити су схватања иједне од поменутих струја била усклађена с новим условима живота и развитка турске армије.
За изградњу официрског кадра постојале су родовске војне школе. Школа за пешадију и коњицу трајала је две и по године. Програм је био доста обиман и прелажен је за две године. Преостало пола године питомци су проводили на практичним вежбама, с јединицама и без њих. Школовање артиљериских и инжињерских официра трајало је три године.
Известан број турских официра завршио је више војне школе у западноевропским земљама, претежно у Немачкој и Француској, а за припремање и усавршавање кандидата за штабне више командне дужности, на иницијативу фон дер Голца, отворена је генералштабна школа. Сем тога фон дер Голц организовао је генералштабна путовања у циљу даљег усавршавања официра.
Да би се постигла једнообразност у практичној обуци трупа у Цариграду, Једрену и Солуну отворени су тзв. официрски логори за вежбе у којима је требало сви официри да заврше тромесечни курс. Такође су биле отворене пешадиска и артиљериска школа гађања, које су биле добро материјално обезбеђене.
Пред рат 1912. године однос школованих официра и оних без школе био је 52% према 48 %. Школовани официри су били привилеговани у погледу напредовања у служби иако су они нешколовани уживали веће поверење војника.
Школа за активане подофицире била је отворена 1911. године. Исте године је била отворена и школа за резервне официре.
Обука обвезника извођена је у јединицама сталног кадра. Настава је извођена по немачким правилима и према захтевима савременог рата. Организоване су и веће здружене вежбе и маневри 1909. и 1910. године, који су успели да код турских команданата пробуде наду у повратак старе осламске славе. Међутим, период од 1909. године, када је отпочео интензвнији рад у том смислу, до почетка рата био је исувише кратак да би се у настави постигао пресуднији успех. Кроз кадровске јединице је у том периоду прошао сразмерно мали број обвезника. Сем тога, многе кадровске јединице биле су принуђене да интервенишу у разним побунама у Арабији, Сирији и Албанији, и пре завршетка обуке. Рат против Италије у Триполису такође је у том раду чинио озбиљне сметње. Старија годишта, а нарочито редифи, знатно су била заостала у обуци. “Турска војска је у време Балканског рата уистини претстављала само у заметку модерну кадровску војску”.
Пред рат 1912 године на турској војсци су се јасно одражавале унутрашње слабости дотрајалог турског феудалног система. Напори младотурских власти да реорганизују и модернизују војску наилазили су на озбиљне тeшкоће пре свега, на поменути турски конзервативизам. Законском одредбом о општој војној обавези нису били задовољни ни муслимани ни остали грађини царевине: први због тога што су губили уверење да су повлашћени “господарећа раса”, а нетурски народи – чији је положај и иначе био врло тежак – због тога што су ову обавезу сматрали сувише великим теретом. Политичка борба младотурских и конзервативних снага у земљи нарочито се тешко одразила на стање у војсци, јер је официрски кадар више снага и времена трошио у тој борби, него на свом официрском позиву. С друге стране, политичком борбом било је разбијено јединство руководећег кадра у војсци, утолико више што је младотурски режим на важније командне положаје доводио људе који су му политички били привржени без обзира што нису имали одговарајуће стручне квалифихације. Ово је разуме се, имало негативан утицај на борбену спрему војске у целини. Због свега тога, иако је имала наоружање и спрему на нивоу војске ондашњих развијенијих европских земаља, турска војска по својој унутрашњој организацији, обучености, а нарочито по дисциплини и моралу, ни издалека није претсављала снагу сразмерну својој бројној јачини, опреми и традицијама. Дакле, није то била савремена армија, дорасла задацима модерног ратовања.