Србија у Првом светском рату 1914–1918, чудесан је пример храбрости, ратничких способности, љубави и достојанства целокупног њеног становништва, без обзира на пол, старост, веру и националност. Истовремено, трагичан је пример огромног страдања војске и цивила, у беспоштедној борби за слободу и победу вољене земље Србије.
У фактографској, а дирљивој књизи Одбора за подизање споменика палим јеврејским ратницима – СПОМЕНИЦА ПОГИНУЛИХ И УМРЛИХ СРПСКИХ ЈЕВРЕЈА У БАЛКАНСКОМ И СВЕТСКОМ РАТУ, 1912–1918, Штампарија М. Карића, Београд, 1927. у уводном тексту, пише:
„( …) Јевреји су, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, у свима земљама кроз које их је водио пут историје. Правдољубље и толеранцију народа, међу којима су живели, увек су високо ценили и несумњиво је да ни једном народу нису остали дужни у примљеној љубави (…) Тако је то било и јесте у земљи Србиновој, где су Јевреји у свему поступали по речима свога чувеног сународника, славног историчара Јосифа Флавија – радећи у миру на подизању општенародног благостања и борећи се, за време ратова, раме уз раме, вољено, храбро, поред своје браће Срба.“
Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата, Јеврејски историјски музеј у Београду приредио је изложбу под једноставним називом ЈЕВРЕЈИ СРБИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ и посветио је свим српским Јеврејима, мушкарцима и женама, који су као ратници или медицинско особље учествовали у свим ратовима за слободу Србије 1912–1918. године.
Јеврејски историјски музеј у Београду може се описати као мали музеј. Међутим, тај опис се доводи у питање ако се има у виду да је овај Музеј једини јеврејски музеј у Србији, и да по својим садржајима представља веома комплексно организовану установу. Музеј се састоји од две целине – музејских збирки, од којих су неке јединствене у нашој земљи и не могу се видети у другим музејима, и архива. Иако се у нашем „малом“ Музеју налази прилично бројна и разнолика архивска документација и фото-документација која сведочи о јеврејској историји и култури како Србије, тако и са подручја целе некадашње Југославије, та се документација ипак највише везује за три историјска периода: период између два Светска рата, Други светски рат и Холокауст, и период после 1945. године када је заједничка југословенска држава коначно ослобођена и спасшна од немачких окупатора, хрватских усташа и других нацистичких савезника. На жалост, већина јеврејске популације није спашена. Обнова јеврејске заједнице на југословенском подручју била је, благо речено, делимична, а грубо речено, минимална.
Холокауст – страховит геноцид над Јеврејима, био је праћен и пљачком и уништавањем свих видова материјалне културе. Међутим, по оснивању овог нашег Јеврејског историјског музеја (пре 65 година), почели су да стижу архивски документи, фотографије, ритуални предмети, верске књиге, разна, неким чудом или пријатељском помоћи, сачувана специфична обележја и сведочанства читавог једног света, нашег света, који је нестао. Тако се у Музеју нашла и једна једина архивска кутија са грађом која се односи на Јевреје Србије у Балканским и Првом светском рату, 1912–1918. На располагању је било око 35 фотографија, што оригинала, што копија, међу којима је, на пример, непозната (оригинална) фотографија српске – јеврејске хероине Нети Мунк која на леђима носи болесног човека из периода ужасне епидемије тифуса за време Првог светског рата. Ту су 3-4 новинска чланка из „Политике“ из периода после Рата, а о Рату. Сачуван је оригинални „дневник евакуације“ из 1916. године коњичког официра Моше Мевораха који је, осим што је ратовао, изванредно цртао. А у музејским збиркама имамо и једно војничко ћебе које је „прелазило“ Албанију и штитило од зиме свога власника Гавриела Навоновића, сефарда из Приштине. И то је све. То је довољно.
Прошло је сто година од када су Централне силе (Аустро – Угарска, Немачка и Италија која се после предомислила, па накнадно Бугарска и Турска), покренуле освајачки рат који је, све до Другог светског рата, одговарајуће називан Велики рат. Пре него што ће почети Велики рат, Србија је имала два Балканска ослободилачка рата 1912-1913. (против Турске и против Бугарске) и у оба извојевала победе. После одређених политичких игара и вребања одговарајуће прилике, Аустро – Угарска је напала већ исцрпљену Србију. Није било никакве могућности за Србију да избегне Велики рат, а да не изгуби себе. А то није долазило у обзир. Тако нешто није дозвољавала храброст и част свих наших предака.
Јевреји тога доба називали су себе „Срби Мојсијеве вере“. Учествовали су у свим ратовима од 1912. до 1918. када се, најзад, завршио Велики рат, а наша земља остала без милион и више људи. Јевреји Србије, и мушкарци и жене, били су изванредно часни и храбри ратници, и пожртвовани лекари и болничари. Свако се борио на свој начин.
Тако су Срби и Срби Мојсијеве вере победили у Великом рату… Цео тај период обележен ратовима 1912 – 1918. представља колико трагичан, толико и славан део бурне историје наше земље Србије.
Чувајући сећање на наше претке, на њихову част и храброст, са поносом смо приредили ову изложбу. У једном чланку објављеном у „Политици“ 1933. године, новинар пише:
„У ратовима за ослобођење, које је водила Србија, учествовали су увек и сви наши Јевреји. Равноправни у свему са осталим грађанима, били су увек међу првима који су испуњавали и своје обавезе. Када је требало поћи у рат наши Јевреји пошли су (… ) не заостајући нимало за осталима. Многи су и своје животе дали за бољу срећу земље у којој су живели.“
Војислава Радовановић
