Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Новим предлогом српске владе уступала се Бугарској Крива Паланка и Кратово са уским појасом земљишта; по њему на левој обали Вардара граница је требало да иде вододелницом између Пчиње и Криве Реке, а затим између Пчиње и Брегалнице; на десној обали Вардара разграничење је остало као и у ранијим предлозима Србије. Сем тога, српска влада је тражила: ако се њен предлог не усвоји без икакве измене онда да се утврди споразум о разграничењу на десној обали Вардара, а одлука о разграничењу на левој обали да се препусти арбитражи руског цара.
Тим српским предлогом испуњавали су се готово сви захтева бугарске владе, с изузетком у области Овчег Поља, где се, ради поузданије одбране Скопља, тражило од Софије да се граница нешто помакне на југ. Хартвиг је овај српски предлог за разграничење потпуно прихватио и у телеграму саопштио Сазонову да га ватрено подупире, тражећи од свог министра да изврши притисак на бугарску владу. Сазонов је то учинио. Пошто је био сигуран да ће Хартвиг придобити своју владу у корист српских захтева, Миловановић је дао упутство Спалајковићу да се, пре него што преда предлог своје владе Гешову, обрати Некљудову и од њега затражи подршку. И сам руски посланик у Софији, сазнавши за српски предлог, решио је да га подржи. Три-четири дана касније он је у том смислу примио депешу из Петрограда. И кад га је Спалајковић посетио, Некљудов је одмах прихватио српске захтеве и изразио мишљење да је погранична линија коју предлаже Србија „правична и за Бугаре аксептабл”. Сличног је расположења био и Гешов.
Али, убрзо после тога, почетком јануара 1912, усвајајући потпуно српски предлог о граници на левој обали Вардара, председник бугарске владе изишао је са захтевом да се граница у области Охридског Језера повуче тако да Струга припадне Бугарској. То своје тражење бугарска влада је пропратила прославом стогодишњице рођења браће Миладинових, која је била организована у целој Бугарској, затим напорима да добије подршку Русије у том питању и категоричким изјавама да Струга мора припасти Бугарској. Гешов је своје затезање преговора правдао ставом бугарског министра војске и Ризова, који су одлучно заступали мишљење да Струга треба да се укључи у састав бугарске.
Неочекивано искрсла неслагања око Струге била су тако оштра да су доводила у сумњу крајњи успех преговора. Да би сломио отпор бугарске владе и прекинуо одуговлачење преговора, Некљудов је, показујући депешу из Петрограда, саопштио Гешову да не може јавити свом министру да су преговори запели због безначајног комадића земљишта, иизјавио да садашњи моменат сматра решавајућим у односима Русије према Бугарској. С истим аргументима он је упутио руског војног изасланика пуковника Романовског бугарском војном министру и начелнику Генералштаба, верујући да ће ти разлози „имати потребно дејство на онога на ког се односе”. Кад су та надања остала неиспуњена, пуковник Романовски иступио је с компромисним предлогом, по коме би се разграничење извршило тако да би мањи део Струге припао Србији а већи Бугарској. За тај предлог, који је прихватила бугарска влада, он је придобио и Спалајковића. Међутим је Миловановић категорички одбацио тај захтев, поручивши Спалајковићу да стратегиски разлози, као и тежња да се стекне довољно широко словенско залеђе Албаније и осигурају комуникације према јадранском приморју, силе Србију да заузме такво становиште. Али да не би компромитовао споразум, председник српске владе је предложио да се разграничење код Струге остави нерешено и да се одлука о томе препусти руској арбитражи. И овог пута је српска влада привукла на своју страну Хартвига који је у извештају Сазонову, од 18. јануара, осудио бугарске захтеве, одбацио предлог Романовског и изнео разлоге који захтевају да се разграничење у области Охридског Језера изврши према жељама Србије.
Кад је у Софију стигао негативан одговор српске владе на бугарске захтеве, Некљудов је закључио да су „преговори коначно порушени” и дошао до уверења да се више не може „рачунати са остварењем српско-бугарског споразума”. Он је претпостављао да непопустљивост Миловановића долази због отпора Н. Пашића, па је тражио, ради продужења преговора, да се из Петрограда изврши притисак на Београд. Сазонов је тај захтев прихватио и 19. јануара поручио Хартвигу да посаветује Србију да прими граничну линију коју је последњи пут предложила Софија. Али је Хартвиг поново устао у одбрану ставова српске владе и поручио свом министру да бугарски захтеви наносе ударац животним интересима Србије и да би њихово примање личило на самоубиство. Он је подржао Миловановићев предлог о арбитражи и изразио веру да ће гaодобрити и руско министарство иностраних дела, што је Сазонов и учинио.
Бугарска влада, међутим, остала је непопустљива. Пошто је почетком фебруара, из унутрашњеполитичких разлога, дошло до кризе српске владе, – која је на крају решена реконструкцијом кабинета, коме је и даље на челу остао Миловановић, преговори су привремено били обустављени.
Половином фебруара Гешов је и даље инсистирао на свом захтеву, тражећи да се гранична линија дефинитивно утврди према његовом предлогу. Међутим и Миловановић је остао упоран. Он је преко Спалајковића поручио Гешову да од своје владе не може тражити да га подржи у препуштању Струге Бугарској, јер је учинио много уступака; нарочито је нагласио да је врло штетно од Струге правити такав проблем који отеже закључење споразума, и то у ситуацији кад Аустро-Угарска покушава да се споразуме с Русијом и кад се ситуација на Балкану све више компликује.
Тај Миловановићев став учинио је јак утисак на Гешова. Бугарска влада је најзад пристала да прихвати српски предлог границе код Охридског Језера, уз евентуалну измену граничне линије по одлуци руске арбитраже. Али као накнаду за ту привидну попустљивост, она је тражила да јој Русија да формалне гаранције да ће њена арбитража доделити Стругу Бугарској. Некљудов је прихватио тај захтев и 23. фебруара тражио од Петрограда да се поново изврши притисак на Београд. Међутим изгледа да је руска дипломатија на крају прозрела праве разлоге одуговлачења преговора с бугарске стране. Наиме, видевши да је Италија наишла на неочекивано велике тешкоће у Триполису, краљ Фердинанд и бугарска влада почели су испољавати мање воље за савезом са Србијом. Да би се то колебање пресекло, руски цар је позвао бугарског војног изасланика у Петрограду и изразио му своју жељу да види остварење српско-бугарског споразума. Најзад, пошто је краљ Фердинанд биозаинтересован, из личних мотива, да очува благонаклоност руског двора и владе, а бојећи се руско-аустриског споразума, бугарска влада је 6. марта пристала да се дефинитивно разграничење код Струге изврши према српским захтевима. Али је том приликом добила од Русије тајну гаранцију да ће у случају реализације споразума водити рачуна о бугарским захтевима у погледу Струге.
Тако су се после петомесечних преговора, пуних затезања и ценкања, српска и бугарска влада договориле о подели Македоније и тиме створиле основне предуслове да ускладе своје напоре у решавању кризе на Балкану. Притом оне нису уопште водиле рачуна о тежњама македонског народа, чије постојање, уосталом, ни једна ни друга нису признавале. Па и она одредба о аутономији Македоније, коју је Гешов тражио да уђе у уговор, служила је само да се прикрију дугогодишње тежње бугарске буржоазије према Македонији и да се обмане македонски народ, нарочито емигранти у Бугарској. До које је мере Македонија била камен спотицања између српске и бугарске буржоазије види се и по томе што су оне затезале преговоре, и њихов крајњи успех доводиле у питање, и у ситуацији кад се криза на Балкану сваког тренутка могла отворити. Али утицај Русије и још више њени контакти са Аустро-Угарском, који су, према оценама Београда и Софије, могли довести до руско-аустриског споразума о балканским питањима, пресекли су ценкање и присилили обе стране да прихвате компромис. Већ 13. марта био је потписан уговор о савезу. Његов текст гласи:
УГОВОР
О пријатељству и савезу између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске
Његово Величанство Петар I Краљ Србије и Његово Величанство Фердинанд I Краљ Бугарске, прожети уверењем о заједници интереса и једнакости судбине њихових држава и двају братских народа, српскога и бугарскога, и решени да солидарно, удруженом снагом, те интересе бране и старају се о њиховом свестраном унапређењу, споразумели су се о овоме што следује:
Члан I
Краљевина Србија и Краљевина Бугарска гарантују једна другој државну независност и целокупност државне територије, обвезујући се апсолутно и без икакве ограде да притекну једна другој целокупном својом снагом у помоћ у сваком случају кад би једну од њих напала једна или више других држава.
Члан II
Обе се Уговоренице такође обвезују да једна другој притекну целокупном својом снагом у помоћ у случају да која велика сила покуша анектовати, окупирати или својом војском посести, макар то само и привремено било, ма који део балканеке територије, који стоји данас под влашћу Турске, ако и једна од њих буде то сматрала као противно својим животним интересима и као casus belli.
Члан III
Обе се Уговорнице обвезују да мир не закључују другојаче него заједнички и по претходном споразуму.
Члан IV
Ради потпунога и најцелисходнијег извршења овога Уговора закључиће се Војна конвенција, у којој ће се исцрпно предвидети како све што се с једне и с друге стране имало буде предузимати на случај рата, тако и све што би у погледу војне организације, дислокације и мобилизације трупа, као и односа међу врховним командама, имало да се утврди за времемира, ради спреме за ратно стање и успешно вођење рата.
Војна конвенција ће се сматрати као саставни деа овога Уговора. Њеној ћe се изради приступити најдаље петнаест дана после потписа овога Уговора, а за израду њену оставља се рок од највише два месеца.
Члан V
И овај Уговор и Војна конвенција вредиће од дана потписа па закључно до тридесет првог Децембра хиљаду деветстотина двадесете године. Само накнадним споразумом, изречно утврђеним обема Уговорницама, могу се они продужити и преко тога рока. Али, у случају да се, на дан истека Уговора и Конвенције, Уговорнице затекну у рату или с још неликвидираним стањем после рата, Уговор и Конвенција ћe вредети све док мир не буде закључен и док се стање које је рат донео не ликвидира.
Члан VI
Уговор ће овај бити потписан у два равногласна примерка, оба на српском и бугарском језику. Потписаће гa Владари и Министри Иностраних Дела.
Војну конвенцију такође у два равногласна примерка оба на српском и бугарском језику, потписаће Владари, Министри Иностраних Дела и специјални војни пуномоћници.
Члан VII
Уговор и Конвенција моћи ће се објавити или другим државама саопштити само по претходном споразуму обеју Уговорница и то заједнички и једновремено.
Исто тако само по претходном споразуму моћи ће се ма која друга држава примити у савез.
Састављено у Софији, на дан двадесет деветог Фебруара хиљаду деветстотина дванаесте године.
Петар, с. р. Фердинанд, с. р.
Др. М. Ђ. Миловановић, с. р.Ив. Ев. Гешов, с. р.
ТАЈНИ ДОДАТАК
Уговору о пријатељству и савезу између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске
Члан I
У случају да у Турској настану унутрашњи нереди, који би довели у опасност државне или народне интересе Уговорница или једне од њих, као и у случај у да услед унутрашњих или спољашњих тешкоћа које би за Турску искрсле, одржање статус кво-а на Балканском Полуострву буде доведено у питање – она страна Уговорница, која прва буде дошла до уверења да је потребно услед тога отворити оружану акцију, обратиће се образложеним предлогом другој страни која је дужна одмах ступити у размену мисли и, ако се не би сложила са својом савезницом, дати јој образложени одговор.
Буде ли се споразум за акцију постигао, то ће се доставити до знања Русији, па ако се она не би успротивила, акција ће се отворити према постигнутоме споразуму и инспиришући се у свему осећањима солидарности и заједнице интереса. У противноме случају, ако се споразум не постигне апеловаће се на мишљење Русије, које ће бити, ако се и у колико се Русија изјасни, обавезно за обе Уговорнице.
Не буде ли Русија хтела дати свога мишљења, и ако се споразум између Уговорница не би могао ни после тога постићи, онда, ако би страна, која је за акцију, отпочела сама на своју руку акцију против Турске, друга страна биће дужна држати се пријатељске неутралности према својој савезници, предузети одмах мобилизацију у размерама предвиђеним Војном конвенцијом и притећи свом снагом својој савезници у помоћ, ако би нека трећа држава стала на страну Турске.
Члан II
Све територијалне тековине, које би се задобиле заједничким радом у смислу чл. I и II Уговора као и чл. І овога тајног Додатка, падају под заједничку власт (condominium) обеју савезница и њихова ликвидација извршиће се одмах, а најдаље у року од три месецапошто мир буде успостављен, и то на следећим основама:
Србија признаје Бугарској право на територију источно од Родопе и реке Струме, а Бугарска Србији на територију северно и западно од Шаре планине;
Што се тиче територије између Шар планине, Родопе, Архипелага и Охридског Језера, ако би се обе стране увериле да је организовање те територије у засебну аутономну област немогућно с обзиром на опште интересе српске и бугарске народности или из других спољашњих или унутрашњих разлога, то ће се у погледу те територије поступити на основу следећих изјава:
Србија се обавезује да не тражи ништа преко линије обележене на приложеној карти, а која почиње од турско-бугарске границе са Голема Врха (северно од Криве Паланке) и пружа се у опште у југо-западном правцу до Охридског Језера, прелазећи преко врха Китке између села Метежева и Подржикоња, Виса источно од села Нерава, вододелницом до Виса 1.000 северно од села Баштево (Градац Планина) преко села Баштева, између села Лубенци и Петраљице, преко виса Острић 1.000 (Лисац Планина), на вис 1.050 између села Драча и Опиле, преко села Талишманци и Живаљева, на вис 1.050, вис 1.000, преко села Кешани, главном вододелницом Градиште Планине на вис Гориште, преко виса 1.023, вододелницом између Иванковаца и Логинаца, преко Ветерскога и Сопота на Вардар, преко Вардара планинским венцима ка вису 2.550, затим на Поропоље Планину њеном вододелницом између села Крапе и Барбараса, на вис 1.200 између села Јакренова и Дренова, на врх Чесма (1254), вододелницом Баба Планине и Крушкатепеси, између села Сопа и Црске, на врх Протајске Планине источно од села Белице, преко Брежана на вис 1.200 (Илинска Планина), вододелницом, преко виса 1330, на вис 1217, и између села Ливоништа и Горенци до Охридског Језера код манастира Губовци; и Бугарска се обвезује да прими ту границу ако се Његово Императорско Величанство Руски Цар, који ће бити умољен да буде врховни Арбитар по том питању, изјави у корист те линије. Разуме се, да се обе стране обавезују да приме као дефинитивну границу ону линију коју би Његово Императорско Величанство Руски Цар у горе означеним границама нашао да најбоље одговара правима и интересима обеју страна.
Члан III
Препис Уговора с овим тајним Додатком као и Војна конвенција саопштиће се заједнички Царској Руској Влади која ће се у исто време умолити да, примајући иx знању, буде наклона њиховим циљевима, као и да умоли и Његово Императорско Величанство Цара да Он благоволи примити и одобрити улоге, које су како Њему тако и Његовој Влади намењене одредбамауговорним.
Члан IV
Сваки спор, који би се изродио поводом тумачења или извршења ма које одредбе овог Уговора, тајног Додатка и Војне конвенције подноси се на коначно решење Русији, чим једна или друга страна буде изјавила да сматра да је немогуће постићи споразум непосредним преговорима.
Члан V
Ни једна одредба овога тајнога додатка не може се ни предати јавности ни саопштити ма којој другој држави без претходнога споразума двеју Уговорница и пристанка Русије.
Састављено у Софији на дан двадесет деветог Фебруара хиљаду деветстотина дванаесте године.
Петар, с. р. Фердинанд, с. р.
Др. М. Ђ. Миловановић, с. р. Ив. Ев. Гешов, с. р.
Савез је врло повољно примљен и у српским и у бурским војним круговима. Начелник бугарског генералштаба генерал Фичев, још половином фебруара, говорио је српском војном изасланику у Софији да ће удружене Србија и Бугарска моћи саме, са својих 600.000 војника, да предузму решење македонског питања и чиниће најмоћнији фактор на Балкану. Слично мишљење о значају савеза имали су и чланови српског генералштаба.
После закључења Уговора о савезу, српски и бугарски генералштаб отпочели су рад на припреми текста војнеконвенције. Упочетку су се поједини чланови бугарске владе, а изгледа и Гешов, колебали да ли да се у текст војне конвенције укључи тачка о заједничким одбранбеним операцијама српске и бугарске војске против Аустро-Угарске. На интервенцију Данева, претседника Народног собрања, та обавеза је примљена. И кад је, половином априла, у Софију достављен предлог српског текста конвенције, Гешов и војни министар генерал Никифоров сматрали су га готово потпуно прихватљивим. Једино спорно питање било је око командовања у случају заједничких операција, али је и оно брзо решено.
Преговори о склапању војне конвенције вођени су од 6. до 8 маја. (23-25 апр.) у манастиру Букову код Неготина. Са српске стране њих је водила делегација с генералом Путником на челу, а са бугарске стране генерал Фичев, који је, ради тајности, на преговоре дошао у цивилу.
И у разговорима око израде војне конвенције и једна и друга страна гледале су на будући рат искључиво кроз призму својих политичких тежњи и интереса. Са српске стране, генерал Путник је заступао гледиште да ће главне турске снаге бити сасређене у Македонији и да ће се према томе на том војишту одиграти одлучујући ратни судари. Зато је, по његовом мишљењу, било потребно да на Вардарском војишту оперише сва српска војска и добар део бугарске војске. Међутим је гледиште генерала Фичева било супротно. Он је сматрао да ће се главни ратни догађаји одиграти у Тракији, па је захтевао да на Маричко војиште буде упућена готово сва бугарска војска, па и један део српске војске.
Мада је бугарска процена била реалнија, при склапању војне конвенције узето је компромисно решење: на Вардарском војишту требало је, поред главнине српске војске, у прво време да дејствују један део бугарске армије, с тим што, се у конвенцији оставља могућност да се о томе касније утврди дефинитиван споразум. Пошто је тако Војна конвенција била коначно редигована и парафирана у Букову, она је са српске стране потписана 12. маја 1912. у Београду а са бугарске у Софији почетком јуна. Њeн српски текст гласи:
ВОЈНА КОНВЕНЦИЈА
између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске
У духу и на основу чл. III Уговора о пријатељству и савезу између Краљевине Србије и Краљевине Бугарске, а ради што успешнијег вођења рата и што потпунијег остварења циљева, које је савез себи у задатак ставио, утврђују се следеће одредбе које ће се y свему имати обавезну силу и важност као и одредбе самога Уговора.
Члан I
Краљевина Србија и Краљевина Бугарска обавезују се, да у случајевима које предвиђају чл. I и II Уговора о савезу, као и чл. I Тајног додатка тога Уговора, притекну једна другој у помоћ, и то Бугарска снагом од најмање (200.000) две стотине хиљада бораца, а Србија снагом од најмање (150.000) сто педесет хиљада бораца, спремном како за рат на граници, тако и за ратне операције изван граница своје територије.
У овај број не могу се урачунати борци из допунских трупа, ни борци из српског III (трећег) позива ни бугарског ополчења.
Овај број бораца има се извести на границу или преко граница своје државне територије, а у правцу у коме се има да упути према узроку и циљу рата, као и према развоју ратних операција, и то најдаље (21) двадесет и један дан од кад се рат објави или Савезница извести да је настала савезничка обавеза (casus foedoris). Али, и пре истека тога рока, савезничка је дужност, ако се то са природом ратних операција слаже и може успеху рата послужити, да своје трупе и делимично, у мери у којој буду мобилисане и концентрисане изведу на бојиште почев већ од седмог дана када је рат објављен или кад је настао (casus foedoris).
Члан ІІ
Ако би Румунија напала на Бугарску, Србија је обавезна да одмах огласи Румунији рат и своју војску од најмање (100.000) сто хиљада бораца упути противу ње, било на Средњем Дунаву, било на Добруџанском војишту.
На случај акo Турска нападне на Бугарску, Србија се обавезује да упадне у Турску и од своје мобилизоване војске упути најмање (100.000) сто хиљада бораца на Вардарско војиште. Буде ли Србија тада већ у рату с којом другом државом, сама или у савезу с Бугарском, она ће противу Румуније или Турске употребити све трупе које јој буду на слободном располагању.
Члан III
Ако би Аустро-Угарска напала на Србију, Бугарска је обавезна да Аустро-Угарској одмах огласи рат и војску своју од најмање (200.000) две стотине хиљада бораца упути у Србију, те даудружена са српском војском, оперише било дефанзивно било офанзивно против Аустро-Угарске.
Иста обавеза вреди за Бугарску према Србији у случају ако би Аустро-Угарска, под каквим било изговором, с пристанком или без пристанка Турске, ушла војском у Ново-Пазарски Санџак, па би Србија услед тога или Аустро-Угарској објавила рат или би ради заштите својих интереса своју војску у Санџак пребацила, па би се тиме изазвао оружани сукоб између ње и Аустро-Угарске. На случај напада Турске на Србију, Бугарска је обавезна да одмах упадне у Турску, и од своје војске мобилизоване по чл. I ове Конвенције упути на Вардарско војиште армију јаку најмање (100.000), сто хиљада бораца.
Нападне ли Румунија на Србију, Бугарска је обавезна да нападне румунску војску одмах чим буде прешла преко Дунава и територију Србије.
Ако би Бугарска, у ма ком од случајева изложених у овом члану била већ у рату са којом другом државом, сама или заједно са Србијом, она је обавезна, да Србију потпомогне свима својим трупама, које јој буду остале на слободном располагању.
Члан IV
Ако би Србија и Бугарска по претходном међусобном споразуму објавиле рат Турској, и једна и друга страна обавезне су, ако не буде специјалним споразумом другачије наређено, да од своје мобилизоване војске по чл. I ове Конвенције упуте на Вардарско војиште армију јаку најмање од по (100.000) сто хиљада бораца.
Члан V
На случај, ако једна уговорна страна објави рат којој другој држави без претходног споразума и пристанка друге уговорне стране, ова последња ослобађа се од обавеза изложених у чл. I ове Конвенције, али је зато обавезна да према својој савезници одржава пријатељску неутралност за време ратовања, као и да одмах мобилише најмање (50.000) педесет хиљада бораца и концентрише тако како ће најбоље заштитити слободу кретања своје Савезнице.
Члан VI
У заједничком ратовању ни једна од Уговорних страна не може закључити с противником примирје дуже од (24) двадесет и четири часа, без претходног споразума и пристанка друге Уговорне стране.
Преговоре о миру могу Уговорне стране повести и уговор о миру закључити само по претходном споразуму и договорно.
Члан VII
У рату ће војском сваке Уговорне стране командовати и свима њеним операцијама управљати њени властити команданти.
Кад засебни одреди из састава војсака двеју Уговорних страна дејствују против једног и истог објекта, општу команду предузима за јединице исте јачине, командант старији по рангу, а за јединице разне јачине, командант старији, по положају.
Кад се једна или више засебних армија, припадајућих једној савезничкој страни, ставе на расположење другој страни, њима ће командовати њихови властити команданти, који ће се за стратегиско вођење операција, потчињавати Главнокомандујућем оне стране на чије су расположење стављени.
У случају заједничког рата противу Турске, Врховна Команда на Вардарском војишту припада Србији ако на томе војишту буде оперисала њена главна војска, која треба да буде бројно јача од Бугарске војске на том војишту према чл. IV ове Конвенције.
На случај пак, да главна српска војска не оперише на Вардарском војишту и када је на њему бројно слабија од Бугарске, Врховна Команда на томе војишту припашће Бугарској.
Члан VIII
У случају кад трупе обе Уговорне стране стоје под једним командантом, све заповести и наредбе које се односе на стратегиско вођење и заједничке тактичке операције, издаваће се на оба језика – српском и бугарском.
Члан IX
Војска једне Уговорне стране у односу на своју исхрану и издржавање у опште, на настањивање, лечење и пренос рањених и болесних или сахрану помрлих војника, на пренос ратних потреба и томе подобно, уживаће на територији друге Уговорне стране иста права и исте олакшице и у свему исти поступак као и војска ове последње, управљајући се према законима и прописима земаљским. У том циљу, све земаљске власти дужне су да укажу своју помоћ Савезничкој војсци.
Плаћање свију потреба Bpшиће свака страна за себе, према месним ценама, првенствено готовим новцем а изузетно и боновима издаваним по нарочито усвојеном начину.
Транспортовање трупа и свега ратног материјала, хране и осталих потреба железницом и трошкове око тога, сноси она страна на чијој се територији ово врши.
Члан Х
Ратни плен припада оној војсци која га је задобила.
У случају где је плен задобивен у заједничкој борби на једном истом месту – бојишту – он се дели на обе војске сразмерно бројној јачини њихових бораца који су узели непосредно удела у њој.
Члан XI
За време ратовања свака Уговорна страна, имаће стално свога Делегата у штабу Врховне и Армиских Команада, која ће одржавати везу између обе војске у сваком погледу.
Члан XII
Стратегиске операције и случајеви који нису овде предвиђени а тако исто и спорови који би се могли појавити, расправљаће се заједничким споразумом обе Врховне Команде.
Члан XIII
О подели мобилизоване војске по чл. I ове Конвенције и груписању њеном на просторији за концентрацију у случајевима изложеним у предњим члановима; о путевима, које би требало поправити или изнова направити ради брзога извршавања концентрације на граници и даљега оперисања, споразумеваће се и утврдити што је потребно за извршење, Начелници Ђенералштабова Савезничких војсака, одмах по закључењу ове Конвенције.
Члан XIV
Ова Конвенција вреди од дана кад буде потписана и траје све док буде у снази Уговор о савезу и пријатељству, коме се као саставни део додаје.
Београд, 29 (двадесет деветог) априла 1912.
Петар, с. р.Фердинанд, с. р.
Др. М. Ђ. Миловановић, с. р. Ив. Ев. Гешов, с. р.
Ђенерал Р. Путник, с. р.Ђенерал-мајор Фичев, с. р
Потписивањем Војне конвенције, која је претстављала саставни део уговора, завршени су преговори о склапању српско-бугарског савеза. Тиме су вишегодишњи напори српске, а и руске, политике крунисани успехом. Уместо ривалства и непријатељства, које је у великој мери прожимало односе између Србије и Бугарске, савез је отварао перспективу пријатељских односа између две земље.
За српске владајуће кругове савез с Бугарском био је „прва погодба, која се ничим не може заменити нити надокнадити да се и Србији и Бугарској осигура опстанак, као независним државама, и остварење њихових народних идеала…” У време дубоке кризе на Балкану, он је осигуравао Србији не само њене претензије у погледу Македоније и Албаније него и њену националну независност, која је била опасно угрожена од освајачких планова Аустро-Угарске. Исто тако, у Београду се на савез с Бугарском гледало као на поуздан фактор који ће, с једне стране, измаћи Балканско Полуострво испод дугогодишње доминације великих сила и, с друге стране, омогућити рушење Турске на Балкану. Оцењујући у свом Мемоару значај стварања савеза с Бугарском, М. Миловановић је између осталог констатовао: ,,… српско-бугарска заједница, ако обе савезнице буду вршиле и према себи самима и једна према другој своје дужности, биће кадра да Балканско Полуострво избрише из списка земаља које поткусуривају освајачке рачуне Великих Сила. А у тренутку кад се општа европска ситуација поправи и кад Русија буде поново добила онај положај и утицај, који јој њена снага и њезини неисцрпни извори додељују, тако да Балканско Полуострво буде заклоњено од једностраних интервенција аустро-угарских, удружена Србија и Бугарска биће једине у стању прибирати око себе све балканске снаге, које ће саме, не тражећи никакве туђинске помоћи него задовољавајући се само немешањем у корист Турске, срушити и Отоманску империју и на њеним, рушевинама обновити своје независне државе и своје народне културе.”
Међутим бугарски владајући кругови, с краљем Фердинандом на челу, гледали су на савез са Србијом као на средства којим ће остварити своју хегемонију на Балкану. Тај савез је требало да омогући да се брже и лакше реши македонско питање. То је био основни циљ бугарске политике. Иако се солидарисала са Србијом у погледу заједничке одбране Балкана од могуће аустро-угарске експанзије, Бурска – по речима кнеза Урусова, руског отправника послова у Софији – није хтела да служи српским интересима. Због тога ће она, предвиђао је Урусов, да би искористила споразум са Србијом у своју корист, бити стављена у ситуацију да предухитри иступање Аустро-Угарске и да искористи погодну прилику за решење македонског питања.
На основу такве процене тежњи Бугарске и њеник односа према савезу са Србијом, Урусов је још пре потписиваља српске-бугарске Војне конвенције дошао до закључка да „зора српско-бугарског споразума не претставља зору мира. Овај споразум рођен је у рату и рођен је за рат. Дефанзивни бугарско-српски уговор за Бугарску нема никакве вредности јер на њу из сопствене иницијативе неће напасти ни Румунија ни Турска. Споразум са Србијом има офанзивни значај јер је непријатељ одавно познат – Турска… А русија се баш тога највише бојала. Подржавајући свим својим утицајем и ауторитетом зближење и савез Србије и Бугарске, руска дипломатија је хтела да тај савез у првом реду служи њеним интересима. Зато је она упорно настојала да му да искључиво дефанзиван карактер. Али пошто савез само у том циљу није одговарао тежњама ни Србије ни Бугарске, Русија је пристала, управо у време кад су њени планови око мореуза пропали, да он добије и офанзивне циљеве, условљене њеном сагласношћу и одобрењем. Мада је oceћала опасност да јој се такав савез може измаћи из руку и пре времена активно иступити у циљу ликвидирања кризе на Балкану, руска дипломатија се ипак надала ће га задржати у оквиру своје политике.