Почетком 1915. године акција за помоћ Србији све више се ширила. Углед докторке Солтоу и леди Паџет био је у Србији огроман, па је Ивнинг Стандард 30. јануара, објавивши телеграм са позивом српске владе да о њеном трошку упути “још лекарки”, позвао школовано медицинско особље да крене у Србију. У фебруару, британска краљица Мери прихватила се покровитељства над Српским потпорним фондом, а у Одбор су ушли, примера ради, политичари Лојд Xорx и Винстон Черчил, археолог Артур Еванс, кардинал Борн, историчар Xорx М. Тревељан, и други.
Друга јединица Српског потпорног фонда, названа по леди Корнелији Вимборн која је дала средства за њену опрему, већ је била на путу према Скопљу; требало је да се тамо прикључи јединици леди Паџет, чијих се шеснаест лекара и болничарки, од укупно деведесет особа, разболело од пегавца. (Разболела се и леди Паџет, али је она, чим се опоравила, поново дошла на ратиште, са новом медицинском екипом од шездесет четворо сарадника). Током марта 1915. године у Лондону је припремљена Трећа јединица Српског потпорног фонда, а на њено чело стала је госпођа Стобарт, тек приспела са француског ратишта. Изванредно снабдевена, ова болница са педесетак људи у екипи, испловила је из Енглеске 1. априла, а тек крајем месеца стигла је у Крагујевац. У њеној опреми, уз више од шездесет шатора, налазило се “триста постеља с постељином и ћебадима, бале с одећом за рањенике и избеглице, велика количина кухињске опреме, укључујући пет штедњака, неколико преносних бојлера за топлу воду, велики резервоари за хладну воду, материјал за перионице, храна, велика количина разних лекова, сав санитарни материјал, укључујући апарате за дезинфекцију, преносна купатила и нужнике, и неколико амбулантних кола”(16, 73).
Повећани прилив финансијских средстава омогућавао је да се болничке јединице и даље оснивају и шаљу у Србију. Докторка Инглис потрудила се тада да на место главног лекара једне од њих доведе докторку Алису Хачисон. Са великим искуством на ратиштима, најпре у Бугарској, током балканских ратова, са докторком Стобарт, а касније у Француској, с првом јединицом Болница шкотских жена, докторка Алиса прихватила је позив и крајем априла запутила се у Србију на челу нове мисије. После скоро двадесетодневног боравка на Малти, где је требало пружити лекарску помоћ већој групи енглеских рањеника са Дарданела и Галипоља, експедиција је преко Солуна стигла у Ваљево тек почетком јуна. За непуне две недеље тамо је подигнут велики болнички комплекс у који је затим смештена пољска болница, најбоље дотад опремљена, како се тврдило: шест великих шатора за болеснике, хируршка сала, перионица, кухиња за болеснике, шатори за пријем болесника, шатори за купање, кухиње и спаваонице за медицинско особље, велика трпезарија, канцеларије за главног лекара и управника, шатори за гориво, залихе материјала и остало. За докторку Хачисон било је то “знамење наде и чуда”, а она се питала “у какве се непознате области (њена медицинска мисија) упустила и у коју сврху” (16, 52).
Почетком маја стигла је у Крагујевац и докторка Инглис. Она је тамо преузела дужност главног надзорника свих јединица Болница шкотских жена у Србији. Иако је углавном боравила у Крагујевцу, где је докторка Солтоу држала три болнице (хируршку, за пегавац и за повратну грозницу), докторка Инглис стизала је да одржава редовне везе са свим јединицама Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда, као и са Српским Црвеним крстом и војним санитетом. “Између докторке Инглис и Срба дошло је до љубави на први поглед. Они су били народ драг њеном срцу храбри, једноставни, издржљиви, поштени, природни, спремни да трпе без јадиковања »xентлмени по природи«, звала их је. Она их је обожавала, а они су је са своје стране поштовали и волели. Не само што су били дубоко захвални тој нежној, марљивој шкотској лекарки и њеним јединицама које су дошле из толике даљине да им помогну када им је било најтеже, него су били очарани њеним једноставним шармом и уљудношћу, ведрином и добротом којом је њена личност зрачила”. Због свега тога, у Србији се касније говорило: “У Шкотској су је начинили лекарем, у Србији смо је хтели начинити светицом” (16, 48).
Поред Болница шкотских жена и Српског потпорног фонда успешно су деловали: Британски Црвени крст, Удружење “Рањени савезници”, Удружење “Млади фармери”… и појединци који су се заузели да прикупе новац, опреме болнице и притекну у помоћ Србији. За кратко време, по већим српским градовима никле су добро опремљене болнице, од којих неке и у близини ратне зоне.
Такође, отворене су многе прихватне амбуланте и превијалишта непосредно иза линије фронта, а касније, почетком лета 1915. године, и већи број друмских диспанзера (амбуланти), на међусобној раздаљини од четрдесетак километара.
Лета 1915. године у Србији су “биле четири пољске болнице Болница шкотских жена у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу и Младеновцу две велике јединице Српског потпорног фонда у Крагујевцу и Скопљу, Јединица Бери и болница британског Црвеног крста у Врњачкој Бањи, још једна болница британског Црвеног крста у Скопљу, велика Британска болница за инфективне болести у Београду (са тридесет лекара ИП), углавном за савезничка војна лица, и неколико мањих јединица. У њима је било укупно преко шестсто британских лекарки, медицинских сестара, болничарки и добровољних неговатељица. У то особље није било убројано независно женско медицинско особље и добровољне раднице које су дошле по властитој иницијативи и биле придодате српским болницама и потпорним организацијама, као што је била јединица госпође Христић у Ваљеву. У једном тренутку у земљи је радило педесет британских лекарки. Четрнаест их је било само у јединици Српског потпорног фонда којом је руководила госпођа Стотбарт. Осим британских јединица, у Крагујевцу је била једна велика руска болница, две америчке, једна француска медицинска мисија” (16, и 97-98). Има ли се на уму да су све јединице биле мешовитог састава, односно да је у медицинским и другим екипама било и мушког света, да се на ратиште углавном ишло по уговору, на одређено време (16, 37), да су на смену долазиле нове личности, да су се поједине особе повлачиле због болести или из других разлога, као и да је један немали број чланова појединих мисија умро у епидемији (само двадесет лекара!), може се рећи да је са Острва, до тога времена, у Србији радило и свих 1.000 британских грађана. Додају ли се томе и Руси, Американци, Грци, Швајцарци, Французи, Канађани, а вероватно и још неки, онда се са сигурношћу може констатовати да је у медицинским мисијама са стране учествовало не мање од 1.500 добровољаца (вероватно и целе две хиљаде), у огромној већини жена. Јер, и др Станковић вели у (100, 54) да “према расположивим и прикупљеним подацима у току 1914. и првој половини 1915. године јавило се дипломатским представништвима Србије у десетак држава око 600 припадника петнаестак националности, а разним добротворним установама и Црвеном крсту у савезничким и неутралним земљама још око 800 добровољаца. Најбројније понуде упућене су из Енглеске око 500, Грчке преко 400 и Русије преко 300. Од тога броја, у току ратне 1914. године, у Србији налазимо… око 250 добровољаца… У првој половини 1915. године број добровољаца знатно се повећао ангажовањем већег броја санитетских мисија за сузбијање епидемије пегавог тифуса, и то углавном из Енглеске и Русије, тако да укупан број добровољаца у том периоду достиже импозантну цифру од преко 800”.
Све то, чак и уз допунски податак да се на Добруџи, уз Прву српску добровољачку дивизију, као и на Солунском фронту, налазило неколико медицинских мисија са стране, са комплетним болницама и медицинским и другим техничким особљем у њима, Српском Црвеном крсту ништа није сметало да после Великог рата изведе кус и, најблаже речено, непромишљен и непристојан закључак да је “било у Србији 543 члана медицинских мисија од којих 100 лекара” (24, 644). Али, такво размишљање није представљало неку посебну новину за Српски Црвени крст; на исти начин, потцењивачки, оцењиван је и допринос страних медицинских мисија у балканским ратовима (50, 836).