Србија у Првом светском рату

Спољнополитички положај Србије је био изузетно тежак не само због надмоћног непријатеља на границама, него и због сталног притиска Савезника који су покушавали да привуку на своју страну неутралне земље, Италију и Бугарску. Стога је на Србију вршен велики притисак да уступи део своје државне територије источном суседу, односно да не оспорава право Италије на велики део јадранске обале. Да би придобили Италију, Савезници су јој, тајним Лондонским уговором од 26. априла 1915, обећали јужни Тирол, Јулијску крајину са Трстом, Горицом и Постојном, Истру, Кварнерска острва, северну Далмацију са Задром и Шибеником и већи број острва. Како је Србија, својим ратним програмом, истакла да жели уједињење свих Јужних Словена, она није подлегала под овим притисцима, и по цену напетости у односима са Савезницима. На њихове понуде да се договори са Италијом око разграничења, Србија је одговарала да није спремна да „тргује“ својим народом, односно Хрватима и Словенцима. Србија никада није и формално добила статус савезника са силама Антанте, што је имало негативне последице на вођење рата. Због пораза Савезника на фронтовима у 1915, притисци на Србију су још појачани.
Постигавши успехе на другим фронтовима, Централне силе су у септембру 1915. почеле концентрацију трупа ради коначног обрачуна са Србијом. После тога би следило успостављање везе са Турском и даље надирање на Блиски исток. У оквиру припрема за офанзиву, са Бугарском су, 6. септембра 1915, у Плесу крај Загреба склопљени тајни уговори. Њима је предвиђено да Бугарска учествује у нападу на Србију и одређен је обим њене окупационе области. Здруженим снагама од око 800.000 војника Централних сила командовао је фелдмаршал Аугуст фон Макензен (August von Mackensen), један од најспособнијих немачких војсковођа, по коме је ова армијска група добила име. Србију је бранило 300.000 војника који су били распоређени по фронту дугом око хиљаду километара.
После убитачне артиљеријске припреме са севера преко Саве и Дунава и са запада преко Дрине, удар надмоћних аустроугарских и немачких снага почео је 7. октобра 1915. Посебно јак налет се обрушио на Београд, престоницу која је претрпела велика разарања. Осим француских артиљераца и руских морнара, у одбрани града су учествовали и цивили, међу којима су били и Јевреји са Дорћола. Херојска одбрана Београда и речи мајора Драгутина Гавриловића о борби до последњег човека, остале су у колективном сећању српског народа. Том приликом се истакао и командант батаљона, мајор Аврам Бераха, којем је током борбе поверена команда пуком. И поред херојства бораца, одбрана је после два дана сломљена, град је освојен, а фелдмаршал Макензен је одао почаст браниоцима. Армијска група Макензен је споро напредовала због упорне одбране српских војника, тако да су морала да буду доведена појачања са других фронтова. Бугарска војска је напала Србију 14.октобра 1915. и, после месец дана, успела је да заузме Ниш, Скопље и Качаничку клисуру, чиме је српским јединицама пресечен пут ка савезничким снагама у Грчкој.
Српска војска се повлачила под борбом, избегавајући опкољавање, али је ситуација постајала све тежа. Савезници су из Грчке упутили две дивизије у помоћ Србима, али је то било и мало, и касно. И поред готово безизлазне ситуације, Влада и регент Александар су били одлучни да наставе борбу, одбивши захтев противника да капитулирају. Пробој према Скопљу и Грчкој није успео и , 25. новембра 1915, донета је одлука о повлачењу на јадранско приморје преко Косова и Метохије, Црне Горе и северне Албаније. Српска влада је сматрала да је капитулација најгоре решење, јер се тиме губе и држава и савезници, а да је једини излаз повлачење војске и државних установа на јадранско приморје и спајање са Савезницима. Никола Пашић је поручио војницима да ће „држава наставити свој континуитет, и сачувати своје биће; она ће, дакле, постојати, иако на туђем земљишту, док год је ту владалац, влада и војска па ма колика њена јачина била.“
Крајем новембра 1915, покренута је офанзива аустроугарских снага и на Црну Гору. Упорна одбрана црногорске Санџачке војске је олакшала безбедан пролаз српске војске и избеглица. У одлучујућој бици код Мојковца, 6. и 7. јануара 1916, црногорска војска, под командом генерала Јанка Вукотића, извојевала је блиставу победу. Међутим, одбрана Црне Горе је на западном правцу доживела потпуни слом. Црногорска Врховна команда је, 11. јануара 1916, затражила примирје, али су аустроугарске снаге наставиле продор, заузеле престоницу Цетиње и опколиле црногорску војску код Подгорице. Краљ Никола је напустио земљу и прешао у Италију. 25. јануара 1916. на Цетињу, потписана је капитулација црногорске војске. Нешто касније, у Црној Гори је уведена војна управа. Уништивши тешко наоружање, српска војска је, крајем новембра 1915, почела тегобно повлачење ка јадранском приморју. Повлачење је било у три правца са одредиштима у Скадру, Љешу и Елбасану. Са војском су се повлачили краљ Петар, регент Александар, Влада, народни посланици, део дипломатског кора, истакнити интетелектуалци, као и огроман број избеглица са великим бројем деце. Током пробијања кроз снежне планине, без хране и склоништа, изложени нападима албанских племена, велики број српских војника и цивила свакоднево је губио животе. Према сећању француског посланика у Србији Огиста Бопа (August Bopp), који је са српском војском стигао у Скадар, војници су „изгледали крајње изнурени; само би по кашто проговорили хлеба, то је]… [као прави живи лешеви била једина реч коју су имали снаге изговорити“. Главнина српске војске је, са избеглицама, стигла на простор између Скадра и Драча почетком јануара 1916. Међутим, евакуација на грчка острва, Крф и Видо, почела je тек крајем истог месеца, због опструкције италијанске и британске владе. После енергичне интервенције руског цара, Николаја II, убрзана је евакуација, па су се италијанским бродовима придружили француски и британски. На Крф је пребачено око 140.000 војника, у Бизерту (у француској колонији Тунис) око 11.000, а 2.000 болесника је отпремљено у болнице у Француској. Велики број избеглица је евакуисан у савезничке и неутралне земље. Укупни губици српске војске у борбама и при повлачењу, током 1915, процењују се на 250.000, а још је страдало, или нестало, око 140.000 цивила. Евакуација није била и крај масовног умирања исцрпљених српских војника и избеглица. На Крфу и на острву Виду, умрло је око 5.400 људи, а у Бизерти око 1.000. Убрзо по доласку, услови смештаја и исхране су побољшани, тако да се српска војска релативно брзо опоравила и реорганизовала. Српска влада је ђаке и студенте, укупно њих око 5.500, упутила на школовање, углавном у Француску, мањим делом у Велику Британију и Швајцарску. На Крфу је обновљен рад Владе Николе Пашића, који је био и министар иностраних послова. После окупљања народних посланика, обновљен је и рад Народне скупштине, чиме је поново активиран политички живот. Убрзо је настављен и рад дипломатских представништава и опет покренуто издавање српске штампе. Уз материјалну помоћ француске, делимично и британске армије, српска војска је реорганизована према постојећем устројству на три армије. Средином априла 1916, почело је пребацивање српске војске на савезнички фронт у северну Грчку.
Док се српска војска повлачила преко Албаније, Србију је окупирала Бугарска, са амбицијом да никада више не постоји као самостална држава. Намере окупатора су биле још далекосежније. Уочи напада на Србију, у октобру 1915, Аустро-Угарска и Немачка су имале донекле различите планове о будућности заузете српске територије, али и друге српске државе, Црне Горе. Када је реч о Аустро-Угарској, било је неслагања у ставовима аустријског и угарског дела Монархије. Ипак, сви учесници у агресији су делили став да Србију, као државу, треба уништити. Овакав став је почео да се операционализује, крајем новембра и почетком децембра 1915, када је највећи део Србије био окупиран и када је изгледало да следи потпуни крах њене војске. Одговорни фактори у Бечу су се залагали за анексију великог дела Србије и Црне Горе, а остатак земље би био под војном управом, у складу са споразумом са немачком и бугарском владом. Мађарски председник владе Иштван Тиса (Istvan Tisza) залагао се за анектирање на територији Србије уз Саву, где је требало колонизовати Мађаре и Немце. Да да би се разбио српски етнички континуитет, њих је требало у још већем броју населити у Срему, Бачкој и Банату. Планирано је да се Црна Гора смањи и одвоји од мора. Остатак Србије и Црне Горе требало је да буде протекторат, политички и привредно зависан од Монархије. Бугарска је настојала да јој припадне још већи део Србије, од оног обећаног уговорима са Централним силама. Немачка је одобравала бугарске аспирације, а сама није имала територијалне претензије према Србији. Подржавала је уништење српске државе, настојећи да њен простор укључи у своје „велико привредно подручје“.
Сукоб победника око заузете српске територије je трајао све до 1. априла 1916. када је, под немачком арбитражом, коначно повучена демаркациона линија између аустроугарске и бугарске окупационе зоне. На аустроугарском окупационом подручју je, 1. јануара 1916, формиран Војни генерални гувернман, који је после коначног разграничења, обухватао округе Шабац, Београд, Ваљево, Смедерево, Крагујевац, Горњи Милановац, део ћупријског округа, као и округе Ужице, Чачак, Крушевац, Косовска Митровица, Нови Пазар и Пријепоље. Бугарско окупационо подручје је обухватало источну, јужну и део централне Србије, затим део Косова и Метохије и Македонију. Оно је подељено на два управна подручја: Војноинспекцијску област Мораве, са седиштем у Нишу, и на Војноинспекцијску област Македоније, са седиштем у Скопљу. Војноинспекцијска област Мораве је обухватала шест округа: пожаревачки, неготински, зајечарски, ћупријски, нишки и врањски (коме је припадао и пиротски срез).
Аустроугарску војну управу су одликовали безобзирна експлоатација привредних ресурса, масовно интернирање становништва у логоре, уништавање политичке и националне самосвести Срба. У пропаганди је окупациона управа представљена као „цивилизаторска“. Уништавање српске националне културе је вршено разним средствима, пре свега пљачком, али и преко школа и на друге начине. Уз остала национална обележја, забрањена је ћирилица, у школе су уведена „хрватска слова“ (латиница), забрањени су српски уџбеници, уведена је строга цензура, забрањене су књиге Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића и неких других писаца. Уведено је обавезно учење немачког и мађарског језика. Опљачкани су најзначајнији српски средњовековни манастири, са цркава су скинута звона, музеји, архиви и библиотеке су систематски опљачкани. На удару је била и Српска православна црква, један од носилаца националног идентитета. Око 200 свештеника је интернирано, митрополит и део свештенства су били у избеглиштву, тако да је редовна активност цркве паралисана. Аустроугарска окупациона управа је настојала да од Срба створи послушне и верне поданике Монархије, обликујући њихову националну свест и културу према жељеном моделу.
Економска политика аустроугарског окупатора је довела земљу до беде и глади. Индустријска предузећа, банке и трговине су декретом предате органима војне управе и уведен је државни монопол на више врста виталних производа. Вршене су сталне реквизиције, а тржиште је потпуно отворено за робу из Аустро-Угарске. Уведено је рационисано снабдевање храном, али су дневна следовања хране стално смањивана. Све то је довело до масовног изгладњивања становништва и умирања од глади. Само у септембру 1917, од глади је умрло више од 8.000 људи. Највише су били погођени најслабији, деца и сиромашни, пре свега у градовима.
У Војном генералном гувернману, ипак, није довођено у питање само постојање српске нације. Сасвим друкчије је било на бугарском окупационом подручју. Бугарска се држала начела да је целокупно словенско становништво Македоније и Моравске области (крајева у сливу Јужне и Велике, делом и Западне Мораве) уствари бугарско, а да је српска национална свест резултат насиља српске државе. То је била основа за политику потпуне бугаризације становништва, која је почела одмах по успостављању окупационе власти и трајала је све време до ослобођења. Заједно са војском, полицијом и чиновништвом, у окупиране крајеве су стигли и бугарски наставници и учитељи. Иако су се на удару нашли и други народи на окупираном подручју, Албанци, Турци, Грци и Јевреји, бугаризација је, пре свега,била усмерена против Срба. Према оцени аустроугарског официра за везу, бугаризацију су карактерисала два основна правца: „уништење горњег слоја (интелигенције) домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика“. Одмах је започело депортовање и интернирање учитеља, свештеника, официра, који су великим делом убијани на зверски начин. Забрањени су српски језик и књиге, српска имена су претворена у бугарска, забрањене су славе, српска народна ношња, посебно шајкача. Уведен је систем безобзирне економске експлоатације, који је становништво довео до глади.
Већ током напада на Србију, октобра 1915, бугарске трупе су починиле велике злочине над заробљеним српским војницима, рањеницима и цивилима. После сазнања о поступању бугарске војске и о стању на бугарском окупационом подручју, Српска влада је била уверена да се ради о уништењу не само српске националне свести, него и физичком уништењу великог дела народа, пре свега његове елите. Стога је организовано систематско прикупљање података о злочинима Централних сила, при чему се показало да су најбројнији и највећи били, управо, бугарски злочини. Да би тај рад добио нов подстицај, Српска влада је поново ангажовала професора Рајса. На позив председника Владе Пашића, он је стигао у команду српске Прве армије средином октобра 1916. Већ априла 1917, у издању српског Министарства војног у Солуну је објављена Рајсова брошура „Страдање града Битоља“. Уз остале повреде међународног ратног права, ту је констатовано и да је бугарско-немачка артиљерија бомбардовала ослобођени Битољ пројектилима са отровним гасовима. Само у једном бомбардовању, у ноћи између 16. и 17. марта 1917, отровним гасовима је убијено 61 лице, међу њима 25 жена и 32 детета. Приликом првог бомбардовања Битоља отровним гасовима, пројектилима су гађане турска и јеврејска четврт и зграде око Српске митрополије у чијем је подруму гасовима убијено 37 избеглица.
Српској влади, па и српском Црвеном крсту је, све до лета 1918, била онемогућена комуникација са окупираним крајевима. Ипак, обавештења о стању у земљи су стизала разним каналима. У томе је једну од главних улога имала неутрална Холандија, која је заступала српске интересе у Бугарској. На основу података које је добијао из разних извора, у име Српске владе, Пашић је, од 20. септембра 1916. до 15.априла 1918, упутио низ протестних нота владама савезничких и неутралних земаља, потписника Хашке конвенције, о бугарском кршењу међународног ратног права. Велики проблем за Српску владу је било слање помоћи у земљу, пре свега интернирцима. Утврђивање стварног броја српских ратних заробљеника, а поготово цивилних интернираца, испречило се као крупна препрека, због става Бугарске о статусу окупиране територије и становништва на њој.
Под притиском међународне јавности, бугарски Црвени крст је, крајем 1917, доставио податак да се у Бугарској налази свега 21.000 српских заробљеника, док цивилни интернирци нису ни поменути. То је било далеко од стварног броја, јер се знало да је само из Војноинспекцијске области Мораве у бугарским логорима 1917. године интернирано 60.000–65.000 лица. Међу њима је било и око 8.000 жена и девојака које су Бугари, за златан новац, као робље, продали Турцима. Професор Рајс је утврдио да су то углавном била женска деца од десет до петнаест година. У Малу Азију је Турцима упућена и велика група српских заробљеника који су масовно умирали, радећи на довршавању багдадске железничке пруге и градњи комуникација за турску војску. После капитулације Бугарске, у Србију се вратило 52.000 интернираца, иако је бугарски Црвени крст нешто пре тога известио да је број српских депортованих цивила 14.324.
Нови велики талас злочина против српског становништва је вршен током Топличког устанка који је избио крајем фебруара 1917. Праве размере масовног уништавања српског становништва и разарања материјалних добара, постале су јасне тек после ослобођења. Народна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је формирала Анкетни одбор за испитивање узрока побуне у окрузима Топличком, Врањском, Нишком и осталима. У марту 1920, Одбор је поднео исцрпан извештај о страдању током Топличког устанка у којем је наведено да је тада број жртава био до 35.000 људи. У склопу припрема за Париску мировну конференцију 1919, формирана је и посебна Међусавезничка комисија за испитивање злочина бугарских окупационих власти у Србији. Према извештају ове комисије, током гушења Топличког устанка у пролеће 1917, убијено је укупно око 20.000 Срба, свих узраста и оба пола. Већину су побили Бугари, углавном хладним оружјем, док је други део усмртила аустроугарска војска и жандармерија. Убијање је праћено великим разарањима, пљачком и насиљем.
Први светски рат је био јединствен и по томе што је тада почело масовно интернирање цивила у концентрационе логоре. Оно је погађало не само људе из окупираних земаља, него и „нејолајлно“ становништво и појединце из сопствених земаља. Интернирање је посебно погодило српски народ, како онај у Србији и Црној Гори, тако и у Аустро-Угарској. У самој Србији, како током војних операција, тако и после успоставњања окупационе управе у јесен 1915, масовно је интернирано цивилно становништво, заједно са ратним заробљеницима. Према непотпуним подацима, у Аустро-Угарској је током Великог рата било око 50 мањих или већих концентрационих логора (прихватних-привремених и сталних) у којима је интернирано неколико стотина хиљада цивила, грађана Монархије, као и грађана окупираних земаља. На подручју југословенских земаља Монархије је било око 20 концентрационих логора, највећим делом у Славонији, Срему и Хрватској (Копривница, Вировитица, Осијек, Чепин, Тења, Борово, Вараждин, Даљ, Петроварадин, Доњи Михољац, Плетерница, Пачетин, Бобота, Белишће, Бршадин, Турањ, Погановци, Жегар), а највећи међу њима је био у Босни, у Добоју.
По унапред припремљеним списковима, одмах после ултиматума Србији, у Аустро-Угарској је почело масовно хапшење и интернирање, а ухапшени су проглашени за таоце. То нису били само припадници српске друштвене ели-
те, него и сви други.Међу њима је било и много жена и деце. На удару се посебно нашло српско становништво Босне и Херцеговине, особито из њених источних делова, затим Срема и Баната. Као изговор су послужиле и операције српске и црногорске војске у источној Босни и у Срему у јесен 1941. Само у Срему је убијено 320 људи, а из 41 села до краја 1914. је интернирано близу 30.000 становника. Још један облик терора било је и протеривање Срба из Срема и њихово присилно смештање у српска села западне Славоније, која су тиме била изузетно економски оптерећена. На подручју Пожешке жупаније, било је око 13.000 прогнаника, од тога је у концентрационом логору у Плетерници било 1.000 Срба, док је по српским селима било 12.000 прогнаника (жена, деце и стараца) из Срема. Из Земуна је у логоре у Даљу и Борову интернирано и прогнано у западну Славонију око 6.000 Срба.
Међу концентрационим логорима на тлу југословенских земаља Монархије, највећи је био у Добоју. Први заточеници су доведени крајем децембра 1915. У овом логору је интернирана 45.791 особа, од тога је било 33.669 цивила из Босне и Херцеговине (међу њима више од половине жена и девојака), из Србије је интернирано 9.172, а из Црне Горе 2.950 ратних заробљеника, мушкараца, жена и деце. До 1.маја 1917, у логору је умрла 1.901 особа, али је тај број сигурно много већи. Према протоколима умрлих, само током априла 1916, преминуло је 643 деце. Логор у Добоју, као и остали на територији југословенских земаља Монархије, били су уједно прихватно-пролазни логори из којих су заточеници упућивани у друге логоре у Мађарској и Аустрији.
Већ првих недеља рата против Србије, у Аустро-Угарској су формирани логори за ратне заробљенике и цивилно становништво из Србије и Србе из Монархије. Међу првима су били логори Нежидер/Neszider (други назив Шопроњек/ Sopronnyek), Чеглед/Czegled и Арад. На почетку рата, из окупираног Шапца интернирано је у Чеглед и Арад око 1500, по другим подацима чак 2.000 становника, од тога преко 200 жена и девојака. Септембра 1914, стотине цивила из западне Србије интернирано је у логор у Тузли. После заузимања Београда почетком децембра 1914, из града је депортовано у логоре више од 1.500 особа, међу њима и око 150 жена и девојака. Масовно интернирање становништва Србије и Црне
Горе настављено је после њиховог слома и успостављања окупационе управе. Осим у поменутим, они су интернирани и у логоре Нађмеђер/Nagymegyer, Болдогасоњ/Boldogasszony, Ашах/Aschach, Маутахаузен/Mauthausen, као и у највеће логоре Хајнрихсгрин/Heinrichsgrün и Браунау на Ину/Braunau am Inn. Пре депортовања из Србије, велики део заточеника је прво затворен у логору на Калемегдану у Београду. Кроз њега је, само током 1918, прошло неколико хиљада људи, а дневно је у њему боравило и до 500 интернираца. Према професору Рајсу, највећи логор за руске, србијанске и црногорске ратне заробљенике је био у Хајнрихсгрину где је, почетком октобра 1916, било 66.000 заробљеника. Међу њима је било интернирано око 12.000 српских цивила, углавном из Поморавља.
Поред логора за заробљенике и интернирце, овде је постојао и посебан логор за српску децу старију од пет година. Интернирци су одатле касније пребачени у логор Браунау на Ину у којем је до фебруара 1918.умрло више од 3.200 српских цивила, међу њима и већи број деце.
У логору Браунау на Ину је формирана Српска дечја заробљеничка школа. То је, у ствари, био логор за децу у којем су она „преваспитавана“ и однарођавана. Српска историја је забрањена и помињани су само догађаји у којима су Срби понижени. Наставни језик је био хрватски, а од другог разреда, немачки. Непослушни српски учитељи су упућивани на тежак присилни рад са којег се мало ко вратио.
Логор у тврђави у Араду је, свакако, био један од најгорих и са највећом смртношћу. Од око 15.000 интернираних српских цивила из Србије и Аустро-Угарске и српских војника од којих су многи доведени рањени, у овом логору је изгубило живот од болести, изгладнелости и злостављања њих
4.317. Логораши су имали и обавезу физичког рада. Посебно је трагична била судбина мале деце, које је у логору у Араду, према једном извештају, било преко 400. После неколико месеци, у животу их је било свега 30-40, а и они су већ били јако исцрпљени и скоро на умору.
Према службеном елаборату српске владе, на дан 1. фебруара 1918, укупан број српских ратних заробљеника у Аустро-Угарској је био 93.473 лица, док је број интернираних цивила био 60.000. Тај број је, према аустроугарским изворима, био већи и износио је скоро 64.000 интернираца. Највише интернираца, 36.621 било је у логору Браунау на Ину где су пребачени заточеници из Хајнрихсгрина, затим у Нежидеру 11.876, Ашаху 4.418, Нађмеђеру 5.045 и Болдогасоњу 2.910. На територији Мађарске, интернирци су били и у бројним мањим логорима међу којима је највећи био Чеглед са 1.231 заточеником. Према изворима окупационе управе у Србији, крајем 1917, број интернираца из Србије је нарастао на
77.000. У документу који је влада Краљевине СХС представила на Конференцији мира у Паризу почетком 1919, наведено је да је укупно било 182.000 српских интернираца, од тога у Бугарској 120.000, Аустро-Угарској 60.000 и у Немачкој 2.000. Према прорачуну професора Рајса, само у Аустро-Угарску је депортовано и интернирано око 150.000 цивила, од чега је живот изгубило њих 80.000 или 44%.
И поред масовних злочина и репресије, окупаторске власти су биле свесне да је њихов успех био ограничен. Са протицањем рата и вестима о савезничким успесима и победама српске војске, дух отпора је још више јачао. Већ марта 1916, у једном аустроугарском извору је наведено да је заблуда мислити како Срби сматрају да су побеђени. Годину дана касније, исти извор је оценио да „у највећем делу становништва још увек живи фанатична нада у независност Србије.“ Израз таквог расположења, али и очаја због веома сурове окупације, био је спорадичан оружани отпор становништва који је, крајем фебруара 1917. у Топлици, прерастао у општи оружани устанак. То је био једини велики народни устанак за време Првог светског рата. Устаничка војска је убрзо ослободила Куршумлију, Прокупље и Лебане, а почетком марта 1917. је стигла надомак Ниша.
Устанак није био повезан са српском Врховном командом у Солуну и био је израз одбацивања окупације, која је Србима донела обасправљеност, понижења и израбљивање. Како су њиме биле угрожене и бугарска и аустроугарска окуапциона власт, њихове здружене снаге су кренуле у општи напад на устанике 8.марта 1917. За гушење устанка концентрисано је преко 60.000 аустроугарских и бугарских војника, а у борбу су се укључиле бугарска и немачка авијација. Главне устаничке снаге су разбијене до 25.марта 1917, а мање групе су прешле на герилски вид отпора. Операције против устаника су биле праћене масовним злочинима према цивилном становништву и уништавањем читавих села. Иако су већину злочина починиле бугарске јединице, за њима по крволочности нису заостајале ни аустроугарске снаге. Спорадичан отпор комита (четника) није престајао ни током целе 1917. године и поред погибије војводе Косте Војиновића, једног од вођа устанка. Од пролећа 1918, герилске акције су биле све бројније и на аустроугарском и на бугарском окупационом подручју. Током наступања савезничких и српских јединица у септембру и октобру 1918, дошло је до низа спонтаних устанака у Србији и Црној Гори чиме је, умногоме, олакшано ослобођење земље.
После коначне одлуке Савезника да је Балкански фронт значајан и да га треба одржати и ојачати, решене су и недоумице око ангажовања српске војске. Српска Врховна команда је тражила да војска остане јединствена и под њеном командом, што је имало војни, а још више, политички значај. Насупрот томе, Француска је захтевала да српске јединице буду потчињене њој. Дошло је до дуготрајног спора, али је на крају прихваћен српски захтев. На савезнички фронт у северној Грчкој, до почетка јуна 1916, пребачено је 127.000 српских војника да би, до краја наредног месеца, тај број нарастао на
152.000. Почетком августа 1916, на Солунском фронту је било и 127.800 Француза и 119.000 Британаца.
Српска војска је запосела централни део савезничког фронта северно од Солуна, тако да је у српском колективном памћењу Балкански фронт запамћен као Солунски фронт. Савезничке снаге у Грчкој су биле под командом француских команданата, углавном су их сачињавале француске и британске трупе, а ту су биле и јаче руске и италијанске јединице. Убрзо се показало да је најактивнији и ударни део фронта био онај са српском војском. Појава српске војске на савезничком фронту у Грчкој је била велико изненађење и за савезнике, и за непријатеље. Насупрот уверењу да је Србија са својом војском уништена, показало се да она и даље постоји као важан војни и политички чинилац са којим се мора рачунати.
У лето 1916, Савезници су успели да придобију Румунију да уђе у рат на њиховој страни, па је створен план заједничких дејстава у којима је српска војска добила важну улогу.
Офанзива на Солунском фронту је требало да почне 20. августа, а Румунија је требало да нападне Аустро-Угарску 27. августа. Централне силе су приметиле да се припрема офанзива, па је бугарска војска 17. августа кренула у силовити напад. Главни удар је био на фронту српске Треће армије. Савезници су натерани на повлачење, али је ситуација ускоро стабилизована. Војвода Живојин Мишић је хитно позван са Крфа да би преузео команду над Првом армијом. Команду над Трећом армијом је преузео генерал Милош Васић. Савезнички противнапад је почео 14. септембра 1916. и носила га је српска Прва армија. У тродневној крвавој борби код Горничева, бугарске снаге су разбијене и натеране на повлачење. Жестоке борбе су настављене на планини Ниџе за врхове Кајмакчалана, који је, после великих губитака, коначно освојен 30.септембра. Тиме је српска војска поново закорачила на своју државну територију. После дубоког продора Прве армије и битке код Црне реке, бугарске снаге су се повукле 40 километара, тако да су руске и српске снаге ушле у Битољ 19.новембра 1916. Северно од Битоља, Бугари и Немци су зауставили напредовање Савезника, после чега се прешло на рововски рат. Та линија фронта је остала готово две године до одлучне савезничке офанзиве. Српска војска је потврдила своју вредност, али је платила изузетно велику цену јер је 28.000 војника избачено из строја. Бугарима и Немцима су задати много већи губици, они су имали 68.000 војника избачених из строја и око 7.700 заробљених. Због тешких губитака, српска војска је поново реорганизована и отада је имала само две армије. Прву армију, под командом војводе Живојина Мишића, сачињавале су Моравска, Дринска и Дунавска дивизија, а Другу армију, под командом војводе Степе Степановића сачињавале су Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија. Остале савезничке војске су имале много мање губитке што говори да је српска војска поднела највећи терет борби.
У редовима српске војске борили су се и добровољци из Боке, Херцеговине, Црне Горе, као и пребези из аустроугарске војске. Због великих губитака током повлачења из Србије и у борбама на Солунском фронту, за Српску владу је постало изузетно важно прикупљање што већег броја добровољаца. Добровољачки покрет је подстицао и Југословенски одбор из политичких разлога јер би учешће Југословена из Аустро-Угарске у борби на страни Антанте ојачало његову улогу као чиниоца уједињења. Рачунало се на југословенске исељенике у САД и у британским доминионима, Канади, Аустралији и Новом Зеланду, а посебно на десетине хиљада Југословена који су, као аустроугарски војници, заробљени или су се предали Русима и Италијанима. У децембру 1916, отворено је српско посланство у Вашингтону са посебним задатком да ради на прикупљању добровољаца. Потпуковник Милан Прибићевић је послат у Северну Америку где је, у сарадњи са српским посланством и исељеничким организацијама, огранизовао упућивање исељеника у српску војску. Упућено је укупно око 4.200 добровољаца међу којима је, осим Срба, било и 200 Хрвата и нешто мањи број Словенаца. Прикупљање добровољаца у Јужној Америци и доминионима је претрпело неуспех. Иако је у Италији било неколико десетина хиљада заробљених Југословена, италијанска влада је, из политичких разлога, ометала њихов одлазак на Солунски фронт где је стигло свега њих 260.
Много лакше је текао процес прикупљања добровољаца из руског заробљеништва. У Одеси је отворен центар за прикупљање добровољаца, којих је било толико да је, фебруара 1916, створена Прва српска добровољачка дивизија са 9.733 војника. То су готово искључиво били Срби из Босне и Херцеговине, Лике и Војводине. До августа исте године, дивизија је нарасла на 18.000 бораца. После ступања Румуније у рат, дивизија је на бојишту против Бугара у Добруџи имала губитке од чак 8.000 људи. У Одеси је, лета исте године, формирана и Друга српска добровољачка дивизија са 11.169 бораца, не само од добровољаца, него и од осталих заробљеника, тако да је у њој осим Срба (6.200) био и већи број Хрвата (3.144) и Словенаца (1,556). Од ове две дивизије је образован Српски добровољачки корпус под командом генерала Михаила Живковића. После избијања револуције у Русији марта 1917, а нарочито после Бољшевичке револуције новембра 1917, значајан део борачког састава Добровољачког корпуса се осуо. Коначно, првих месеци 1918, у Солун је стигло укупно око 12.500 добровољаца из Русије. Добровољци, пристигли из Русије и САД, били су драгоцена попуна ослабљеним јединицама српске војске. Од главнине добровољаца, фебруара 1918, формирана је Југословенска дивизија која је ушла у састав Друге армије под командом војводе Степе Степановића. Формирање ове дивизуије је имало и политички значај јер је требало да покаже да у борби за јединствену државу учествују сви Југословени.