Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Припрема плана мобилизације
Главни генералштаб је средином јануара 1912 године израдио „План за мобилизацију војске” заједно са Упутом за рад око мобилизације трупа и установа I, II и III позива народне војске”, „Упутом за рад и поступак пуковских оружаних команди за спрему и извршење мобилизације код среских власти” и „Упутом за извршење мобилизације код општинских власти”. Нови план и упути били су базирани на ,,Плану за мобилизацију војске” од 1912 године и искуствима стеченим у пробној мобилизацији извршеној 1911 године на територији Дринске дивизиске области. Мада недостају потребни документи, изгледа да између старог и новог мобилизациског плана није било битнијих разлика, тако да се ранији мобилизацијски план могао у знатној мери користити за израду новог. Једине уочљиве разлике огледале су се у томе што је новим планом измењено време трајања мобилизације код неких јединица и што је, за разлику од ранијег, новим планом било одређено да се све јединице мобилишу у местима којима се попуњавају без обзира на мирнодопску дислокацију или фронт према коме ће се вршити концентрација. Осим тога, за разлику од претходних, нови општи и посебни упути за рад свих органа који раде на извршењу мобилизације јединица и установа били су штампани с циљем да се олакша рад извршилаца мобилизације. Планом мобилизације били су регулисани сви важнији послови и задаци око припреме мобилиизације у миру, као и они који су се односили на извршење мобилизације.
Мобилизациски план српске војске заснивао се на територијалном принципу, који је обезбеђивао максималну брзину у извршењу мобилизације, јер су се јединице мобилисале с одређених територија с којих су се и у миру попуњавале регрутима. Само се мали број специјалних јединица није могао мобилисати по овом принципу, већ се попуњавао са шире просторије. У истом циљу Генералштаб се придржавао принципа да кадровске јединице у миру буду стално дислоциране на територији с које ће се попуњавати у време мобилизације. На том принципу је још миру извршена дислокација ратних слагалишта. Тако су пешадиски пукови, а и већина артиљериских, били дислоцирани на теритотији оружане пуковске команде с које су се попуњавали, сем малог броја јединица за које је предвиђено да благовремено дођу на своја мобилизациска места. Осим тога, при изради формација водило се рачуна да мирнодопска формација кадровских јединица, које су у рату образовале I позив, у основи буде иста као и ратна, тако да се прелаз ових јединица са једне на другу састојао углавном у попуњанању кадровских јединица до ратног састава.
Међутим, мобилизациским планом није било најцелисходније решено питање кадровског језгра, јер у том смислу нису биле изједначене јединице I и II позива. Наиме, док су кадровске мирнодопске јединице и прекобројне јединице I позива имале своје кадровско језгро војника, дотле су се пукови II позива имали формирати искључиво од обвезника резервиста с малим бројем активног старешинског кадра. Најчешће су то били само команданти пукова и команданти батаљона.
Усвојен је био принцип да се пукови I позива попуњавају, а пукови II и III позива, који у миру нису имали кадровског језгра, формирају у истим мобилизациским местима у којима су се налазили и мобилизациски магацини, тако да су мобилисани пукови на мобилизациским збориштима могли да добију све оно што им је ратном формацијом припадало.
Мобилизацијом пукова I позива руководили су команданти кадровских пукова, односно нижи команданти и комаданти за своје јединице, који су у миру руковали мобилизацијском елаборатом и имали дужност да одржавају његову ажурност. За јединице II и III позива мобилизациски елаборат су припремале пуковске окружне команде, а њиховом мобилизацијом руководили су команданти који су одређени ратним распоредом при чему су начелно команданти пуковских окружних команди одређивани за команданте пукова II позива, формираних на територији дотичних пуковских округа.
Планом је било предвиђено да мобилизација траје 4, 6 и 12 дана и то тако шго је за извршење мобилизације јединица које су се попуњавале с ториторије једног пуковског округа било одређено 4, с целе дивизиске области 6, а за јединице које су се попуњавале из целе земље 12 дана рачунајући од датума који је одређен за први дан мобилизације. Први дан мобилизације био је одређен тако да су до тога дана сви обвезници и старешине могли добити позиве за мобилизацију.
Према мобилизациском плану било је одређено да се Врховна команда мобилише у Београду, штабови 1, 2 и 3 армије у Параћину, Ибарске војске у Крагујевцу, Јаворске бригаде у с. Кушићи, Дунавске дивизије I и II у Београду, Дринске дивизије I и II у Ваљеву, Шумадиске дивизије I и II у Крагујевцу, Тимочке дивизије I и II у Зајечару, Моравске дивизије I и II у Нишу и Коњичке дивизије у Ћуприји. Пукови I, II и III позива, начелно, требало је да се мобилишу у седиштима пуковских окружних команди односно њиховој ближој околини.
У циљу убрзања тока мобилизације, мобилизациским планом је био предвиђен посебан возни ред по коме су возови имали саобраћати на свим линијама од почетка мобилизације до почетка концентрације, специјално за мобилизациске сврхе, како у циљу превожења активних и резервних официра по ратном распореду у њихова мобилизациска места 24 часа по саопштењу наређења за мобилизацију, тако и у циљу превожења на мобилизациска места оних обвезника који би се у том времену затекли далеко од својих општина.
Мобилизациским упутима био је регулисан целокупан поступак при извршењу мобилизације почев од саопштења позива за мобилизацију обвезника до последњег дана трајања мобилизације. Било је предвиђено да се на општинском зборишту обави прозив обвезника, а затим изврши груписање по командама на бази ратног списка који је општина на оглас мобилизације примала од пуковске окружне команде. Овом приликом је требало за сваку групу одредити спроводника који ће обвезнике одређеног дана одвести на мобилизациско место с овереним ратним списком. Након тога обвезнике је требало отпустити својим кућама како би се до првог дана мобилизације припремили, с тим да се означеног дана, с потребним личним прибором и сувом храном за три дана поново прикупе на општинском зборишту ради одласка у мобилизациско место њихових ратних јединица, по маршути коју су пуковске окружне команде означиле по ратном списку. Време од објаве до првог дана мобилизације било је предвиђено за припреме обвезника и за непосредне припреме команди, нарочито јединица II и III позива и оних јединица I позива које нису постојале у миру.
У упутима за мобилизацију јединица, штабова и установа – из којих се видео: састав, односно формација, мобилизациско место, број дана за извршење мобилизације, складиште где се налази материјална и ратна опрема, шта од које опреме следује војнику – обвезнику и смештај -била су дата детаљна упутства руковаоцу мобилизације пре и после доласка. Предвиђено је било да руковалац мобилизације предузме мере за уређење бивака и места где се имао вршити пријем обвезника, стоке и кола. Сви руковаоци јединичних спискова, као и извршиоци мобилизације морали су бити с јединачним списковима на зборишту својих јединица првог дана мобилизације до 12 часова, од ког момента је требало да отпочне пријем обвезника и коморе и остали послови предвиђени мобилизациским потсетницима.
Руковалац мобилизације – пошто од спроводника прими приспеле обвезнике, стоку и комору по ратном списку, који спроводник доноси из општине – имао је задатак да срaвни ратни и јединачни списак и обележи оне обвезнике који нису дошли, па да их по списковима, израђеним одвојено по општинама, тражи преко дотичних пуковских окружних команди с налогом да их њихове општине што пре упуте у мобилизациско место, односно упуте замену ако се ради о комори. Комисиски преглед обвезника, стоке и кола требало је да почне чим која група приспе на збориште, продужујући то сваког дана док сви не буду прегледани. Потпуно неспособне обвезнике требало је отпустити кући, а остале оболеле, према налазу лекара, упућивати у болницу или на боловање кући. Било је предвиђено да се неисправна кола оправе на терет сопственика, а неупотребљива врате кући, с тим да се депешом тражи замена од пуковских округа.
По позиву и комисиском прегледу, требало је обвезницима издати опрему, а последњег дана мобилизације извршити смотру целокупне мобилисане јединице, ради коначне оцене мобилизације и способности за покрет на концентрациску просторију.
Пошто су у мобилизациским местима трупе морале бити комплетиране ратном и осталом опремом, то су још у време мира припремане за рат потребне количине муниције, наоружања, одеће, обуће и артикала људске и сточне исхране и чуване у мобилизациским слагалиштима. А пошто је Србија била сиромашна земља, с неразвијеном индустријом и слабим економским потенцијалом, она није могла да наоружа и опреми савременим наоружањем и опремом све јединице које је могла да мобилише. Зато се њена војска делила на I, II и III позив, који су се поред различитог личног састава, разликовали и по опреми и по наоружању, како је то раније истакнуто у разматрању организације и формације српске војсске. То је свакако био основни чинилац при усвајању онаквог принципа поделе кадровског језгра. Упутом Главног генералштаба биле су предвиђене и мере за заштиту мобилизације, по коме је границу требало да поседну и затворе одређене трупе III позива са одговарајућих приграничних пуковских округа. Границу је требало да поседну најпре одељења III позива из најближих приграничних села и општина, и то у року од 24 часа по саопштењу мобилизације, док је потнуно поседање границе требало извршити најкасније изјутра означеног другог дана мобилизације, с тим што су ове трупе, до даљег наређења, стајале под командом дотичног команданта пуковсог округа.
Да би се поседање границе извршило брзо и уредно, било је предвиђено да командири чета и комаданти батаљона оних јединица које су имале задатак обезбеђења границе још у време мира -добију на чување ручне спискове својих јединица, а команданти пуковских округа добију посебне прегледе граничних отсека које треба да осигурају. По огласу мобилизације, снабдевени сопственом спремом и храном за пет дана, обвезници се у одређено време прикупљају на општинским збориштима ради упућивања на одређене положаје, с тим што обвезници оних чета које су одређене за поседање граничних караула и прелаза треба да иду најкраћим путем право на одређена места али тако да се сви из једног села крећу заједно. У циљу брзог преношења извештаја, овим четама је требало предати известан број коњаника. Комора, која се другог дана мобилизације прикупља на одређеним зборним местима, полази одмах ка граници, тако да дотичне јединице може снабдевати храном трећег дана мобилизације.
Упут је предвиђао поступак и мере које треба предузети на самој граници. Полициске власти су дужне да на целом граничном фронту, чим се нареди мобилизација, одмах обуставе сваки гранични саобраћај, док јединице, како која изађе на одређени положај, треба да поседну све прелазе преко границе и важне граничне тачке, утврде их на брзу руку и припреме за одбрану са задатком: да се сваки покушај непријатеља да пређе преко границе запречи уз примену отсудне одбране, „бранећи се док траје и последњег човека”.
Нови мобилизациски план и упути достављени су извршним органима почетком фебруара 1912 године, након чега је одмах отпочела разрада мобилизациских докумената и трајала до јула. За то време разрађени су мобилизациски елаборати за све јединице, почев од штабова дивизија све до најмањих јединица. Израђени су јединични и ратни спискови, затим мобилизациски потсетници у којима су до најситнијих детаља, за сваку ратну јединицу, предвиђани сви припремни и извршни послови и поступци руковаоца мобилизације од момента када се нареди мобилизација до њеног завршетка. Затим су, према мобиилизациским упутима и мобилизациским потсетницима, изграђена сва потребна наређења позиви и други прилози, којима су била регулисана сва питања састава, наоружања и попуна јединица, па је остајало само да се, по огласу мобилизације, наређења потпишу, датирају и експедују, а руковаоци мобилизације да приступе раду према потсетнику.
За оне кадровске јединице чија су мобилизациска места, према мобилизациском плану, била удаљена од места у коме су се у миру налазиле припремљени су маршевски планови и планови превожења, ако је било планирано превожење железницом, како би кадровско језгро благовремено стигло у мобилизациско место и приступило извршењу мобилизације.
Пропусти у процесу припрема мобилизације
Време које је стајало на располагању извршним органима за разраду мобилизациског елабората ратних јединица и темељито изучавање упута није било довољно. Наиме, нови мобилизациски план и упути, израђени јануара и достављени јединицама фебруара, ступили су на снагу 28 септембра заједно са њиховом целокупном разрадом код штабова, команди, установа, завода и среских и општинских власти, чиме је истовремено престала важност Плана мобилизацију војске од 1902 године и сва разрада на основу тог плана.
Разуме се, разрада и читава припрема по новом момилизациском плану и упутима захтевала је много више времена, јер је требало имати тако сређене мобилизациске елаборате, нарочито потсетнике, по којима би могли радити и они који нису учествоавали у њиховој разради. Зато је разумљиво што је у разради мобилизациских докумената ратних јединица – иако је ова завршена на време и ступила на снагу 20 дана пре почетка рата с Турском, – направљен низ грешака које су у току извршења мобилизације биле узрок многих тешкоћа.
И док мобилизациски послови за јединице I позива, захваљујући савесном раду кадровских команди, били у целини добро припремљени, сви активни официри до детаља упознати са својим дужностима и улогама, а сва материјална и ратна спрема по јединицама издвојена и упакована (са ретким изузецима), дотле је у припремама мобилизације учињено доста пропуста. Највише пропуста је учињено у раду пуковских окружних команди, које нису успеле да у потпуности овладају свим мобилизациским пословима. Поред краткоће времена и недовољне контроле и помоћи штабова дивизиских области, изгледа да узрок овоме треба тражити и у несналажењу старешииског састава пуковских окружаних команди, пошто у пракси тај кадар није увек био довољно пробран. С друге стране, он је био преоптерећен многобројним пословима с обзиром да су у његову надлежност улазили сви мобилизациски послови, посебно око мобилизације пукова II и III позива, затим осигурање границе, позадине, железничких пруга итд.
Осим тога, пред саму мобилизацију дошло је до укидања, односно формирања извесних јединица. Тако је укинута профијантска колона коњичких дивизиона, па се њихова нова формација, прописана пред саму мобилизацију, није могла извршити до почетка мобилизације. Пред саму мобилизацију наређено је и формирање профијантских колона дивизија I и II позива, што је имало за последицу низ пропуста око уношења промена у ратне спискове. Исто је тако било наређено и формирање прекобројних батаљона III позива, који треба да смене батаљоне на осигурању железничких пруга, на чему је у пуковским окружним командама отпочео рад, али је касније наређено да се ово привремено одложи, што је, разуме се, изазвало пометњу. Затим је било наређено, такође пред саму мобилизацију, формирање телеграфских одељења у дивизијама, тако да пуковске окружне команде и кадровске команде, које су имале да дадну потребно људство, нису биле у могућности да изврше све припреме за њихово формирање. Указом од 27 септембра 1912 извршене су извесне измене и у формациском саставу I телеграфског одељења, што је такође негативно утицало и на припреме и на ток мобилизације нове јединице.
Извесно је да је уношење измена у формацији, формирање односно укидање наведених јединица, било потребно, али то је, иако су биле у питању мање јединице, неповољно утицало на мобилизацију, јер се сав тај посао радио пред саму објаву мабилизације, када су пуковске окружне команде биле и иначе оптерећене многим другим хитним пословима. Свака формациска измена захтевала је израду нових јединичних и ратних спискова, спроводних листа, саопштења уписа обвезницима итд, а за то је потребно и време и способан кадар. Тиме се дакле могу објаснити сви они пропусти у раду пуковских окружних команди који су касније отежавали ток мобилизације и били повод негодовања и оптужби виших и нижих команданата да извесне пуковске окружне команде нису добро припремиле мобилизацију.
Исто тако и знатан број претседника општина, међу којима је било доста неписмених, као ни срески начелници, нису били добро проучили нови мобилизациски план и упуте за извршење мобилизације, нити им је од стране војних власти пружена потребна помоћ. Њихово непознавање мобилизациских послова и класна ограниченост, због које нису потписали и распоредили коње сеоских богаташа, касније су негативно одразили на ток мобилизације. Пропуст је учињен и тиме што се није благовремено предвиђало упућивање официра из кадровскик пукова да мобилишу јединице које немају свог кадра у миру, до пристизања ратним распоредом одређених старешина, што је свакако успоравало мобилизацију. Поред тога, у миру се нису упознавали с мобилизациским пословима и резервни официри, што је такође имало негативног одзива на извршење мобилизације, нарочито оних јединица код којих су, стицајем прилика, они морали предузети дужност извршилаца мобилизације.
Разуме се као што ће се видети касније из тока мобилизације тиме нису исцрпени сви пропусти и грешке учињена у припремама за мобилизацију.
Међутим, тежње српског народа да ослободи поробљене области помогле су да се преброде све те тешкоће и мобилишу довољне снаге за успешан рат с Турском. Та околност се веома повољно одразила на брзину извршења мобилизације.
Као што се види, посматрано у целини, у мирно време биле су извршене обимне припреме за мобилизацију српске, које су, – заједно с територијалним системом попуне војске, повољним условима мирнодопске дислокације кадровских јединица и малим разликама између мирнодопске и ратне формације, – створиле услове за брзу мобилизацију, иако је притом било и пропуста, који су, као што ће се видети, имали одраза на ток мобилизације.
Објава мобилизације
Пошто су били усклађени ставови балканских савезника, а нарочито српске и бугарске владе, у вези с објавом мобилизације и пошто је у извесној мери био разјашњен став Аустро-Угарске и других великих сила према питању рата балканских савезника против Турске, Србија је 30 септембра 1912 године објавила општу мобилизацију краљевим указом који су у 17 часова објавиле званичне Српске новине. Истог дана је министар војни наредио извршење мобилизације, одређујући 3 октобар као први дан мобилизације.
Команданти дивизиских области примили су ово наређење депешом истог дана до 21,30 часова, после чега су хитно обавештене пуковске окружне команде и среске и општинске власти, које су још исте ноћи објавиле народу мобилизацију помоћу унапред припремљених уговорених сигнала: паљењем великих буктиња на узвишењима, звоњењем, ударањем у добоше, пуцањем прангија и другим средствима предвиђеним мобилизациским упутима. С обзиром на оскудна средства везе, објава мобилизације је извршена ванредно брзо и организовано, што је помогла околност да се она очекивала сваког часа. Тако је цела Србија, укључујући и њена најзабаченија села, још исте ноћи знала за мобилизацију.
Тиме је отпочео рад на извршењу плана мобилизације почев од команди дивизиских области па све до општинских власти, при чему је веома повољно утицала околност што су штабови дивизија и тада и за време мобилизације имали директну телеграфску везу са свим командама пуковских округа, односно кадровским пуковима, сем малих изузетака где је веза била посредна. Одмах по објави мобилизације била су разаслата раније припремљена наређења у вези с мобилизацијом, осигурањем границе према Турској и осигурањем железничких пруга, путева, мостова, магацина, слагалишта, као и ратни спискови и уопште сва наређења припремљена према мобилизациским упутима и потсетницима. У поштанско-телефонско-телеграфске станице упућена су раније одређена лица за контролу приватне преписке и контролу телефонских разговора. Кадровским јединицама дислоцираним у другим местима наређено је да пођу у своја мобилизациска места, што је одмах и извршено тако да су све оне благовремено стигле у своја мобилизациска места.
Међутим, – по маси шифрованих депеша и ужурбаности највиших војних команди као и покретима неких пукова ка својим мабилизациским местима и ужурбаним пословима на разношењу материјалне спреме у мобилизациска места, – неке команде су на неколико дана пре објаве мобилизације уочиле да ће убрзо бити наређена мобилизација. Зато су оне, у циљу олакшања мобилизације, приступиле извесним пословима који се нормално предузимају тек када се нареди мобилизација. Тако је на пример у Тимочкој дивизиској области наређено да се сва опрема из пуковских слагалишта изда јединицама, да пукови предају материјал који неће носити на фронт, инсталиране су пољске пекаре, из шупа су извучена и склопљена кола, разрађене су разне заповести у циљу регулисања пријема итенданске ратне опреме, док је истовремено у Штабу дивизије припреман известан број активних официра из свих пукова, који су имали задатак да до доласка одређених старешина мобилишу оне јединице које у миру нису имале свог кадра. На овај начин у неким јединицама знатан део послова био је обављен и пре огласа мобилизације.
Чим је објављена мобилизација испољила се велика популарност ослободилачког рата против Турске, који се у народним масама жељно очекивао. Настале су манифестације омладине, целу земљу захватило је одушевљење и патриотски занос, при чему је силан утисак оставила вест да су и друге савезничке балканске државе мобилисале своје армије.
Исто тако расположење дошло је до изражаја и на седници Народне скупштине Србије од 7 октобра на којој је вођена дебата о престоној беседи краља Петра одржаној два дана раније у Скупштини. Народна скупштина једнодушно је одобрила мобилизацију целе српске војске.
Та дубока свест о дужностима и одлучна воља да се успе имале су позитивног одраза и на стање у војсци, јер су учврстиле јединство њених редова. Све је то давало гаранцију да ће мобилизација бити тачно извршена.
Мере за заштиту мобилизације
Одмах по огласу мобилизације била је поседнута и затворена граница у дужини од 346 км и прекинут сваки саобраћај с Турском. Ову дужност, заједно с финансиским органима и жандармима, који су се такође у миру налазили на обезбеђењу границе, најпре је обавила гранична трупа са штабом у Прокупљу, која је била формирана у четири граничне чете: 1 чета је штитила границу на отсеку Луковске Бање, 2-га на отсеку Куршумлије, 3-ћа на отсеку Медвеђе и 4-та на отсеку Врања. С обзиром на огромну ширину фронта и слабе снаге граничних чета (два граничара на 1 км фронта), заштиту границе претстављала је уствари само само линија осматрачница и слаби застор на важнијим прелазима, где су и карауле биле подигнуте.
Међутим, као што је већ истакнуто, за заштиту мобилизације били су предвиђени обвезници III позива из приграничног појаса, који су, пошто су још у миру при себи имали пушке с муницијом, за 24 часа могли изаћи на одређено место у циљу заштите границе. Зато су трупе за осигурање границе – 1, 2,4 и 12 пук III позива – биле одмах мобилисане. Оне су, према предвиђеном плану, поселе границу од тромеђе с Аустро-Угарском (Крмељаш) до тромеђе с Бугарском (Патарица) у следећем распореду:
Гранични отсек од Крмељаша до Грмичка посео је 4 пук III позива: 2 батаљон од Крмељаша до Кокин Брода; 4 батаљон од Кокин Брода до Огријевца; 1 батаљон од Огријеваца до Грмичка; 3 батаљон био је у резерви на Троглаву.
На простору од Грмичка до Мадљике био је 12 пук III позива: 3 и 4 батаљон од Грмичка до Муре; 2 батаљон до с. Солилац; 1 батаљон од с. Солилац до Мадљике.
Гранични фронт од Мадљике до Пропаштице посео је 2 пук III позива: 4 батаљон од Мадљике до Пећијског Виса; 1 батаљон од Пећиског Виса до Орлиског Виса; 2 батаљон од карауле Репоња до Секираче; 3 батаљон од Секираче до Пропаштице.
Део границе од Пропаштице до Патарице штитио је 1 пук III позива: 4 батаљон од Пропаштице до Веље Главе; 2 батаљон од Веље Главе до Доњег Вртогоша; 1 батаљон од Врготоша до Патарице; 3 батаљон у резерви на Игњатовцу.
Ове јединице су, као што се види биле распоређене на веома широком фронту. Зато је то уствари био само редак стрељачки строј који се ослањао на четне и батаљонске резерве које су биле на великом међусобном растојању.
Ипак је овако организована заштита границе у периоду извршења мобилизације била довољна да спречи упаде мањих турских снага, јер у то време турска команда није могла да истури јаче делове, пошто је и Турска војска вршила мобилизацију за коју се знало да ће се споро спроводити. Касније у циљу заштите концентрације и стратегиског развоја, граничне трупе су биле ојачане деловима оперативне војске, који су упућивани према граници одмах по завршеној мобилизацији.
Истовремено је с деловима јединица III позива и последње одбране предузето унутрашње осигурање мобилизације према плановима израђеним у командама дивизиских области, који су предвиђали осигурање железничких пруга, мостова, тунела, телеграфских линија, магацина оружја и опреме и других објеката од диверзантских акција.
Као што се види, најбрже су биле мобилисане јединице III позива одређене за заштиту границе и разних објеката у унутрашњости земље.
Одзив обвезника и попуна јединица стоком и возилима
Према наредби министра војног од 30 септембра до 3 октобра требало је да команде изврше непосредне припреме за дочек и пријем обвезника а ови да се припреме за одлазак у рат. Према томе, пристизање обвезника у команде требало је да почне тек 3 октобра. Међутим, не чекајући тај дан, обвезници су у масама скоро у свим крајевима земље почели да пристижу у мобилизациска места после непуних 24 часа од саопштења мобилизације. Због тога су у већини пукава скоро сви обвезници дошли већ првог и другог дана мобилизације. То је условило да процес мобилизације код претежног дела јединица уствари отпочне већ 1 октобра, што је, разуме се, изазвало извесне тешкоће у спровођењу плана мобилизације. На оглас мобилизације похитали су у мобилизациска места не само обвезници који су били позвани већ и око 20.000 хиљада нераспоређених обвезника сва три позива, који су захтевали да буду распоређени у ратне јединице. Брзо се у мобилизациским местима прикупио и велик број обвезника који су на дан објаве мобилизације били на печалби у Румунији, Бугарској и другим земљама, јер нико није желео да изостане из рата против Турске. Међутим, такав прилив нераспоређеног људства створио је тешкоће у мобилизациским местима. Зато је министар војни 5 октобра наредио “…да се сви претекли обвезници II и III позива одмах отпусте кућама до даљег наређења, с тим да буду готови да се јаве на позив”.
Овакав одзив обвезника резултат је, пре свега, високог патриотизма народа и популарности ослободилачког рата против угњетача, али и извесних грешака појединик мобилизациских органа, пре свега претседника општина; због непознавања мобилизациских послова, они нису при објави мобилизације наредили, према упутима, када обвезници треба да се прикупе на општинским збориштима, шта да понесу од своје личне опреме и за колико дана да понесу храну за себе и своју стоку. Зато, када су општине добиле ратне спискове, на многим општинским збориштима до прозива обвезника, па ни до уношења примедби у ратне спискове за обвезнике који нису били упућени, односно за које је упућена замена ако се радило о неупућеној комори продатој, угинулој и неспособној стоци. Тако непотпуне ратне спискове најчешће су слали командама са првим обвезницима. Самим тим, у таквим случајевима изостајало је и одређивање спроводника свакој групи, па су обвезници сами одлазили у своја мобилизациска места чим су сазнали за мобилизацију. И тако, пошто су послале ратне спискове командама, а немајући прегледе мобилизациских места, општине више нису знале где треба упућивати касније приспеле обвезнике, услед чега су ови лутали тражећи своје јединице, што је, разуме се, код обвезника стварало незадовољство и утисак о нереду. Неке пак општине слале су обвезнике с једним спроводником у разне јединице, уместо да за сваку јединицу даду по једног спроводника. Општи је утисак извршилаца мобилизације да су општинске власти, на оглас о мобилизацији, тежиле да што пре упуте своје обвезнике, не водећи притом рачуна о организованом одашиљању људства, стоке и возила.
Међутим, долазак обвезника у мобилизациска места пре него што су у њима биле извршене потребне припреме имао је рђавих последица, пошто је рад на мобилизацији био строго планиран по данима. Због тога обвезнике II позива није имао ко прихватити у мобилизациским местима, јер јединице овог позива нису имале мирнодопског кадра, а старешине распоређене у овим јединицама морале су прво предати дужност, па тек поћи у одређене јединице, што је, свакако, изискивало времена. Многи обвезници морали су да лутају од једног до другог мобилизациског места и да спавају на голој земљи. Посебне тешкоће су створене у организацији исхране људства у мобилизациским местима. Али су све те тешкоће, настале превременим нагомилавањем обвезника на зборним местима, брзо преброђене и мобилизација је добила нормалан ток.
Међугим, док је одзив обвезника био изванредан, с комором то није био случај. Посебно велике тешкоће у попуни колима и стоком настале су у пасивнијим дивизиским областима, које нису могле комором обезбедити своје дивизије, па је требало да ове добију део коморе из других дивизиских области, што је, међутим, било тешко изводљиво с обзиром на време и општу журбу у данима мобилизације, услед чега је дошло до закашњења у попуни комора. Зато се морало прибећи реквизицији нераспоређених слабих коња, који су се касније, већ после неколико дана марша, онеспособили у ариљериским запрегама.
Пошто се општине при попису нису строго придржавале прописа, то је из богатијих дивизиских области дошло у мобилизациска места пуно неусловне стоке и коморе за које се замена морала тражити депешама, којих је, нарочито у већим мобилизациским местима, било толико много да је настао проблем њиховог отправљања, чиме се успоравала мобилизација. До овога је дошло углавном због тога што су богатији сопственици – даваоци стоке и коморе – своја боља пописана возила и стоку задржавали, а упућивали лошију, своју или за ту сврху узету под најам од оних којима није била пописана; или – још чешћи случај – што добра и за војне потребе способна стока и кола богатијих сељака нису била пописана нита распоређена, чиме су свесно чињени уступци сеоским богаташима. Та класна ограниченост и несвесност војнотериторијалних и цивилних власти испољила се и при раније поменутој реквизицији у пасивним областима, јер је чак и после тога остало нереаспоређено доста добрих коња богатих људи. И уопште је карактеристично да је одзив богатих давалаца стоке и коморе био слабији. Такви људи нису враћали чак ни државне коње дате им на послугу, због чега се прибегавало присилним мерама. Ако се узме у обзир да сиромашни људи нису имали добре коње, онда се може разумети зашто су коњи и комора у јединицама били слаби, с рђавом опремом или без ње и зашто је понегде узимана воловска уместо коњичке запреге, односно краве уместо волова, какав је случај био с мунициском колоном и III пољском болницом Дунавске дивизије I, које друкчије нису могле кренути на концентрациску просторију.
Али, и поред свих наведених мера које су предузете у току мобилизације, један број јединица није био попуњен предвиђеним бројем запрежних грла. Тако је артиљериски пук Тимочке дивизије I, због недостатка од око 350 коња, на концентрациску просторију кренуо са доста четворних уместо шестопних запрега. То је имало негативних последица на тешким маршевима. И иначе се показало да је комора предвиђена по формацији била недовољна да понесе прописане количине артикала исхране и материјала, тим пре што је стока била слаба, тако да је напр. профијантској колони Дунавске дивизије II било потребно још око 60 кола да би могла понети предвиђени терет.
Тешкоће у процесу извршења мобилизације
Поред тешкоћа које су настале услед неорганизованог и ужурбаног рада општинских органа на општинским збориштима, у току мобилизациjе су наступиле и тешкоће услед аљкавог вођења мобилизациских докумената. Због тога многи обвезници нису знали свој ратни распоред, јер им он није саопштаван и убележаван у војне књижице. Такви обвезници, – сматрајући да се њихов ратни распоред подудара са службом у кадру, а крећући се без спроводника који носи ратни списак, и не знајући своје мобилизациско место, – лутали су и пријављивали се разним командама, чиме су ометали правилан ток мобилизације. Известан број обвезника није се налазио у јединачним списковима јединица означених у њиховим исправама, док се у доста случајева нису слагали ратни и јединачни спискови, јер пуковске окружне команде и општине нису увек достављале промене у распореду обвезника по јединицама. Поједине пуковске окружне команде нису уносиле промене у ратне спискове неких јединица. У томе је изгледа најдаље отишла команда у Параћину која је у својим елаборатима и даље оставила ратне спискове комплетне профијантске колоне и укинуте профијантске колоне коњичких дивизиона, изоставивши мобилизациско место Резервне мунициске колоне. А без тачних исправа и уредних ратних спискова било је тешко утврдити којој јединици такви обвезници припадају. Било је и случајева да су пуковске окружне команде у ратним списковима погрешно означиле мобилизациска места. Тако је као мобилизациско место Коњичког дивизиона Дунавске дивизије II био означен Болеч уместо Београда, услед чега је мобилизација ове јединице задоцнила један дан. Обвезници Главног интендантског воза упућивани су у Зајечар уместо у Параћин, какав је случај био и с обвезницима Резервне мунициске колоне. И Пионирски полубатаљон Дринске дивизије II спорије се мобилисао зато што ни обвезници ни општинске власти нису били обавештени где треба упутити људство и комору инжињерских јединица II позива, услед чега се и дешавало да људи дођу у Ваљево уместо у Ниш и Ћуприју и обратно.
Веома често су обвезници доводили коње без прибора зато што ратни спискови нису били прецизни, јер није било назначено да ли се даје коњ с прибором или без њега. Поред тога, због смањења формације профијантских колона дивизија и неких других јединица, као и због растурања разних јединица и установа ратном формацијом предвиђене Комбиноване дивизије I, од чијег формирања је Врховна команда била одустала, – многи обвезници остали су нераспоређени или им нови распоред још није био саопштен, услед чега су лутали од команде до команде реметећи правилан ток мобилизације.
Осим тога било је доста случајева погрешне попуне јединичних спискова: за коњоводце су, напр. одређивани пешаци који ниису били обучени у јахању и нези коња, за писаре и курире – неписмени обвезници, за комору – као што је већ истакнуто – рђава стока и непрописна кола уз честу појаву да обвезници – даваоци нису сами водили своју стоку.
Иако ређе, било је случајева неуредности у мобилизациским пословима и код кадровских команди. Тако су се негде тек у току мобилизације тражили командири за поједине јединице, пошто је било пропуштено да се то раније учини или појединим старешинама није био саопштен нови ратни распоред, чиме је било изазвано њихово закашњење, јер су губили време одлазећи у друга мобилизациска места, што је разуме се, имало негативног одраза на ток мобилизације, а нарочито на снабдевање, ако се радило о интенданским официрима.
Тешкоћа је било и због слабе организације рада на мобилизациским местима, што се пре свега односи на лутање обвезника због слабо организованог дочека у новим мобилизациским местима где страже и патроле нису располагале списковима мобилизациских места или нису биле у довољном броју распоређене на улазима у градове ради упућивања долазећих резервиста у логоре пукова. То је нарочито дошло до изражаја у оним јединицама које су биле смештене на непогодним местима, па су обвезници необавештени о мобилизациском месту лутали док би га пронашли; или у оним јединицама које, немајући стални кадар, нису имале припремљене натписе с ознакама ратних јединица.
Па ипак сва та лутања и, с тим у вези, закашњења једног дела обвезника нису се у самим јединицама тако негативно одразила, јер су наместо закаснелих обвезника узимани обвезници из допунских јединица, у које су касније улазили они који су накнадно стизали. Али ствари су се компликовале тиме што су јединице тако закаснеле обвезнике тражиле преко општина, стављајући тиме у покрет полициски апарат принуде који тих дана у Србији заиста није био потребан, пошто се цео народ, ношен идејом ослободилачке борбе против вековног поробљивача, ставио у службу својој отаџбини, показујући спремност на све жртве.
Међутим, док је одзив обавезника био изванредан, дотле су неки чиновници и интенданти често чекали последње дане мобилизације да се јаве у своје команде, што је, заједно с њиховим непознавањем нових дужности и отсуством дисциплине, утицало на брзину извршења мобилизације.
Негде је мобилизација била отежана због спорог разрешавања дужности и упућивања појединих активних официра на нове ратне дужности, какав је случај био, нпр. са 6 пуком II, чији је командаит дошао у Коцељево тек четвртог дана мобилизације, пошто је због неблаговремене добијене замене остао у Шапцу на предаји дужности команданта пуковског округа; или пак с мунициском, односно профијантском колоном Дринске дивизије II и Дунавске дивизије II, чији су команданти, услед предаје дужности руковалаца магацина, уствари дошли тек уочи поласка на концентрациску просторију. Тако се дешавало да поједине старешине, руковаоци магацина и слагалишта, пошто им нису били благовремено одређени заменици, не пођу да приме своје нове дужности и команде, које су зато остајале у току целе мобилизације на резервним официрима. Осим тога, комаданти пуковских окружних команди, да би мобилисали пукове II позива, предавали су дужност лицима које најчешће никад нису служила у војно-територијалним командама, па су зато разумљиве многе тешкоће које су се појављивале за време мобилизације и првих дана рата.
У припремама и у току мобилизације нарочите тешкоће стварао је недостатак људства из сталног кадра, јер су мобилизациски потсетници, изузев код јединица I позива, предвиђали све послове – али не и потребно људство, што је било условљено раније изнетим начином решења питања кадровског језгра. Тако је онај малобројни старешински кадар и поред огромног пожртвовања, радећи без сна и одмора, једва успео да мобилише те јединице. У Коњичком пуку Дунавске дивизије I и још неким јединицама мобилизација је извршена најлакше и најбрже зато што су две трећине обвезника већ биле на вежби.
И мобилисање великог броја јединица које у миру нису постојале причињавало је доста тешкоћа, посебно у почетку мобилизације, до доласка ратним распоредом одређених и активних официра, који се нису налазили у мобилизациским местима њихових јединица. Због тога су накнадно одређивани официри из кадровских јединица да мобилишу такве јединице до доласка њихових старешина, али пошто ови нису били благовремеио припремљени за ове послове, мобилизација ових јединица је доста трпела.
С друге стране, тешкоће у извршењу мобилизације повећавале су се чињеницом да биваци нису били свуда добро припремљени. То се пре свега односи на недостатак шаторских крила, нарочито код јединица II и III позива, тим пре што је време било претежнб хладно, кишовито, с јаким ветром, тако да су слабо одевени обвезници без шатора били изложени временским непогодама, па се то почело негативно одражавати на здравствено стање људства. Зато су команде дивизија биле присиљене да такве необезбеђене јединице упуте са становања у биваку на становање у кантоману, где, разуме се, услови за извођење мобилизације нису били тако повољни као у биваку. Негде пак, за случај за случај рђавог времена, нису узета у обзир за кантоновање околна села, тако да је у неким мобилизацискнм центрима дошло до великог нагомилавања јединица.
За време мобилизације нарочито велике тешкоће искрсле су у вези са снабдевањем, посебно при формирању дивизија II позива, које, зато што у миру нису постојале, ни располагале својим кадром и просторијама, нису биле ни довољно опремљене, јер је недостајало чак и оне опреме коју је предвиђала ратна формација. Уствари, непосредно пред мобилизацију, министар војни је издао наређење да се одећа, обућа и логорска спрема изједначи по јединицама, али до почетка мобилизације ово наређење није могло бити потпуно реализовано. Зато је дошло до тога да многи пукови II позива нису имали опрему у својим магацинима, услед чега су морали чекати да се прво потпуно снадбеју пукови I позива, па тек онда они да узму оно што је претекло. Дакле, пукови II позива најчешће су опрему примали у малим количинама, тек по извршеној мобилизацији пукова I позива, када је, по раније учињеном разрезу у дивизиском штабу, опрема примана од разних јединица и скупљана у пуковима, па су тек након тога обвезници облачени. То је, разуме се, знатно успоравало послове у ситуацији када је време за мобилнзацију било релативно кратко.
Због недостатка предвиђене опреме за II позив и због чињенице да услед погрешног рада општина велики део резервиста није био донео резервну преобуку и обућу, па чак и на себи имао слабу одећу и обућу, главни интендани је издејствовао наређење да се отворе и детаљније претресу сви магацини и зграде кадровских јединица, па је нађена одећа и обућа подељена обвезницима II позива, који су били најслабије обучени. На тај начин, иако неједнообразно, јединице II позива биле су ипак некако обезбеђене, сем Тимочке дивизије II, која је била лишена чак и најнеопходнијих потреба и била највероватније најслабије снабдевена дивизија, зато што је командант 2 армије инсистирао да се што боље снабде Тимочка дивизија I, одређена да дејствује с бугарским снагама. Али из разумљивих разлог,а који су у вези са економским потенцијалом земље, чак ни најбоље снабдевена Тимочка дивизија I није могла да обезбеди свим војницима по један резервни пар обуће, што је било веома потребно, с обзиром на доста тешке маршеве који су престојали.
Но, у мобилизациским магацинима је недостајало и таквих предмета за чије набавке нису била потребна велика финансиска средства, него се то може приписати само небризи одговорних фактора: велики број јединица није имао чутурица, порција, казана, фишеклија, па чак ни ремника. У многим мобилизациским местима није било ни поткивачког алата, тако да волови и коњи нису могли бити поткивани, у другима је недостајало преса за пресовање сена, па су коморе на фронт могле понети само мало сена у рифузи (непресовано).
Поред недостатака ветеринара, због чета је негде стока примана без прегледа, уз опасност да неко грло буде заражено, – тешкоће су искрсавале и с исхраном стоке због недостатака зоби и, негде, сена. Али то је био случај и с људском исхраном, нарочито првих дана мобилизације. Наиме, пошто им општине у већини нису саопштавале нарећење министра војног да понесу собом храну за три дана, обвезници су долазили у пуковска мобилизациска места без хране и то пре времена, те команде нису биле спремне да их исхране. Пекаре нису биле у стању да избаце потребну количину хлеба, тим пре што и дата помоћ у нестручној радној снази из пешадије није била довољна. Томе је доприносио и надостатак брашна, јер су млинови, због одласка обвезника у војску, били остали без потребне радне снаге. Зато се, напр., у Ваљеву и Зајечару дешавало да су читаве јединице остајале по цео дан без хлеба.
Међутим, у неким мобилизациским местима, хлеб се за све време трајања мобилизације добијао неуредно, а месо је било лошег квалитета, и није прегледавано од ветеринара. Узрок овога треба тражити у недостатку радне снаге, неспособности, односно шпекулантским побудама лифераната, којима је био једини циљ да рат искористе за лично богаћење. Све се то компликовало тиме што ново интендантско особље за дивизије и пукове II позива, није могло по неколико дана да уђе у послове око снадбевања јединица које су се мобилисале, тим пре што интендантура, чија је дужност била и да мобилише јединице и установе, за све те обимне послове није имала довољан број интендантсиког особља. Резервни интендански кадар није у миру вежбан и спреман за послове који га у рату очекују, те зато њихов рад није имао потребан ефекат. Разумљиво је онда што понегде није успевало да се попуне коморе, па ни да се подмире текуће потребе мобилишућих јединица. Због тога су неке профијантске колоне кренуле на концентрациску просторију с мањим бројем оброка но што је било прописано.
Негде су се тешкоће у снабдевању повећавале рђевом организацијом рада, нарочито тамо где, иако ретко, није био регулисан распоред када ће која јединица примати храну из профијантских слагалишта, због чега је долазило до великог гомилања нереда и губљења времена. До истих последица долазило је и тамо где је спрема, одређена за једне јединице додељивана другим јединицама, или где је исто лице издавало спрему из више међусобно удаљених магацина, какав је случај био напр. с 8 пуком I чији су се магацини налазили у Пожараревцу, Сопоту и Тагани, док 9 пук III позива и није имао слагалиште оружја и муниције у месту мобилизације, већ је ратни материјал превлачио воловском запрегом на удаљености од два дана и једне ноћи хода. Мобилизација је можда најтеже текла код позадинских установа, посебно санитетских, профијантских и мунициских колона, због тога што активних официра, бар у прво време, скоро и није, било што је одзив давалаца био слаб и посебно, што је квалитет стоке и возила био лош, тако да се на њу није могла товарити прописана количина ратног и другог материјала. Из извештаја команданта Дринске дивизије II види се да ни сви упути за руковаоце мобилизације нису били разрађени, што се нарочито односи на упуте за комаданте мунициских и профијантских колона, тако да је оно мало резервних официра с пуно тешкоћа извршило мобилизацију свих важних позадинских делова. Било је случајева где су поједини официри, у очајању што ствари не иду како треба, извршили самоубиство.
Због слобих припрема у миру, тешко је ишло и с мобилисањем неких делова Моравске бригаде I, која се формирала од јединица Комбиноване дивизије I. За њих не само да није било довољно спреме, већ нису била одређена ни лица које ће извршити мобилизацију оних јединица. Ово се нарочито односи на позадинске јединице и установе, које су се мобилисале у разним крајевима земље.
Разуме се, у току мобилизације предузимане су доста ефикасне мере да се наведени недостатци и тешкоће отклоне, у чему се углавном и успело. Нема сумње да је отклањање пропуста и тешкоћа олакшала и необична популарност овог рата, као и јако одушевљење и пожртвовање старешина, тако да је, у целини, мобилизација завршена по плану и у предвиђеном року. Главнина војске мобилисана је за четири дана, генералне смотре пешадиских пукова извршене су 6 октобра увече, а сутрадан петог дана мобилизације, сходно утврђеном плану концентрације, отпочели су покрети ка концентрациској просторији. Уствари, због одличног одзива људства, велики број јединица је завршио мобилизацију и пре предвиђеног рока, нарочито
пукови I позива, па чак и они пукови који су се у знатној мери попуњавали обвезницима, који су као печалбари живели у иностранству. С мобилизацијом су закаснили само профијантске колоне II позива III, пољска болница Шумадиске дивизије II, дивизиска телеграфска одељења, Пиротски градски артиљериски одред и комора 5 прокобројног пука и то због недостатка коња и кола, односно због касне измене формације.
Међутим, када се узме у обзир да је српска војска за време мира бројала нешто око 20.000 људи, а да је мобилисано још око 335.000 људи, преко 21.000 кола, око 50.000 коња и преко 42.000 волова (не рачунајући државне) и да је све то у многобројним мобилизациским местима једновремено било прегледано, смештено, храњено, формирано у јединице, снабдевено потребном спремом и припремљено за покрете ка фронту за тако кратко време, онда се без претеривања може дати висока оцена квалитета и брзине извршене мобилизације српске војске. Јер, иако је било лутања, тражења, објашњавања, спавања на влажној земљи, оскудевања у храни, ипак је све то било незнатно епизодно према огромном механизму мобилизације, који је, узето у целини, функционисао правилно и с пуно успеха.
Сигурно је да се мобилизација, према одзиву обвезника, могла и брже извести да то нису онемогућили знатно слабији одзив коморе, недостатак материјалне опреме и остале тешкоће које су у вези с неблаговременом разрадом мобилизациског плана и закаснелим изменама у формацији неких јединица, заједно са свим оним другим објективним и субјективним тешкоћама. Ипак је, упркос свим тим неповољним околностима, мобилизација српске војске извршена ванредно брзо, тако да је то изненадило неприпремљену Турску и наклоњене јој државе, које нису веровале у такву могућност. Турска је била предухитрена и тиме доведена у неповољну ситуацију, што разуме се није било без одраза на будући исход ратних догађаја. Касније се, сем тога, показало да је Србија, и поред недовољног економског потенцијала, релативно добро била припремљена за рат, управо боље од осталих савезника. А начин на који је извршена мобилизација у Србији, – онај полет, одушевљење за рат и патриотизам, – импресионирао је и њене савезнике и цео свет и био поуздано мерило за високу оцену борбених способности српске војске и пуна гаранција њених успеха у наступајућем рату.