Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Поред свега тога, бојећи се компликација на Балкану, српска влада је и даље чинила напоре да постигне споразум с Бугарском и да отклони несугласице с Црном Гором. У томе је поново добила подршку Pycиje. Приликом боравка краља Петра I у Петрограду, претседник српске владе Миловановић имао је почетком септембра 1911 разговоре с руским царем и претставницима руске владе. Износећи страховање Србије да албански устанак не узме шире размере и да га не искористи Аустро-Угарска за своју експанзију на Балкану, Миловановић је развијао мисао да ниједна балканска држава нема интереса да изазива догађаје на Балкану док се Бугари и Срби не сложе и не солидаришу док им Русија не пружи заштиту против Аустро-Угарске („ако би се она хтела умешати у расправу наших рачуна с Турском”). А пошто тада ниједног од тих услова није било, Миловановић је, истичући опасност од Хабзбуршке Монархије и од њених намера да оствари албанску аутономију, с много негодовања оптуживао краља Николу „да служи свесно или несвесно аустро-угарским интересима на штету своје државе и свега Српства”. Сви ти разлози били су прихваћени с руске стране, и Миловановић је добио уверавања да Русија активно ради у Софији у корист српско-бугарског савеза и да утиче на Црну Гору да престане форсирати албански устанак. Том приликом стављено је до знања српском државнику да Русија мора још две-три године избегавати заплете који воде рату, јер ће њен план војне реорганизације тек тада бити довршен.
Али, и мимо те жеље, догађаји ван европског континента поновно су покренули балканско питање. Крајем септембра 1911. Италија је, због Триполиса, ушла у рат против Турске. Пошто су јој западне силе оставиле слободне руке, она није наишла на сметње ни код својих савезница. Аустро-Угарској је било у интересу да се Италија заплете у рат у Африци, јер се тиме слабио њен притисак у Албанији. Међутим Беч се одлучно супротставио италијанској акцији на Балкану. Истина, ту акцију ни Италија није желела, јер није имала довољно снаге да истовремено захвати Триполис и део Албаније на који је претендовала. Зато је без отпора пристала да војне операције не преноси на тле и обале Балкана.
Триполиским ратом почела је нова деоба Турске Империје. Њу су покренуле велике силе, које су дуго браниле турски интегритет и статус кво на Балкану од балканских држава. Владајућим круговима у Београду, Софији, Атини и Цетињу, још одавно је било јасно да велике силе то раде једино да би обезбедиле своје интересе, и да се те политике држе само дотле док не створе повољне услове за остварење својих освајачких тежњи. И кад је Италија загазила у рат да приграби Триполис, у балканским престоницама се очекивало да за њом могу кренути и друге велике силе. Ту сумњу нимало није умирила изјава Италије да рат неће преносити на балканско тле, нити заједнички демарш и позив Италије и Аустро-Угарске балканским државама да остану мирне и продуже политику чувања статус квоа.
Србија се бојала да ће Аустро-Угарска искористити ту повољну прилику да окупира Санџак и изврши продор према Солуну, од тога је страховала и Грчка, која је,усто, очекивала да би и балканске државе могле кренути на Турску, а Црна Гора, предвиђајући компликације, покушала је да ступи у преговоре са Италијом о заједничком иступању против Турске, истовремено предлажући то и осталим балканским државама. И Бугарска је била неспокојна. Као ни остале балканске државе, ни њу рат у Триполису није интересовао, али његове последице јачање албанског устанка, неред и анархија у Македонији, пад младотурака и сл. нису могле остати без снажног одраза на њено држање.
Мада је, исто као Италија и Аустро-Угарска, утицала на балканске државе да остану мирне и избегавају компликације, Русија је рачунала да би се криза изазвана ратом у Триполису могла расплести на Балкану. Зато је, 30. септембра, Чариков, њен амбасадор у Цариграду, саветовао дипломатским претставницима балканских држава да се њихове земље споразумеју о својим општим интересима, да се не би међусобно потукле у случају турске катастрофе него да би, у том случају, могле уједињеним снагама стати у заштиту својих интереса.
Предвиђајући даље заоштравање кризе на Балкану, бугарска влада је прихватила тај руски савет и решила да са Србијом ступи у преговоре о савезу „на основи братског разграничења и јединства интереса обеју земаља” и „у циљу чувања статус квоа од сваког насртаја споља или од стране Турске”. И овог пута она је упутила у Београд у тајну мисију свог искусног и лукавог преговарача Ризова. Саопштавајући ту одлуку руском посланику Некљудову, заменик председника бугарске владе Тодоров изразио је своје веровање да ће и краљ Фердинанд пристати на споразум, али је додао да ће гa он, вероватно, условити подршком Русије и њеном помоћи у случају крајње потребе. Некљудов је, наравно, подржао жељу бугарске владе за савезом са Србијом, али је приметио да најближи циљ тог јединства треба да буде чување статус квоа на Балкану.
Тако су компликације изазване ратом у Триполису приволеле бугарску владу и краља на политику споразумевања са Србијом, за коју се врло активно и упорно борила српска влада после анексионе кризе, а коју је и Русија тражила од Бугарске. Али се руском посланику у Софији чинило да споразум између Србије и Бугарске може за њих бити искушење да нападну Турску, што руској балканој политици тада није било у интересу. Зато је он, предочавајући јој ту опасност, тражио од своје владе да му саопшти „основе на којима би Русија била спремна да подржи тај споразум, и оне случајеве у којима би Србија и Бугарска могле рачунати на нашу подршку”. Два дана касније, 4. октобра, из Петрограда је упућена депеша руским посланицима у Софији и Београду, у којој се каже да руска влада поздравља „искрене тежње Бугарске и Србије да се разграниче и уједине њихови интереси” и да она одобрава „тај споразум у циљу чувања статус кво-а”.
Стигавши у Београд 2. октобра у својству поверљивог изасланика бугарског претседника владе Гешова, Ризов је још истог дана обавестио председника српске владе Миловановића о својој мисији.
У разговорима вођеним 3. и 4. октобра, којима су последњег дана са српске стране поред М. Миловановића присуствовали и Н. Пашић и Љ. Стојановић, Ризов је у име бугарског краља и владе изнео мишљење да је српско-бугарски споразум, због насталих заплета, хитна ствар и да је Бугарска, због тога, спремна да одустане од аутономије Македониjе и да Србији призна права на део Македоније јужно од Шар Планине са Скопљем. По том предлогу, који је Ризов означио као максимум бугарских уступака, разграничење између бугарских и српских претензија у Македонији ишло би линијом од извора р. Пчиње, њеним током до Вардара и даље на запад границом Скопског Санџака тако да би Србији припали Куманово, Скопље, Тетово и Гостивар.
Председник српске владе М. Миловановић, који је, као што смо већ видели, сву своју политику усмеравао у правцу српско-бугарског зближења, без резерве је прихватио бугарски предлог о савезу. Он и Ризов су се врло брзо сагласили о свим главним тачкама споразума, изузев у једној јединој – разграничењу у Македонији. Иако је сматрао да територијални уступак који је учинила Бугарска не може задовољити тежње Србије, Миловановић је упочетку настојао да избегне дискусију о разграничењу, јер је предвиђао да Ризов у томе има „прецизне инструкције које му везују руке и од којих он не може оступити”. Међутим Ризов је врло упорно инсистирао да се расправи и то питање и да се Миловановић о њему дефинитивно изјасни, истичући да „ништа није постигнуто” док се то питање не реши. Усто је нагласио да је у Бугарској „било много размишљања и устезања док се решило да се изиђе пред Србију с предлогом, који по бугар ском интимном схватању садржи уступке, који се… oceћajy као нека врста ампутације на рођеном народном организму”. Ако се Србија тим не задовољи и ако буде истицала нове захтеве, у Бугарској ће се, нагласио је Ризов, сматрати да код ње нема довољно искрених жеља за споразум и није искључено да ће у том случају у Софији поново преовладати становиште оних кругова „која су убеђени да се бугарска будућност може осигурати само сузбијањем српских интереса и претензија”. Али Миловановића та претња није нимало збунила. Он је истакао: иако бугарски уступак у Македонији претставља „крупан чак и отсудан корак са њене стране на путу споразума са Србијом”, то није никаква жртва, већ само „напуштање једне предрасуде која је била исто тако фатална за бугарску као и за српску будућност”. Говорећи даље да бугарски предлог омогућава успешну дискусију о питању разграничења сфера утицаја, Миловановић је изнео свој захтев да се Македонија подели тако да Србија добије крајеве северно од линије која иде од бугарско-турске границе током реке Брегалнице, па преко Вардара до Охридског Језера, с тим да Охрид и Битољ остану Бугарској а Велес, Прилеп, Кичево и Струга Србији. То је било управо оно разграничење за које је српска влада, у пролеће 1910. и у лето 1911. године, успела задобити руску владу и цара. Миловановић је сматрао да захватањем тог дела Македоније Србија стиче неопходне услове за државну независност и да јој ти територијални уступци обезбеђују утицај у Албанији и осигуравају комуникације с Јадранским Морем.
Пошто је нагласио да у Бугарској нико не би смео ни помислити да се одриче Велеса и Прилепа и да граница долином Брегалнице затвара приступ Бугарској на десну обалу Вардара, Ризов је иступио с предлогом да се гранично питање, о коме је тешко било постићи споразум, остави арбитражи руског цара. Тај предлог био је за српску владу одмах прихватљив, јер је рачунала да је Русија, после анексионе кризе, више наклоњена Србији него Бугарској и да ће зато руско посредовање ићи више у корист Београда него Софије. Али Миловановић није хтео да се о том предлогу одмах изјасни и да га прихвати, бојећи се да тиме не изазове сумњу код, како он каже, лукавог Ризова. Зато је је тражио да му се да времена да проучи тај предлог заједно са Н. Пашићем и Љ. Стојановићем. Пошто је Ризов остао при свом предлогу, сутрадан је са српске стране иступио Љ.Стојановић с компромисним предлогом да се разграничење изврши тако што ће се од бугарско-турске границе повући права линија преко Кратова на Охридско Језеро и лево и десно од ње наћи најближа могућа топографска граница. По том предлогу, који је његов подносилац означио као последњу концесију Бугарској од стране Србије, српско-бугарска граница у Македонији ишла би вододелницом Брегалнице и Криве Реке и Пчиње, а на десној обали Вардара оставила би Бугарској Велес, Прилеп, Крушево и Охрид, док би Србија добила Кичево и Стругу. Миловановић је истакао да је спреман да прихвати тај компромис уколика га прими и Ризов. Међутим Пашић је био мишљења да је то сувише велико попуштање са српске стране.
Како је Миловановић предвиђао, Ризов ни сад није могао отступити од својих захтева, јер су његова овлашћења била ограничена. Утврђујући чињеницу да се засад не може постићи споразум о подели Македоније, Миловановић је предложио да се прихвати Ризовљев предлог да се питањеразграничења остави арбитражи руског цара, што је једногласно усвојено.
Тиме су прелиминарни разговори завршени. На њима је и с једне и с друге стране показана жеља за споразумом. На одласку Ризов је уговорио састанак између Миловановића и Гешова, председника бугарске владе. Тај састанак је одржан 11. октобра. Разматрајући општу ситуацију у Европи и на Балкану, оба државника су се сложила да италијанско-турски рат пооштрава балканску кризу и да „налаже балканским државама, пре свега Србији и Бугарској, да се споразумеју”. И Гешов је, као и Миловановић, зазирао од Аустро-Угарске и веровао да је она решена да продире даље, али је нагласио да би у том случају Хабзбуршка Монархија наишла на отпор Европе. Тиме је он, очигледно, настојао да умири Србију, чији су интереси била непосредно угрожени аустро-угарском експанзијом. Међутим Србија је била јако заинтересована да у Бугарској добије савезницу не само против Турске него и против АустроУгарске ако ова крене према Солуну. Зато је Миловановић износећи податке о томе да Беч подржава аутономију Албаније, у коју би поред Старе Србије биле укључене и три четвртине Македоније — настојао да јаче заинтересује Гешова за судбину оног дела Балкана за којим је тежила Србија. И пошто је тада Бугарској стварно било стало до савеза, Гешов је прихватио његово гледиште.
Гешов је нарочито био у неизвесности у погледу држања Румуније, која је била у блиским односима не само с Тројним савезом него и с Турском. Бугарски председник владе изнео је да она отворено прокламује ако је решена бранити турски интегритет и балкански статус кво и да је у последње време на погодан начин ставила до знања Софији „да не би остала миран посматрач ако би Бугарска покушала какву агресију противу Турске”. Зато је Гешов сматрао да између Румуније и Турске постоји савез, у што је Миловановић сумњао. Ценећи свог сабеседника као доброг познаваоца румунских прилика, Гешов је замолио претходника српске владе да изнесе своје мишљење о румунским мерама. Предвиђајући с великом тачношћу тежње и планове румунске политике на Балкану, Миловановић је истакао да су њени интереси да се одржи равнотежа између балканских држава и да се Бугарска, због Добруџе, сувише не ојача и не оствари своју доминацију на Балкану. Али, продужио је он, „Румунија је за статус кво док је статускво могућ; буде ли он доведен у питање, Румунији је пријатнији програм балканских држава „Балкан балканским народима”, него ли аустро-угарски освајачки поход на Солун”. Према томе, закључивао је Миловановић, румунско непријатељство може се отклонити ако се српско-бугарском савезу да дефанзиван карактер. У том случају Румунија би стекла утисак да та заједница није створена да изазива догађаје, него да брани опште балканске интересе, па кад би дошло до слома балканског статус квоа и Србија и Бугарска иступиле активно у одбрану својих интереса, она не би имала разлога да се истакне као српско-бугарски противник.У случају кад би балканско питање било коначно и потпуно решено од стране балканских држава, „Румунија не би тражила ништа више од просте исправке граница Добруџе, искључиво у чисто стратегијском смислу”. Та излагања, пише Миловановић, Гешов је пратио са живим интересовањем и показивао да је био убеђен у тачност гледишта претседника српске владе.
Исто тако оба државника су се сложила да савез између Србије и Бугарске треба да се наслања на Русију истави под њену заштиту. Код њих није било нимало сумње у то да ће Pycиja прихватити улогу која јој је намењена. Они су сматрали да ће бити потребно да се Русија што више ангажује око стварања савеза, да буде ако не његов члан оно бар морални саучесник. Али су увиђали да притом обе владе морају бити обазриве и опрезне, јер су претпостављали и да би тражење да се сувише ангажује ради остварења српско-бугарских тежњи могло Русију удаљити од савеза и потстакнути је да се директно споразуме са Аустро-Угарском. У том случају Србија и Бугарска биле би остављене да раде саме на остварењу својих планова. Миловановић и Гешов су одлучили да акција против Турака не сме отпочети „све док не буде таква европска констелација, да велике силе наклоне балканским државама, с Русијом начелу, буду могле и хтеле спречити интервенцију Аустро-Угарске у балканске ствари” и тако омогућити да балканске државе и народи сами реше свој проблем с Турском. Сем тога, они су се сагласили да је циљ и смисао наслона савезница на Русију у томе да „везујући наше интересе са интересима њеним и њене групе сила, осигурамо, да оне, у моменту кад ми будемо отпочели нашу судбоносну акцију против Турске, приволе Аустро-Угарску и њену групу да остану неутралне и не ометају нас у послу”. Због тога су решили да акцију против Турске не почињу све дотле док се Русија буде томе противила.
Пошто су тако констатовали подударност гледишта у најважнијим питањима и изразили уверење да због развоја ситуације у Европи и на Балкану треба журити са закључењем савеза, Миловановић и Гешов прешли су на претресање садржине уговора, који је председник српске владе у главним цртама формулисао на следећи начин:
„Уговор има бити савезнички уговор за одбрану и за напад. Њега ће потписати владари и министри иностраних дела. Потписаће се три примерка, по један за сваку уговорну страну, а трећи за Русију која ће се умолити да га прими к знању, одобри га, усвоји улогу арбитра за њу предвиђену и обећа у свему бити наклоњена остварењу његових циљева.
Уговор садржи: безуслован одбранбени савез и узајамну гаранцију територијалног интегритета и државне независности; савез противу сваке државе која би предузела освајање на Балканскоме Полуострву, ако једна или друга страна буде у том нашла повод рата; Савез офанзиван противу Турске по претходноме споразуму, ради ослобођења Старе Србије и Маћедоније, без потребе претходног споразума ако једна или друга страна буде ступила у рат ради заштите од покоља својих сународника у Турској, кад је тај покољ већ отпочео и кад га Турска није могла или хтела на њен ултиматум обуставити; у свакоме од тих случајева обе стране улазе у рат пуном снагом и воде га у смислу и духу војне конвенције, која се прилаже уговору; територијалне тековине које буде рат донео заједничке су, али Србија признаје одмах Бугарској пуно право на Једренски Вилајет као и Бугарска Србији на Косовски Вилајет северно од Шаре и на Скадарски Вилајет; што се тиче Косовског Вилајета јужно од Шаре и Битољскога и Солунскога Вилајета обе се стране, ако не буде могуће споразумети се непосредно о разграничавању, саглашавају да умоле руског цара да он као врховни судија, чијој се пресуди они унапред безусловно покоравају, одреди шта има припасти Србији а шта Бугарској; Другим државама, понаособ Црној Гори и Грчкој, уговор се може саопштити само по претходном споразуму обеју уговорница. Исто важи и за њихово примање у савез; сваки спор поводом извршења уговора или војне конвенције подноси се на пресуду Русији, ако се уговорнице не би могле непосредно споразумети; уговор и војна конвенција вреде до 31. децембра 1916. године”.
Гешов је, пише Миловановић, после добијених разјашњења разних случајева који би условили „казус федорис” изјавио да му на први поглед изгледа да је у српску скицу уговора ушло све што треба и да је то предвиђено на начин како одговара интересима обеју страна, и да ће о свему још размислити, „разговарати о овом са својим друговима који имају бити посвећени у ствари и краљу реферисати чим се буде вратио у Софију”. Пошто бугарски председник владе није покретао питање разграничења у Македонији, и Милоновић је сматрао да је боље да дискусију о томе остави за доцније, „кад се и ми и Бугари будемо дубље у ствар агажовали а и кад Русија буде детаљније упозната и непоседније заинтересована…”
Тако су се на овом састанку обе стране сагласиле о свим питањима која су била битна за стварање савеза, изузев о питању разграничења у Македонији. Мада је тиме учињен велики корак на зближавању између Србије и Бугарске, ипак је оно једино нерешено питање било неколико месеци предмет врло живе дипломатске борбе између те две балканске земље, у коју је у пуној мери била увучена и Русија.
Одмах после састанка са Гешовом, Миловановић је упознао Хартвига, руског посланика у Београду, са свимпојединостима и резултатима разговора. Хартвиг је о томе одмах обавестио своју владу. Неколико дана касније и Гешов је саопштио руском отправнику послова у Софији ток својих разговора с Миловановићем. А кад се у Софију повратио руски посланик Некљудов, који је због српско-бугарских преговора отпутовао у Француску, где се налазио руски министар иностраних послова Сазонов, и њега је Гешов упознао са резултатима састанка у возу. Пошто је руска дипломатија подржала и одобрила српско-бугарске преговоре, Миловановић је половином октобра био сигуран да ћe се Русија прихватити улоге коју су јој намениле Србија и Бугарска. И енглески посланик у Софији активно је подржао стварање савеза. Он је утицао на бугарске министре да прихвате идеју савеза, а Гешов је више пута гoворио да Бугарска треба да брани Санџак заједно са Србијом ако Аустро-Угарска пође ка Солуну. Мада није одбила ту подршку, Русија је настојала да савез између Србије и Бугарске остане под њеном контролом и да само она буде упућена у ток преговора.
Али у октобру, па и касније, Русија се колебала у погледу циљева српско-бугарског савеза. Бојећи се да он не послужи као средство за превремено иступање балканских држава, њена дипломатија је настојала да стиша узбуђење на Балкану изазвано турско-италијанским ратом у Триполису. И када је Бугарска, у првој половини октобра, због својих тренутних политичких и економских интереса у Турској, на турске војне мере помишљала да одговори мобилизацијом, код руске владе се појавило подозрење да Аустро-Угарска гура софиску владу на активну политику. Зато је одмах покренула велике силе да интервенишу у Софији у корист мирног држања. У исто време Русија је покренула најосетљивије питање Блиског истока и Балкана -статус мореуза. Њен амбасадор у Цариграду предложио је 12. октобра Порти да се између Русије и Турске склопи споразум о регулисању добросуседских односа. Између осталог, руска влада је нудила да пружи „реалну подршку одржавању садашњег режима у Босфорском и Дарданелском Мореузу” и да помогне „стварање између Турске и балканских држава стабилнијих добросуседских односа на принципу статус квo-а, тражећи у замену за то да турска влада да сагласност за пролаз руских ратних бродова крозмореузе”. Убрзо после тога руска влада је затражила од Енглеске да је подржи у питању мореуза.
Та руска противречна балканска политика, која је у исто време покретала питање мореуза и чувала статус кво на Балкану, у пуној мери се одразила и на српско-бугарске разговоре, који су настављени, крајем октобра у Софији. На састанку у возу Миловановић и Гешов су се договорили да преговоре воде редовним дипломатским путем преко српскот посланика у Софији др. М. Спалајковића. На основу дотад постигнуте сагласности, српска влада је оформила пројект текста уговора о савезу и 31. октобра издала Спалајковићу детаљне инструкције: у којим питањима и докле може одступити од становишта своје владе ако се то с бугарске стране буде тражило.
Али, пре него што је добио српски текст уговора, Гешову, као и његовим колегама у влади, није се допало то што је српска влада тражила да уговор има офанзиван карактер у односу на Турску. Мада је ту изјаву оценио као неискрену, Некљудов је потпуно одобрио то бугарско становиште и 24. октобра предложио свој текст уговора о савезу који је био редигован тако да би га могла потписати, поред балканских држава, и Typcкa, што се нарочито допало Гешову. За ту своју верзију српско-бугарског уговораНекљудов је затражио сагласност од своје владе. Иако је из Петрограда 30. октобра стигао одговор „да би најбоље било ми не иступамо са одређеним тачкама, остављајући датекст формулишу стране које се договарају”, уз њега је дошла и сугестија да се измене поједине реченице у Некљудоевљеву тексту уговора, због могућности привлачења Турске у савез. У исто време је и Чариков, преко српског посланика у Цариграду, поручио српској влади да је потребно да она учини било какав конкретан корак ка ужем споразуму с Турском. Српска влада није била спремна да прихвати тај савет. Њу је у томе подржавао руски посланик у Београду, који је о томе обавестио своју владу, истичући да је за Русију важније српско-бугарско зближење, него сумњива балканска конфедерација са младотурцима на челу”. Али из Петрограда су 4. новембра одговорили „да је принцип узајамног зближења балканских народа… и даље исправан” и да формула тог зближења „мора допуштати могућност уласка Турске у савез”.
И кад је Спалајковић донео српски предлог текста уговора о савезу, Гешов је поставио захтев да се у њему измене: 4. члан, којим се утврђивала подела интересних сфера у Македонији, а да се 3. члан, којим се предвиђао офанзиван рат против Турске, избаци из уговора, који би тако добио чисто дефанзиван карактер. Међутим Некљудов је тражио да се 3. члан преформулише тако да текст уговора буде прихватљив и за Порту, како би се могла прикључити уговору, јер – истакао је он категорички – руска влада никад неће одобрити офанзивне циљеве савеза. Та интервенција Некљудова, који је свега 2-3 дана раније комбинацију с Турском сматрао као нереалну фантазију, узбудила је српску владу. Миловановић је сматрао да би српско-бугарски савез чисто дефанзивног карактера много изгубио од свог стварног значаја у ситуацији кад се Балканско Полуострво налази у јеку тешке кризе која се не може завршити другачије но стварањем новог стања. Зато је он 5. новембра, преко Спалајковића, поручио бугарској влади да је за Србију „неопходан и хитан српско-6угарски савез зато што смо уверени да је Турска на прагу свога распада и што ће распадањем ставити на дневни ред и питање егзистенције наше, бугарске и независних балканских држава уопште”. Пошто је чврсто био убеђен у то да је слом Турске неминован, и како је сматрао да су се управо за тај случај савезнице решиле да унапред разграниче своје интересе сфере у Македонији, Миловановић је истицао да би било нелогично „предвидети циљ коме савез тежи, а не хтети узети у оцену нити што одређивати у погледу средстава којима се тај циљ мора остваривати”. С тим разлозима председник српске владе ступио је и код Хартвига, који их je прихватио и својој влади изразио чуђење зашто Чариков подржава балкански савез у коме би била Турска.
Сагласност око та два спорна члана уговора није било лако постићи. Миловановић је 3. члана уговора ублажио ранији смисао по, новој његовој редакцији ниједна страна није могла доћи у положај да против своје воље води офанзиван рат. Та нова формулација, која је обавезивала стране уговорнице да у рат могу ићи само уз пристанак Русије, добила је пуну подршку Хартвига а за Некљудова је била прихватљива. Рачунајући још увек на комбинацију с Турском, а бојећи се од могућности индискреције и последица које 6и она донела, нарочито са стране Аустро-Угарске, руски посланик у Софији изнео је, половином новембра, својој а вероватно и бугарској влади предлог да се чланови 3. и 4. издвоје у посебан Тајни додатак који би био саставни део уговора. У том случају могао би се, закључује Некљудов, „осталим балканским државама а у крајњем случају чак и Турској… саопштити само његов први део”. Али он је даље радио да српско-бугарски савез добије искључиво дефанзиван карактер. У том свом становишту Некљудов се још више учврстио кад су избиле у јавност вести о званичним руско-турским преговорима, који су почели 14. новембра. Не знајући тачно какав је њихов смисао, он је тражио од своје владе да га детаљније обавести о њима, како би могао припремити бугарску владу да и она прихвати политику споразумевања с Турском. И пошто је та дупла игра рускедипломатије (око мореуза и српско-бугарског савеза) изазивала узрујање у Софији и, вероватно, покренула краља Фердинанда на пут у Беч, а није донела очекиване резултате у погледу мореуза, руско министарство спољних послова јавило је 6. децембра својим посланицима у Београду и Софији да сматра „нарочито пожељним остваривање српско-бугарског уговора првенствено по питањима узајамне подршке у случају рушења статус кво-а, а такође и по питању разграничења културно-утицајних зона”. Тиме је руска дипломатија коначно напустила опозицију 3. члану српско-бугарског уговора, који је у целини прихваћен у оној редакцији коју је почетком новембра дао Миловановић. Крајем децембра обе владе су се сагласиле да 3. и 4. члан издвоје у посебан Тајни додатак уговору, како је то раније предложио Некљудов.
Тиме, наравно, преговори још нису били окончани. Остало је отворено и нерешено најважније питање разграничење интересних сфера у Македонији, тј. 4. члана уговора. Ценкања око тога почела су упоредо с дискусијом о карактеру савеза. У првој верзији текста чл. 4. стајало је да су све територијалне тековине које се задобију у рату против Турске заједничке и да Србија „признаје Бугарској одмах и унапред пуно и искључиво право на територију Једренског вилајета а Бугарска Србији на Скадарски вилајет и део Косовског вилајета северно од Шар Планине. Што се тиче, пак, дела Косовског вилајета јужно од Шар Планине, као и Битољског и Солунског вилајета, обе се стране саглашавају да умоле Њ. В. цара руског, да он као врховни судија, чијој се пресуди они унапред безусложно покоравају, одреди који део има припасти Србији а који Бугарској”. Тако широку, уствари неограничену, арбитражу руског цара бугарска влада није хтела прихватити, поготову што је у арбитражну одлуку била укључена и територија Битољског и Солунског вилајета. У Софији се реално ценило да би руска арбитража била више наклоњена Србији него Бугарској. Зато је Гешов тражио да се у суштини измени текст чл. 4 захтевајући да се у њему прецизира да Србија поред Једренског вилајета и јужног дела Косовског вилајета одустаје од Солунског вилајета; да се детаљно утврди линија разграничења а да спорна територија дође под арбитражу руског цара. Сем тога, и Некљудов је захтевао од Спалајковића да се у тексту не спомиње Једренски вилајет, јер је Русија сматрала да он улази у њену интересну сферу.”
Српска влада је прихватила тај захтев и почетком новембра предложила да се у уговору утврди да Србија нема никаквих претензија преко линије Брегалница-Охридско језеро; а да Бугарска унапред признајеСрбији право на теорију коју је Ризов понудио приликом разговора у Београду. Тим предлогом су српско-бугарска територијална размимоилажења сведена на један уски појас Македоније чији је врх лежао на северном делу Охридског Језера а бочне стране биле ограничене током река Брегалнице и Пчиње. Према српском предлогу, о спорној територији требало би да одлучи руска арбитража.
Међутим, тај нови предлог из Београда није могао задовољити бугарску владу; она је остала на становишту да се гранична линија дефинитивно одреди, а да је, руска арбитража касније само формално потврди, како би се на тај начин, истицао је Гешов, влада и краљ могли заклонити на ауторитет Русије од напада шовиниста због уступака Србији у Македонији. Сем тога, Гешов, је тражио да се у тексту уговора предвиди аутономија Македоније, али да се не утврђују никакве обавезе за њено остварење, уверавајући српску владу да то чини само због унутрашњих политичких потреба. За узврат на те захтеве, Гешов је предложио да се разграничење изврши линијом коју је Ризов изнео на преговорима у Београду, обећавајући, уколико се то прихвати, да ће склонити краља и владу да пристану на то да се Србији уступи још и северни део Битољског вилајета с Кичевом и да јој се да излаз на Охридско Језеро. У исто време Некљудов је упутио писмо Хартвигу у коме му је саопштио да се боји прекомерних српских захтева, напомињући да бугарска влада неће уступити ништа сем Скопља и Дебра.
У то време се М. Миловановић налазио у Паризу, у пратњи краља Петра који је био у званичној посети Француској. Бугарска влада је упутила из Рима у Париз Ризова да заједно с њеним тамошњим послаником Станчовом, тражи од претседника српске владе одговор на бугарски предлог. Ризов је и сад као и раније у Београду-уверавањем да је то с бугарске стране последњи предлог и претњом да ће, ако се он не усвоји, у Бугарској преовладати оне струје које су против зближења са Србијом – покушавао да приволи Миловановића да прихвати предлог бугарске владе. Мада је избегао да се одређено изјасни, Миловановић је ипак наговестио Ризову да је српска влада спремна на попуштање. Али кад се вратио у Београд, дошао је до закључка да ће бугарска влада радије учинити нове концесије у циљу дефинитивног споразума о граничној линији него што ће оставити да то касније одреди руска арбитража. Зато је крајем новембра, договоривши се претходно с војним круговима, упутио Спалајковићу поруку да саопшти Гешову да српска влада остаје при свом последњем предлогу, а ако бугарска влада на то не пристаје, ,,онда је замолите да нам учини нове предлоге”, с тим „да о Пчињи као граници не може бити ни речи, него да цео базен Пчиње мора остати Србији, а да се гранична линија може тражити између тока Брегалнице и Криве Реке”.
Отезање српско-бугарских преговора, није ишло у рачун руској дипломатији. У Петрограду су стигли гласови да Аустро-Угарска саветује Бугарској да се зближи с Румунијом, а сама почиње разговоре с Грчком. То је свакако и био разлог што је, као што смо већ видели, руско министарство спољних послова поручило посланицима у Београду и Софији да је нарочито пожељно остварење српско-бугарског уговора. Те сумње у аустро-угарске намере повећале су се кад је бугарски краљ Фердинанд почетком децембра кренуо у Аустро-Угарску. Некљудов је претпостављао да су у Бечу сазнали за српско-бугарске разговоре и сад покушавају да на своју страну привуку бугарског краља. Зато је он сматрао да би требало привремено прекинути те преговоре или извршити притисак на обе стране да уговор потпишу у року од петнаест дана. И пошто је стајао на становишту да бугарска влада неће чинити више никакве уступке Србији, он је писао свом министру спољних послова да даљи притисак ми морамо вршити на Београд, где нас безусловно слушају јер се налазе у нарочито опасној ситуацији.
Подржана тако од Некљудова, бугарска влада је половином децембра упутила свој предлог за разграничење. Она је тражила да гранична линија иде вододелницом Пчиње и Криве Реке до ушћа Криве Реке у Пчињу и даље током а Пчиње до Вардара, а затим, на десној обали Вардара, планинсим венцима, тако да Кичево остане Србији а Крушево Бугарској, и даље до северног врха Охридског Језера. Сем тога она је поставила и захтев (мотивишући га унутрашње-политичким разлозима) да се текст о разграничењу стилизује тако да поменута гранична линија претставља максимум што Србија може добити у Македонији, ако на то пристанеруска арбитража.
На тражење бугарске владе, тај предлог је, у њено име, предао Спалајковићу руски посланик Некљудов. Том приликом он му је рекао да Србија не може ништа више постићи до оно што јој сад Бугари предлажу и да Русија, која је још пре почетка преговора тражила од Бугарске да Србији уступи Скопље и Дебар, сад више не може и неће вршити притисак на Бугарску владу да чини нове уступке. После тога и Гешов се састао са Спалајковићем и саопштио ,,да је предложена гранична линија апсолутно последња реч њихова и преко њега преклињао је Миловановића и Пашића да ту границу приме”, додајући да ће у противном сав његов ауторитет код краља Фердинанда бити покопан.
Неколико дана касније, да би прогурао бугарски предлог, Некљудов је упутио писмо свом колеги у БеоградуХартвигу молећи га „да подупре пред Миловановићем његово гледиште јер је српско-бугарски споразум неопходно потребан ради везивања Бугарске уз нашу политику”. Али Хартвиг је одлучно стајао на позицијама српске владе. Он је одбацио Некљудовљев захтев и обећао Миловановићу да ће утицати на своју владу да подржи Србију.
Суочени са одлучним ставом бугарске владе, Спалајковић и српски војни изасланик у Софији били су мишљења да она стварно више неће чинити никакве уступке. Међутим Миловановић је, пошто је придобио Хартвига, дошао до супротног закључка. Али је зато и он, после консултовања с претставницима политичких странака и у влади и у опозицији и неким официрима из Генералштаба, решио да изиђе с компромисним предлогом. Са српске стране тај предлог се сматрао као последња концесија Бугарској, и то не због тога што Србија није имала претензија на крајеве које уступа, већ због ситуације на Балкану која је постојала све опаснија, као и због покушаја Аустро-Угарске да се приближи Русији. То последње је утицало на српске, а и на бугарске, владајуће кругове да потписивање уговора о савезу схвате као хитну и неодложну потребу.