У Сребреници су мађарски војници пљачкали српске радње и куће често у по бела дана и не без знања претпостављених. Тако су поробили два дућана Мартијана Вујадиновића: радње Јована Илића, Које Урошевића, Грује Видаковића, Лазе Лазаревића; радње и куће Васе Крзмановића и Цвијетина Јовановића; кућу Марије Томића; двокатну кућу Михајла Стефановића су опљачкали па запалили, као и кућу и радњу Василија Ристића, Милошу Томићу опанчару однесена је роба, а алат попаљен. Алекси Јовановићу срушили су кућу, а разграбили четири сена, саш и стрњик. Кућа Милке Јовановића знатно је оштећена, исто као бивша српска школа, где је било певачко друштво, чији је сав намештај разнесен и опљачкан. Гаши Јовановићу спленили су радњу, а њега сама једне ноћи убили без икаква разлога.
Кад је избио рат дигли су у сребреничком котару сво становништво, да врши помоћне послове за војску, па нису биле поштеђене ни трудне жене, а све су узимали онако, како су их где затицали, не давши им ни да се обуку и опреме како треба. Ради тога су много пропадали мучени неимаштином хране и одела, а гоњени тешким и напорним пословима. Многи су од њих страдали и од војника, који су их често убијали без икаква повода, а нарочито онда, кад би се чуло за какав успех српске војске. Тако су изгинули Илија Спасојевић и Јово Николић из Побрђа, Средоје Бајић с Обади, Глигор Обреновић из Побрђа, Михајло Милановић из Брађевине, Милић Петровић из Магудовића, Крсто и Драго Андрић из Вранешевића, Нико Јовановић из Грујичића, Милош Тришић с Боровца, Јефто Арсеновић из Дворишта, Миливоје Миливојевић из Дучића, Стојко Богићевић из Ратковића, Маринко Јешић из Грабовице.
На Брежанима дошли су мађарски војници, подјарени од шуцкора и синова Хасана Диздаревића из Сребренице, пред кућу Крсте Петровића и његова стрица Манојла, да ишту новац, за који им се рекло, да га они имају. Кад су им ови казали да немају ништа продреше војници у куће и убише обојицу, а да нађу новце тргали су хаљине на Крстиној жени и разголитили је. Сребренички хоџа Кланчевић, сам шуцкор, дошао је са још једним шуцкором, неким Мушаном с Будака, на Витловце, да отме овце Митра Марковића, Миће Рончевића и неког Цвјетка из Глине. Убили су сву тројицу и уграбили плен.
У селу Сирочама убише војници и шуцкори Митра Петровића, старог Петра Лалића и његовог сина Илију. Други побегоше, али их потера стиже код Пашина Брда и тамо поби ове људе: Петра и Милу Лалића, Милка Петровића и његова сина Михајла и Василија Лалића. Кад су почели клати Василија запомаже његова снаха Мара, жена Ђукана Лалића, на што војници убише и њу.
Ђоку Максића и Радована Никачевића, који су у Сребреници становали у једној кући, одведоше војници једне ноћи из стана тобоже, да им показују пут, и убише их оба, не зна се на који начин. Мртва телеса налажаху се врло често, а да се не може тачно установити којом су приликом убијени. У једном потоку нађени су побијени Коста Митровић, Ристо Остојић, његова жена и син, сви из Витковића. Мртву са дететом нашли су на путу Госпаву Недељковић из Иликиришћа. Јања Будова с Бјеловца нађена је заклана. Јаков Шарац је стрељан у Џилама.
Крајем августа 1914. запалише жандари и шуцкори (а међу њима беше најгори Алија Бектић) потпуно село Подравање, пошто су га пре опљачкали. Том приликом изгибоше: Митар Маринковић, Стеван Крунић и браћа Сретен и Јован Крунић. Ђукана Лалића натерали су, да и он пуца на њих. Светили су се чак и на мртвима пуцајући на њихове лешине и газећи их крволочки. Кад су се спремали на нова крвопролића и већ повезали Милоша, Перу и Милована Маринковића и Јована Шарца, стиже гласник из Сребренице с вешћу, да не треба уништити све људе, него само примерно казнити најопасније, и то Симу и Ђуку Новаковића, Филипа Акшамовића и Перу Јовановића, јер да су комите пуцале из њихових кућа. Та четворица, па Глигор Андрић, Раде Миладиновић, Перо Ранковић и његова два брата бише иза тог обешени у Сребреници. Вешање су вршили невешти људи свирепо и неспретно; Симо Новаковић пао је с вешала, јер се конопац претргао, па су га зато пустили и кад је дошао себи упутили у затвор у Сарајево и после у Арад.
На Пашином Брду стрељана су браћа Игњат, Перо и Живан Милошевић, а њихов отац послат у Арад, где је наскоро свисно од туге. Кад су Данила Филиповића хтели водити на Пашино Брдо, он се испречи и рече заповеднику, да га убију ту у селу, кад већ мора гинути; он одавде неће ићи, јер жели да буде сахрањен међу својима. Та му је жеља, наравно, на месту испуњена. Срећка Милошевића и сина му Јанка из Постеље нађоше војници на гумну, где дену сено, и убише обојицу. Другога сина Срећкова Владимира одведоше војници на Пашино Брдо, где би убијен заједно с другима. На Цулића Брду пострељани су Илија Мићић, Раде Ђурић и Митар Ђокић с Црног Врха (сребренички котар). У Љесковику су побијени Сретен Перишић, Марко Веселиновић и један његов рођак. Жандари су одвели Милића Јаковљевића из Топлице у сеоско гробље и ту га убили.
Алексу Еру су убили на Прибићевцу. Госпава Беатовић са Братунца обешена је у Тузли, што је “издала скровиште колонијалне робе српским комитаџијама и чувала предмете, што су овима припадали”. У Братунцу је убијен Милан Дурмић по наредби царинара Жубринића, “јер се истицао као Србин.” На Крсташу су стрељани ови људи из Лознице, котара сребреничког: Цвјетко Стојановић, браћа Ристо, Тано и Митар Николић, из Прибићевца Јефто Вукадиновић; из Тегара Филип и Милош Лукић, из Обади Крсто Бабић. У Рскавицама су стрељани: Тодор и Марко Јовановић, Радослав, Алекса, Срећко и Живан Симић и Живојин Драгићевић, сви из Сикирића. На Брежанима су побијени Станоје Живковић из Јеловца и Неђо Милошевић из Пећишта. Срећко и Средоје Коштановичанин беху обешени. Дику Јовановића из Вранешевића стрељали су у Запољу; ту је убијен и Алекса Стаменић из Дубравице У Бјеловцу је “мушкетан” Тодор Јовановић и с њим шестеро деце из Сикирића. Три брата Јовановића (Даничића) стрељана су у Залужју, а Милован Матић из Постеље на Пашином Брду. У кафани Јове Рачића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака.
Цвијетина Живановића из Загона одвели су по ноћи војници са два његова унука Маринком и Видојем на Кик и ту их убили. Бедног старца, коме је било преко деведесет година, тако су дивљачки бацили из рођене куће, да је преко прага пао и сломио руку. Шездесетогодишњу неуку и невешту Јању Драгићевића из Јелаха довели су на Кик као сумњиву ради ухођења и ту је убили. Овде су, даље, пострељани Милан Илић, Антоније Илић, Перо Дудић и Јанко Ивановић, сви из Реповца. Јанко Ивановић, који је био само рањен, направи се да је мртав, па кад су шуцкори отишли, одвуче се до куће. Кад се после дознало за то, дошли су му шуцкори и у главу запретили, ако ма шта од тог буде причао или се тужио коме.