Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Док су се тако велике силе нагађале око тога какво становиште да заузму према сукобу на Балкану, владе држава Балканског савеза су страховале од интервенције Аустро-Угарске, која је могла не само онемогућити акције него и довести Србију, а тиме и остале савезнице, у тежак положај.
Па и поред тога су чланице Балканског савеза одлучно ишле за тим да остваре оне циљеве због којих су се удружиле. Нарочито је у томе била активна Бугарска. Међутим већ 25. августа Грчка је предложила да се у рат уђе пре него што се оконча турско-италијански сукоб; да све четири балканске државе заједнички затраже од великих сила да Турска спроведе реформе и да то тражење подупру, по потреби, и мобилизацијом или, ако због пограничног спора дође до рата између Црне Горе и Турске, да ступе у против Турске. Србија и Бугарска одмах су пристале да стану на страну Црне Горе ако буде увучена у рат с Турском али су одбиле предлог за реформе. Српски министар иностраних дела одговорио је отправнику грчког посланства у Београду да би корак учињен код великих сила изазвао измирење Италије и Турске, зближење између Аустро-Угарске и Турске и, можда, споразум Аустро-Угарске и Италије о Албанији. А Гешов се бојао да би се могло десити да Турци или велике силе у начелу усвоје предлог за реформе и да затраже извесно време за њихово проучавање и промену и да би претња мобилизацијом могла постаћи Турке да отпочну напад пре него балканске савезнице буду спремне за рат.
Иако је заједно са Србијом одбила грчки предлог бугарска влада је убрзо променила мишљење. Пошто је руски предлог за реформе већ био изашао на јавност, она се бојала да га велике силе могу искористити као средство за спречавање акције балканских држава. Зато је сматрала, пошто је војне припреме већ приводила крају, да је дошло време да се савезнице дефинитивно одлуче за акцију. Ради тога је у Београду, 3 септембра, одржана конференција између Н. Пашића и Тошева, бугарског посланика у Србији. На њу су, на иницијативу Гешова, вођени разговори о томе како да се отпочне рат. Бугарски претставник је предлагао да као повод за отварање сукоба буде захтев да се изведу реформе у европској Турској, и питао је Пашића да ли би се то могло постићи на неки други начин. Пашић је одговорио потврдно и предложио да се о томе направи посебан споразум између Србије, Бугарске и Грчке. Тошев је затим поставио питање да ли би Србија била спремна да прва уђе у рат. У дискусији о томе Пашмћ је изнео да Србија то не би могла прва учинити јер би била нападнута од Аустро-Угарске. Он је био мишљења да би било најзгодније да рат започне Грчка или Црна Гора. Тошев се с тим сложио и додао је “да се Бугарска решила да уђе у акцију, и она ће ући, па макар Србија не ушла”. Тада су се Пашић и Тошев договорили да за неко време не обавештавају руску владу и њене посланике у Београду и Софији о одлуци савезница да уђу у рат, јер би их она у томе могла спречити.
Тако енергичан став Бугарске владе да се убрза почетак рата дошло је из више разлога. У Софији се ценило да је Турска због рата са Италијом и због унутрашњих немира и анархије толико истрошeна да нeће моћи издржати удар удружених балканских држава. Зато је бугарска влада настојала да се та ситуација искористи и да се у акцију уђе док се Турска још налази у рату. Сем тога, почетком септембра, бугарски краљ је имао обавештења да Румунија неће интервенисати у корист Турске и да се Аустро-Угарска неће умешати у балкански сукоб. Све су то били јаки разлози да Бугарска и њене балканске савезнице убрзано, али још увек прикривено, наставе своје војне припреме. Али је то руска влада и даље ометала. Она је 5. септембра изјавила бугарској влади да Албанија неће добити аутономију и „да се активно иступање балканских држава не може правдати потребом заштите хришђанских народа у Турској”. Али све то није нимало могло поколебати Гешова. То је, изгледа, добро схватио и Некљудов па је држање бугарских владајућих кругова објашњавао тиме да би одустајање од ратне политике за њих било исто што и одустајање од власти. Он је сматрао да ће „без сумње коначни резултат бити рат, рат због Македоније и санстефанских граница”. Али се надао да се Бугарска може задржати ако се од ње одвоји Србија која би, због опасности од Аустро-Угарске лакше прихватила руске савете. Међутим на руске кораке у Београду, који су исто тако били чести као и у Софији, Пашић је одговарао обећањима да ће све предузети да се крајња одлука избегне и мир сачува. Упоредо с тим, све четири балканске земље вршиле су војне припреме. Већ половином септембра у Бугарској обустављено отпуштање резервиста из армије, нагло су повећане набавке хране за војску и појачан је превоз муниције на југ. Слично се радило и у Србији. Пашић је, вероватно да би се оправдао, саопштио Хартвигу да су се Софија, Атина и Цетиње договорили да ступе у рат против Турске крајем септембра или почетком октобра (по стр. к.) и упорно траже учешће Србије у акцији. У таквој ситуацији Русија је 17. септембра покушала да одвоји Србију, Црну Гору и Грчку од Бугарске и тиме онемогући акцију балканских држава. Али је тај покушај пропао. Ниједна се балканска савезница ни за тренутак није поколебала. Сутрадан се руска влада обратила српској и бугарској влади са захтевом да се одрекну активног иступања, поткрепљујући то напоменом да је Русија одиграла велику улогу у стварању њиховог савеза и да би она, уколико се тај савет не прихвати, била присиљена да једино води рачуна о својим интересима. На ту претњу Гешов је одговорио да се бугарска влада налази у безизлазном положају и да 6и одбијање других балканских држава да помогну Бугарску кад она иступи, имало за последицу растурање Балканског савеза. Из Београда је Хартвиг јавио Петрограду да нико не жели поверовати да Русија, која и сама тежи мореузима, спречава уједињене балканске државе да остваре своје идеале у једној тако погодној ситуацији. Он је, сем тога, напопоменуо да би такво држање Русије могло поново довести на власт аустрофилске владе и у Бугарској и у Србији.
Док је тако Русија упорно настојала да спречи ратну акцију балканских држава Аустро-Угарска је, поред рада на томе да потстакне велике силе да пруже подршку Турској, половином септембра обавестила Порту да су њени суседи створили план за заједничку акцију. Циљ те информације био је да се омогући Турској да предухитри чланице Балканског савеза. Да би заплашила своје суседе, нарочито Бугарску, Турска је 24. септембра, под изговором да врши маневре у области Једрена, наредила мобилизацију десет својих европских дивизија и обуставила транзит преко Солуна за Србију.
Та одлука је убрзала догађаје. У Бугарској је два-три дана раније било све спремно за мобилизацију. Слична ситуација била је и у Србији. Бугарска влада је сматрала да прикупљање турских трупа око Једрена налаже да се што пре ступи у акцију, како би се одузела могућност Турској да се припреми и предухитри савезнике. О томе је она одмах обавестила српску и грчку владу и затражила од њих да у духу постојећих савезничких уговора, објаве мобилизацију.
Српска влада је и даље страховала од аустро-угарске интервенције. Од посланика у Бечу имала је извештај да ће се Хабзбуршка Монархија умешати у сукоб ако балканске државе нападну Турску. У исто време Хартвиг је тражио да се са одлуком сачека док се не види резултат демарша великих сила у Цариграду. Најзад, упркос претњама и притиску, српска влада је 23. септембра решила да прихвати бугарски захтев. Грчка влада је у начелу прихватила бугарски предлог, али је објављивање мобилизације условила захтевом да Бугарска пристане на пријем критских посланика у грчки парламенат као на ,,део општег циља за кооперацију балканских држава”. Бугарска влада је на то пристала и Гешов је 29. септембра поручио грчкој влади да сутрадан објави мобилизацију а да се његова влада, у сагласности са Србијом, „одриче резерве у погледу Критског питања, формулисане у Декларацији додатој уговору о дефаназивном савезу”.
Пошто су се тако споразумеле и договориле да као повод узму турску мобилизацију, а Србија још и забрану транспорта ратног материјала, Бугарска и Србија објавиле су мобилизацију 30. септембра, а Црна Гора и Грчка 1. октобра. На то је и Турска, 2. октобра, огласила општу мобилизацију.
То је већ био јасан знак да су балканске савезнице решиле да ступе у рат. Руски посланик у Цетињу известио је 1. октобра своју владу да ће Црна Гора, „на основу узајамних обавеза примљених у задње време”, отпочети операције 8. или 9. октобра. Руска и енглеска влада су покушали да интервенцијама у балканским престоницама спрече моблизацију. Пошто су, и поред тих напора, војни механизми свих балканских држава били стављени у погон, велике силе су биле присиљене да и званично прихвате и оформе становиште о локализицији рата. Сад је руска влада видела у локализацији сукоба најозбиљнију помоћ балканским државама, и као да јој је због тога одлакнуло. Пошто је била сигурна да је избегнуго проширење рата, она је почетком октобра решила да на погодан начин пружи помоћ балканским савезницима, нарочито Србији и Бугарској. У руском министарству спољних послова дошло се на идеју да се покуша искључити басен Црног Мора из војних операција, с циљем да се тако посредно помогне Бугарској у обезбеђењу црноморске обале и у снабдевању материјалом преко руских лука ако би се за тим појавила потреба због држања Аустро-Угарске као и да се спречи поседање Новапазарског Санџака од стране Аустро-Угарске и тако помогне Србији и Црној Гори. Те планове је руска влада поступно, до почетка рата остварила; пред саму објаву рата омогућила је Бугарској да у Русији добије више од 100.000 чизама и шињела, које како смо видели, није могла добити почетком 1912. Овим мерама које су извођене врло прикривено, руска политика је свакако тежила да изглади рђав утисак који је кочењем оставила на балканске савезнице и да код њих учврсти и појача свој утицај.
Међутим она је и даље заједно са осталим великим силама вршила притисак на балканске земље. На иницијативу руске и енглеске владе 1. октобра су посланици свих великих европских сила сем Италије, учинили демарш код балканских држава да се уздрже од сваког пренагљеног корака против Турске. Гешов је одговорио аустро-угарском посланику “да би желео да не дође до рата, али се ради о томе да Балкан једном за свагда добије мир и да се Бугарска не може сваке године мобилисати”, истичући том приликом молбу да Аустро-Угарска, с чијим пријатељством Бугарска рачуна, локализује рат. А претседник српске владе Н. Пашић није смео бити толико отворен. Он је, да би добио слободу рада, да би отклонио аустро-угарску интервенцију која је као Дамоклов мач висила над Србијом, рекао је аустро-угарском посланику: ако Двојна Монархија сада буде наклоњена према Србији онда више неће бити ничег што би стојало на путу успостављања најсрдачнијих односа између две земље.
Али ни та интервенција великих сила није имала никаквог утуцаја на балканске земље. Велике силе нису друго ни очекивале. Заменик руског министра спољних послова Нератов изјавио је 1. октобра секретару аустро-угарске амбасаде у Петровграду да се рат сматра неизбежним, да се он не би могао спречити ни онда кад би Турска прихватила реформе. А Сезанов који је у то време био у службеној посети Паризу, пошто је изразио своје одлучно негодавање против мобилизадије, рекао је српском посланику „да се боји да рат неће моћи избећи и да је сад већ главна брига у томе се он сад ограничи..”.Још отворенији је био немачки државни секретар за спољне послове Кидерлен Еехтер кад је 3. октобра саопштио српском отправнику послова „да је противан тим демаршима који немају никаквог изгледа на успех и којима се силе само праве смешне…”
Иступање великих сила код балканских земаља почетком октобра није им више служило толико да зауставе рат, јер су знале да га тим средствима не могу спречи, колико да добију у времену да нађу једну основу с које ће продужити, кад сукоб донесе своје резултате, нагађање и ценкање о Балкану. Настављајући погађање на бази поменутог Поенкареовог предлога, велике силе су убрзо после објављене мобилизације дошле до сагласности. Прво је Поенкаре, још 29. септембра, предложио да, због хитности коју су догађаји наметали, Русија и Аустро-Угарска у име оба блока великих сила изврше демарш у балканским престоницама. Упоредо с тим, Сазонов је из Лондона пре тамошњег аустро-угарског амбасадора ставио до знања бечкој влади да се нада „да ће се она у сваком случају уздржати од од једностраног мешања у балканску смутњу”, обећавши да ће се и Русија у том случају ограничити само на дипломатске кораке у циљу умирења балканских држава. Са аустро-угарске стране дошао је одмах одговор да у садашњем критичном моменту нема другог излаза него успоставити јединство свих великих сила. Али, изгледа, руска влада тада још није била сасвим начисто у погледу држања Аустро-Угарске, па је Нератов 2. октобра сугерирао да је потребно, због развоја догађаја, што пре ступити у активне разговоре с бечком владом, јер би „одређивање позиција Аустро-У гарске било врло важно ради управљања наших даљих напора како у области политике… а такође и у циљу одговарајуће разраде војно-поморских подухвата”. У исто време, између Русије и Француске, с једне, и Немачке, с друге стране настављено је, на основу Поенкареових предлога тражење споразумног решења за заједничко иступање пред балканским земљама и Портом. Међутим Енглеска је поново својим захтевима за изменама појединих делова текста који су погађали Турску, продужила разговоре и отежала колективно ступање великих сила, које су се већ 5. октобра биле споразумеле у свим питањима демарша. Кад је најзад и тај отпор савладан 7. октобра је постигнут споразум да Русија и Аустро-Угарска у име великих сила иступе код балканских земаља у корист мира и да им изјаве да оне узимају своје руке питање реформи, а ако, и поред тога дође до рата, оне неће дозволити промену статус квоа. Том формулом били су привремено помирени опречни интереси Тројног савеза и Антанте. Сагласност да се не дозволе територијалне промене па Балкану, у шта нико није веровао, била је потребна Аустро-Угарској да би поставила захтеве ако балкански савезници оборе Турску. Русију је та сагласност осигурала од евентуалне турске победе, коју она није могла ни по коју цену дозволити, а и од мешања Аустро-Угарске у сукоб.
У суштини то саглашавање дошло је као последица решености свих сила да се рат локализује. Остало је још неизвесно како ће се држати Аустро-Угарска у случају уласка српске и црногорске војске у Санџак. Одлуку о томе бечка влада је донела још крајем септембра и ставила у задатак свом амбасадору да саопшти Порти да њене трупе неће бранити Санџак. То је био дефинитиван став, и она га није хтела изменити и поред сугестије из Берлина да тамо упути трупе чим Србија и Црна Гора уђу у Санџак. Али је бечка дипломатија прикривала тај став и намерно изазивала неизвесност о свом држању у погледу Санџака, настојећи тако да што више веже руке Србији и Црној Гори и да помогне Турској. Првог октобра је руски амбасадор у Бечу рекао аустро-угарском министру спољних послова да би руско јавно мишљење било јако узбуђено ако би Аустро-Угарска заузела Новопазарски Санџак. Али је Берхтолд намерно избегао дикусију о томе питању. По инструкцији Сазонова руски амбасадор је 9. октобра поново покренуо питање Санџака и аустро-угарских војних мера према Србији. И овога пута је Берхтолд избегао да се изјасни. И тек када је 11. октобра с руске стране истакнута претња да би упад аустро-угарских трупа у Санџак онемогућио заједнички рад две земље, Аустро-Угарска је открила своје намере, али само донекле, те је неизвесност у погледу њеног држања остала све до почетка рата. Сазонов 12. октобра ставио у дужност Хартвигу да поверљиво саветује српској влади да своје ратне операције не проширује близу аустро-угарских граница, пошто Русија није сигурна да у том случају Аустро-Угарска неће изићи из става неутралности. Тек пред саму објаву рата Аустро-Угарска је обавестила Русију да ће мирно прећи преко могућности преношења војних операција у Санџак.
И када су се велике силе сагласиле да се директно не мешају у рат на Балкану, посланици Русије и Аустро-Угаске предале су 8. октобра идентичне ноте владама у Београду, Софији, Атини и Цетињу, у којима се осуђивала свака мера балканских држава која би могла нарушити мир, обећавале реформе и претило да се ратом неће променити статус кво.
Упоредо с притиском на Балканске државе, велике силе су то исто радиле и у односу на Турску, тражећи од ње да буде попустљива. У другој половини септембра Русија и Аустро-Угарска су интервенисале на Порти да не одуговлачи с реформама у Македонији и захтевале од ње да их прокламује, како би тако добиле у руке једно средство који би могле утицати на балканске државе. Турци су прихватили те захтеве и објавили да ће концесије, поред Шиптара, добити и друге народности; али то су била гола обећања. И кад је већ мобилизације била у току и рат на прагу, да би показала своју попустљивост, Порта је изјавила да је спремна да уведе реформе према закону који је донет 1880. године. Али захтев Турске упућен Бечу и Петрограду, да велике силе активним притиском спрече балканске државе да отпочну рат – руска влада је одлучно одбила.
Спремност Турске да изврши реформе и демарш великих сила остали су без икаквог дејства на балканске државе. Осмог октобра Црна Гора објавила рат Турској. Још пред крај септембра Бугарска се сложила да Црна Гора ступи у рат нешто раније. Цетиње је обавестило бугарску владу да ће акцију отпочети 9. октобра. Пашић је сматрао да је то рано и да би било боље ако би се акција померила како би непријатељства почела једновремено. На интервенцију руског и аустро-угарског посланика да не улази у рат краљ Никола је одговорио да је доцкан и да је „ситуација у Црној Гори таква да баш кад би се од ње одвојили и њени савезници што се не може предпоставити, стање духова мог народа натерало би ме да уђем у акцију…”
И уместо одлучне интервенције великих сила, краљ Никола је добио два дана после објаве рата, савет од италијанског посланика да с војском не иде у Санџак. То је био знак да велике силе неће спречити рат на Балкану. На основу тога су и остале чланице Балканског савеза знале да могу слободно кренути у акцију. Истина, још раније оне су о томе добиле доста информација. На састанку 22. септембра Данев је обавестио Н. Пашића да бугарска влада поуздано зна да је Немачка за локализацију рата. А почетком октобра у Београду је стигло лично писмо српског отправника послова у Берлину, у коме је овај саопштио Н. Пашићу: да немачка влада ради на томе да Аустро-Угарску приволи на приступање гледишту великих сила да се рат искључиво локализује на балканске државе; да су се ствари тако далеко развиле, да ће од одлучујуће важности бити не питање како ће се рат локализовати него – када ће и с каквим успехом балканске савезнице остварити своје ратне циљеве. До почетка рата српска влада је добила још неколико сличних обавештења из Берлина и Беча. А 15. октобра стигла је депеша следеће садржине: “Немачка поновља изјаву Министарству иностраних дела Аустро-Угарске да треба строго и заједнички одржати принцип неутралитета у погледу ратних развоја на Балкану; аустроугарски цар јуче одбио предлог министра војске да се одржи војни савет… Аусгро-Угарска неће ништа предузети кад би и српска војска окупирала Санџак.” У исто време су слична обавештења долазила и из престоница земаља чланица Тројног споразума. Мада је руски министар спољних послова Сазонов и даље вршио притисак на балканске државе, из Петрограда су долазили извештаји у којима се говорило: ,,ако велике силе не дају поуздане гаранције за остварење ваших захтева, идите напред и не слушајте наше Министарство иностраних дела, које може јамчити за се да неће на рат али не и за Русију. . . Ако Аустро-Угарска крене напред да спречи аутономију Старе Србије и Санџака, и ми ћемо напред…”
Слична обавештења имале су бесумње, и остале чланице Балканског савеза, И зато је свака од њих одбила интервенцију великих сила, Гешов је 8. октобра, кад му је предата нота, одговорио да је Бугарска увек слушала савете великих силаг да би и овог пута желела да то учини кад би била у стању, напоменувши да ће дати дефинитиван одговор после одлуке краља и министарског савета. Сличан је изговор нашао и Пашић. Он је изразио жаљење што је демарш сила закаснио, јер су се уласком Црне Горе у рат односи компликовали. Грчки министар спољних послова није хтео да се изјасни док се не споразуме са савезницима.
После консултовања између Београда, Софије и Атине 13. октобра је дат дефинитиван одговор великим силама: владе три балканске савезнице захваљују се великим силама на њиховој жељи да питање реформи у Турској узму у своје руке, али истовремено напомињу да Турска није испунила ниједно обећање које је до тада дала; због тога су присиљене да од турске владе траже радикалније и одређеније реформе. Тога дана оне су поставиле своје захтеве Турској. Њихова је суштина стилизована тако да их Турска не може примити. Од Порте се тражило, позивајући се на 23. члан Берлинског уговора, да спроведе реформе у својим европским провинцијама, и то тако да све националности добију етичку аутономију; да у парламент уведе пропорционално претставништво за сваки народ; да прими хришћане у све јавне службе у провинцијама које они настањују и да изједначи школе хришћанских заједница с турским школама; да се обавеже да неће мењати етнички карактер својих европских провинција; да изврши реорганизацију жардамерије и администриције под руководством белгиских и швајцарских официра и чиновника; да се контрола над тим реформама повери, поред претставника великих сила, и представницима балканских држава. А као потврду њеног пристанка на те захтеве, од Турске се захтевало да повуче указ о мобилизацији.
Иако су јој пропали покушаји да на своју страну привуче Румунију и да посредством Беча, у последњем тренутку одвоји Грчку од њених савезница, због чега је било извесног колебања у Атини, као што се и очекивало Турска није прихватила постављене захтеве. Они би по речима руског министра спољних послова, за њу били самоубиство. Порта је 15. октобра прекинула дипломатске односе са својим балканским суседима и опозвала посланике из Београда, Софије и Атине, а одмах после тога закључила мир са Италијом.
То је с њене стране била дефинитивна одлука да уђе у нови рат. Одмах затим, наређујући својим посланицима да напусте Цариград, балканске савезнице су изјавиле да су, на своју велику жалост, присиљене да прибегну оружју. Тако је дуготрајна балканска криза достигла врхунац и ушла у своју завршну фазу. Велике силе које зависно од својих интереса тако дуго час распиривале, час смиривале и одгађале решење кризе нису могле зауставити историски пут развоја балканских народа, њихову борбу за националну афирмацију и коначно ослобођење.