Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Ако је последњих јулских дана 1914. Црна Гора мобилисала “око 29.000 бораца оперативне војске на граници према Аустро-Угарској, а 6.000 бораца према граници Албаније” (3, књига 9, 277) и ако је 25. августа исте године њених 47.000 војника прегруписано и преформирано у Санџачку војску (13.500 људи), Дрински одред (5.500), Херцеговачки одред (10.000), Ловћенски одред (6.858), Старосрбијански одред (7.500) и Колашинску бригаду од шест батаљона са не мање од 3.600 бораца(3, књига 9, 278), значи да је само у том периоду она прихватила најмање 12.000 добровољаца. Зна ли се да су неповратни губици црногорске војске у Првом светском рату износили између 25-30% од броја мобилисаних око 13.500 и да се од скоро двоструко већег броја рањеника бар једна петина није враћала на фронт – око 5.000 (3, књига 3, 349), мора се рачунати да је у бојевима током прве ратне године избачено из строја најмање половина од тога броја, односно не мање од 9.000 бораца; само у борбама на Дрини од средине септембра до 24. октобра 1914. године црногорска Санџачка војска имала је 1.671 војника избаченог из строја, односно 11,5% свог укупног састава. Црногорске војне ефективе смањене су тако на 38.000 бораца, да би се почетком 1915. године, позивањем још “око 5000 регрута”(3, књига 6, 403), оне повећале на 43.000. Октобра 1915. године, у време општег аустро-немачко-бугарског напада на Србију, црногорска војска бројала је укупно 48.244 војника(3, књига 2, 198), што значи да је у међувремену ојачана за бар још 5.200 нових добровољаца. Све то имајући у виду, поуздано се може тврдити да је у саставу црногорске војске ратовало не мање од 17.200 добровољаца!
Не зна се колико је војника из црногорске војске, после њене капитулације, кренуло према Драчу и Крфу, али сталне разлике у извештајима српске Врховне команде о броју војника пристиглих на Приморје, умрлих у ишчекивању савезничких лађа, превезених на Крф и у Бизерту, умрлих тамо и на Виду и “реорганизованих” на Солунском фронту, допуштају озбиљну претпоставку да њихов број није био безначајан.
Мало је вероватно да је злосрећни позив за повлачење црногорских војника, оних “који хоће” да се повуку према Подгорици и Скадру (4, 154), написан без разлога. Биће да се он односио на добровољце са стране и да је тако свима њима омогућено да своју добровољачку мисију обаве до краја, не угрожавајући ни своје животе ни животе својих породица било где у српским крајевима под аустријском или угарском окупацијом. С обзиром на то да готово сви извори говоре о великом броју добровољаца из Америке у црногорској војсци, од којих добар део није био из Црне Горе, логично би било да су се ти људи издвојили из својих ратних јединица, пре свега из Санџачке војске, и повукли са српском војском. Пред сам улазак аустроугарске војске у Никшић, на великом збору народа и војске један од говорника посебно се обратио добровољцима који су ратовали на том подручју и којих је тамо било, рачуна се, око 3.000: “Ви из ових стопа организујте се и прикључите се српској војсци, која сада одступа… ви немате другог избора, јер вас чекају само вјешала”(5, 437). А та предвиђања, показало се, била су потпуно реална.
И поред тога што се поузданим може сматрати податак да је у црногорској војсци било не мање од 17.200 добровољаца(11, 141), безизгледно је свако озбиљно трагање за црногорским добровољцима у српској војсци, за њиховим бројем и њиховом улогом у војним операцијама на Солунском фронту; током рата, а и касније, подаци о њима “произвођени” су наменски.