Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто је Србија 1912. године водила коалициони рат против Турске, то је и њено посебно ратиште било само део, додуше по Србију најзначајнији део, општег савезничко-турског ратишта, услед чега ће се оно у његовом склопу и третирати.
Савезничко-турско ратиште обухватало је целокупне државне територије Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке с једне, и турске империје, с друге стране.
Државна територија Турске била је пресечена Егејским, Мраморним и Црним Морем, па је и савезничко-турско ратиште било подељено на два дела: балкански и малоазиски део ратишта. На балканском делу ратишта, који је у оно време имао врло слабе комуникациске везе с малоазиским делом одиграли су се сви важнији догађаји у овом рату стога је, у конкретној ситуацији, тај део општег ратишта стварно прдстављао савезничко-турско ратиште.
Према томе, Балканско ратиште је обухватало државне територије Бугарске, Србије, Црне Горе, Грчке и европски део Турске са прибрежним морима.
У оваквом односу, географски положај Турске није био повољан. Европски део њене државне територије скоро је потпуно окружен државама Балканског савеза и поменутим морима на којима је грчка флота имала превласт. Овакав географски положај веома је отежавао снабдевање турске армије ратним потребама из иностранства; оно утолико више што турска железничка мрежа у Азији није била везана ни с једном неутралном земљом, а турска ратна и трговачка флота биле су застареле и слабе у односу на флоту Грчке.
И у унутрашњости азиског дела земље железничка мрежа је била слабо развијена услед чега су поморски путеви добијали још већи значај.
Европски и азиски део државе били су везани једном једином железничком линијом преко Босфорског Мореуза код Цариграда (Истанбул) на европској и Искидара (Скутари) на азиској обали.
Једина пак копнена веза Турске са земљама средње Европе водила је преко узаног коридора измећу Србије и Црне Горе (Санџак), па је та веза могла брзо да се прекине. Турска се за снабдевање могла користити и поморским путевима на Јадранском и Средоземном Мору, као и путем који је из Централне Европе, Дунавом, водио у Црно Море, јер су Аустро-Угарска и Румунија имале пријатељско држање према њој; али су ови путеви били веома дуги и скопчани са вишеструким утоваром, претоваром и истоваром, тако да јој они у овом рату, који је предвиђен као краткотрајан, не би практично много користили.
Географски положај држава Балканског савеза, гледан у целини, био је знатно повољнији. Оне су с копна окруживале европски део Турске са свих страна, а помоћу надмоћније грчке флоте у Јонском и Егејском Мору биле су у могућности да изврше потпуну блокаду овог дела Турске. Све балканске државе, изузев Грчке, имале су добре копнене везе с иностранством, што им је омогућавало снабдевање ратним потребама. Грчка пак, која је била одвојена од осталих баланских држава, могла је, под заштитом своје надмоћније ратне флоте да ублажи овај недостатак добрим поморским везама и својом јаком трговачком флотом.
С обзиром да је Балканско ратиште запљускивало више мора, оно је имало свој поморски и копнени део.
У поморски део Балканског ратишта спадали су Црно Мраморно и Егејско Море, а на крајњем западу Јонско и део Јадранског Мора. У рату 1912. године најзначајиније је било Мраморно Море, са утврђеним мореузима, Дарданелским и Босфорским, који су штитили улазе у ово море – Дарданелски из Егејског, а Босфорским из Црног Мора. Једино у лукама Мраморног Мора могло је несметано да се врши транспортовање трупа и материјала из Азије у Тракију и даље у Македонију. Најзначајнија лука била је Цариград са пристаништем на европској обали. Велика незгода ове луке била је у томе што се могла лако затворити блокирањем Дарданелског Мореуза, чиме се прекидала њена веза са Егејским и Средоземним Морем преко којих су се водиле важне међународне поморске комуникације. С обзиром да је Русија била неутрална, да Бугарска практично није имала ратну флоту и да се грчка флота није могла пробити кроз Босфорски Мореуз, Турци су несметано могли да користе поморске комуникације у Црном Мору. Турској ова превласт на Црном Мору није користила, јер су ту њене луке биле веома удаљене од Македоније, где је, по ратном плану, требало концентрисати главне снаге Западне војске. Овај моменат, као и чињеница да су Турци очекивали офанзиву Балканских савезника и у Тракији и у Македонији, указивали су на то да трупе и материјал који би били транспортовани овим комуникацијама не би стигли на време.
Бугарски заливи Варна и Бургас, са добрим лукама такође нису могли да дођу до изражаја у овом рату, због слабости бугарске ратне флоте.
Јадранско, Јонско и Егејско Море имају обале јако разуђене и велики број мањих и већих острва на којима се налази мноштво залива са удобним лукама. На обали Јадранског мора била је најзначајнија Валонска лука, која доминира Отранским Мореузом, природном везом са Средоземним Морем. То је једина лука којом је Турска располагала за евентуално снабдевање из Европе. На епирској обали, на Јонском Мору био је најзначајнији залив Арта, на чијој је северној обали било добрих пристаништа. Али, с обзиром на грчке флоте у Јонском Мору, Турска није могла користити ова пристаништа. Од залива Арте до Солунског Залива, који је био у поседу Турске, обала је припадала Грчкој. На њој је било много залива с погодним лукама заштићеним многобројним острвима. Највећи и најдубљи заливи на овом делу били су Патраски и Коринтски. Коринтски Канал није имао већи војнички значај, јер су њиме могли да саобраћају само бродови мале тонаже. Северна обала Егејског Мора припадала је Турској. На њој је био најзначајнији Солунски Залив са најбољом луком на читавом Балканском Полуострву која је својим пространством, дубином, заклоњеношћу и везама с многим међународним лукама чинила у пуном смислу јужну капију моравско-вардарске долине. Али у рату 1912 године Турска није могла да користи за поморски саобраћај ни ову значајну међународну луку пошто је њен улаз с мора контролисала грчка флота. Малоазиске обале су такође имале заливе с добрим лукама међу којима је била најбоља Смирна (Измир), која је имала међународни значај, али ни она није могла да се користи јер је и њен улаз контролисала грчка флота.
Погодан географски положај Грчке и њених острва надмоћност грчке флоте у Егејском и Јонском Мору, као и њена могућност да блокира утврђени Дарданелски Мореуз, онемогућили су Турску да се користи поморским путевима и погодним лукама у Егејском и Јонском Мору, услед чега је она била приморана да своју флоту концентрише у Мраморном и Црном Мору.
Као што је напред речено, копнени део Балканског ратишта обухватао је целокупне државне територије чланица Балканског савеза и европски део турске империје. Он се протезао на северу до државне границе између Бугарске и Румуније, Србије и Румуније и Србије и Аустро-Угарске; на западу до државне границе између Србије, Турске и Црне Горе са једне и Аустро-Угарске с друге стране и Јадранског Мора на југу до Критског, Егејског и Мраморног Мора; и на истоку до Црног Мора.
Копнени део Балканског ратишта орографски је био подељен на источни и западни део. Граница између њих водила је гребеном Старе Планине (Балкан Планина), Родопа, Риле и Пирин Планине.
Источни део Балканског ратишта чинили су државна територија Бугарске и источни део европске Турске до линије Стара Планина – Родопи – Рила – Лирин Планина. Овај део ратишта имао је облик развученог правоугаоника правцем запад – исток и као такав није пружао најбоље услове за операције по дубини у правцу север-југ и обратно што је нарочито могло доћи до изражаја у случају турске дефанзиве. Бугарско-турско ратиште се карактерисало веома разноликим рељефом, јер су се упоредо с пространим планинским масивима (Стара Планина, Родопи, Рила) простирале веће и мање низије, које су, скупа узев, заузимале готово половину његовог земљишта (Бугарско подунавље, Маричка Низија, Црноморска Равница, Западна и Источна Тракија и Драмско Поље). Ово ратиште испуњавале су планине Балканског и Родопског система. Планине Балканског система (Стара Планина и делимично Средња Гора) на читавој ширини овог ратишта, од српско-бугарске границе до Црног Мора, одвајају Бугарско Подунавље од Софиске Котлине и Маричке Низије. Оне су претстављале јаку стратегиску препреку надирању са севера на југ и обратно.
Бугарско подунавље захвата целу северну Бугарску од ушћа Тимока до Црног Мора. Оно није имало нарочит стратегиско-оперативни значај, пошто се налазило на крајњем северу ратишта.
Од западног дела Старе Планине на југ простире се Софиска Котлина све до Вакарелског превоја, Лозенске Планине, Витоше, Вискјара и Завалске Планине. И поред чињенице да се на њој налазио политички, економски и културни центар Бугарске – Софија и да су преко ње водиле комуникације европског и међуконтиненталног значаја, она није имала велики значај, бар у првој фази рата, јер је била веома удаљена од Тракије, где се очекивало да ће Турци груписати своје главне снаге. Тек освајањем Маричке Низије, Турци би могли угрозити Софију.
Између Средње Горе и родопског масива простире се Маричка или Тракиска Низија, коју Чирпанска висораван дели на Подунавско и Старозагорско Поље. Она је најплоднији део Бугарске, густо је насељена и добро комуникативна. Својим пространством и богатством омогућава концентрацију великих војних сила. Долине Марице и Тунџе природни су правци за прелаз из Маричке Низије у Источну Тракију. С обзиром на све ово, Маричка Низија је имала прворазредан стратегиско-оперативни значај.
На југу од Родопа, између Месте и Марице, простире се Западна Тракија, а између источних огранака Родопа, Сакар Планине и Истранџе Планине Источна Тракија.
Истранџа и Сакар и огранци источних Родопа одвајају Источну Трпкију од Маричке Низије.
Југоисточно од ове линије простире се Источна Тракија која се на истоку завршава Цариградским а на југу се везује с Галипољским Полуострвом. Све комуникације из долине Марице, Тунџе и Арде стицале су се у утврђено Једрене које представља најважнији комуникациски чвор у читавој Тракији, услед чега је ова област имала велики стратегиско-оперативни значај.
Западна Тракија и Драмско и Среско Поље такође су имали оперативан значај, јер је преко њих водила добра комуникација, железничка пруга и пут Цариград – Солун, који су везивали источни и западни део Балканског ратишта. Копненим путем Турска је могла једино преко Западне Тракије да попуњава своје војне снаге у Македонији, пошто је на мору грчка флота имала превласт. Слабост ове везе огледала се и у томе што је водила узаним коридором између бугарско-турске границе и мора.
Маричка Низија и Тракиска равница (Западна и Источна Тракија), с Родопима који су се између њих увукли као велики клин. претстављале су просторију од прворазредног географско-стратегиског значаја. Тракија је уствари била бугарско-турско војиште, односно Тракиско војиште, како је оно познато у војној литератури. Преко њега је водио најкраћи стратегиски правац долином Марице – преко Једрена ка Цариграду и, обратно, преко Пловдива за Софију. На њему се налазио главни стратегиски објект – Цариград, који је био политички, економски и културни центар турске империје. Преко Цариграда је водила једина железничка пруга за везу с Азијом. Цариград је био лука прворазредног значаја. Овим правцем у случају офанзиве из Турске, улазило се у најплоднији део Бугарске – Марчику Низију, а преко Пловидива угрожавала се Софија.
Због свега овога, за Турску је та просторија претстављала главно војиште, на коме је она 1912. године и концентрисала своје главне снаге. Из тих разлога, она је то престављала и за Бугарску.
Западни део Балканског ратишта чиниле су државне територије Србије, Црне Горе, Грчке, део територије Бугарске и западни део европске Турске до линије Стара Планина – Родопи – Рила – Пирин Планина.
По савезнике је географски положај овог дела ратишта био повољнији од источног, јер је имао боље копнене и поморске међународне везе. Турци су на њему били опкољени са свих страна. Њихове копнене везе преко Санџака с Аустро-Угарском и релативно уском Тракиском равницом (железничком пругом Солун – Цариград) с метрополом могле су бити прекинуте акцијом савезничких снага, и то у Санџаку српско-црногорским, а у Тракиској равници бугарским. Притом је и грчка флота имала превласт у Егејском Мору.
Овакав географско-стратегиски положај на овом делу ратишта принуђавао је турске снаге у Македонији да дејствују по унутрашњим операциским правцима против српских, бугарских, црногорских и грчких снага. То их је стављало у још неповољнији положај у односу на армије балканских савезника које су, у целини узев, имале да дејствују по спољним операциским правцима, што је у стратегиском погледу претстављало знатно преимућство.
С обзиром на војно-географске елементе и чињеницу да су западни део Балканског ратишта сачињавале територије више суверених држава, које у овом савезничком рату нису имале јединствену врховну команду и које су пре свега, желеле да заштите своје државне територије и остваре своје сопствене националне циљеве, он је био подељен на неколико мањих ратишта: српско-турско, црногорско-турско и грчко-турско.
Српско-турско ратиште је било главно, јер се на њему налазила највећа и најзначајиија територија западног дела европске Турске – централна Македонија с Косовом и Метохијом, преко које је, долином Мораве и Вардара, водио главни стратегиски правац на овом делу Балканског ратишта, по коме је имала да оперише српска војска, најјача савезничка војна снага на западном делу Балканског ратишта. Успешно наступањем овим правцем и избијањем у централну Македонију претстављали би губитак читавог западног дела европске Турске, укључујући и Албанију, јер се у том случају главне турске снаге цепају на два дела, од којих би један био принуђен да отступа преко Битоља и Охрида у Албанију, а други ка Солуну. Значај српско-турског ратишта огледао се још и у томе што је преко њега водио правац Скопље – Крива Паланка – Ћустендил – Софија, којим су Турци могли угрозити политички, привредни и културни центар Бугарске; избијањем пак у рејон Софије нудили су им се повољни услови за даље дејстао у позадину главних бугарских снага на Тракиском војишту. Гледано пак са Бугарске стране, овим правцем су српске и бугарске снаге могле да дејствују у бок и позадину оних турских снага које би се груписале у рејону Куманова.
Грчко-турско ратиште обухватало је југозападну Македонију, Јужну Албанију и Северну Грчку. Оно се налазило на југу западног дела Балканског ратишта, географски раздвојено од црногорског и српског ратишта. Планина Пинд која се пружа правцем север-југ, претстављала је моћну стратегиску преграду, јер је раздвајала снаге у Тесалији од оних у Епиру. На северу се ова планина сучељава с албанским планинама, које су претстављале јаку стратегиску препреку за наступање из Македоније и Метохије у Албанију и обратно, као и с планинским ланцем Ниџе, Кожуф, Олимп који раздваја Тесалију од Солунског Поља. Тесалија је као пространа и богата равница, претстављала погодну операциску основицу за главне грчке снаге према Турској. Солунско Поље је највећа и најкомуникативнија равница у Македонији. Она је својом пространошћу, насељеношћу и богатством са четири железничке пруге, које су од одличне Солунске луке водиле у четири правца, претстављале веома погодну просторију за концентрацију оних турских снага које би се транспортовале из Азије преко Тракије, а касније упутиле према Грчкој, Србији или Црној Гори. Међутим, Солун је знатно изгубио од свог стратегиског значаја, јер је био отворен према мору, на коме је грчка флота имала превласт, услед чега Турци ову најбољу поморску луку нису могли да користе као своју главну базу за овај део ратишта. Грчке снаге из Тесалије могле су наступати било ка Солуну било ка Битољу. Правац који је водио за Битољ, односно Пелагонију имао је стратегиски значај и био је важнији од онога који је водио за Солун, јер је изводио у залеђе главних турских снага оријентисаних према Србији; координираном акцијом по времену и простору грчких снага на овом правцу и српских на моравско-вардарском правцу могле су се постићи резултати стратегиског значаја. Западно од Пинда простире се Епир, испуњен планинским венцима између којих се налазе уске и тешкопроходне уздужне долине. Правац из грчког дела Епира изводио је на утврђену Јањину и није имао већег значаја, јер се налазио на крајњој западној периферији ратишта. Од Јањине могло се неступити преко Корче и Ресна ка Битољу или преко Берата и Елбасана ка Љешу. Оба ова правца су веома тешка и непогодна, а објекти предалеки, нарочито Љеш.
Значај грчко-турског ратишта састојао се у томе што су грчке снаге дејством из Тесалије у Пелагонију могле да садејствују са српским снагама на моравско-вардарском правцу и што су својом појавом у рејону Битоља потпуно пресецале комуникациски правац турске Вардарске армије а дејством правцем Лариса-Еласона-Верија-Солун оне су могле да избију у рејон Солуна, постављајући се у погодан положај за дејство с оним бугарским снагама које би оперисале из долине Струме ка Солуну.
Црногорско-турско ратиште су чиниле цела територија Црне Горе, Северна Албанија, Метохија и Новопазарски Санџак. И оно је било раздвојено делом турске територије од српског и грчког ратишта. Испуњено је високим и тешко проходним планинама, које су веома отежавале операције у обе стране. У стратегиском погледу најзначајнији су рејон Скадра – доњи ток Дрима и базен Бојане – у Турској и рејон Подгорице – долина Зете и доњи ток Мораче – у Црној Гори, који су својим пространством плодношћу и насељеношћу претстављали погодне просторије за концентрацију јаких војних снага. То је уједно био и најотворенији део овог ратишта: њиме је водио главни операциски правац из Црне Горе у Северну Албанију и обратно. На њему су се налазили главни објекти Скадар и Подгорица. За Црну Гору је Скадарска равница прествљала врло привлачан објект, а Турцима је пружала веома повољне услове за одбрану Северне Албаније, јер се на њој налазио утврђени рејон Скадра, који је спречавао упад Црногораца у овај део турске државне ториторије. У склопу савезничког рата на овом ратишту је био значајан и правац који је водио од Колашина, преко Мојковца и Бијелог Поља за Сјеницу јер се њиме, садејством са српским снагама на правцу Јавор-Сјеница-Бијело Поље, могла најбрже успоставити оперативна веза српских и црногорских снага и могле отсећи турске снаге у северозападном делу Новопазарског Санџака. Акцијом, пак, црногорских снага правцем Андријевица- Пећ и српских с правца Рашка-Нови Пазар-Рожај-Пећ могао се потпуно отсећи Новопазарски Санџак од осталог дела европске Турске.
Значај црногорско-турског ратишта огледао се пре свега у могућности садејства црногорскик и оних српских снага које би оперисале у Санџаку и Метохији, јер су се ликвидацијом Новопазарског Санџака стварали повољни услови за даље наступање у Метохију, Косово и централну Македонију, односно према Јадранском Мору.
У целини гледано, ова два ратишта, црногорско и грчко имала су мањи значај јер су војне могућности Црне Горе и Грчке биле релативно мале у односу на српске и бугарске. Правци којима су имале да оперишу војске ових двеју држава били су знатно удаљени од најзначајније просторије овог дела турске државне територије, централне Македоније, на којој се очекивало да ће Турци дати главни отпор, а према којој је требало да оперише целокупна српска и део бугарске војске. Додуше како је већ истакнуто, наступањем главних грчких снага из Тесалије у Пелагонију могли би се постићи крупни стратегиски резултати, али ово само у случају добро организованог садејства главних снага Србије и Грчке, што је било тешко остварити у овом коалицоном рату у коме је свако тежио својим ратним циљевима и трудио се да што више уграби за себе од турске државне територије.