Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Српско-турско ратиште чинили су државна територија и Србије и западни део европске Турске до линије Стара Планина (Балкан Планина)-Родопи-Рила-Пирин Планина. Оно је државном границом између Србије и Турске било подељено на српско и турско посебно ратиште.
Србија је имала само копнене границе, што је отежавало снабдевање њене војске поморским путевима из иностранства у току рата. Оно се унеколико могло ублажити возом преко Дунава с Црним Морем, јер би се тако Србија могла да снабдева из Русије, под претпоставком да Румунија ово не омета. Уколико би се, у току рата, успоставио јединствен српско-грчки стратегиски фронт, Србија би могла да се снадбева и преко грчких поморских лука у Егејском Мору.
Турска се граничила делом копном а делом морем. Иако је она, наизглед, имала повољнији географски положај, у конкретној ситуацији то јој, практично, није пружило никакве користи, пошто је на морима имала превласт грчка флота.
Српско ратиште се, рекама Нишавом, Јужном и Западном Моравом, односно линијом Цариброд (Димитровград) – Пирот – Бела Паланка – Ниш – Алексинац – Крушевац – Чачак – Ужице – Бајина Башта делила на војишну и позадњу просторију. Оно је имало довољно дубине за евентуално вођење дефанзивних операција на сопственој територији.
Природну границу између војишне и позадње просторије турског ратишта чинила су мора, Мраморно и Егејско. Према томе, позадину турског ратишта стварно је чинила Мала Азија. Веза између војишне и позадње просторије била је веома слаба. Она је поморским путевима била ограничена само на један мали део (Мраморно Море) услед превласти грчке флоте, док је копнена веза кроз Тракију могла бити лако прекинута долинама река Струме и Месте и обзиром на ово, турске снаге на војишној просторији били би у рату такорећи отсечене од своје позадине. Иако је војишна просторија углавном имала довољну дубину за вођење одбранбених операција, турске снаге на њој налазиле су се у деликатном положају, јер нису имале солидне везе за попуну људством и материјалом из позадине.
Војишна просторија српског ратишта имала је облик неправилног правоугаоника, развученог у правцу запад исток, чија је ширина у правој линији, рачунајући од Бајине Баште до Цариброда, износила око 300 км, дубина у источном делу 80 км (Ниш — Врање), а у западном, услед наглог скретања границе на северозапад, само 35 км (Бајина Башта – р. Увац). Леви бок наслањао се на савезничку Бугарску, а десни на Аустро-Угарску, у чију се неутралност сумњало, услед чега је и његова сигурност била мања.
Војишна просторија турског ратишта имала је облик равнокраког троугла са основицом север-југ. Она је имала већу дубину него војишна просторија српског ратишта, али је на свом левом боку (северозападни део) била изложена дејству црногорске војске, а с југа у залеђу дејству грчке војске. Десни бок јој је био изложен дејству бугарске војске у правцу Софија – Скопље. Услед свега овога, већа дубина турске војишне просторије није Турцима давала никакву предност.
Стратегиски фронт се протезао паралелно с линијом куда је водила граница између Србије и Турске (тромеђа на Торнику, 15 км источно од ушћа Увца у Лим – Јавор – Рашка – Копаоник – Преполац – Гољак – Врање – Св. Илија (Пчињски) — тромеђа на Патарици). Дужина фронта износила је око 350 км. Он је обухватао са српске стране просторију у сливу Западне и Јужне Мораве и Нишаве, а с турске – Новопазарски Санџак, Косово, Метохију, Македонију и централну Албанију, тј. целокупну просторију од српско-турске границе на југ, до линије Елбасан – Охрид – Дојран.
Овај фронт је био у тесној оперативно-стратегиској вези с делом фронта који се протезао турско-бугарском границом до тромеђе (Патарице), преко Големог Врха, Деве Бајира, Осоговских Планина, до Црне Скале. Он је уствари припадао бугарско-турском војишту, али због оријентације предстојећих операција с њега у долину Вардара, као и због чињенице да је, према споразуму српског и бугарског генералштаба на том делу требало да оперише једна српско-бугарска армија под српском командом, овај део савезничког фронта, у оперативно-стратегиском погледу, припадао је српско-турском ратишту.
Овако гледан стратегиски фронт, од тромеђе на српско-турско-босанској граници до Црне Скале, у висини Царевог Села – (Делчево), нудио је обухватну основицу према Турској са српске и бугарске стране, пошто се граница протезала са северозапада на југо-исток. То је нарочито долазило до изражаја на делу фронта од Патарице до Црне Скале, који се протезао готово паралелно с долином Јужне Мораве и Вардар, и омогућавао маневар српско-бугарских снага у десни бок и позадину оних турских снага које би оперисале из долине Вардара у долину Јужне Мораве. С друге стране, он је био осетљив и по савезнике, у случају да српске снаге претрпе неуспех у долини Вардара, пошто би се Турцима пружили повољни услови за наступање у Бугарску, у правцу Софије, тј. у позадину главних бугарских снага на Тракиском ратишту.
Планина Копаоник с једним огранком Суве Планине (Неродимка Планина) делила је читав овај стратегиски фронт на два дела: засебну ибарско – лимску операциску зону и Моравско – Вардарско војиште.
Ибарско-лимска операциска зона је захватала део стратегиског фронта од Торника до Копаоника, ширине 120 км. Са српске стране она је обухватала земљиште између Западне Мораве, српско-аустроугарске и српско-турске границе и линије Копаоник – Жељин – Равна Планина – Столови, а с турске стране Новопазарски Санџак, Метохију и део северне Албаније (Задримље). Земљиште са српске стране је планинско, врлетно и дивље; оно достиже највећу висину на самој граници (Јавор и Голија), одакле опада, на северу све до долине Западне Мораве, а на југу до обале Лима. Изузимајући путеве долином Ибра, Рашке и Моравице, сав остали део готово је беспутан. Па и ови путеви су водили кроз теснаце и клисуре, услед чега је наступање са југа било отежано. На целој ширини овог фронта налазила су се само два важнија прелаза: код Рашке и преко Јавора. Прелаз код Рашке је био значајан што се њиме, долином р. Рашке, могло прићи Новом Пазару или уз р. Ибар, Косовској Митровици и даље ка Пећи и Призрену, упасти у Метохију, у циљу сједињавања с црногорским сиагама и отсецања Новопазарског Санџака од остале Турске. Овај прелаз био је значајан и за Турке, јер се преко њега из Новог Пазара и Косовске Митровице, низ Ибар, могло избити на Краљево, врло важан објект у долини Западне Мораве. Прелаз код Јавора имао је значај по томе што је спајао изворни део Западне Мораве с долином Увца односно Ивањицу са Сјеницом. Сјеница је имала оперативан значај како у погледу даљих операција српских снага на исток или запад, тако и у погледу успостављања оперативне везе с црногорским снагама. Овај предео је ретко насељен, сем околине Ивањице, Пожеге, Ариља и Сјенице, земљиште је сиромшно услед чега се животне потребе морају довлачити из позадине. Због свега овога, у овој операциској зони не могу дејствовати велике војне снаге.
И с турске стране земљиште је у овој операциској зони планинско и слабо комуникативно. У њеном северозанадном углу (Санџак) пружа се један тешко проходан планински ланац (Градина, Лиса), а између Лима и Увца једап средњи планински ланац, почињући од Прибоја, на који се надовезују планине Златар, Јадовник и Гиљева Планина. Овај планински ланац је скоро беспутан, с једном једином комуникацијом Пријепоље – Сјеница. Југоисточно од Гиљеве Планине одваја се планински ланац између Сјеничког Поља и Пештера, који се преко планине Јарут завршава планином Рогозном, источно од Новог Пазара, у углу између Рашке и Ибра. Сви ови планински ланци омогућавали су турским снагама организацију добрих одбранбених положаја. Рејон Сјенице, Пештер и Новопазарска котлина представљали су теренске објекте оперативног значаја. У свом даљем протезању на југоисток, маркантно се издвајала Метхоиска висораван, која је скоро са свих страна опкољена високим планинама. Планине Чичавица, Црнољева и Неродимка одвајају ову висораван од Косова. Метохија је имала велик оперативни значај, јер се једновременом акцијом српских и црногорских снага преко ње могао потпуно отсећи Новопазарски Санџак од остале Турске. С друге стране, избијањем у Метохију стварају се погодни услови за наступање у долину Дрима и даље на јадранску обалу у рејону Љеша. С ње се, преко Пећи и Чакора, могло избити у долину горњег Лима.
С обзиром на то да се ибарско-лимска операциска зона налазила на крајњем северозападном делу српско-турског ратишта, да је земљиште у њеном захвату било планинско и тешко проходно и да се у њој није налазио ниједан географско-стратегиски објект чије би заузимање отсудно утицало на ток и завршетак операција у првој фази рата, у њој би могле оперисати помоћне снаге обеју зараћених страна.
Моравско-вардарско војиште је захватало део стратегиског фронта од Копаоника до у висину Царевог Села, ширине око 330 км. Са српске (и делом бугарске) стране оно је обухватало земљиште: на западу до линије Копаоник – Краљево, на северу до линије Западна и Јужна Морава – Нишава до Цариброда, на истоку (у Бугарској) Ћустендилску Котлину и Дупничко Поље, на југу до српско-бугарско-турске границе (до у висину Царевог Села); а са турске стране – Косово, Македонију и централну Албанију. Граница на овом делу стратегиског фронта је водила преко планинских гребена, нешто нижих од оних на ибарско-лимској операциској зони, али довољно јаких да се на њима могао дати јак отпор против упада у унутрашњост државне територије с једне и с друге стране. Гранични фронт је код Врања био јаче истакнут у турску територију, правећи велики испадни угао, тзв. врањски угао; одавде идући на северозапад, он је повијао у српску страну, правећи велики лук на делу од Врања до р. Ибра (у висини Рашке), с центром према Копаонику; на делу, пак, источно од врањског угла гранични фронт је опет повијао у турску територију.
С обзиром на овакав облик и правац протезања граничног фронта, и на орографско-хидрографски створ земљишта, овај део стратегиског фронта био је подељен на три дела: западни, средњи и источни.
Западни део је захватао фронт од Коpаоника до Гољака (закључно). Са српске стране он је обухватио земљште на западу до границе ибарско-лимске операциске зоне, а на истоку до линије Мали Јастребац – Голи Рид – Кукавица – Св. Илија (Честелински) – Скопска Црна Гора, То је уствари била косовска операциска зона. Овај део стратегиског фронта је на самој граници планинског карактера, али знатно нижи и приступачнији од оног на ибарско-лимској операциској зони. Котлине су везане проходним превојима. Важније долине су: Мало Косово, Косово Поље, Топлица, Лесковачко Поље и долина Западне Мораве. Важнији прелази су код Преполца и Пропаштице. Први је веома значајан, јер везује Топлицу с Косовом, односно Прокупље и Куршумлију с Приштином. Косово Поље је имало велик маневарско-стратегиски значај, јер је оно својим положајем и комуникацијама, које су се с њега рачвале у све стране, омогућавало да се предузму операције: долином Ибра у долину Западне Мораве и обратно; преко Подујева, Куршумлије и Прокупља у долину Јужне Мораве и даље ка Нишу и обратно; преко Пропаштице – Медвеђе и Лебана ка Лесковцу; преко Гњилана ка Врању; кроз Качаничку Клисуру ка Скопљу и преко Метохије (Призрен, Ђаковица) у долину Дрима, односно преко Пећи и Чакора у долину горњег Лима. Између Приштине и Врања јужно од планине Гољака пружају се Андровачка и Жеговац Планина, које су турским снагама омогућавале организацију више узастопних положаја за одбрану. Између р. Лепенца и Скопске и Кумановско-Прешевске котлине протеже се планина Скопска Црна Гора с највишим врхом Рамном (тт. 1651) дуга 50 км, испресецана, слабо проходна; с огранцима Шар Планине она образује Качаничку Клисуру. Скопска Црна Гора у вези са Шар Планином нудила је повољне услове за спречавање наступања с Косова и из Метохије у слив Вардара; она је још и раздвајала снаге које оперишу Косовим Пољем од оних у долини Јужне Мораве и Моравице. Овај део граничног фронта, западно од врањског угла, оштро је повијао уназад на северозапад, што је Турцима нудило повољне услове за дејство правцима који га готово под правим углом пресецају, и то с Косова, од Приштине преко Куршумлије и Прокупља и од Приштине и Гњилана преко Медвеђе и Лебана, у долину Јужне Мораве, тј, у позадину главних српских снага у Врањском поморављу. Пошто земљиште на турској страни није било погодно за одбрану, оно је нудило повољне услове и за наступање српских снага преко Преполца и Пропаштице према Приштини, главном објекту на Косову, и даље долином Лепенца, Качаничком Клисуром према Скопљу. Овај део стратегиског фронта је знатно важнији од ибарско-лимског јер је ближе Моравско-вардарској долини, вероватном правцу наступања главних снага обеју зараћених страна. Овај предео је насељенији и богатији, но ипак би се за операције већих војних снага животне потребе морале довлачити из позадине.
Средњи део је захватио фронт од Св. Илије (Честелинског) до тромеђе (Патарица). Са српске стране он је обухватао земљиште западно од линије Мали Јастребац – Кукавица – Скопска Црна Гора, а источно од српско-бугарске границе (до Патарице) и даље преко Бабине Пољане – Св. Илије (Пчињског) – Рујан Планине и југозападних огранака Осоговских Планина.То је у ствари била моравско-вардарска операциска зона. И овај део стратегиског фронта је већим делом планинског карактера, али он не представља компактну масу на самој граници, јер је подељен долином Јужне Мораве, којом води железничка пруга и врло добар пут, услед чега би наступање са севера на југ и обратно било знатно олакшано; преко њега водила је најкраћа веза између Ниша и Скопља, главни географско стратегиски објекат; он је имао наручиту вредност за случај да су српске снаге у офанзиви, док његова одбрандбена моћ није била на самој граници, већ северно од Врања (Влаина – Грделичка Клисура – Чемерник). На турској страни између западних огранака Осоговских Планина, р. Пчиње, Вардара и Брегалнице протеже се Овчепољска Висораван, која је услед свог географског положаја и својства раскрснице путева који воде за Вардарску долину, Пелагонију, Софијску котлину и Јужну Мораву, представљала просторију од великог стратегиског значаја. Због таквог свог централног положаја, ова висораван је била најпогоднија просторија за прикупљање главних турских снага било у циљу давања отпора наступању главних српских снага из долине Мораве у долину Вардара, било у циљу предузимања офанзиве против српских снага на северу и бугарских снага на североистоку. Насељеност и богатство ове операциске зоне омогућавали су исхрану великих војних снага. Из свега овога може се закључити да је ово најважнији део стратегиског фронта, на коме се претпостављало да ће оперисати главне снаге обеју зараћених страна.
Источни део је захватао фронт од Патерице до изнад Царевог Села. С бугарске стране он је обухватао Ђујешевско-ћустендилску котлину, а с турске земљиште на северу до планина у заплаву горњег тока Пчиње, Козјака и Рујан Планине, а југу до Пљачковице. То је уствари била криворечко-брегалничка операциска зона. Сам гранични фронт је изразито планинског карактера, на коме су била само два прелаза; онај код Деве Бајира везивао је Скопље са Софијом, а онај код Црне Скале долину Струме са долином Вардара (преко Кочана и Штипа). Између ова два прелаза пружа се масив Осоговских Планина преко кога није водила ниједна добра комуникација. Читав овај део стратегиског фронта, источно од врањског угла, имао је погодан облик за савезнике јер се повијао унапред, тако да је у делу од Патарице до изнад Царевог Села, према сливу Брегалнице, ишао готово паралелно с Моравско-вардарском долином, што је савезницима нудило врло повољне услове за обухватни маневар против оних турских снага које би из долине Вардара настулале у долини Јужне Мораве. С друге стране, он је био осетљив и по савезнике јер је преко њега водио најкраћи пут за Софију. Насељеност и богатство овог предела омогућавали су исхрану јачих војних снага, али при продирању кроз Македонију животне потребе морале би се довлачити из позадине. И овај део стратегиског фронта био је помоћни у односу на средњи.
С обзиром на орографско-хидрографски створ земљишта, облик и правац протезања граничног фронта, положај географско-стратегиских објеката и комуникативност, може се закључити да је за обе зараћене стране било главно Моравско-Вардарско војиште.
При разматрању западног дела Балканског ратишта констатовано је да је у његов захват улазио и део бугарске територије: Ћустендилска котлина и Дупничко Поље с отвором р. Струме.
Део стратегиског фронта од Црне Скале до Риле (вис Фикиро) чинио је једну засебну операциску зону, која је обухватала земљиште западно од линије Влаина Планина – Малешевске Планине – Огражден – Беласица – Круша – Бешик и на истоку до Пирин Планине и планине Али Ботуш. С бугарске стране она је обухватала Дупничко Поље, а с турске ― Горњоџумајско, Петричко и Сереско Поље. То је уствари била струмска операциска зона. Њом је водио значајан пут који везује Софију са Солуном; од Петрича, преко Струмице и Валандова, долина Струме везује се с долином Вардара. Отвор р. Струме има оперативан значај, јер, гледано с бугарске стране, снаге упућене њиме могу успешно садејствовати с грчким снагама упућеним на Солун а с турске стране њиме се угрожава Софија; једновременом акцијом турских снага с криворечко-брегалничког и овог правца могли су се постићи и стратегиски резултати – пад Софије и дејсгво у позадину бугарских снага на Тракиском војишту.
На читавом српско-турском стратегиском фронту издвајала су се два правца стратегиског значаја: један је водио из рејона Краљева, долином Ибра и преко Рашке, у Метохији и даље долином Дрима, кроз северну Албанију за Јадранско Море, у рејон Љеша, а други, долином Мораве и Вардара од Ниша преко Врања и Куманова за Скопље; одатле је један правац водио долином Вардара преко Ђевђелије за Солун, а други преко Велеса и Прилепа односно Тетова, Гостивара и Кичева за Битољ и даље на Охрид и Стругу па кроз централну Албанију, долином Шкумбе, преко Елбаса, на обалу Јадранског Мора, у рејон Драча.
Први правац је захватао целокупну просторију ибарско-лимске операциске зоне. У његовом захвату протезала су се два правца: један, засебан тактички правац, водио је од Пожеге преко Ивањице и Јавора за Сјеницу; други оперативног значаја, водио је од Краљева преко Рашке за Нови Пазар и даље за Метохију. Ова два правца су раздвојена тешко проходним планинским ланцем (Чемерна Планина, Голија, Пометник, Јарут) и налазе се на великом међусобном растојању (преко 40 км); зато снаге које би туда оперисале не би могле да буду под једном командом. С обзиром на то да је прелаз код Рашке био погоднији од оног на Јавору, да је Нови Пазар значајнији од Сјенице, да је долином Ибра водио бољи и краћи пут у долину Западне Мораве и да се долином Ибра прилазило Крагујевцу, срцу Србије – правац долином Ибра имао је већи оперативни значај од оног преко Јавора. Правац долином Ибра водио је преко испресецаног, ретко насељеног и сиромашног земљишта које је захтевало јединице брдске формације. Храна се морала дотурати из позадине. Бокови су били осигурани: десни се ослањао на кањон Дрине; леви на масив Копаоника и снаге на косовском правцу. Одбранбених положаја има довољно на обема странама. По заузимању Сјенице и Новог Пазара, за даље продирање на југ служе два правца: преко Косовске Митровице на Косово и преко Жљеба и Мокре Горе у Метохију. Капацитет овог правца: једна до једна и по дивизија. Земљиште је знатним делом насељено непријатељски расположеним становништвом. Пошто је овај правац периферан с мање значајним објектима на себи, и затворен Проклетијама, он има значај помоћног правца у односу на онај који води долином Мораве и Вардара. Али због могућности да се њиме ступи у непосредну везу с црногорским снагама и операције прошире на Косово и Метохију и даље у Северну Албанију, као и да са успостави солиднији фронт према Аустро-Угарској, овај правац је такође био значајан за обе стране.
Други стратегиски правац је захватао целокупну просторију Моравско-Вардарског војишта на коме су се, што смо видели, налазили најважнији географско стратегиски објекти, чије би заузимање могло да буде одлучујуће за решење рата. У његовом захвату протезала су се три операциска правца: косовски, моравско-вардарски и криворечко-брегалнички.
Косовски правац води директрисом Прокупље – Куршумлија – Подујево – Приштина – Скопље, где се спаја с правцем који води Моравско-вардарском долином. Он захвата просторију истоимене операциске зоне на којој се као што смо видели, налазе значајни географско-стратегиски објекти (Косово Поље, Приштина, Качаничка Клисура). За Турску је он био значајан стога што се њиме најкраћим путем могло дејствовати у бок и позадину главних српских снага у рејону Лесковца и Врања. За Србију је он био значајан зато што би снаге упућене њиме могле да се сједине с главном српском групацијом на моравско-вардарском правцу. Истина, Скопска Црна Гора је отежавала ово садејство пре избијања у долину Вардара али добром организацијом оно се могло постићи и раније. По паду Скопља снаге с овога правца могле су даље да наступају преко Тетова, Гостивара и Кичева у Пелагонију. И на овом делу снаге упућене овим правцем садејствовале би групацију која би надирала правцем Скопље – Велес – Прилеп – Битољ. Капацитет три дивизије. Као што се види косовски правац је био помоћни у односу на моравско-вардарски и то за обе зараћене стране.
Моравско-вардарски операциски правац води директрисом Ниш – Врање – Куманово – Скопље и даље за Солун, односно: Битољ – Охрид – Струга – Елбасан – Драч, а евентуално и Битољ – Лерин. Он захвата просторију истоимене операциске зоне на којој се налазе главни географско-стратегиски објекти: на турској страни Скопље, Куманово и Овче Поље, а на српској Ниш, а потом Београд. Ниш (с околином) на саставу три у војном погледу важне долине (тј. долине река Мораве, Нишаве и Топлице) раскрсница путева (обичних и железничких), кључ Моравског војишта, економски центар читавог јужног дела Србије и пространа концентрациска просторија за прикупљање великих војних снага за операције у све стране, претстављао је стратегиски објект првог реда. На турској страни Скопље на простору где се с више страна стичу добре комуникације (обичне и железничке), политички и економски центар северног дела Македоније, Косова и Метохије, утврђено фортификациским објектима сталног типа, такође је као капија Врдарске долине, претстављало стратегиски објекат првог реда. Падом Скопља даљи опстанак турских снага у западној Македонији и Абанији доводи се у питање јер су се српским снагама отварали путеви за Солун, Пелагонију и централну Албанију. Избијањем српских трупа у централну област, уз једновремену акцију црногорских снага са запада, грчких с југа и бугарских с истока турске снаге на западном ратишту нашле би се у потпуном безнадежном положају. Овај правац је, поред осталог, био и најкраћи и најугоднији за наступање (има више добрих путева и железничку пругу). Бокови су му били добро заштићени: десни Скопском Црном Гором, а леви Козјаком и Рујном али, истовремено, он је тим истим планинама био стешњен за развој јачих снага. На њему се могло развити највише 5-6 дивизија.
Криворечко-брегалнички операциски правац води директрисом Софија – Ћустендил – Овче Поље – Скопље. Он је захватио просторију истоимене операциске зоне, на којој су се налазили веома значајни географско-стратегиски објекти: на бугарској страни Ћустендил и Софија, а на турској Овче Поље и Скопље. С обзиром да је овај правац изводио готово управно на правац који води долином Мораве и Вардара то су се и главни географско-стратегиски објекти на њему поклапали с онима на моравско-вардарском правцу. Овакав однос овог правца према главном операциском правцу српске војске пружао је веома повољне услове за маневар у десни бок и позадину оних турских снага које би оперисале правцем Овче Поље- Куманово- Врање- Ниш, пошто се, готово фронталним наступањем снага из рејона Ћустендила, преко Криве Паланке, ка Куманову, Скопљу и Велесу и из рејона Дупнице, преко Царевог Села, Кочана и Штипа, могао постићи плићи или дубљи обухват десног крила турских снага на том правцу. Овај маневар би дао утолико веће резултатате уколико би се турске снаге више истицале на север. Гледано с турске стране овај правац је водио Софији; њиме се могао раздвојити српско-бугарски стратегиски фронт и даље дејствовати у дубоку позадину главних бугарских снага на Тракиском војишту. Све ово, на случај одлучујућег успеха турских снага на моравско-вардарском правцу, могло је дати овом правцу и стратегиски значај. У целини узев, овај правац води преко планинског земљишта; теже је пролазности од моравско-вардарског, али у оперативно-стратегиском погледу, као што је речено, нудио је врло повољне услове за дејство, пошто се њиме могао изманеврисати теснац између Скопске Црне Горе и Козјак Планине. Зато су снаге на њему могле успешно садејствовати главним турским снагама на моравско-вардарском операциском правцу. Бокови су му били заштићени: десни планинама у сливу горњег тока р. Пчиње, Козјаком и Рујном, и снагама на моравско-вардарском правцу, а леви Пљачковицом и снагама на струмском правцу. Капацитет: 2 – 3 дивизије. И овај правац је био помоћни у односу на моравско-вардарски, а важнији од косовског због свог маневарског значаја.
На крајњем истоку налазио се струмски операциски правац. Он је захватао просторију истоимене операциске зоне. Директриса овог правца водила је од Дупнице преко Горње Џумаје и Петрича, за Солун. Њиме је водио добар пут што је омогућавало употребу снага јачине до једне ојачане дивизије. Ово је унеколико, карактером земљишта било ограничено на делу од Крупника до у висину с. Сливница (Кресенска Клисура). Одатле па све до Рупелске Клисуре земљиште је повољно за наступање у обе стране. У висину ових двеју клисура земљиште је нудило повољне услове за одбрану од напада из Бугарске. Овај правац у конкретној ситуацији, имао је најмањи значај у оперативном погледу. Иако по капацитету погодан, по земљишту и комуникацијама добро пролазан, он је, због свог периферног положаја и дивергентног правца протезања у односу на маневарски криворечко-брегалнички правац нудио најмање оперативне резултате, гледано с бугарске стране. С турске пак стране он је могао дати крупне оперативне, па чак у датим условима, и стратегиске резултате, јер једновременом акцијом с криворечко-брегалничког и овог правца турске снаге су могле да угрозе Софију, а даље и позадину главних бугарских снага на Тракиском војишту.
Тракиско војиште је, у конкретној ситуацији било главно, јер су се на њему налазили најважнији географско стратегиски објекти: Цариград, главни град Отоманске Империје, Једрене, моћна тврђава која је затварала марички правац и мореуз Босфор и Дарданели, који су претстављали главне ослонце турских поседа у Европи. Преко овог војишта је водио најкраћи правац ка Цариграду, који је поред осталог био и главни комуникациски чвор, преко кога се једино могла остварити сигурна веза између европских поседа и метрополе; то је у конкретној ситуацији инзваредан значај, пошто Турска није имала превласт на мору – железнички мост на Босфору између Цариграда и Скутара је био једина веза којом се турска армија у Европи могла попуњавати људством и снабдевати животним потребама из Азије, главног војничког и економског извора турске царевине. С обзиром на овако велики стратегиски значај Тракиског војишта, турско командовање је и одлучило да на њему концентрише своје главне снаге.
Друго, по стратегиском значају такође веома важно, било је Вардарско војиште. Његов стратегиски значај са једне стране огледао се у томе што се, као што је већ напред речено на њему налазила најзначајнија територија читавог западног дела европске Турске, централна Македонија са Косовом и Метохијом, преко које је водио главни стратегиски правац овог дела Балканског ратишта, на коме се очекивало да ће оперисати главне снаге српске војске, које су за Турску претстављале главну опасност на овом делу ратишта а с друге стране, што би губитак ове централне области практично претстављао губитак читавог западног дела Европске Турске, укључујући ту и Албанију. Гледано пак с турске стране, ово војиште је такође имало изваредан стратегиски значај зато што се наступањем из долине Вардара у долину Мораве цепао јединствени српско-бугарски јединствени фронт; што се најкраћим и најпогоднијим путем избијало у рејон Ниша, веома важан географско-стратегиски објект; и најзад, што се правцем Скопље – Ћустендил – Софија угрожавао главни град Бугарске и позадина главних бугарскик снага на Тракиском војишту.
И поред овако великог стратегиског значаја западног дела ратишта његовим освајањем рат се не би окончао, јер је турским снагама још увек остајала могућност да се бране на источном делу ратишта. Ако би пак турске снаге претрпеле потпун неуспех у Тракији, рат би се окончао, јер би тиме његове снаге у Македонији биле потпуно отсечене од своје позадине без икаквих изгледа на успешно продужење рата.
Иако су ова два војишта била међусобно знатно удаљена она су била и у вези, јер ток операција на једном видно би се одразио на другом. Например: ако би српске снаге биле тучене у долини Вардара, турској војсци су пружали повољни услови за офанзиву ка Софији, односно у бок и позадину главних бугарских снага на Тракиском војишту; и обратно, у случају да главне бугарске снаге третрпе неуспех на Тракиском војишту, турским снагама се пружала могућност за предузимање офанзиве преко Софије ка Нишу, у бок и позадину главних српских снага ангажованих на Вардарском војишту. У случају пак да турске снаге буду тучене на Вардарском војишту српско командовање би могло да упути појачања бугарским снагама на Тракиском војишту; и обратно, у случају да турске снаге у Тракији буду тучене од бугарских снага, даљи опстанак њихових снага на Вардарском војишту био би немогућ.
Као што се види, онакав међусобни сгратегиски однос јасно показује да је успех на једном војишту био условљен успехом на другом.