Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Услови за концентрацију
Трећег октобра је начелник Главног генералштава доставио наређење свим јединицама да по завршеној мобилизацији приступе извршењу концентрације према четвртој комбинацији. Три дана касније достављен је свим јединицама план њиховог распореда на концентрациској просторији. Према том распореду, који је сачињен у складу с ратним планом, српска војска је требало да се концентрише у пет оперативних група: Јаворска бригада (рејон с. Кушићи – Јавор); Ибарска војска (рејон Рашке); 3 армија (рејон Куршумлија – Медвеђа); 1 армија (долина Јужне Мораве у рејону Врања) и 2 армија (рејон Ћустендила). Благовромено извршење концентрације зависило је највише од саобраћајних прилика у земљи.
Железничка мрежа у Србији није била јединствена. Постојале су пруге нормалног и уског колосека. Од првих је била најзначајнија пруга Београд – Ниш – Врање. Сем ове постојале су још: Смедерево – Велика Плана, Крагујевац – Лапово и Ниш – Пирот – Цариброд. По дужини и правцу протезања, од ових последњих за кондентрацију је могла имати значаја једино пруга Ниш – Пирот- Цариброд. Међутим, она није имала директан прелаз за главну пругу, што је при транспорту тим правцем чинило озбиљније тешкоће због претовара и промене локомотива.
Пруге уског колосека су постојале на следећим линијама: Ужице – Сталаћ, Ваљево – Младеновац, Пожаревац – Петровац (на Млави) и Параћин – Зајечар. Ове пруге међусобно нису биле повезане, те је свака имала засебан возни парк. Тај парк је био оскудан, а могућност његовог оптерећења врло мала. Сем тога, при изградњи ових пруга уопште се није водило рачуна о војним потребама, те њихове станицe нису имале рампи и других уређаја за утовар војне опреме и наоружања. Због тога, као и због правца њиховог протезања, који им је давао карактер локалних комуникација, ниједна од ових пруга није могла да се користи за концентрациске покрете.
На прузи Београд – Ниш – Врање коришћене су следеће укрцне и искрцне станице: Београд, Влашко Поље, Младеновац, Осипаоница, Параћин, Ниш, Лесковац, Прибој и Врање. Ни на једној од тих станица није било рампе дуже од 180 м а толике дужине је била само рампа на београдској станици. Све остале су биле знатно краће, нарочито у Параћину (70 м), мада је требало рампа да одговара дужини војног воза од 340 м. Недовољна дужина рампи захтевала је померање воза у току утовара, што је, разуме се, успоравало укрцавање, а тиме и умањивало пропусну моћ железнице.
Дужина помоћних колосека на станицама такође је требало да одговара дужини војног воза. Међутим неке станице нису имале колосеке одговарајуће дужине (Врање – Владичин Хан), те нису могле да послуже за маневрисање и укрштање возова. У неким станицама није било ових колосека у довољном броју. У Прибоју, где је највећи број возова искрцаван, било их је свега два.
Скоро све станице су оскудевале у средствима за утовар и истовар (мостићима, подметачима, покрегним рампама за истовар на отвореној прузи, приборима за појење стоке, за дезинфекцију итд.) Електрично осветљење су имале станице у Београду, Лесковцу и Нишу, неколико њих је имало ацетонско осветљење, док их је највише осветљавано петролејским лампама, што је озбиљно отежавало и успоравало ноћни рад. Локомотиве и вагони су делом били дотрајали и несигурни, а није их ни било довбљно. Нарочито се оскудевало у вагонима серије К/О за утовар топова и кола. Ипак, и поред ових недостатака, уз максимално непрезање железничког особља и јединица које се буду превозиле, могло би се постићи да се свака два часа отпреми по један воз, што значи да је свакодневно било могуће отпремити по дванаест возова у сваком правцу.
Путна мрежа такође није била довољно развијена, нити је квалитет комуникација био на потребној висини. Путеви су класифицирани на државне, окружне, среске и сеоске (крчанике). Државни и окружни били су израђени с чврстом подлогом, али су због недостатка службе одржавања били у доста лошем стању.
Правцем Београд – Смедерево – Ниш – Врање протезала се централна комуникација, која је нешто боље одражавана од осталих. Заједно са железничком пругом Београд – Ниш—Врање, ово је била главна српска саобраћајна артерија, максимално оптерећена како у току концентрације војске тако и у току читавог рата. С обзиром на правац протезања граничне линије, од нарочитог су значаја били путеви западно од ове комуникације. Од њих најпре треба истаћи друм на линији Бајина Башта – Ужице – Чачак – Краљево – Крушевац, који се преко Сталаћа везивао за главну комуникацију Београд – Ниш – Врање. Северно и јужно од овога било је мало употребљивих путева који су изводили ка граничној линији и који су могли да се искористе за концентрациске покрете. Значајнији су били путеви Ваљево – Пожега – Ивањица, Лапово – Крагујевац – Краљево – Ушће – Рашка, Крушевац – Блаце – Куршумлија – Преполац и Лесковац – Лебане – Медвеђа – караула Лисица.
Сем ових постојала је и знатно шира мрежа сеоских путева слабог квалитета, који су изводили у зону граничног фронта и који су коришћени за извршење концентрације. Употребљивост среских, а нарочито сеоских путева, зависила је од атмосферских прилика, јер су по киши били веома блатњави и тешко проходни, а добрим делом су морали да се поправљају, да би их могла користити артиљерија и комора. У том циљу је на неким правцима требало употребљавати јединице, а местимично су оправке вршене кулуком под надзором грађанских власти. Озбиљну сметњу су на већини ових путева чинили мањи мостови и пропусти од трошног материјала, које је требало ојачавати да би издржали оптерећење при превозу артиљерије.
Комуникације источно од главног друма, с обзиром на њихов однос преме граничном фронту, биле су од мањег значаја. То су путеви: Ниш – Пирот – Цариброд, Неготин – Зајечар – Ниш (с краком који се одвајао за Белу Паланку) и Пирот – Бабушница – Власотинце – Лесковац. И у овој зони је постојао већи број сеоских путева, при чијем се коришћењу наилазило на сличне тешкоће као и код оних у западном делу земље.
С обзиром на такво стање саобраћајне мреже, концентриски покрети морали су да се изврше комбиновано превожењем и маршовањем. Повољна околност је била у томе што је главнина снага требало да се концентрише у долини Јужне Мораве, Јабланице, Топлице, куда су изводиле најбоље комуникације. Стога је планом и и било предвиђено да се превозе најудаљеније јединице, мобилисане на теритарији Дринске и Дунавске дивизиске области, а само мањим делом оне с Тимочке и Моравске дивизиске области. С друге стране, недовољна густина путне мреже, а нарочито железничке, упућивала је Врховну команду да приликом груписања снага поједине оперативне групе формира од оних јединица које ће, с обзиром на њихова места мобилизације и на расположиве комуникације, најпре и са најмање напора стићи на концентрациску просторију.
Ток Концентрације
Јаворску бригаду су сачињавале: 3 прекобројни пук, један вод болничара и део инжињерије алатне колоне из Дринске дивизије I, 4 пук II, 5 ескадрон коњичког дивизиона, 3 батерија пољског артиљериског дивизиона, вод пионира, вод болничара, једно пешадиско мунициско одељење, брдска пекарска чета с брдским пекарницама, прва пољска болница, ужичко профијантско одељење из Дринске дивизије II, затим једна ужичка позициска батерија, 4 брдска Дебанжова батерија, део дринског одељења резервне мунициске колоне из 4 пуковског округа, део дринског одељења главног интенданског воза и месарска чета (предвиђена за Комбиновану дививизију).
Пошто су све ове јединице мобилисане у Ужицу и Ваљеву, а било је предвиђено да се Јаворска бригада концентрише у рејону с. Кушићи на планини Јавору, то су оне морале да маршују до концентрациске просторије, користећи пут Ужице – Пожега – Ивањица – с. Кушићи, односно Ваљево – Пожега – Ивањица – с. Кушићи. Први је део пута дуг 86, а други 130 км.
Покрети на концентрациској просторији почели су 7 октобра. Делови из Ужица прелазили су пут до Јавора за три, а делови из Ваљева за четири дана, изузев позадинске делова (из Ваљева) који су имали још по један преданак у Пожеги, одосно Ариљу, те су на путу остајали пет дана. Читава Бригада прикупила се на одређеној просторији 15 октобра.
По пристизању на концентрациску просторију, 4 пук је с једном батеријом размештен у рејону Васиљев Врх (тт. 1520) а 3 пук с једном батеријом у рејону Троглав – Дијело (к. 1406). Позадински делови су били у рејону с. Кушићи.
Ибарску војску су сачињавале следеће јединице: Шумадиска дивизија II, мобилисана у Крагујевцу (11 пук), Горњем Милановцу (10 пук) и Крушевцу (12 пук); 5 прекобројни пешадиски пук Шумадиске дивизије I, мобилисан у Чачку (штаб и 1 батаљон), Крушевцу (2 и 3 батаљон) и у Крагујевцу (4 батаљон); Брдски артиљериски дивизион II мобилисан у Ужицу; једна (5-та) батерија Хаубичког пука и једна градска батерија 120 мм, мобилисане у Нишу; део Главног итендантског воза из Параћина.
Све јединице Ибарске војске требало је да пешаче до концентрациске просторије у рејону Рашке, користећи комуникацију Крагујевац (Горњи Милановац, Чачак, Крушевац) – Краљево – Ушће – Рашка. Тај пут, дуг око 115 км, јединице су прелазиле за четири дана.
Пешадиски пукови отпочели су покрете одређеним правцима 7-ог и прикупиле се у рејону Рашке до 11 октобра. Све остале јединице, изузев део Главног интенданског воза, кренуле су из мобилизациских места 9 октобра. Тако је концентрација Ибарске војске углавном била завршена 14 октобра.
Још 8 октобра је Штаб Ибарске војске издао заповест према којој су размештене јединице по доласку у рејон Рашке: Штаб Ибарске војске, хаубичка, градска и позициска батерија у с. Баљевац; 12 пук, с једном пољском и две брдске батерије посео је положај на линији Влас (к. 626) – с. Мислопоље, ради обезбеђења концентрациске просторије; 10 пук у с. Шумарци; 11 пук у с. Беоце; 5 прекобројни пук, пољски артиљериски дивизион Шумадиске дивизије II, брдски артиљериски дивизион и пионирски полубатаљон у с. Павлица; дивизиски мостови трен у с. Бела Стена; позадински делови у селима Павлица, Жижовац и Ушће.
Штаб 3 армије кренуо је из Параћина 14-ога, а преко Крушевца и Блаца стигао у Куршумлију 17 октобра.
Јединице 3 армије концентрисане су у две групе: Топличку, коју су сачињавале Шумадиска дивизија I и Моравска дивизија II и Медвећку састава: Дринска дивизија II и Моравска бригада I.
Шумадиска дивизија I која је мобилисана у Крагујевцу (штаб, II и 19 пук, Артиљериски пук и остали пешадиски делови), Чачку (10 пук) и Крушевцу (12 пук), а према плану концентрације требало је да се прикупи у рејону Куршумлије. За извршење концентрације могла је да користи једино пут Крагујевац – Белушић – Крушевац – Разбојна – Куршумлија (односно: Чачак – Краљево – Крушевац и даље ка Куршумлији за 10 пук). То је био делом државни а делом окружни пут, који пролази кроз неколико клисура. Због великих успона и лошег одржавања, овај пут је био нарочито тежак на релацији Белушић – Крушевац.
Покрети делова Дивизије ка концентрациској просторији отпочели су 7 октобра. Јединице из Крагујевца остајале су на путу по пет дана, прелазећи просечно нешто преко 25 км дневно, док је 10 пук своју маршуту прешао за шест дана, рачунајући и преданак који је 10 окгобра имао у Крушевцу. Дванести пук је за два дана прешао пут до Куршумлије.
Борбени делови Дивизије (изузев инжињерију) прикупили су се у Куршумлији 13 октобра а позадински (и инжењерија) у рејону Куршумлије, односно Блаца, 14 октобра.
По прикупљању у рејону Куршумлије, 12 пук је истурен у рејон Преполац (тт. 947), 11 пук у рејон Дабиновац (к. 911), 10 пук у Куршумлиску Бању, Артиљериски пук у с. Баћоглава, Штаб дивизије и остали борбени делови у Куршумлији, трупна комора у с. Мачковац, остале позадинске јединице и установе у с. Барбатовац и с. Блаце.
Моравска дивизија II мобилисана у Нишу (штаб, коњички ескадрон, артиљериски дивизион, пионирски полубатаљон и позадинске јединице и установе), Врању (1 пук), Прокупљу (2 пук) и Пироту (3 пук) требало је да се концентрише у рејону Куршумлије. Читава Дивизија је маршовала до концентрациске просторије, сем 1 пука који је од Прибоја до Ниша превезен железницом. Покрет је изведен друмом Ниш – Прокупље – Куршумлија, дугим 51, 5 км. Тај пут су јединице прелазиле за два дана.
Сва три пука, до доласка у Ниш, маршовали су као самосталне колоне; 3 пук је отпочео покрет 6-ог, а 1 и 2 пук 7 октобра. Штаб дивизије с осталим јединицама и установама кренуо је из Ниша 9 октобра, тако да је 11 октобра читава Дивизија била на концеитрациској просторији. После краћег одмора у Куршумлији, 2 и 3 пук су упућени у с. Рача, затим 2 пук у Мердаре, а 3 пук у с. Саставци. Артиљериски дивизион је упутио по једну батерију 2 и 3 пуку, а остатак је задржан у с. Рача, где су разамештени 1 пук, коњички дивизион, пионирски полубатаљон и болничка чета. Трупна комора смештена је у с. Рудари, а позадинске јединице и установе у с. Кастрат и с. Белољин.
Дринска дивизија II требало је према плану да се прикупи у рејону Медвеђе. Њени пешадиски пукови, артиљерски и коњички дивизион и пионирски полубатаљон су притом морали да изврше покрет пешке из Ваљева, односно Коцељева, преко Лазаревца и Аранђеловца, до Младеновца и Влашког Поља, а одатле возом до Лесковца. Од Лесковца, преко Лебана до Медвеђе, покрет је такође требало да се настави пешке.
Артиљерија, коњица и пионири отпочели су укрцавање у Влашком Пољу 15-ог, а пешадиски пукови у Младеновцу 16 октобра.
Остали делови Дивизије морали су да пешаче од Ваљева преко Мионице, Горње Топлице, Баљковца, Горњег Милановца, Крагујевца, Јагодине и Ћуприје до Параћина. Од Параћина до Лесковца су превожени железницом, а затим, преко Лебана, настављали пешке до Медвеђе.
Покрет позадинских делова Дивизије извршен је 9 октобра. Пут од Ваљева до Параћина они су прешли за десет дана, рачунајући и преданак у Горњем Милановцу. Просечан дневни марш износио је 21,5 км. Укрцавање у Параћину отпочело је 18 октобра, а сутрадан су све ове јединице и установе искрцане у Лесковцу, затим су по наређењу Штаба дивизије продужиле покрет за Лебане и Медвеђу.
Ноћу 16/17 октобра је командант 5 пука примио у Лесковцу депешу коју је командант 3 батаљона 2 пука II послао с Реткоцера (тт. 892), извештавајући да су Шиптари запалили караулу Секирачу, заузели Марков Вис (к. 1065) и у том рејону се у масама прикупљају. Та депеша је била упућена команданту Дринске Дивизије II. Међутим, пошто је овај командант био на путу за Лесковац, депеша му се није могла уручити, те је командант 5 пука на своју руку одлучио да продужи покрет за Реткоцер. Пук је кренуо из Лебана 17 октобра у 23 часа, а сутрадан у 10 часова стигао на Реткоцер. Како је и иначе према плану концентрације и 5 пук требало да поседне Реткоцер, то је командант пука извршио измену делова 2 пука II и 1 прекобројног пука, који су држали положаје у рејону Марков Вис – Маја Боајина (тт. 1216) – Брвеник (к. 1086) – с. Реткоцер. Шиптари су били одбачени преко границе још пре пристизања 5 пука.
Осамнестог октобра је Штаб дивизије стигао у Медвеђу, а 6 пук у с. Рујковац. Сутрадан су, по наређењу Штаба дивизије, удућени на Реткоцер 2 и 3 батаљон 6 пука, артиљериски дивизион (две батерије), коњички дивизион (два ескадрона) и пионирски полубатаљон и стављени под команду комаданта 5 пука. Један батаљон 6 пука упућен је на Мркоњ (тт. 1017), с тим да две чете истури на Лисицу (тт. 1186). Штаб пука с једним батаљоном и приштапским деловима сместио се тога дана у с. Туларе.
Моравску бригаду I су сачињавали: 1 и 2 прекобројни пук, 9 пољска батерија Моравског пољског артиљериског пука, коњички дивизион, састављен од по једног ескадрона Коњичког пука Дринске дивизије I и коњичког дивизиона Дунавске дивизије II, по један пионирски вод Моравске дивизије I и II и одговарајући позадински делови. Штаб бригаде позадински делови, 9 батерија, пионирски водови и Штаб 1 прекобројног пука (са два своја батаљона), како је већ речено мобилисани су у Нишу, по један батаљон 1 пука у Врању и Пироту, 2 прекобројни пук у Прокупљу, а коњички ескадрон у Ваљеву, односно у Београду. Бригади је била одређена концентрациска просторија југоисточно од Медвеђе у рејону с. Тупале — с. Ђулекаре. Све јединице (изузев коњички дивизион) маршевале су до концентрациске просторије пешке. Главнина Бригаде се кретала правцем Ниш – Лесковац – Лебане – Медвеђа. Тај пут је дуг око 85 км. Други прекобројни пук кретао се правцем Прокупље – Бојник – Лебане – с. Тупале; ову релацију дужине око 75 км прешао је за два дана. Четврти ескадрон Дринског коњичког пука кретао се друмом из Ваљева, преко Лазаревца и Аранђеловца, до Влашког Поља, а одатле возом до Лесковца. Пети ескадрон Дунавског коњичког дивизиона кретао се друмом од Београда до Младеновца, а од Младеновца до Лесковца возом. Од Лесковца су се оба ова ескадрона кретала друмом до с. Тупале, где је од њих 15 октобра формиран коњички дивизион Моравске бригаде. Девета пољска батерија пркључила се 9 октобра 1 прекобројном пуку у Лесковцу.
Покрети јединица ка концентрациској просторији отпочели су 7-ог, и 15 октобра је читава Бригада била прикупљена у рејону Дукат (к. 821) – Тупалски Вис – с. Ћулекаре.
Одмах по доласку у рејон с. Тупале, 2 прекобројни пук је, по наређењу Штаба бригаде, упутио по један батаљон у рејон с. Дукат и с. Радевци, ради ојачања трупа III позива, које су вршиле заштиту мобилизације и концентрације. Петнаестог октобра је Штаб бригаде добио наређење Штаба 3 армије да појача осматрање граничног фронта, како би Бригада била у стању да благовремено открије свеки непријатељски покрет; да делом снага поседне Реткоцер до доласка Дринске дивизије II, и да поменуте положаје фортификациски ојача. У вези с тим, још истог дана је упућен 1 батаљон 1 прекобројног пука на Реткоцер, са задатком да се повеже с деловима 2 пука II и појача осматрање на линији Секирача (к. 1017) – изворни део р. Медвеђе, а 2 батаљон 2 прекобројног пука ка с. Свирце, да поседне положаје у рејону к. 957 – Капија (к. 1056), ради ојачања трупа III позива у случају непријатељског напада, као и да оправи пут који води за с. Свирце. Истовремено је 1 батаљон 2 прекобројног пука из рејона с. Радевци померен ка Вељој Глави (тт. 1181), са задатком да обезбеди просторију између Равнобањске (Големе) Реке и с. Горња Оргулица. Командант 3 армије наредио је 15 октобра да се све јединице, изузев батаљона на Реткоцеру, повуку на Тупалски Вис, односно у с. Радевци, пошто оправе путеве с. Сјарина – с. Свирце и Радевци – Веља Глава, како се на граници не би изазвао сукоб пре објаве рата. Ово наређење је извршено 16 октобра.
Армиску артиљерију су сачињавали: Артиљериски пук (без 1 дивизиона), мобилисан у Алексинцу и Ужицу (3 дивизион), 3 и 4 батерија Хаубичког пука и две батерије Градског артиљериског пука 120 мм, мобилисане у Нишу. Све ове јединице одмаршовале су из мобилизацискик места 9 октобра и прикупиле се: Штаб брдског Артиљериског пука с другим дивизионом и 4 хаубичка батерија у Медвеђи 13-ог, а 3 хаубичка батерија у Куршумлији 12 октобра. Градске батерије су кренуле из Ниша 14-ог и у Куршумлији стигле 16 октобра.
Све јединице 3 армије, изузев Дринску дивизију II, биле су мобилисане на удаљењу од 2- 3 дана марша од концентрациске просторије. Зато је концентрација ове армије извршена без нарочитих сметњи. Јединице су прелазиле просечно око 20 км дневно што није било много. Нешто дуже дневне маршуте су биле код Моравске бригаде, али пошто су њени покрети трајали два, односно три дана, ни то није сувише оптерећивало јединице.
Знатно веће напоре имала је да издржи Дринска дивизија II, која је, и поред тога што је превезена железницом од Влашког Поља (односно Младеноца) до Лесковца, морала да маршује шест дана. Стога је она стигла на концетрациску просторију тек 13 октобра.
Штаб 1 армије кренуо је возом из Параћина 14 октобра и још истога дана се сместио у Врањској Бањи. У саставу 1 армије су биле следеће јединице: Моравска дивизија I, Дунавска дивизија I, Дринска дивизија I, Дунавска дивизија II, Тимочка дивизија II, Коњичка дивизија и армиска артиљерија од шест батерија.
Моравска дивизија I требало је да се концентрише на левој обали Јужне Мораве, јутозападно од Врања. Пошто је њен 1 пук мобилисан у Врању, то му је ноћу 6/7 октобра наређено да се сутрадан пребаци на Игњатовац и у том рејону поседне граничну линију ради обезбеђења концентрације осталих јединица Дивизије. Први Пук је извршио ово наређење. Његова главнина посела је Игњатовачку косу као главни положај, док је 4 батаљон истурен на линији с. Доњи Вртогош – железничка станица Ристовац, као претстража. Први батаљон 1 пука III позива посео је с. Бели Брег – с. Доњи Вртогош (искључно), такође као претстража.
Други пук I кренуо је из Прокупља, а 3 пук I из Пирота 7 октобра. Према плану, оба пука су имали да се крећу пешке до концентрациске просторије, и то 2 пук правцем Прокупље – Лесковац – Владичин Хан – Врање, а 3 пук правцем Пирот – Бабушница – Власотинце – Грделица – Владичин Хан – Врање. Оба пука кретала су се према плану и у Врање су стигли 10 октобра, прелазећи дневно просечно 33 односно 30,7 км. По доласку у Врање, истога дана, 2 пук је упућен у рејон с. Стропско, а 3 пук у рејон с. Содерце, где су се убиваковали.
Остале јединице Дивизије мобилисане су у Нишу и кретале су се ка концентрациској просторији у једној колони правцем Ниш – Лесковац – Врање. Колона је била састављена из четири ешалона. Први су сачињавали: Штаб дивизије, Артиљериски пук, Коњички пук и телеграфско одељење; други: 16 пук, пионирски полубатаљон и болничка чета; трећи: четири пољске болнице, санитетска колона, марвена болница, инжињерска алатна колона, мостови трен, мунициска колона и артиљериска радионица; четврти: пекарска чета, месарска чета, марвени депо, профијантска колона и војна пошта.
Колона је кренула из Ниша 9-ог и у рејону Врања се прикупила 12 октобра, прелазећи дневно просечно око 27 км.
Дванестог октобра, по наређењу команданта дивизије, 3 пук је упутио један батаљон на Доброшевац (у рејону с. Доброшево), а све остале снаге пука, с митраљеским одељењем и једном пољском батеријом, који су му придодати, пребациле су се у рејон Грамађе (к. 1140), југоисточно од Св. Илије (к. 1270). Овај пук је мањим снагама ојачао карауле Св Илију и Лебовац. Артиљериски пук је истога дана упутио по један дивизион 1 пуку на Игњатовац и 2 пуку у рејон с. Горње Нерадовце. Шеснаести пук се по пристизању у Врање убиваковао на Гложњу, где се 14 октобра пребацио у штаб Артиљериског пука с једном батеријом.
Дунавској давизији I, која се мобилисала у Београду (штаб, 7 и 18 пук, Коњички и Артиљериски пук, пионирски полубатаљон и телеграфско одељење), Пожаревцу (8 и 9 пук) и Младеновцу (позадински делови), концентрициска просторија је била одређена на десној обали Јужне Мораве, јужно од Врања. Борбени делови Дивизије превожени су до концентрациске просторије железницом Београд – Ниш – Врање. Укрцне станице су биле Београд и Осипаоница (8 и 9 пук), а искрцна Врање. Позадински делови (изузев болничку чету и прву пољску болницу, које су превожене с пионирским полубатаљоном) маршовали су до Ниша правцем Младеновац – Топола – Крагујевац – Ћуприја – Делиград – Алексинац — Ниш. Профијантска колона, пекарска и месарска чета и манервени депо, према плану, требало је да се задрже у Нишу, а остали делови да се превезу железницом до Прибоја. Маршута до Ниша износила је око 200 км, а јединице су је прелазиле за десет дана (рачунајтући ту и један преданак у Ћуприји).
Покрет 8 пука из Пожаревца (до Осипаонице) и позадинских делова из Младеновца и превожење 7 пука из Београда отпочели су 7 октобра. Дванаестог октобра завршено је превожење свих борбених делова и прве пољске болнице.
Седми пук је 9 октобра делом снага посео српско- турску границу ради обезбеђења концентрациске просторије. Један батаљон је истурио на линију манастир Свети Стефан -Просечени Рид, а један на линију Просечени Рид – Само Дрво. Остале јединице пука размештене су у рејону с. Копањане — с. Лепчинце — с. Ђурковица.
Осми пук је избацио два батаљона у рејон с. Александровац – с. Доња Отуља – с. Свето Преображење, с тим да истуре предње делове ка ка Ристовцу, с. Црни Луг с. Жапско и манастиру Свети Стеван. Остатак пука размештен је у с. Ратајес и с. Доња Отуља.
Девети пук је размештен у с. Луково, с. Наставци, с. Горње и Доње Требешиње; 18 пук у с. Луково с. Тибужде и с. Дулан Коњички пук у с. Купинци Пољски артиљериски пук је упутио један дибизион у састав 7 пука а остали његови деловуи размештени су у рејону с. Шамин До; пионирски полубатаљон и телеграфско одељење размештени су у с. Тибужде с. Доња Отуља и с. Златокоп Штаб дивизије у с. Тибужде и прва пољска болница у Ваљевској Бањи.
Дринска дивизија I мобилисана у Ваљеву (сем 6 пука који се мобилисао у Коцељеву), требало је да се концентрише у рејону Прибоја. Борбени делови Дивизије користили су железничку пругу Београд – Врање на релацији Влашко Поље – Ниш – Врање, пошто су од Ваљева (Коцељева) маршовали до укрцних станица (Младеновац и Влашко Поље). Овај пут су прелазили за четири дана, тј. Просечно 26 км дневно. Међутим, позадинске јединице и установе морале су да пешаче до Параћина, маршујући правцем Ваљево – Мионица – Лазаревац – Даросава – Топола – Чумић – Крагујевац – Ћуприја – Параћин, а остале делом да се пребаце возом до Прибоја, а делом да продуже пешке преко Делиграда и Алексинца за Ниш. На маршути дугој 178 км (односно 261 км) требало је ове јединице да се задрже десет (односно четрнаест) дана. Преданак су имале у Тополи, а оне јединице које су настављале покрет пешке за Ниш, имале су преданак и у Ћуприји.
Покрет главнине Дивизије из Ваљева и 6 пука из Коцељева отпочео је 9 октобра. Штаб дивизије је кренуо 11 октобра специјалним возом за Младеновац. Тога дана, предвече, почело је укрцавање јединица у Младеновцу, а до 15 октобра сви борбени делови били су прикупљени на концентрациској просторији.
Према заповести команданта дивизије од 14 октобра, јединице су заузеле следећи распоред: Коњички пук у с. Моштаница, 5 пук у рејону с. Два Брата, 17 пук између с. Бресница и с. Моштаница, Артиљериски пук у рејону с. Бресница, 4 и 6 пук на падини косе Крст, трупна комора и 2 пољска болница у Прибоју, други степен колонске коморе Лесковцу и занатлиска чета у Нишу.
Дунавска дивизија II требало је по плану концентрације да се прикупи у рејону Прибоја. За презоз до концентрациске просторије она је користила железничку пругу Београд – Ниш – Врање. Укрцна станица за Штаб дивизије била је Београд за пешадиске пукове – Влашко Поље и Осипаоница, а за артиљериски и коњички дивизион, пионирски полубатаљон и болничку чету – Младеновац. Према томе, до укрцних станица требало је да јединице пешаче – 7 пук од Раље до Влашког Поља (15 км), 8 пук од Пожаревца до Осипаонице (15 км), 9 пук из с. Раброва, преко Пожаревца, до Осипаонице (51 км), артиљериски динизион, коњички дивизион, пионирски полубатаљон и болничка чета из Београда, преко Механе Трешње, до Младеновца (52 км). Све остале јединице и установе Дивизије, које су мобилисане у Младеновцу и Београду, кретале су се пешке до концентрациске просторије правцем Младеновац – Ћуприја – Делиград – Алексинац – Ниш – Лесковац- Предејане. Тај пут је дуг 266 км и требало га је прећи за четрнаест дана, рачунајући и два преданка.
Концентрациски покрети отпочели су 7 октобра и до 18-ог прикупљени су у рејону Прибоја сви борбени делови Дивизије.
Одмах по искрцавању у Прибоју, Штаб дивизије је смештен у Врањској Бањи, 7 пук у с. Корбевац, 8 пук у с. Бања, 9 пук на левој обали Корбевске Реке, северно од 8 пука, артиљериски дивизион на изворном делу Бањске Реке. Осамнаестог октобра, пошто су пристигли и преостали борбени делови, Дивизија је добила нови размештај: Штаб дивизије у с. Тибужде, 7 пук у с. Златокоп, с. Тибужде и с. Брестовац, 8 пук у с. Ћуковац и с. Топлац, 9 пук у с. Луково, коњички дивизион на левој обали Златокопске Реке, јужно од с. Златокоп, артиљериски дивизион на десној обали Златокопске Реке, западно од с. Шамин До, пионирски полубатаљон и болничка чета између с. Шамин До и Златокопске Реке.
Ноћу 20/21 октобра у Врање је стигао и 4 прокобројни пук, који је железницом пребачен из Београда и по наређењу Врховне команде придат Дунавској дивизији II.
Сутрадан (21-вог) у рејон Врањске Бање стигли су и позадински делови. Тако да се тога дана читава Дивизија прикупила на одређеној просторији.
Тимочка дивизија II мобилисана у Зајечару (штаб, артиљериски и коњички дивизион, пионирски полубатаљон и сви позадински делови), Неготину (13 пук), Књажевцу (14 пук) и Параћину (15 пук), према плану требало је да се концентрише у рејону моста на р. Лепеници, левој притоци Јужне Мораве. Главнина се пешке кретала до концентрациске просторије, користећи пут Зајечар – Књажевац – Сврљиг – Ниш – Лесковац – Владичин Хан – мост на р. Лепеници. Тај пут је дуг око 185 км. Јединице су га прелазиле за осам дана с два преданка. Петнаести пук је превезен железницом од Параћина до концентрациске просторије.
Покрети јединица ове дивизије на концеитрациској просторији почели су 7 октобра. Тога дана је 13 пук кренуо из Неготина ка Зајечару, а 14 пук из Књажевца ка Нишу. Главнина је кренула из Зајечара 9 октобра. Дивизија се прикупила у рејону моста на р. Лепеници 16 октобра.
Концентрациске просторија Коњичке дивизије била је дуж десне обале Јужне Мораве, од с. Паневље до с. Полом. Дивизија се делом превозила железницом, а делом су њене јединице маршовале до концентрациске просторије. Укрцне станице су биле Београд (за Штаб 2 бригаде и 4 пук) и Параћин (за Штаб дивизије и телеграфско одељење), а искрцна станица Прибој. Штаб 1 бригаде и 1 и 3 пук маршовали су из Ниша, преко Лесковца, до концентрациске просторије (44 км), а коњички, артиљериски дивизион и позадински делови из Ћуприје преко Ражња, Алексинца, Ниша, Лесковца, за Владичин Хан. Овај задњи пут, дуг 176 км, јединице су прелазиле за шест дана, с једним преданком у Нишу. Други пук 2 бригаде маршовао је правцем Краљево – Трстеник – Крушевац – Алексинац – Ниш – Лесковац – Владичин Хан. На том путу, дугом 214 км, пук се задржао седам дана, рачунајући и један преданак у Нишу.
Покрети су почели 9 октобра, а прикупљање свих делова Дивизије на концентрациској просторији завршено је 15 октобра. Штаб дивизије смештен је у с. Громађа.
Армиску артљерију су сачињавали: 1 и 6 батерије Хаубичког пука, 1 батерија брдског Артиљериског пука и три батерије Градског артиљериског пука 120 мм. Хаубичка и брдска артиљерија су маршовале да концентрациске просторије правцем Алексинац – Ниш – Лесковац – Врање, док је градска артиљерија превезена железницом до Прибоја.
Копцентрациски покрети 1 армије извршени су комбиновано маршовањем и превожењем. Превожени су борбени делови три дивизије, пошто су претходно готово сви пешачили један до четири дана, а од осталик трију дивизија превожен је само по један пук и то углавном на краћим релацијама. Све друге јединице кретале су се пешке.
Највеће тешкоће имала је Тимочка дивизија II, чији су делови морали на путу Неготин – Зајечар – Књажевац да се крећу истовремено с деловима Тимочке дивизије I. Па ипак, сви покрети су се одвијали по плану. Јединице су маршовале просечно 26 до 33 км дневно.
Превожење је, и поред свих недостатака железнице, извршено у потпуном реду. Захваљујући изванредним напорима железничког особља, постизавано је да се свака два сата отпреми по један воз. Мања закашњења, која су била ретка, нису осетније утицала на општи ток превожења.
Другу армију су сачињавала Тимочка дивизија I, бугарска 7 (Рилска) дивизија и армиска артиљерија од три батерије. Према плану требало је да се ова армија концентрише у Бугарској, у рејону Ћустендил – Дупница.
Штаб армије кренуо је возом из Параћина 7 октобра и сутрадан је стигао у Пирот. Шеснаестог октобра продужио је возом преко Цариброда за Ћустендил.
Тимочка дивизија I мобилисана у Неготину (13 пук), Књажевцу (14 пук), Параћину (15 пук) и Зајечару (Штаб дивизије, 20 пук и све остале јединице), требало је да се концентрише у рејону Ћустендила, користећи комуникакацију Зајечар – Књажевац – Кална – Пирот – Цариброд – Врапча – Брезник – Радомир – Ћустендил. Према плану, борбени делови треба овај пут (249 км) да пређу за девет дана, рачунајући и два дана преданка, а помоћни делови пут од 230 км (до Радомира) за 14 дана. Сем тога, 13 пук је морао да пређе пут Неготин – Зајечар (59 км) за два дана. Петнести пук је превезен железницом од Параћина до Ниша, а пут од Ниша до Пирота (65 км), где је ушао у састав Дивизије, прешао је пешке за два дана.
Петнести пук је кренуо из Параћина 6 октобра увече. Сутрадан је 14 пук кренуо из Књажевца за Пирот, а 13 пук из Неготина за Зајечар. Главнина Дивизије извршила је покрет из Зајечера 9 октобра. Ради лакшег извођења покрета, Дивизија је образовала девет ешелона: први су (од Пирота) сачињавали 14 и 15 пук други – Штаб дивизије и Коњички и Артиљериски пук, трећи – команда дивизиске инжињерије, пионирски полубатаљон и телеграфско одељење, четврти – 20 пук, пети – 13 пук, шести, седми и осми- позадински делови, “друти а” (уствари девети ешалон) – 2 хаубичка батерија, 1 брдски артиљериски дивизион (две батерије) и одговарајући делови мунициске и профијанске колоне.
У Пироту је Штаб армије изменио маршуту Дивизије. Пошто се претпостављало да Турци могу извршити напад и пре објаве рата, наређено је да се сви пешадиски пукови из Цариброда превезу железницом до Ћунстендила. Бугарски возни парк је, међутим, био јако оптерећен, те су за ове пукове могла да се издвоје само по три воза. То није било довољно. Стога су пуковске коморе морале да се испразне па материјал да се превезе с пешадиским деловима, а празна кола да се упуте преко Врапче и Радомира за Ћустендил, где је требало да уђу у састав својих пукова. За све остале јединице наређено је да продуже покрет, али не преко Врапче, већ преко Сливнице и даље на Брезник, Радомир и Ћустендил, јер је, уместо у Врапчи, слагалиште с храном било припремљено у Сливници. Ова промена је изазвала тешкоће за јединице које нису превожене, јер је пут преко Сливнице био дужи, а и знатно тежи од онога преко Врапче.
Дванаестог октобра отпочело је укрцавање пешадиских делова у Цариброду. До 17 октобра прикупљени су у рејону Ћустендила сви борбени, а у рејону с. Врба, јужно од Ћустендила, помоћни делови Дивизије.
Превожење јединица није извршено уредно. Возови су били састављеии од разнородних вагона, почев од спаваћих кола па до отворених платформи. Ових последњих било је највише. Бугари се нису придржавали утврђеног возног реда, те се на укрцапаље сатима чекало. Због густог смештаја, претежно на отвореним платформама, по киши и невремену, јединице су, после вишечасовне вожње, стизале у Ћустиндил заморене и изнурене.
Остале јединице су такође имале великих тешкоћа, не само због дужег пута, већ и због поновног наређења да се покрет убрза, ради чега преданци уопште нису давани. Олакшицу је донекле чинило то што је пут на бугарској територији био бољи од онога на реалцији Књажевац – Пирот, изузев преко планине Вискјара, између Сливнице и Брезника.
Још 15 октобра 14 пук је добио задатак да поседне положаје на Сенокосу, јужно и северно од пута Ћустендил – Крива Паланка, ради обезбеђења концентрациске просторије. Он је на том положају сменио делове 1 бригаде бугарске 7 дивизије, који су дотада затварали границу и штитили концентрацију. Седамнаестог октобра на Сенокос је упућен 13 пук, док је 14 пук посео положаје на Бег Бунару.
Бугарске 7 дивизија мобилисала се у Ћустендилу, Дупници (Марек), Самокову и Радомиру, а само неке специјалне јединице (пионирски батаљон и телеграфска получета) мобилисане су у Софији. Пошто је концентрациска просторија била у рејону Ћустендил – с. Кадин Мост – с. Ваксево – с. Мурсалево – с. Џерман, ниједна јединица није имала да маршује до концентрациске просторије више од два дана. За покрете су искоришћени путеви: (Софија) Радомир – с. Чоклово – Ћустендил, Ћустендил – Кадин Мост – Ваксево, Самоков – Дупница – Кадин Мост и Дупница – с. Мурсалево.
Покрети јединица ка концентрациској просторији отпочели су 6 октобра. Тога дана су два батаљона 13 пука 1 бригаде упућена у с. Вратци, ради ојачања снага које су штитиле мобилизацију. По пристизању Тимочке дивизије I ове јединице су смењене на граници, тако да је 13 пук пребачен у рејон с. Ваксево. Средином октобра Дивизија је била овако размештена: Штаб дивизије с приштинским и позадинским деловима у рејону с. Кадин Мост, 1 бригада у рејону Ћустендил (26 пук) – с. Ваксево (13 пук), 2 бригада у рејону Кадин Мост (22 пук) – Ваксевски Ханови (14 пук), 3 бригада у рејону с. Џерман – с. Слатино (49 пук) – с. Мурсалево (50 пук), 7 артиљериски пук по деловима у рејону с. Кадин Мост – с. Невстино – с. Јеремија – с. Ваксово.
Врховна команда је образована 18 октобра и истога дана се возом пребацила из Београда у Ниш. На њеном располагању су остали 6 прекобројни пук, пет прекобројних митраљеских одељеља, резервни инжињериски батаљон, пиротехнички полубатаљон, велики мостови трен, митраљеска чета, три градска артиљериска одреда (Нишки, Пиротски и Зајечарски) и неке позадинске јединице и установе.
Главнина 6 прекобројног пука извршила је покрет из Књажевца 9 октобра и после два дана марша, преко Сврљига, стигла у Ниш. Истога дана стигао је и 4 батаљон из Прокупља, а сутрадан и 3 батаљон, који се од Неготина до Књажевца кретао с 13 пуком Тимочке дивизије II.
У целини узев, концентрација српске војске уредно је и благовремено завршена. Већ 15 октобра највећи део снага био је прикупљен на концентрациској прсторији, а 18 октобра стигли су и задњи борбени делови Тимочке дивизије II и Дринске дивизије II. Иако су после тога пристизали неки мањи позадински делови, српска војска је дванаестог дана концентрације (18 октобар) била спремна за почетак операција.
Организација концентрациских покрета била је у складу са саобраћајним могућностима земље. Железницом је превезено око једне четвртине борбених делова, док су се остале снаге кретале пешке. Мада је превезен сразмерно мали део снага, ипак је то захтевало максимално напрезање железничког особља и оскудног возног парка. Овде треба истаћи да је железничко особље заиста било на висини позива и да је своје дужности пожртвовано и самопрегорно извршавало.
У већим местима, нарочито у Нишу и Зајечару, одакле је једновремено полазило више јединица, било је нереда при формирању колона. Команде су биле одредиле полазне тачке, време када их је требало прећи и прилазне путеве (улице), али се јединице нису увек тога придржавале. Тако су, долазећи пре одређеног времена, многе јединице затварале пролазе онима које треба раније да пођу, па су ове због тога обилазним путевима излазиле на полазну тачку, што је доводило до закашњења и непотребног замарања људства. Касније је требало убрзавати покрете да би се надокнадило изгубљено време.
У току самих покрета, као и по пристизању на концентрациску просторију, тешкоће су углавном долазиле због рђавих путева и недовољне одеће и друге опреме, као и због слабо организоване службе снабдевања. Сем тога, у току концентрације неколико дана је падала киша, те су многи путеви били раскаљани. Слабо обувени војници убрзо су остали боси. Због тога је местимично било изостајања у току првих дана марша, али су војници, сем малог броја оболелих, обично на преноћишту пристизали своје јединице и следећег дана нормално настављали покрет. При планирању маршуте није се увек водило довољно рачуна да се првих дана дају краће маршуте док се војници не привикиу на покрет, па су због тога неке јединице већ првог дана превише замаране.
Посебне тешкоће чиниле су веће стрмине на путевима Ивањица – Јавор и Књажевац – Пирот, на којима су поједине батерије, и поред удвојене запреге и помоћи коју им је пружала пешадија, сатима задржаване. Опрема теглеће и товарне стоке добрим делом је била нова, а коњи из ремонта нису били довољно увежбани, па је већ првих дана било озбиљнијих озледа.
Најозбиљније тешкоће је ипак причињавала лоше организована служба снабдевања. Планом је било предвиђено где треба организовати поједина слагалишта и колико интенданских и других потреба у њима треба обезбедити. Међутим те потребе нису биле благовремено обезбеђене. У највећем броју ових слагалишта, углавном мањих, није било ничега. Због тога су скоро све јединице, како у току покрета тако и првих дана по доласку на концентрациску просторију, биле у озбиљној оскудици. Оне су, делом, већ првих дана биле принуђене да утроше резервне оброке хране, које су војници носили собом. Неке јединице су по доласку на концентрациску просторију и по три дана остајале без људске и сточне хране. Сем тога, ретко је где била обезбеђена слама за простирку и дрва за кување хране. Бојећи се да таква оскудица не изазове озбиљније незадовољство и неред у војсци, команде дивизија су се обраћале Министарству војном са захтевом да се што пре обезбеди боље снабдевање војске. У вези с тим, начелник Главног генералштаба упутио је 12 октобра депешу свим командама дивизија и бригада, у којој је као разлоге таквом стању снабдевања навео убрзано извођење мобилизације и концентрације, што су диктирали политички разлози и недостатак искуства и вештине код интендантских органа. Пошто није било у изгледу да ће се то стање убрзо поправити, начелник Главног генералштаба је упозорио све команде да се не ослањају на снабдевање преко позадинских органа, већ да се снабдевају на лицу места: “куповином, реквизицијом за новац, а у непријатељској земљи реквизицијом на признаницу… док целокупан интендански рад не уђе у свој правилан ток”. Уколико нема пекарница, нека се брашно даје мештанима или самим војницима да „месе погаче и проје”.
Међутим, иако је због велике популарности рата народ био спреман на велике жртве и стварно чинио све што му је било у моћи, само војска да не оскудева, ни тиме није било решено питање снабдевања. Јаворска бригада и Ибарска војска концентрисане су у изразито пасивном крају, где није било могуће прибавити веће количине хране, док је у рејону Медвеђе, Куршумлије и Врања био груписан велик број јединица, те месни извори ни ту нису били довољни. Па ипак, ова криза је преброђена без тежих последица. По завршеној концентрацији, комуникације су биле растерећене, те је тиме позадинским органима пружена могућност да побољшају и убрзају свој рад и јединицама обезбеде нормално снабдевање.
Чињеница да и поред свих ових тешкоћа ни у једној јединици није дошло до негодовања – говори о великој моралној чврстини српског војника. На такав његов став у великој мери је утицала огромна популарност рата против Турске. Истина, војници су били изнурени и уморни, а стока у великом броју изубијана и озлеђена, али добро здравље и одлична кондиција људства били су сигурна гаранција да ће после краћег одмора борбена спремност свих јединица српске војске бити на потребној висини.
Завршетком концентрације завршени су били уствари и покрети стратегиског развоја српске војске. Тим је било завршено груписање снага у духу почетног операциског плана и остварена готовост за почетак операција.
Полазећи од претпоставке да ће српска војска завршити мобилизацију и концентрацију пре Турака и да турска армија орјентисана према Србији неће бити у стању да омете концентрацију српске војске, српски Генералштаб је при разради плана концентрације потпуно правилно одлучио да и главне и помоћне снаге концентрише непосредно позади границе. Генералштаб је дакле, полазећи од идеје ратног плана и маневра почетног операциског плана, могао на свим правцима да одреди такве концентрациске просторије које ће касније свим оперативним групама да послуже као погодне полазне основице за офанзиву.