Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Још у току преговора., пошто је видела да је бугарска влада и даље решена да у повољној ситуацији приграби целу Македонију и да по том питању није спремна на компромис, српска влада је продужила још активније да ради на јачању свог утицаја у Македонији. Министарство иностраних дела упутило је 1904 године својим претставницима у Петрограду, Софији и Риму инструкцију да заступају „идеју споразума између балканских народа једино у том смислу да се одржи мир, помаже дело реформи (и) успротиви свакој окупацији која не би била примљена (од) свих сила. Даље у разговору не би требало да се иде. Ако би бугарски посланик покренуо питање шире, онда не треба никад пристајати на то да Косовски вилајет улази у Македонију. На Косовски вилајет треба гледати тако, као да је он компензација Србији што је Бугарска узела себи Источну Румелију, а Грчкој (што је) намењен Крит”. Поред тога, нешто касније, српска влада је, преко посебног одбора којим је она руководила, организoвала слање и четника оружја, као и другог материјала, ради борбе против чета, учитеља, свештеника и других агенатакоји су долазили из Бугарске и ширили бугарски утицај у Македонији. Упоредо с тим, она је из посебних тајних фондова одредила потребна новчана средства за стварање своје агентуре у ВМРО и за разбијање и цепање те организације.
Упоредо с таквом политиком, која је значила продужење борбе с бугарском буржоазијом око Македоније и била сасвим супротна духу уговора о савезу, српски владајући кругови дошли су у сукоб и са аустро-угарским освајачким тежњама у Санџаку, на Косову и у северном делу Македоније. Пошто је још од раније имала извештаје да аустро-угарски агенти постичу Шиптаре на нереде и да се Русија сагласила да Хабзбуршка Монархија, у случају немира, може ући у Санџак, српска влада се плашила од мoryћe окупације Санџака и Косова. Та њена бојазан још је више порасла кад су аустро-угарски официри добили мандат да реорганизују турску жандармерију у источном делу Косовског вилајета. У таквој ситуацији она је решила да преко својих конзула у Приштини, Скопљу и Битољу утиче на тамошње хришћанско становништво да буде мирно и да се не да испровоцирати на нереде; дипломатским путем, преко Петрограда, Рима и Цариграда, покушала је онемогућити Аустрo-Угарску да добије контролу над жандармеријом у Косовском вилајету; и, у лето 1904 године, помишљала да покуша успоставити сарадњу између српског и шиптарског становништва, које се налазило у границама Турске, и тако измаћи један од ослонаца којим се користила Аустро-Угарска у својој политици на Балкану. Српска влада је тад, у једном тренутку, правилно оценила да је за успех њене политике у Санџаку, а нарочито на Косову, од великог значаја да се преовлада антагонизам између српског и шиптарског народа који су вековима развијали Турци, а и српски владајући кругови после 1878 године.
Исто као српска, ни бугарска буржоазија није се држала слова закљученог савеза. Још од раније, после угушења Илинденског устанка, тежећи да буду што спремнији кад дође време решења македонског питања, бугарски владајући кругови приступили су убрзаном наоружању и јачању своје војске. У време преговора а још више после закљученог савеза са Србијом, код њих се учврстило становиште да цела Македонија треба да припадне Бугарској. Ради даље борбе око ширења утицаја у Македонији удвостручен је буџет за Егзархију, у буџету војног министарства предвиђена је посебна сума за македонске послове и поново је отпочео рад на убацивању чета у Македонију.
Тако су се Србија и Бугарска у исто време и „споразумевале” и радиле једна против друге. И Грчка је продужила своју ранију политику. Упочетку је, као и Турска, покушавала омести српско-бугарско зближавање, а касније, кад је уочила да се измећу Београда и Софије наставља још жешћа борба око Македоније, одлучила је, ради сузбијања бугарског и јачања свог утицаја, да упућује своје чете уМакедонију.
Таква политика балканских буржоазија довела је до међусобне борбе између бугарских с једне и српских и грчких чета с друге стране. Само од 23. септембра 1904. до 25. фебруара 1905. упућено је из Србије на Косово и у западни део Македоније девет чета, а од материјала пребачено је преко 2.000 пушака, 500 пиштоља и знатна количина бомби и динамита. То пребацивање се повећало у току пролећа и лета 1905. године. Из Бугарске је упућено, вероватно, још више чета и оружја. Beћ y октобру 1904. почеле су и чете из Грчке да прелазе у Македонију. И како оне нису залазиле у српску интересну сферу (северно од Битоља) a ни српске чете у грчку интересну сферу (јужно од Битоља), то између њих не само што није долазило до борбе него је успостављена и извесна сарадња. Том околношћу хтела се користити српска дипломатија да присили бугарску владу да учини уступке и пристане на споразум о подели Македоније.
Борбу чета балканских држава, која је била одраз њихових тежњи у погледу Македоније, покушавале су спречити дипломатским интервенцијама Русија, Италија и Француска. Али сви њихови напори остали су без yспеxa. Српска и грчка влада сматрале су ту борбу као погодно средство којим ће пред европским силама доказати да Македонија није само бугарска него и српска и грчка. Пред крај 1904 године, када су се сукоби у Македонији већ толико намножили да су Русија и Аустро-Угарска морале неколико пута заједнички интервенисати против упућивања чета и оружја из Србије, Бугарске и Грчке у Македонију, српска влада је сматрала да је наступио повољан тренутак да наведе велике силе на изјаву да та борба отежава дело реформи, искључује аутономију и води ка подели Македоније. Међутим, како је то значило промену статус квоа на Балкану, чега су се бојале све силе а нарочито Русија, тај покушај је остао без успеха.
За то време се положај македонског народа погоршавао. Чете из три балканске земље долазиле су Македонију под изговором да заштите „српско”, „бугарско и „грчко” становништво од турског терора. Али је борба против Турака све више долазила у други план. Са српске и грчке стране дејство чета највише се сводило на заштиту деловања сопствене пропаганде (школе и цркве) и на „освајање” појединих егзархиских села и срезова ради проширења српског односно грчког утицаја. И бугарска страна служила се у пуној мери истим методама. Наравно, та неслога балканских држава ишла је једино у рачун Турцима. Oни су после Илинденског устанка пооштрили терор у Македонији и настојали да искористе међусобну борбу чета балканских држава да би, с једне стране, угушили ослободилачке тежње македонског народа, а, с друге, кривицу за ситуацију у Македонији, која је живела у тешким приликама турског ропства и феудалне експлоатације, пребацили на балканске државе.
После 1903 године у борбу око Македоније врло активно су се умешале и европске велике силе. Али и поред њихове ,,бриге” за побољшање услова у којима је живео македонски народ, како су оне оправдавале своју реформну акцију, положај македонских маса није се ништа побољшао а реформе су доживеле потпун неуспех. Тако је морало бити, јер основни циљ Русије и Аустро-Угарске и блокова великих сила којима су оне припадале није ни био да се помогне македонски ослободилачки покрет, него да се учврсте њихове позиције на Балкану. У таквој ситуацији је македонски народ морао да води борбу за своје национално оспобођење не само против Турака и освајачких прохтева суседних балканских монархија, него и против аустро-угарских и италијанских агената који су га хтели искористити за своје посебне циљеве. Међутим услови за организован отпор свим тим претњама сад су били далеко тежи. После Илинденског устанка ВМРО се поцепала а поједини њени чланови и организације, постали су агентуре балканских држава (Бугарске и Србије).
Тако сложена борба, коју су после 1903. године наставиле балканске државе око Македоније и велике силе за доминацију на Балкану, у великој мери је утицала на спољно-политичка кретања готово свих држава које су у њу биле увучене. Како им савез, коме су неискрено приступиле, није могао послужити за постизање циљева којима су тежиле, Србија и Бугарска почеле су се удаљавати једна од друге. Пошто се и Румунија умешала у македонске прилике и својом подршком цинцарском становништву дошла, половином 1905 године, у сукоб с Грчком, Бугарска се користила том околношћу да јој се приближи. Она је рачунала да ћe тако појачати свој положај у односу на Турску и Грчку, с којима је била у заоштреним односима. На ту оријентацију бугарске владе имала je знатног утицаја аустро-угарска дипломатија, која је после 1903. године отпочела активније подржавати бугарске тежње у Македонији и радити на продубљавању супротности између Софије и Београда.
Пошто јој је изгледало да се решење балканске кризе примиче крају, Грчка је још 1904. године, после сондирања терена у европским престоницама, поставила захтев за прикључење Крита. Али он није наишао на повољан одзив код великих сила. Зато је у пролеће 1905. избио устанак на Криту. Међутим велике силе су биле непопустљиве, па је и то питање остало и даље на дневном реду дипломатске борбе.
Заоштравање борбе на Балкану најтеже је погодило Србију. Изложена притиску експанзионистичких тежњи Аустро-Угарске, од које је у великој мери економски зависила, и суочена с непопустљивим ставом бугарских владајућих кругова у питању Македоније, Србија је била присиљена да тражи нове ослонце за заштиту својих интереса. Она је, истина, у пролеће и лето 1904. године, покушала да се споразуме са Аустро-Угарском, али тај покушај је пропао. Бечки владајући кругови нису хтели никакву сарадњу која би ишла на корист Србије. Пошто су, због рата и пораза на Далеком Истоку, утицај и снага Русије опали, Србија се све више ослањала на Италију и Француску и настојала да се користи италијанско-аустриским супротностима на Балкану ради заштите својих интереса и тежњи. Иако није имала никаквих илузија у погледу корисности и оправданости савеза с Турском, српска влада је такође почела припремати терен за приближавање Цариграду. Њу је донекле привлачило и то што је још од почетка 1904. године Порта више пута изражавала спремност да се споразуме са Србијом ради заједничке одбране од Аустро-Угарске.
Тако се у време и после руско-јапанског рата још више појачала и заоштрила међусобна борба балканских држава. Мада су у основи имале заједничку тежњу да се разбије Турска и ослободе њихови сународници испод турског ропства, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка нису још увек могле доћи до споразума који би омогућио да се тај општи циљ достигне. Опречни интереси, неповерење и међусобна неискреност балканских буржоазија била су таквих размера да се оне нису могле привремено помирити ни у ситуацији кад им је претила непосреднаопасност од аустро-немачког империјализма и кад је балканска криза већ била толико сазрела да је њено решење било блиско и неминовно. Иако су свега тога били свесни, владајући кругови балканских држава наставили су и даље своју стару политику. Она ће још дуго доминирати у њиховим поступцима.