Извор: Помен светих српских ратника 1912 – 1918, Петровић Илија
Војне операције у раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама, тако да је српска војска поново морала бити реорганизована; на самом почетку 1917. године расформирани су сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Наредбом српске Врховне команде “укинути” су и “добровољци, наши поданици, способни за војну службу” (1, док. 58, 79), што значи да су и прекобројни пукови престали да постоје као такви. Крајем марта расформирана је и Трећа армија, а њено људство употребљено је за попуну Прве и Друге армије. Дотле, расформиран је и Добровољачки одред (3, књига 8, 786), а размештањем његових припадника уклоњен је још један траг о српским добровољцима. Остала је само наредба пуковника Крсте Смиљанића, команданта Дринске дивизије, написана 18. марта 1917. године а посвећена Добровољачком одреду (1, док. 232, 374-376). Из ње се може сазнати да су добровољци ушли у састав Дринске дивизије 28. септембра 1916. године, по новом календару, и да су одмах стали у први борбени ред. “У последњем ломљењу и побеђивању непријатељских снага… на Кајмакчалану, Добровољачки одред имао је једну од најзначајнијих и најтежих улога. Припремивши се у току 29. септембра 1916. године за велико дело добровољци излећу 30. септембра из својих ровова а затим у једном јуришу који изазива поштовање и признање, у налету једноставном и простом, а под јаком непријатељском ватром, избијају и дефинитивно овлађују највишим врхом Кајмакчалана”. Узимањем Кајмакчалана српска војска закорачила је на своју земљу, што јој је дало изузетно моралну снагу. Наредних дана, у борбама на Груништу, “Добровољачки одред учинио је понова велики напор, напор који је премашио његову снагу. Одред је тада мучним и крвавим нападима противу непријатеља знатно надмоћнијег, успео да отме све бугарске предње положаје… и сатера непријатеља позади његових жичаних препрека… Крваво рвање које је потом настало… и силни напади и контранапади на овом малом парчету земље, а извршавани са очајничком храброшћу, прославили су име и јунаштво наших добровољаца…
Славни добровољци!… Вас непобедиве јунаке, повукла је у борбу жарка љубав за слободом и ватрена жеља да се раскину ропски ланци вековних непријатеља. Похитасте као орлови крсташи у гњездо мајке Србије да са њеним синовима, потомцима Обилића и Краљевића Марка, лучу слободе високо уздигнете и да без суза и страха, сунце слободе пренесете широм наших крајева… Ваша врела срца, пуна частољубља и осветничке крви без мрље и срама принесте на олтар Велике Србије и створисте легенде.
Непобедиви јунаци! Ваше бојно дружељубље са Дринском дивизијом посведочено је на историјским јуначким мегданима: Кајмакчалана, Сивог брега, Црног камена, Грунишког виса. Ваше бојно дружељубље освештено је на гомилама костура ваших другова и храбрих Дринаца. Нека се ваше бојно дружељубље причести из једног путира ратног свршетка… Скинимо капе и поклонимо се сенима палих јунака, ваших бесмртних другова, који натопише и залише својом крвљу праг Отаџбине и узвикнимо: Нека им је част и слава! Вама, јунаци, као знак дубоког признања и искрене захвалности, кличем: Живели добровољци!”
У истој равни са овом наредбом стоји и једно “одлично признање добровољачком херојству” које је крајем 1924. године исписао пуковник Ћира Даскаловић, командант XII пешадијског пука Шумадијске дивизије, у “ратној оцени” за резервног капетана Станоја Михалxића, српског добровољца:
“За време пробоја солунског фронта, поручник г. Станоје Михалxић, који је на солунском фронту вршио дужност командира 3. чете 1. батаљуна XII пеш(адијског) пука, која је била састављена од самих добровољаца, добио је са четом најтежи задатак. Са Безимене косе имао је да нападне на Бугарски редут, који је био солидно израђен и удаљен само 80 метара од наших ровова, опкољен препреком од бодљикавих жица, коју наша артиљерија за време припреме није могла довољно да поруши услед велике близине.
На дан пробоја, 2. септембра (15. по новом календару, ИП) у 5,30 часова, на мој дати знак пиштаљком, његова храбра чета полетела је као орлови и у бесном налету ускочила у бугарски редут за само четири минута, дејствујући ножем и бомбама на Бугаре.
Ово је био јединствени успех и пример храбрости и пожртвовања и његова је чета прва од целокупне војске на Солунском фронту начела бугарски фронт и прва разлупала капију за милу нам отаџбину” (12, број 281 од 9. децембра 1924).