Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Чим је отпочео италијанско-турски рат у Триполису, од грчке владе је потекла опрезна иницијатива да с Бугарском ступи у преговоре о савезу. У Атини се ценило да се приближује расплет кризе на Балкану. Већ 10. октобра 1911. грчки посланик у Софији упутио је питање потпретседнику бугарске владе Тодорову: шта би Бугарска радила ако Грчка буде нападнута од Турске? На то је добио одговор да Бугарска не би напустила Грчку, али ако би се десило обратно – да Грчка нападне Турску, онда би Бугарска остала пострани. Три дана касније, кад се Гешов, после разговора са М, Миловановићем, вратио у Софију, грчки посланик је, по налогу своје владе, саопштио бугарском председнику владе да је Грчка спремна да се стави на страну Бугарске ако ова буде нападнута од Турске. Мада је добро примио грчки предлог, Гешов је тражио да га грчка влада писмено формулише и достави бугарској влади. Али у Атини нису били спремни да то учине. Мада нису одбијали идеју зближења између Бугарске и Грчке, руски дипломатски претставници у Софији саветовали су бугарској влади да у односу на Грчку буде опрезна јер би атинска влада, ослањајући се на Бугарску, могла изазвати рат с Турском због Критског питања. Некљудов је сматрао да је грчки предлог уговора, по коме би стране уговорнице биле дужне да једна другој притекну у помоћ ако на једну од њих нападне Турска, опасан за мир на Балкану. Зато је 18. октобра предложио својој влади да се једино прихвати грчко-бугарски савез чији би искључиви циљ био одржавање статус квоа на Балкану. Тај савет је прихватило руско министарство иностраних дела и поручило Некљудову да то саопшти Гешову. Али изгледа, председник бугарске владе није био задовољан тим руским одговором, па је поново тражио мишљење руске владе о грчком предлогу споразума с Бугарском; истичући да на том споразуму нарочито настоји краљ Фердинанд.
Међутим је руска влада инсистирала у Софији да се прво закључи споразум са Србијом. И половином фебруара 1912, кад су преговори о савезу између Србије и Бугарске привођени крају, бугарска влада је отворила разговоре о споразуму с Грчком. У Атини је упућен балкански дописник „Тајмса” са овлашћењем бугарске владе да грчкој влади предложи преговоре о закључењу савеза између две земље. Према том предлогу требало је утврдити аранжмане „у погледу заједничке акције двеју држава за енергичну одбрану права хришћана у Турској” и „евентуално у погледу једног одбранбеног савеза” у случају турске агресије на једну или другу страну уговорницу. Грчка влада је прихватила ту понуду и, преко свог посланика у Софији, 24. фебруара 1912, изразила спремност да се закључи уговор о савезу. Гешовет је опет тражио да грчка влада писмено формулише свој предлог и ставио јој до знања да Бугарска жели да се из споразума искључи Критско питање, од кога она нема никакве користи, па не би хтела да због њега има било какве штете.
Грчки одговор на тај бугарски захтев уследио је, изгледа, тек пред крај марта. Руски отправник послова у Софији известио је 30. марта своју владу да се у бугарско-грчком споразуму налазе две најважније тачке: о бугарско-грчким односима у Македонији и о узајамном односу двеју држава према Турској. Гешов је, пише Урусов, изразио мишљење да се у другој тачци, мора тачно одредити значај и евентуална улога Критског питања у односу на права и обавезе обеју страна.
После тога, међутим, преговори су наишли на тешкоће. Грчка влада је тежила да се између две земље изврши разграничење интереса у Македонији. С бугарске стране се то избегавало и захтевало да се уговором предвиди успостављање аутономне Македоније. Око тог питања преговори су толико затезани да су дошли у фазу блиску прекиду. Бугарска влада није имала високо мишљење о грчкој војсци. Она је сматрала да ће бугарска армија поднети главни терет рата и да ће се, према томе, Грчка користити бугарским победама. Зато није ни желела да се унапред обавеже на поделу Македоније, рачунајући да ће својим снагама захватити оне територије на које је претендовала. Али кад се, због операција италијанске флоте и због унутрашњих прилика у Турској, ситуација на Балкану погоршала, бугарска влада је престала да инсистира на аутономији Македоније. За узврат Грци су се одрекли захтева о подели Македоније, рачунајући да ће територије које буду заузели припасти њима. Та рачуница није била без основа. Солун се налазио упола ближе грчким него бугарском трупама.
Тај компромис убрзао је преговоре. Гешов је крајем априла обавестио Некљудова да се његови разговори с грчким послаником развијају повољно и да очекује у скором времену потписивање споразума. Он му је такође наговестио да ће текст бугарско-грчког уговора бити саопштен Петрограду и Беоrраду и да ћe пред Грчком и даље бити прикривен савез између Србије и Бугарске. С том мером опреза Некљудов се наравно сагласиo. Међутим још 10. маја на састанку у Ливадији, Данев се жалио Сазанову на тешкоће у разграничењу интересних зона између Грчке и Бугарске у Македонији. Пошто су те тешкоће биле савладане поменутим компромисом, грчка влада је око 10. маја упутила у Софију свој текст уговора, и Гешов га је 13. маја саопштио Нeкљудову. У чл. 1 уговара било је предвиђено да стране уговаренице прискоче једна другој у помоћ не само у случају непосредног напада од стране Турске него и у случају систематског напада на права кoja проистичу из yговора и из међународног права. То је уговору давало и офaнзиван смисао; зато је Caзонов преко Некљудова, поручио Гешову да би тај последњи услов могао бити штетан за Бугарску. Гешов је покушао да умири руског посланика изјавивши му да „Бугарска неће ићи за појединим обавезама онако како то тумаче грчка схватања, него ћe ce поред сваког појединачног случаја pyководити властитим схватањем неопходности и државне користи”. Али то није нимало убедило Некљудова. Он је на дан потпсивања бугарско-грчког уговора о савезу, истичући да је тај уговор склопљен без икаквог руског учешћа, обавестио своју владу да је главна везујућа карика између Бугарске и Србије и између Бyгapcкe и Грчке нада да се првом повољном приликом подели Македонија. Упозоривши Гешова да Русија неће дозволити рушење постојећег статус квоа на Балкану, Некљудов је jaвио Петрограду да је потребно све учинити „како би се одложили догађаји које прижељкују Бугарска, Грчка и Србија”, непомињујући да они могу наступити и мимо жеље Русије.
Бугарско-грчки уговор, који је потписан 29/16 маја бесумње је био нов корак у правцу догађаја које није желела Русија. Мада је по форми био дефанэивноr карактера, њеrова суштина била је офанзива. Он је, између осталог, обавезивао обе стране да једна другој притекну у помоћ ако би која од њих била нападнута од стране Турске, и да сарађују и споразумно раде код Порте или код великих сила у циљу постизања или осигурања реализације права која просистичу из уговора или права датих на други начин бугарском и грчком становништву у Турској. Да би се осигурала да је Грчка увуче у сукоб с Турском кад то за њу не би било целисходно, Бугарска се у посебној декларацији, која је била приложена уговору, оградила од обавезе да уђе у рат ако га изазове Грчка због Критског питања. Војна конвенција између Бугарске и Грчке која је представљала допуну уговора о савезу, закључена је 5. октобра 1912.
Бугарско-грчки уговор о савезу у великој мери је отклонио раније несугласице и омогућио да се успоставе пријатељски односи између две земље. Али и њим нису превладане основне супротнрсти између Грчке и Буrарске. Тежње према Македонији остале су и даље опречне, и свака од њих спремала се да их задовољи на рачун cвог партнера. Па и поред тога, бугарско-грчки yгoвop допринео је да савез између Србије и Бугарске прерасте у Балкански савез и да се још више побољша положај балканских држава у односу на Турску.
Све да половине 1912. године Cpбија, Бугарска и Русија избегавале су биле какве разговоре с Црном Гором ради њеног укључења у савез балканских држава. Такав однос тих држава према Црној Гори био је последица њиховог неповерења према краљу Николи, који се после анексионе кризе све више приближавао Аустро-Угарској.
Зато је Русија, – после избијања италијанско-турског рата, када је Црна Гора, прихватајући Чариковљеву иницијативу, покренула питање споразума између балканских словенских држава, – иступила на Цетињу са захтевом да се црногорска влада придржава политике чувања статус квоа. Исто тако, из Петрограда су енергично интервенисали против покушаја краљa Николе да ступи у договор са Италијом ради заједничке акцијепротив Турске.
Али те руске, па и аустро-угарске, интервенције нису могле нимало умирити црногорског краља и владу. Осећајући да се ситуација на Балкану све више комликује, краљ Никола је још крајем августа 1911. поставио захтев Рycији да се из руско-црногорског војног уговора избаце оне обавезе које су свако активно иступање Црне Горе условљавале руским одобрењем. Он је тај свој захтев поновио пред почетак рата у Триполису. Али Русија то тражење није прихватила. Упоредо с тим, краљ Никола је покушао да открије руске, српске и бугарске намере. И пошто с те стране није могао добити никаквих обавештења, сем уверавиња да се те земље држе политике мира, он је покушао да открије планове Аустро-Угарске, која је у јесен 1911. вршила војне припреме у Босни. У разговору са аустро-угарским послаником краљ Никола је тражио да овај одмах крене у Беч и саопшти својој влади његову жељу да се између две земље закључи тајни уговор у коме би се Црна Гора обавезала да у свему следи савете и упутства Двојне Монархије, било да се ради о чувању мира или о евентуалној акцији. Он је понудио Аустро-Угарској да јој стави на располагање своју војску против свакога сем Србије и Русије, тражећи за то, кад буде ликвидирана Турска, да се Црној Гори додели северна Албанија, пристајући у том случају чак и на аустро-угарски протокторат. Иако аустроугарски посланик није веровао да су та обећања искрена, сматрајући их само средством да се открију бечки планови и благовремено обезбеди удео Црне Горе у плену, ипак је чињеница да су у то време црногорски владар колебао у избору силе на коју би се ослонио ако се ситуација компликује. У разговору с руским послаником, 6. новембра, саопштавајући му своју забринутост због аустриских војних припрема у Босни, краљ Никола је отворено рекао: Ако се Русија не буде противила аустриској анексији Санџака, он ће „бити принуђен склопити споразум са Аустријом… ако она пристане на територијално ширење Црне Горе на југу и југо-истоку, у Албанији и Старој Србији”.
То лавирање између Руције и Аустро-Угарске, у коме је, бар по спољним манифестацијама, црногорски краљ био ближи Бечу него Петрограду, изазвало је у Русији и, нарочито, у Србији неповерење према црногорској спољној политици. Оно се повећало када је краљ Никола, крајем децембра 1911, саопштио руском посланику да ће на путу за Русију прво свратити у Беч и посетити цара Фрању Јосипа јер му је он обећао дати почасну каманду над једним аустриским пуком. Тек под притиском Русије краљ Никола је одустао од тога да прво посети бечки двор. Он је крајем јануара 1912. о томе обавестио аустро-угарског посланика, уверавајући га да му је тај пут у Русију неугодан, јер су његова осећања према Русији охладнела, и обећавајући му да ће на повратку свратити у Беч и саопштити Еренталу све што му је Петрограду речено. Али је аустро-угарски посланик, иако је веровао да је краљ Никола присталица наслона на Аустро-Угарску, оценио његову политику као дволичну и изразио уверење да ће он продужити тактику да има „два гвожђа у ватри”.
Из такве дипломатске игре краља Николе произилазило је све веће погоршање односа између Србије и Црне Горе. Крајем 1911. дошло је између две земље до дипломатског сукоба око положаја призренског митрополита. То је још више заоштрило српско-црногорске односе, тачније речено- односе између династија. Српска дипломатија, пуна сумње у краља Никоду, будно је мотрила на сваки његов потез и са доста успеха пред Русијом разоткривала његову дволичну политику. И када је Данев у Ливадији 10. маја 1912. покренуо питање пријема Црне Горе у српско- бугарски савез, руски министар спољних послова Сазонов се успротивио тој намери. Он је тада рекао Даневу „да би била велика грешка учинити такав покушај јер би услед отвореног непријатељства између Србије и Црне Горе сваки политички споразум између њих био неискрен”, а постојање савеза било безусловно познато Аустрији у најкраћем времену.
Те сумње у политику краља Николе, које нису биле сасвим лишене основа у великој мери су преовладане кад се због албанског устанка ситуација на Балкану компликовала, и кад је и Србији и Бугарској, па и Русији, постало јасно да се расплет кризе приближава великом брзином. Када је у јуну 1912. с бугарске стране дата иницијатива да се Црна Гора прикључи савезу, краљ Никола је одмах прихватио идеју савеза између балканских држава ради рата против Турске. Убрзо после тога он је бугарској влади упутио предлог о склапању савеза. У њему је између осталог изнео: Црна Гора се обавезује да прва започне рат уколико Бугарска гарантује да ће после тога ући у акцију најкасније за 30 дана; одмах ће започети преговоре са Србијом, Грчком и албанским првацима ради закључења савеза; за операције ће употребити 40.000 бораца, који ће за се везати турску армију од 100.000 војника. Ради подмирења ратних припрема он је тражио од Бугарске да Црној Гори да зајам од 2,250,000 лева. Мада је све захтеве и обавезе примила бугарска влада је избегла да савез с Црном Гором утврди на уобичајени начин, у виду документа. Бугарски посланик у Цетињу, Кулишев, који се тада налазио у Софији, добио је 28. августа 1912. налог да отпутује у Црну Гору и обавести краља Николу да је његов предлог за ратну акцију против Турске прихваћен, и да с њим, у име своје владе и краља закључи усмени уговор. Бугарска влада се тад обавезала да ће Црној Гори три месеца давати помоћ од 35.000 лева дневно.
Упоредо с предлагањем савеза бугарској влади, краљ Никола се у јулу 1912. обратио српској влади питањем шта она мисли да предузме сада кад је албански устанак у пуном јеку. Али београдска влада, пуна неповереља, избегла је директан одговор и поставила свом посланику задатак да сазна мишљење црногорског краља. Неколико дана касније из Цетиња су се поново обратили Београду с предлогом да две владе координирају своје поступке у вези с питањем албанске аутономије, коју су догађаји истакли на дневни ред. Српска влада се упочетку носила мишљу да ускрати свој одговор, али се на крају обратила за савет Русији. Наравно, из Петрограда је добила упугство о мирољубивом држању, па је то саветовала и Цетињу. Њихова суштина сводила се на то да Црна Гора не треба да компликује и заоштрава ситуацију.
Тако су ти први покушаји успостављања тешње сарадње између две земље пропали због исувише великог неповерења београдских кругова према краљу Николи. Кад је уговор између Црне Горе и Бугарске био закључен, Цетиње је поново покренуло питање савеза са Србијом. Половином септембра 1912 српски посланик је обавестио своју владу да му је црногорски министар иностраних послова саопштио да ће краљ Никола послати краљу Петру лично писмо у коме ће га позвати да заједнички ступе у акцију. Али посланик напомиње да је „од пре три дана ствар застала”. Тај краткотрајни застој избио је због образовања нове владе у Србији, којој је на чело дошао Н. Пашић, о коме краљ Никола није гајио добро мишљење. Међутим се ситуација на Балкану толико компликовала, да више није било могуће одлагати дефинитивно одређивање односа између две земље. Српском посланику у Цетињу речено је да ће Црна Гора, према споразуму с Бугарском, ући у борбу до 28 (15) септембра и да ће у операцијама ићи до пола Санџака и до Шар Планине. Из Београда је половином септембра стигао позитиван одговор, у коме је између осталог речено да у престојећим догађајима Србија неће стајати скрштених руку.
После тога су две владе продужиле разговоре дипломатским путем. Пред крај септембра оне су решиле да преговоре, ради тајности, наставе у Луцерну (Швајцарска). За шефа црногорске делегације одређен је Ј. Пламенац а за шефа српске делегације — потпуковник П. Пешић. Влада у Цетињу изградила је пројект уговора у коме је, између осталог, било предвиђено да Црна Гора оперише у правцу Санџака и Скадра; да се Санџак подели између Србије и Црне Горе и да Србија добије део Албаније између река Мати и Шкубе; да обе земље упуте своје снаге против Аустро- Угарске ако ова нападне Србију или Црну Гору или уђе у Санџак. Обе стране брзо су се сагласиле у свим питањима савеза. С црногорске стране било је предложено да се у случају успешног рата, граница између две земље повуче линијом: Градана пл., аустро-угарска граница, Гиљон пл., Суводо, Чечево, Девић пл., Црнољева пл., Језерска пл., Шар Планина, река Мати до ушћа у Јадранско Море. Са српске стране тај предлог није прихваћен и од стране Пашића дата је сугестија да се разграничење изврши доцније, када се постигну успеси у војним операцијама. Краљ Никола је то прихватио, и по свој прилици, 1. октобра били су завршени преговори у Луцерну. Одмах после тога, 6. октобра (23. IX), потписане су политичка и војна конвенција. Ратификоване примерке тих уговора савезнице су измениле почетком новембра 1912. у Цетињу. Њихови текстови гласе:
ПОЛИТИЧКА КОНВЕНЦИЈА
Краљ Црне Горе и Краљ Србије, прожети увјерењем, да су интереси и судбина њихових држава и српског народа једнаки, а ријешени да удруженим снагама те интересе најодлучније бране, сагласили су се у сљедећем:
Члан I
Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија обавезују се без икакве ограде, да притекну једна другој у помоћ цјелокупном својом снагом, кад би једну од њих напала једна или више других држава.
Члан II
Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија обавезују се да једна другој притекну у помоћ цјелокупном својом снагом у случају, да Аустро-Угарска покушава анектовати, окупирати или војском макар само и привремено посјести један дио јевропске Турске а то једна страна уговореница буде сматрала као противно својим животним интересима.
Члан III
Ако би се једна страна уговорница нашла да је стање у Турској и оппгге прилике у Јевропи повољне, да се отпочне акција за ослобођење Срба испод турског јарма и обратила би се другој страни с предлогом о томе, позвана страна мора одмах ступити у преговоре о томе.
Члан IV
Пошто владе Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије налазе да је сада стање у Турској и опште прилике у Јевропи врло повољне за акцију у циљу ослобођења Срба испод турског јарма то су сагласне да треба рат објавити Турској најдаље до 1. октобра т. год. Али ако би једна страна нашла да се из нарочитих разлога то не може учинити у овоме року, онда је дужна благовремено извјестити другу страну о томе докле се одлаже. Ово одлагање може бити само једанпут.
Члан V
Савезници не смију с непријатељем преговарти за икакве посебне користи, нити смију закључивати примирије или мир без обострана пристанка.
Члан VI
Границе између савезних српских Краљевина имају се регулисати путем једне заједничке комисије.
Ако ли се пак комисија не би сложила оставља се да ријеши Краљ Грчке и Краљ Бугарске о нашим међусобним границама.
На Цетињу 23 септембра 1912 год.
Претсједник Министарског Савјета, Никола, с. р.
Министар Војни и заст. Министра Иностраних Дјела
генерал-ађутант, бриг. Митар Мартиновић, с. р.
ВОЈНА КОНВЕНЦИЈА
Члан I
У случају рата са Аустро-Угарском начин ратовања биће од стране Црне Горе и Србије стратегиска дефанзива, не искључујући на извјесним правцима и погодним моментима и тактичку офанзиву.
Члан II
У рату с Турском карактер ратовaња војска обију Краљевина биће стратегиска офанзива.
Члан III
У овом потоњем случају црногорска војска дејствоваће главном армијом операциским правцем Скадар, Сјеверна Албанија, Дебар, Кичево, Битољ. Споредна црногорска војска дејствоваће у Новопазарском Санџаку.
Члан IV
У овом случају српска војска дејствоваће главном армијом операциским правцем долином ријеке Вардара с главним и првим објектом дејства Скопље и линија Велес — Штип. Сљедећи операциски објект одређиваће се према ситуацији на ратишту. Споредна српска армија оперисаће у оперативној зони Новопазарски Санџак — Пореч — Вардар.
Члан V
Главне операције црногорске војске биће упућене са тенденцијом, да се турска војска изманеврује дејством у њену ширу позадину и комуникације са Солуном и морем тако да црногорска војска образује десно крило српске војске.
Члан VI
У почетку операција Врховне команде обје војске биће самосталне у својим дејствима. Послије првих успјешнијих операција и кад дођу до заједиичких објеката дејства, у циљу јединства дејства и солидарности операција на цијелом ратишту обије врховне команде дужне су споразумјети се о даљем току операција.
Члан VII
Обије војске дужне су предузети све мјере, да се у миру изврши правилна организација војсака као и да се омогући што бржа мобилизација и концентрација.
Члан VIII
Оперативне војске обије Краљевине морају бити потпуно спремне за операције ван земље а не само за одбрану државе.
Члан IX
Однос главне армије према спаредним армијама одређује се ратним планом дотичних војсака, али на главном војишту не смије бити упућено мање од три четвртине цијеле оперативне војске.
Члан X
Овај уговор важи од дана кад га потпишу Краљевске владе и траје три године, а може се продужити по споразуму. Отказати се може на пола године унапријед.
Члан ХI
Овај уговор остаје у тајности у појединостима а може се саопштити само савезницима.
На Цетињу 23 септембра 1912 год.
Претсједник Министарског Савјета, Никола, с. р.
Министар Војни и заступник Министра Иностраних Дјела
генерал-ађутант Митар Мартиновић, с. р.
Поред преговора с Црном Гором, српска влада је ступила и у преговоре с Грчком. Обе стране су се сагласиле да је потребно закључиги уговор о савезу. Преговоре су, половином септембра, повели у Атини тамошњи српски посланик и грчка влада; али, због догађаја који су се великом брзином одвијали и неслагања око формулације појединих делова текста, нису приведени крају до почетка рата. Грчка влада је тражила да јој се покаже потпуни текст Уговора о савезу између Србије и Бугарске. Међутим владе у Београду и Софији нису биле расположене да удовоље тој жељи. И поред тога, између Србије и Грчке био је успостављен савезнички однос; обе земље су биле решене, да, заједно са осталим балканским државама, уђу у рат против Турске.
Тако је најзад, после једногодишњих преговора, успостављен Балкански савез. Мада није био једновремени уговор између свих његових чланова, већ само појединачан савез између Србије и Бугарске, Србије и Црне Горе, Бугарске и Црне Горе и Бугарске и Грчке, он је ипак, и поред свих супротности, био довољно хомогена заједница, коју је везивала тежња да се Турска дефинитивно избаци с Балкана, и тако доврши ослобођење балканских народа испод турског ропства.