5. Имена српских добровољаца с ознакама *3п, *3с и *3л пренета су у овај Поменик из књиге Сава Вукмановића Споменица потопљених добровољаца под Медовом, Цетиње 1939, и књиге Ђорђа Крстоношића Добровољци из Америке, Детроит САД 1962. Седам-осам исправки и допуна дао је Васко Костић у књизи Српска народна гарда Котор, Котор 1990, исто толико Владо Гојнић у књизи Црногорци у Америци, Подгорица 2002, две-три Ђуро Батрићевић у књизи Добровољци у ослободилачким ратовима Црне Горе 1875-1918, Подгорица 1997, а једну Миљан Милошев Јокановић у књизи Племе Кучи Етничка историја, Београд 1995. Име Стевана Денде додали су Радивоје и Петар Јаничић, у тексту Илија (Шћепанов) Јаничић, објављеном у Добровољачком гласнику број 10/1997, 143-144. У истом Гласнику, на страни 110, име Јована Бајовића “приложио” је Добросав Туровић из Лесковца. По два имена дали су Живко А. Ђурковић у књизи Кленчани, Никшић 1995, и Марко Шовран у књизи Грбаљ Хроника села, Котор 1998. Име Андра Мрђенова Дабовића саопштила је Андрова унука Даринка, удата Радовић, из Ловћенца. Из монографије Херцеговци (и њене допуне из 2004. године) преузета су имена Бранка Мијовића и Симе Ш. Станића, а од Крста Лекића (из Американског Србобрана) још четири имена.
5.1. Нека имена уписана су два пута само ако су два пута садржана у истом извору: у извештају добијеном из Америке, у извештају пристиглом у Бановински одбор на Цетињу или у извештају из Америке “за које још није утврђено који су потопљени а који спасени”; изузетно, два пута је уписано име Душана Перазића, оба пута међу спасенима, због тога што би могло бити да се заиста ради о двема особама: једна би била из Боке Которске, а друга из Паштровића.
5.2. Према Споменици, “самих добровољаца било је око пет стотина, међу којима је била једна мисија Црвеног крста од неколико чланова, двије женске и три-четири мушких”; Перо Ђ. Шоћ, у раду Црна Гора за пробој Солунског фронта, објављеном у Ратнику, свеска VIII-IX, Београд 1928, вели да је било око 600 добровољаца. Бановински одбор на Цетињу покушавао је да преко дневних листова, срезова, општина и појединаца дође до додатних информација о бродоломницима са Бриндизија, али безуспешно. Због свега тога, о броју настрадалих и спасених путника може се само нагађати, јер је, како каже Костић, “апсолутно тачан списак немогуће створити”. Примера ради, Мило Мидоровић преживео је бродолом, иако га Крстоношић сврстава у погинуле, а Вукмановић међу оне “за које још није утврђено који су потопљени а који спасени”, оба пута с именом Милош; он је учествовао у бојевима на Солунском фронту, а после рата насељен је у Руском Селу; умро је новембра 1977, у деведесет петој години живота.
5.3. У Поменику налазе се имена укупно 534 добровољца чија је судбина везана за потопљени брод Бриндизи:
– 394 погинула (*3п); међу њима нема “три-четири мушких” из мисије Америчког Црвеног крста (која је путовала истом лађом), будући да њихова имена нису запамћена, али зато јесте једна од “двије женске” (Стефанија Хамплова);
– 131 спасени (*3с), међу њима и Мери Ламош, једна од “двије женске” из америчке мисије; ова је жена спасла Шћепана Вешковића, непливача, тако што га је ухватила за косу и заједно с њим испливала на обалу; тај детаљ био је “покриће” Шћепановим пријатељима и друговима да целог века с њим збијају шалу због тога што је њега, ратника, и још добровољца, из воде извадила “нека женетина”;
– 9 задржаних “успут на лечењу”(*3л).
5.4. Група “с непознатом судбином”, која се налазила у свим до сада објављиваним списковима медовских страдалника, осим у књижици И. Петровића, Бродоломници под Медово, Нови Сад 2004, избрисана је, пошто је тај аутор утврдио да су оба добровољца из ње (Ђурићи: Митар К. и Никола Т.) већ уписана у списак потопљених, једном с презименом Ђурић, а други пут с презименом Вујошевић; овде та два презимена стоје једно поред другог, одвојена цртом, с тим што је мање братство (Ђурић) стављено на друго место.
5.5. У “американском списку” било је још тридесет седам имена, али њихова имена нису објављена; један од оних који су се бавили бродоломницима са Бриндизија објаснио је да су сви они “одустали од доласка или су на путу нестали”, те, због тога што би се тај њихов чин могао сматрати срамотним, он је само записао да “њихова имена нећемо да саопштајемо”; при томе, превидео је да су се међу њима могла налазити и лица која на циљ нису стигла жива и која су, стога, “оправдано” нестала током путовања; о томе је сведочио и добровољац Мирко Пралица, пописан у овом Поменику, податком да је током његовог путовања ка Солунском фронту (преко Атлантика и Средоземног мора) “шеснаесторица од разних болести преминуло и бачено у море”; наравно, њих нема у касније прављеним списковима српских добровољаца.
5.6. Има ли се на уму укупан број овде пописаних потопљених, спасених, задржаних успут на лечењу и с непознатом судбином, одусталих и несталих, “три-четири мушких” из америчке медицинске мисије, као и запис Сава Вукмановића да “кад су се у пристаништу скупили сви бродоломници… било их је свега сто шездесет четири спасених”, произилази да је на Бриндизију било приближно 600 добровољаца. О томе је састављач овог Поменика опширније писао у својој књижици Бродоломници под Медово, Нови Сад 2004.
5.7. Највећи број података о завичајности изгинулих и спасених бродоломника преузет је од Славка Стијачића, из рада објављеног у Добровољачком гласнику број 21/2003, стране 231-237. Мада неке од тих података треба прихватити с резервом, састављач ове књиге преузео их је такви какви су (осим оних који су сасвим неосновано упућивали на Војводину Српску), с тим што је понегде стављен и знак питања.
6. Звездицом и четворком (*4) на крају реда обележени су добровољци из Пивковог батаљона формираног на италијанском ратишту; Кладиварји веле да их је било 943, од чега 637 Срба, 176 Словенаца и 130 Хрвата. Под овим знаком има укупно 729 имена, а она су, с тридесетак изузетака, преузета из непотпуног списка српских добровољаца објављеног у књизи Петра Р. Јовића и Николе Б. Поповића Добровољци 1912-1918, Београд 1989. У неколико случајева исто презиме и име јавља се по два пута; ради се о различитим особама, због чега су поред њихових имена исписане ознаке (1), односно (2).
8. Ознаке (1), (2) и (3) стављене су и на још неким местима, увек кад је требало показати да се ради о различитим особама; није се тако поступало у случајевима кад су се разлике могле уочити из осталих личних података, а нарочито не у случајевима кад је једно од имена с ознаком *4, што значи да се ради о припаднику Пивковог батаљона који се није ни појављивао на Солунском фронту.
9. Највећим делом према подацима из књиге Томислава Влаховића Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Београд 1989, са две звездице (**) иза личног имена означени су носиоци тог високог ордена, без обзира на врсту, степен или ред (официрски или војнички, златни или сребрни); укупно их у Поменику има 37.
10. Уз имена двадесетак добровољаца у загради је означено да се њихов животопис може наћи у некој од лакше доступних енциклопедија:
– за седморицу, у Енциклопедији Југославије, у издању Југославенског лексикографског завода из Загреба (ЕнцЈу);
– за тројицу (двојица су и међу онима из ЕнцЈу), у Опћој енциклопедији, у издању Југославенског лексикографског завода из Загреба (ЕнцОп);
– за четворицу, у Енциклопедији Новог Сада (ЕнцНС);
– за тринаесторо, у Српском биографском речнику (СБР);
– за једног, у Војној енциклопедији (ЕнцВ).
11. У тешким ратним временима небитно је било како ће који добровољац бити уписан, те су, отуд, многи подаци настали “са грешком”. Састављач се трудио да отклони све грешке које су се могле сматрати мање или више очигледним, а потомцима српских добровољаца, светих српских ратника уписаних у овај Поменик, остаје да помогну у исправљању преосталих “очуваних” грешака; у неком поновном његовом штампању могле би се и те грешке избећи.