Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Крајем 19. и почетком 20. века, иако малобројна, радничка класа се кроз борбу за демократска права народа афирмисала као самостална друштвено-политичка снага српског друштва. Она је руковођена социјалистичким идејама, била најдоследнији и најбескомпромиснији борац против деспотизма. Демонстрације београдског пролетеријата и напредне студентске омладине, 23. марта 1903, под руководством Димитрија Туцовића, претстављале су отворен обрачун с обреновићевском реакцијом. Под паролама: „Живела слобода”, „Доле деспотизам”, „Живела република”, демостранти су водили оштру борбу с полицијом. Војне јединице нису пуцале у демонстранте, јер су биле под командом официра-завереника. После крвавог обрачуна полиције с демонстрантима, краљ Александар је ноћу 24. марта укинуо Устав и све политичке законе и распустио Народну скупштину. Но исте ноћи он је поново вратио у важност Устав. Сматрајући раднички покрет за свог највећег непријатеља Цинцар-Марковићева влада је забранила све синдикалне организације, радничка друштва и радничку штампу. На парламентарним изборима 19. маја 1903, због полициског терора и опортунизма Радикалне странке, није изабран ниједан опозициони кандидат. Све те мере још више су убрзале кризу режима и условиле његову промену насилним путем.
Мартовске демонстрације су озбиљно потресле режим Обреновића, јер су имале снажан одраз у народу. Оне су пре свега узицале на официре-заверенике да убрзају спровођење своје одлуке. Најзад су завереници 29. маја 1903. убили краљевски пар, претседника владе, министра војске и оба краљичина брата, и прогласили Петра Карађорђевића за краља Србије. Истога дана је формирана влада од претставника свих грађанских странака, под претседништвом Јована Авакумовића, који је такође учествовао у завери. Влада је одмах вратила на снагу Устав од 1901. године и законе које је Александар укинуо 24. марта и сазвала Народну Скупштину која је бирана јула 1901. године. Та је Скупштина 2. јуна 1903. вратила на снагу Устав од 1888. и изабрала Петра Карађорђевића за краља, чија је власт подређена парламенту.
Мајски преврат, услопљен објективним захтевима друштвено економског и политичког развитка земље, претстављао је пад деспотског режима и победу буржоаске демоктарије у Србији. Он је „омогућио полет демократских снага српског друштва и бржи буржоаски развитак Србије”. Преврат се завршио афирмацијом и потпуном победом буржоазије као самосталне владајуће друштвене снаге у Србији. Тиме је престао и период династичких борби у Србији који се водио кроз читав 19. век између Карађорђевића и Обреновића.
С династичком и уставном променом настао је период буржоаског парламентаризма у Србији. По Уставу од 1903. године дата је велика улога монархији, задржан изборни цензус и установа квалификованих посланика. Тиме су политичка права грађана била и у овом периоду условљена њиховим материјалним положајем и школским квалификацијама, што је пород осталог омогућавало буржоаској класи да држи у својим рукама целокупну политику земље. Па је и поред тога буржоаски парламентаризам у Србији по свом либерализму, после Швајцарске и Француске, заузимао прво место у Европи. Већ 1903. године нови режим одмах су признале Русија и Аустро-Угарска, а затим Црна Гора, Немачка, Грчка, Румунија, Турска, Италија, Швајцарска, Шпанија, Шведска и Белгија, иако су осудиле поступак при промени режима у Србији. Због убиства краља Александра Енглеска је прекинула дипломатске односе са Србијом и отворила тзв. завереничко питање: као услов за обнављање дипломатских односа тражила је уклањање завереника из војске и државне управе њихово извођење прод суд.
У новоствореним условима, узевши сву власт у руке, буржоазија је настојала да учврсти свој поредак, да што пре консолидује економско-политичко стање и међународни положај земље и да је ослободи економске зависностп Аустро-Угарске. Зато је влада Јована Авакумовића (образована 29. маја 1903.) у септембру спровела парламентарне изборе, на којима је од 462.100 уписаник бирача гласало свега 54 %. Том приликом је Радикална странка добила 75, Самостална радикална 66, Народна (стара Либерална стрнка) 17 и напредњаци 1 посланика. За посланика је изабран и један од кандидата Социјалдемократске партије. Тиме је радничка класа први пут добила свог претставника у Народној скупштини. После избора формирана је коалиција радикалско- самостална влада Саве Грујића, у којој није било завереника. Међутим, иако се радикали и самостални радикали у суштини нису разликовали у унутрашњим и спољно- политичким концепцијама, коалициони режим убрзо је замењен хомогеном радикалском владом Николе Пашића. Као партија крупније буржоазије (индустријалаца, банкара и богатих сељака) која је сарађивала са династијом Обреновића и која је после 29. маја тражила задржавање Устава од 1901, Радикална странка се стално супротстављала јачању политичких слобода и развијању буржоаског демократизма. Борба између Радикалне и Самосталне радикалне странке најјаче буржоаске партије, које су све до пред Балкански рат имале готово подједнак утицај у народу, и збо тога често образовале коалиционе владе, у суштини је представљала борбу за власт између крупније и ситније буржоазије. И поред тога, обе странке, као и остале буржоаске партије и групе, тежиле су за консолидацијом тешког економско-финансиског стања у земљи, за изградњом националне економије, нарочито индустрије, како би се Србија ослободила економске зависности од Аустро-Угарске, и тиме створили повољни услови за њен самосталан економски и политички развитак. Народ је одобравао и подржавао такву политику јер је одговарала његовим животним интересима.
Радикалска влада Николе Пашића предузела је у духу такве концепције практичне мере. У марту 1904. донесена је аутономска царинска тарифа, а у новембру је закључен трговински уговор с Немачком. Затим, за наоружање војске и изградњу нових железничких пруга влада је у марту 1905. закључила у Француској зајам од 110 милиона франака. У вези с тим зајмом као и с тежњом српске владе да оружје набавља у Француској и Немачкој отворено је такозвано топовско питање, о чему је раније било речи. Пошто се с тим зајмом нису слагали самостални радикали, официри-завереници и двор, који су се мешали у парламентарни живот земље, Пашићева влада је као влада скупштинске већине, оборена у мају 1905. и образована је хомогена влада самосталних радикала под претседништвом Љубомира Стојановића којој је влади скупштинске мањине, краљ поверио спровођење нових парламентарних избора.
Због тога је избила борба између радикала и самосталаца која је пореметила нормалан рад Народне скупштине. Тражећи да само Радикална странка, као партија скупштинске већине може спроводити скупштинске изборе против краљеве одлуке је устао и Никола Пашић.
Због пада Пашићеве владе пропао је зајам у Француској. Нова влада, која је углавном наставила политику радикалске владе, борећи се за економску и политичку независност земље, заључила је у јуну 1905. Царински савез с Бугарском, а у јулу спровела парламентарне изборе у којима је добила незнатну већину гласова и свега једног посланика више. Због тога је положај владе био веома нестабилан и зависио је од Радикалне странке као и од воље двора и војске. За наоружање војске влада је, у новембру 1905, закључила у Белгији нови зајам од 70 милиона франака који није био повољнији од претходног и који је такође пропао са падом самосталске владе, у марту 1906 године.
Војска је имала велики утицај у политичком животу земље. Официри-завереници, који су извршили преврат, почели су да се формирају у посебну милитаристичку касту која је тежила да стави под своју контролу целокупни живот земље. Већ 1903. године они су цепали краљеве и владине указе. Да би учврстили своје позиције у војсци, завереници су предузели чишћење официрског кадра, које је спровођено и на основу сумњичења и измишљених кривица, због тога је из војске био отпуштен и један број добрих и способних официра. То је изазвало подвојеност међу официрима. У току 1903. године дошло је до тзв. контразавере у Нишком, а 1905. године у Крагујевачком гарнизону. Иако су обе завере брзо сузбијене ипак су имале утицај како на унутрашњи тако и на спољнополитички положај Србије јер је завереничко питање претстављало и даље једну од главних препрека обнављању дипломатских односа с Енглеском. И тек кад се Србија нашла у Царинском рату с Аустро-Угарском и кад је један део завереника пристао да се уклони из војске, успостављени су дипломатски односи с Енглеском и добијена је њена подршка у царинском рату. Али и поред тога, све до пред Балкански рат владала је подвојеност у војсци.