Са обновом политичког живота на Крфу, обновљени су и сукоби политичких странака. Никола Пашић је био ослоњен на страначку већину у Народној скупштини и пуну подршку сила Антанте тако да је успевао да све одлуке и практичне потезе држи у својим рукама. То је упрошћавало начин вођења државне политике и обезбеђивало њен континуитет у ратним околностима, али је водило и монополисању надлежности и кварило политичку климу. Истовремено је текао још један сукоб, много оштрији и притајени. Радило се о наставку сукоба војних и цивилних власти који је у Србији трајао од убиства Александра Обреновића 1903. У томе је главну улогу имала тајна официрска организација „Црна рука“ на челу са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом. Он је био велики патриота, али са великим политичким амбицијама, стога опасан за династију и парламентарни режим. Сукоб је достигао врхунац на Крфу и завршио се хапшењем Димитријевића и девет других високих официра, неколико добровољаца и цивила, а истрага је вођена и против још 124 официра. Под исконструисаном оптужбом да су организовали атентат на регента Александра, против десеторице осумњичених је подигнута оптужница и организовано суђење пред Војним судом у Солуну од 2.априла до 23. маја 1917. На смрт су осуђена тројица оптужених на челу са Димитријевићем и погубљени су 13. јуна 1917. у близини Солуна. Тиме је регент Александар, потпомогнут владом Николе Пашића, изашао као победник из овог сукоба.
Српска влада је настојала да политичку акцију за уједињење држи у својим рукама, док је Југословенски одбор, иако финасиран од Српске владе, настојао да има што самосталнију улогу. Између Српске владе и Југословенског одбора, као и између самих чланова Одбора, постојале су разлике по питањима уређења будуће државе. Да би се дошло до јединственог става о најважнијим питањима на Крфу је, од 15. јуна до 27. јула 1917, одржан састанак представника Српске владе, којој је прикључен и председник Народне скупштине и представника Југословенског одбора на челу са истакнутим хрватским политичарем, Антом Трумбићем. За разлику од српских представника, који су се залагали за равноправност свих вера, Трумбић није био за изједначавање муслимана и Јевреја са православнима и римокатолицима. Ипак, преовладао је став Српске владе тако да је у Крфској декларацији, објављеној 20. јула 1917, истакнут принцип равноправности свих вера. Декларацијом је утврђено да се будућа држава зове Краљевина Срба. Хрвата и Словенаца, да то буде уставна, демократска, парламентарна монархија. Према Декларацији, сва три народна имена су равноправна, равноправна писма су ћирилица и латиница, сви држављани су једнаки и равноправни, држава мора одржавати верски мир, а изборно право је једнако и опште. Декларација је поздрављена од свих присталица уједињења. Поздравио ју је и Црногорски одбор за народно уједињење који је, 11. августа 1917. у Паризу, издао саопштење да у целости прихвата Крфску декларацију „увјерен да изражава жеље српског народа у Црној Гори“.
Југословенски покрет је јачао и у самој Аустро-Угарској. Смрт цара Фрање Јосифа 1916. и долазак на престо цара Карла 1916. после чега је уследила велика амнестија политичких затвореника, допринели су оживљавању политичког живота и јачању југословенског покрета. Посланици из југословенских земаља аустријског дела Монархије су, у парламенту у Бечу, формирали посебан посланички клуб. У име клуба, 30. маја 1917, Антон Корошец је прочитао Декларацију у којој је истакнуто да ће се посланици залагати да се изврши уједињење свих земаља Монархије у којима живе Словенци, Хрвати и Срби у самостално „државно тело“ које ће бити „под жезлом Хабзбуршко-лотаринске династије“. Иако компромисан, овај документ, назван Мајска декларација, био је крупан корак ка уједињавању Југословена Монархије и доприносио је њеном растакању. Декларација је имала велики одјек у свим југословенским крајевима Монархије. Знаци државниг растројства су се све више осећали. Порази на фронтовима, ратна оскудица и све већи број дезертера су били знаци дубоке кризе на чије разрешење није требало дуго чекати.
Улазак САД у рат против Немачке, 6. априла 1917, и против Аустро-Угарске, децембра исте године, имао је пресудан значај за ток Првог светског рата, али и за решавање питања југословенског уједињења. Огромна војна и финасијска помоћ земљама Антанте, као и долазак два милиона америчких војника не европско ратиште, преокренули су ток рата. Значаја уласка САД у рат била је свесна и Српска влада, која је очекивала не само помоћ у кредитима и наоружању, већ и у подршци за остварење југословенског програма. Наде у подршку САД за остварење националног ослобођења полагали су и други народи централне и источне Европе. Већ од јуна 1917, из САД је почела да стиже финасијска помоћ Србији. Да би добио политичку подршку САД, Никола Пашић је одлучио да се у ту земљу пошаље једна мисија која ће радити на упознавању америчке владе и јавности са југословенским програмом Српске владе. Пре упућивања мисије, крајем септембра 1917, Пашић је у САД упутио санитетског капетана др Давида Албалу са задатком да пропагира ратне циљеве Србије међу америчким Јеврејима. Почетком 1918, у САД је стигао и главни рабин Србије др Исак Алкалај са истим задатком као и Албала. Српска делегација, на челу са послаником у Паризу др Миленком Веснићем, стигла је у САД 20. децембра 1917. и убрзо се састала са највишим државним представницима, министром иностраних послова Лансингом и председником Вудро Вилсоном (Woodrow Wilson). Политички циљеви мисије до њеног повратка, почетком фебруара 1918, нису остварени јер САД још нису биле спремне да прихвате уништење Аустро-Угарске.
И капетан Албала и главни рабин Алкалај су била врло активни у јеврејској и најширој америчкој јавности. Нешто пре доласка Албале, 2. новембра 1917, британска влада је декларацијом министра спољних послова (Балфурова декларација) подржала стварање “народног дома за јеврејски народ” у Палестини. На иницијативу Албале, посланик Веснић му је, 27. децембра 1917, упутио писмо којим је потврдио да Србија прихвата Балфурову декларацију. Тиме је влада малене, окупиране Србије била прва која је, после британске владе, подржала обнављање јеврејске државе у Палестини. То је учињено сасвим експлицитно, за разлику од саме Балфурове декларације, која је изазивала бројне контроверзе и недоумице. Писмо је написано на енглеском језику јер је предвиђено да буде објављено. Захваљујући Албали, оно је убрзо објављено у свим важнијим америчким новинама, износећи Србију на глас као толерантну, широкогруду и демократску земљу, нарочито у утицајним јеврејским круговима.
Усвајањем Крфске декларације, Савезницима је још једном стављено до знања да су југословенски народи уједињени у напору да створе заједничку државу. Српска влада је, дипломатским путем и деловањем у јавности, настојала да придобије Савезнике да прихвате југословенски програм, при чему је највећа препрека била њихова неспремност да се уништи Аустро-Угарска. Покрет за уједињење Јужних Словена је био само један од националних покрета народа Монархије јер су ка стварању својих националних држава, или уједињењу са њима, тежили и Пољаци, и Чеси, и Словаци, и Румуни. То није било могуће без разбијања Монархије. Снажан подстицај том процесу била је Бољшевичка револуција у Русији, почетком новембра 1917, која је истакла начело народног самоопредељења. Следећи демократска начела и идеју самоопредељења, председник Вилсон је, почетком јануара 1918, упутио америчком Конгресу посланицу познату под именом Четрнаест тачака . У њој се заложио за право народа на самоопредељење, обнову поробљених земаља, одбацивање тајних уговора и слободну пловидбу морима.
Рат на западном фронту, и поред великих губитака, није доносио одлучујућу предност ниједној страни. Ипак, ток рата у 1918. години све више је показивао да су силе Антанте ближе коначној победи. То се није много променило ни после изласка бољшевичке Русије из рата после закључења мира са Централним силама у Брест-Литовску почетком марта 1918. Овим миром, Централне силе су добиле право да окупирају Украјину и Белорусију чије су залихе хране делимично надокнадиле губитке због блокаде наметнуте од Савезника. Мир на истоку је омогућио Немачкој да све снаге пребаци на запад и 20. марта 1918.отпочне велику офанзиву преко реке Соме. Направљен је велики продор, а у домету немачке артиљерије се нашао и Париз. И поред делимичних успеха на другим правцима, немачке снаге су до јуна исте године заустављене. Иако су обе стране имале стотине хиљада војника избачених из строја, Немачка, за разлику од Савезника, није имала одакле да их надокнади.
До промене става САД, а затим и других сила Антанте према опстанку Аустро-Угарске дошло је јуна 1918. Тиме је остварење југословенског нациоанлног програма ушло у одлучујућу фазу. У самој Монархији, знаци државног растројства су постајали све очигледнији. Они су имали не само национални, него и социјални карактер под утицајем Бољшевичке револуције у Русији и опште слабости државних органа. У Босни и Херцеговини су учестали напади српских комита на органе власти и њихове присталице, као и случајеви паљевине беговских чардака и имања. Слично је било и у Хрватској и у Славонији где су све бројнији дезертери са фронта и повратници из руског заробљеништва сачињавали „зелени кадар“, чији су припадници пљачкали , пре свега, богате велепоседнике и палили њихова имања.
Први услов за остварење југословенског нациоанлног програма била је, и поред свега, победа на бојном пољу. Схватајући значај Солунског фронта за победу над Централним силама, Савезници су од јуна 1918. под новим главнокомандујућим Франше д’Епереом (Louis Franchet d’Esperey) почели припреме за одлучну офанзиву. Прихваћен је предлог српске Врховне команде да офанзива отпочне на српском делу фронта. Британци су се дуго супротстављали офанзиви и тек неколико дана пред почетак су се сагласили да учествују у њој. Снаге на Солунском фронту су биле изједначене; насупрот 626.000 војника Бугарске, Немачке и Аустро-Угарске стајало је 628.000 савезничких војника, међу којима је било 185.000 француских, од тога половина из колонија, 150.000 српских (међу њима 20.000 добровољаца), 135.000 грчких,
120.000 британских, 42.000 италијанских и 1.000 албанских војника под Есад-пашом. Савезничке снаге су биле надмоћне у артиљерији и авијацији што је појачано у припреми офанзиве. Начелник штаба српске Врховне команде био је војвода Живојин Мишић, Првом армијом је командовао генерал Петар Бојовић, а Другом армијом војвода Степа Степановић. Наредбом генерала д’Епереа предвиђено је да после артиљеријеске припреме 14.септембра, наредног дана почне пешадијски напад Срба, да напад енглеских и грчких трупа почне 18, а француских 24. септембра 1918. У наредби српске Врховне команде стајало је да од брзине продора зависи успех целе офанзиве, да треба продирати „без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге“.
Од 14. до 15.септембра 1918. трајала је савезничка ураганска артиљеријска ватра уз деловање авијације, након које је уследио пешадијски напад српске Друге армије. После упорних и крвавих борби, пробијен је бугарски фронт на линији Ветерник – Добро Поље, а наредног дана је освојен Козјак чиме је омогућен продор у Тиквешку котлину. У борбама су учествовале четири српске и једна француска дивизија. Напад енглеско-грчких трупа, 18. септембра, доживео је неуспех што је претило да заустави целу офанзиву. Српска Врховна команда је одлучила да се напад настави и у наредна три дана. Српске армије су продрле у долину Вардара. Брзо напредовање српских и савезничких трупа нису зауставила ни велика појачања која је немачка Врховна команда упутила у Србију са западног фронта. И аустроугарска Врховна команда је упутила јака појачања у Србију. Све је то било узалудно јер је српско и савезничко надирање са југа било незаустављиво. 29. септембра, француска коњица је заузела Скопље, а делегати бугарске владе су понудили капитулацију, која је потписана у ноћи између 29. и 30. септембра 1918.
Капитулација Бугарске је била велики ударац Централним силама, али су оне и даље имале велике снаге на Балканском фронту. Српска Врховна команда је сматрала да се непријатељу не сме дозволити предах и организовање одбране, па је настављено енергично наступање. Српска војска је била изузетно мотивисана, борила се на свом тлу за ослобођење своје земље и имала је подршку становништва. Напредовање је било тако брзо и силовито, да је у војним извештајима забележено да француска коњица није могла да прати напредовање српске пешадије. Не чекајући савезничке снаге, српска Прва армија је, 2. октобра, потукла аустроугарску дивизију код Врања, а затим је избила пред Ниш где су биле јаке немачке снаге. Д’Епере је наредио српској Врховној команди да заустави напредовање, али се она није сагласила. Затим је армија Петра Бојовића, који је у међувремену именован војводом, нанела тежак пораз немачким снагама у Нишкој операцији 11. октобра и ослободила Ниш и Прокупље. То је имало велики утицај на даљи ток рата јер су пресечене комуникације са Турском, која је капитулирала 30. октобра 1918. Прва армија војводе Бојовића је наставила енергичан продор на север и он је, 1. новембра, на челу Дунавске дивизије, ушао у Београд који га је одушевљено дочекао. Продирање српских и савезничких снага умногоме је помогло становништво окупиране Србије и Црне Горе. Под вођством комита (четника) или спонтано, становништво окупираних крајева је нападало непријатељске јединице и често само ослобађало делове територије пре доласка српских или савезничких јединица. У долини Ибра, Санџаку (Рашкој области) и Црној Гори дошло је до свеопштог устанка и пре продора ослободилаца. Аустроугарски гарнизон се предао на Цетињу 2. новембра, а устаници и комите су, истог дана, ослободили Никшић.
Српска војска је избила на северне и западне границе земље 3. новембра 1918, а истог дана Аустро-Угарска је потписала капитулацију. Немачка је потписала примирје 11.новембра 1918. чиме су прекинута ратна дејства у Европи. Рат ће и формално бити окончан на Конференцији мира у Паризу и потписивањем мировног уговора у Версају 28. јуна 1919. У том документу је наведено да је кривац за рат Немачка.
Пред најављену капитулацију, 2. новембра 1918, Никола Пашић је тражио од српске Врховне команде да војска запоседне југословенске области Аустро-Угарске. Следило је наређење Врховне команде да се запоседне Банат источно од Темишвара и Арада, Бачка до линије Суботица – Баја, као и покрајине Славонија са Сремом, Хрватска, Босна и Херцеговина, Далмација, Крањска и Корушка. Истовремено, народна већа југословенских покрајина упућивала су своје делегације српској Врховној команди са молбом да поседну њихове територије, заштите њихове националне интересе и одржавају ред и мир. Највећа опасност је претила западним југословенским територијама на које је Италија полагала право према Лондонском уговору из 1915. У поседању словеначке територије, значајну улогу одиграли су српски ратни заробљеници који су спречили продор италијанске војске ка Љубљани. На тражење Народног вијећа,
14. новембра, у Загреб је ушла српска војска, а истог дана напредовање Италијана је заустављено крај Ријеке.
Победоносно напредовање српских и савезничких снага је створило реалне основе за уједињење југословенских крајева Монархије. У њој се постојећа власт просто распала, а покрет за уједињење је почео стварање сопствених органа власти. Хрватски сабор је, 29. октобра 1918, прогласио раскид свих државно-правних веза Хрватске, Славоније и Далмације са Монархијом и донео одлуку о њиховом приступању заједничкој Држави Словенаца, Хрвата и Срба на челу са Народним вијећем. Српска влада је пружила подршку Народном вијећу у уверењу да ће то „допринети брзом уједињењу свих Србо-Хрвата и Словенаца у једну слободну државу“. У другој половини новембра 1918, народне скупштине појединих покрајина доносиле су одлуке о уједињењу са Србијом. Народно вијеће у Загребу је, 25. новембра, донело одлуку о уједињавању Државе Словенаца, Хрвата и Срба с Краљевином Србијом и Црном Гором у јединствену државу. Истог дана, Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање у Новом Саду донела је одлуку да се ове покрајине отцепе од Угарске и прикључе Краљевини Србији. Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори је 26. новембра 1918. донела одлуку да се краљ Никола и династија Петровића збаце са црногорског престола, да се Црна Гора уједини са Србијом и ступи у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца. У Босни и Херцеговини се велика већина срезова, на својим зборовима, изјаснила за безусловно уједињење са Србијом.
Чин стварања југословенске државе одиграо се у Београду 1. децембра 1918. у кући породице Крсмановић на Теразијама где се привремено налазио краљевски двор. Представници Народног вијећа из Загреба су прочитали своју Адресу, а регент Александар свој Одговор на Адресу. Ту су изложени основни принципи унутрашњег уређења заједничке државе до сазивања Уставотворне скупштине, која ће одлучити о коначном уређењу државе.
У рату за ослобођење и уједињење југословенских народа, Србија је поднела изузетно велике, демографски ненадокнадиве, губитке. Према службеним подацима изнетим на конференцији мира у Паризу почетком 1919, Србија је у рату изгубила око милион људи, од чега 369.518 војника и 630.000 цивилних жртава. Према другим подацима, губици Србије били су 1.200.000, а према неким проценама чак 1.300.000 људи. Број инвалида мерио се стотинама хиљада. Иако се данас процењује да су ти губици били знатно мањи, неоспорно је да они далеко превазилазе губитке свих других учесника Великог рата. У овом, до тада, највећем рату у историји, живот је изгубило око 17 милиона људи, међу њима 7 милиона цивила, док је 20 милиона људи рањено.
Србија је из рата изашла разорена и опљачкана. Материјална разарања су била изузетно велика и процењена су на износ од 7 до 10 милијарди златних франака. У заједничку државу Србија је уложила не само огромне људске и материјалне жртве, него и своју државност и традицију. Она је дефинисала и дипломатски изнела програм југословенеског уједињења. Својим војним снагама, Србија је сачувала простор на коме су живели југословенски народи од комадања. Као једна од држава победница, ставивши под своје државно окриље остале југословенске народе, омогућила им је да избегну статус поражених и да се, готово без жртава, и они нађу на страни победника.
Током Првог светског рата, србијански Јевреји су дали велики допринос ослобођењу и уједињењу, подносећи заједно са осталим становницима Србије велике жртве, на фронту и у његовој позадини. Осим на бојишту и од задобијених рана и болести, они су страдали и у аустроугарским логорима. У предратној Србији је живело између 6 и 7 хиљада Јевреја од којих је око 600 учествовало у рату. Неколико стотина је рањено, близу 150 их је погинуло, стотине су остали инвалиди. За испољену храброст у борбама, бројни међу њима су добили одликовања. Јеврејска храброст и страдања у борби за ослобођење су учврстили њихову интегрисаност и углед у српској средини, о чему сведочи импресиван споменик на улазу у Јеврејско (сефардско) гробље у Београду. Јевреји су делили наглашено национално и патриотско осећање са осталим становницима Србије. Идеале омладине тог доба, којој је и сама свим својим бићем припадала, Паулина Лебл-Албала је изразила на следећи начин: „Ми смо били свесни да је нашем нараштају пала у део част и дужност да буде извршилац Косовског аманета”. Приликом уласка српске војске у ослобођени Београд, 1. новембра 1918, на Теразијама су ослободиоце дочекале чланице Одбора београдских госпођица и, уз песму Београдског и Српско-јеврејског певачког друштва, предале пуковнику Милојевићу сребрни пехар. На свечаном дочеку регента Александра, пет дана касније, српску химну су отпевали Певачко друштво Станковић и Српско-јеврејско певачко друштво.
Милан Кољанин
