Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
На овом месту бавимо се завичајношћу и националношћу само једног дела пописаних добровољаца (9.258); из те рачунице изузети су припадници Пивковог батаљона (712) и страних медицинских мисија које су у балканским ратовима (150 особа) и Великом рату (583 особе) деловале у саставу српске или црногорске војске на неком од њихових ратишта, укључујући и оно на Добруџи.
Завичајност
Бавимо се, дакле, само именима 7.813 српских добровољаца (тристотинак их је дописано касније), чија је завичајност одређена по регионалном принципу, азбучним редом, како следи:
Аустроугарска 23
Бока и Паштровићи 407
Босна 862
Војводина Српска 437
Горња Крајина 2676
Италија 17
Косово и Метохија 242
Маћедонија 23
Румунија 36
Русија 37
Сједињене Америчке Државе 13
Славонија 264
Словенија 36
Краљевина Србија 101
Херцеговина 1019
Хрватска 292
Црна Гора 1043
Неодређено порекло 285
Свега 7813
Националност
По националности, били су то:
Срби 7631 или 97,670%
Хрвати 52 или 0,666%
Словенци 31 или 0,397%
Чеси 13 или 0,166%
Руси 45 или 0,576%
Италијани 21 или 0,269%
Американци 6 или 0,077%
Остали 14 или 0,179%
Свега 7813 или 100%
Због тога што се до података у овим двема табелама дошло појединачним пребројавањем, лако је могуће да неки од њих садрже и покоју грешку; ово се нарочито тиче националног састава, где је као Србин могао проћи и неки Хрват с именом и презименом чисто српским и из српског насеља, или обрнуто, уколико је неки добровољац с можда необичнијим презименом потицао из неког насеља означеног као хрватско.
А да се не би помислило да је та рачуница прављена на штету бивше “југословенске” браће, ваља знати да Хрвати уопште нису били заинтересовани за било какво ратовање у српској војсци, понајмање добровољно.
Хрватски Југословенски одбор (тада још у облику иницијативне групе истакнутих хрватских политичара) почео је да о добровољцима размишља тек 24. јануара 1915. године, када се могло учинити да је војни и политички положај Аустроугарске озбиљно уздрман и да српске позиције наспрам ње стоје врло квалитетно. Тога дана Одбор је одлучио да почне са прикупљањем добровољаца, у посебној јединици названој “Јадранска легија” (73, 23-25). Хрватски циљ био је сасвим јасан: учешће хрватских добровољаца у евентуалним војним операцијама за “ослобођење” од Аустроугарске и стварање “велике Хрватске” требало је осигурати под туторством неке војне силе која није српска, а понајпре би могла бити италијанска; од Италијана је и тражена подршка у том смислу. Кључне личности у Одбору, Анте Трумбић и његови хрватски сарадници, Србију су држали у сумњивој резерви, али су зато предвиђали да имају “неку своју хрватску војску, која би се опремила ван додира са српским факторима и која би била морална потпора њихове политике. Зато се у …прогласима и наглашавало да ће Јадранска легија имати и властито одељење Црвеног крста и да ће се борити поглавито у нашим крајевима Јадранског Мора”.
Од Легије се, заправо, није ни очекивало “да постигне великих војних успјеха, али ће зато моћи да у многом смјеру припомогне при ослобођењу девет милијуна аустријских Југословена. Сама њезина појава имаће велико морално значење”(73, 25-26). Да се заиста рачунало са “моралним” ефектима, а не војничким, види се и из чињенице да се на скупштини емиграната, на којој је донесена одлука о стварању Јадранске легије, пријавило само седам добровољаца (1, 82; 73, 72), али и из поруке потенцијалним добровољцима да се при упису могу изјаснити желе ли служити “под оружјем или код Црвеног крста”(73, 26).
Колико је користи било од све те приче казује Трумбић у једном свом писму од 15. јуна исте године да “према нашим садашњим обавештењима свакако би био осигуран минимум од 300 добровољаца за Легију” и да “из многих важних разлога одлучили смо одмах почети са скупљањем”; намеравано “скупљање” остало је празна прича, а још дуго се у Одбору баратало цифром од 200-300 потенцијалних добровољаца.
А са толиком “количином” добровољаца није се могао водити рат, понајмање победнички!
Знао је то и Трумбић, те је 30. октобра 1918. године, кад је већ било извесно да ће Аустрија бити принуђена на прекид ратних операција (истовремено док је, по Хинковићевом сведочењу, јавно, “конвенционалном лажи за опсјенити простоту”, хвалио одредбе Крфске декларације), тајном поруком позвао Југословенско народно вијеће у Вашингтону да “хитно, без одвлаке употријеби(..) сав уплив, да се осигура употреба америчких трупа за окупацију свих спорних градова или територија у Аустро-Угарској… Америчке трупе биле би свагдје поздрављене као добро дошле. 50.000 неизвјежбаних момака било би јамачно довољно. Препоручујемо стога, да оне окупирају главне тачке у Далмацији, Истрији, Крањској те Хрватској и Славонији. Важно је, да се нити талијанске нити српске трупе не употријебе, а то се може избјећи само на поруку Сједињених Држава”(73, 531).
Таква порука Сједињених Држава није добијена, пошто је помоћник америчког државног секретара одговорио да Трумбићевом захтеву “не би било никакве запријеке” кад му се не би опирао Пашић. “Споразумите се најприје с њиме, савјетовао нам је иронички, па ћемо онда видјети… Чини се да је већ врло добро знао прије све, него што је од нас тражио да му кажемо”(51, 38-39).
Пет година касније, Трумбић је објаснио о чему се током ратног времена спорио са Пашићем:
“Право Србије на ослобођење своје браће значи то, да наше земље и наш народ у Аустро-Угарској постају предмет ослобађања. Ја насупрот мислим, да треба признати нашему народу његова права на независност тако, да он постане субјект и носилац свога права. То право њему пристоји као народу (који се није ни потрудио да допринесе сопственом ослобођењу, ИП), а не зато, што постоји Србија као независна држава… Примијетио сам сувише, да наши добровољци у у српској војсци и у Русији, остајући надаље под командом, под којом јесу, треба да буду признати као редовите савезничке трупе, које се боре за право свога народа на слободу. Иначе ти добровољци са гледишта међународнога ратнога права нису него ребели (одметници, ИП), који су узели оружје противу свога суверена”(73, 491-492).
У одбрани хрватских интереса и у страху да би се рат ускоро могао завршити без савезничког статуса за Југословенски одбор, Трумбићу ништа није сметало да добровољце из Русије и са других страна прогласи одметницима и бунтовницима “против свога суверена”. Он то каже јер зна да се не ради о Хрватима (којима и није било до одрицања од аустријског суверенства); добровољци су били скоро искључиво Срби, а бунтовништво и одметништво било је најмање што им је у свом расположењу према Србима могао приписати. По истој тој логици, Хрватима (и Словенцима) припада право на ослобођење самом чињеницом да постоје као народ, а рат који је Србија водила споредна је ствар; најбитније у свему јесте могућност да се Срби-добровољци назову “Југословенима” и да, уз Хрвате (и Словенце), који се за ту прилику могу назвати исто тако, буду творци хрватског (и словеначког) ослобођења.
У сваком случају, треба сматрати да се израчунати односи не могу у потпуности применити на целу статистичку масу (око 55.500 добровољаца из исељеништва, без припадника страних медицинских мисија и Пивковог батаљона), али се може сматрати извесним, због већег броја Чеха, Руса, Италијана и Осталих у овом узорку, да су у српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године Срби чинили приближно 98,7 процената укупног броја добровољаца којима се бави ова књига и чији је тек мали број доспео у њен основни део Поменик светих српских ратника.
Подразумева се, дакле, да овај Поменик није коначан, пошто се у њему налазе само имена која су била доступна састављачу ове књиге, и не само њему. Нажалост, имена највећег броја из велике групе од најмање 58.500 добровољаца приспелих из прекоморских земаља заувек ће остати непозната; то су имена оних који су пристигли у балканске ратове и у Велики рат до пролећа 1917. године.
Ради се овде о неоправдано заборављених, за сада безимених преко 15.000 учесника балканских ратова (од приближно 16.200 добровољаца приспелих из Америке, Мале Азије, Цариграда, Египта и Јужне Африке) и такође потиснутих у заборав преко 34.000 учесника Великог рата (из масе од преко 42.300 добровољаца у српској и црногорској војсци из прекоморских земаља, укључујући Италију, Француску и друге европске земље, осим оних које су биле у саставу Аустроугарске), приспелих на ратишта у Србији и Црној Гори (1914-1915) и на Солунски фронт (1916-1918).
Али, с обзиром на стање у садашњој српској историјској науци, прилог за сада из првог реда претходног пасуса значењски се може изједначити с прилогом заувек.