Меморандум тај гласи овако:
“Прије рата имали смо бар неку сјену уставности и то мало суделовања у државној управи почело је стварати ужу везу измену народа и државе.
Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе државе против властитих држављана. Релативна већина наших суграђана, т. ј. сви Срби православни били су изражени најстрашнијим прогонима. Изгледало је тако, као да сваког православног Србина сматрају атентатором. Србима је био у монархији навештен рат већ страшним, подузетим под заштитом јавних власти, прогонима. На почетку рата ухапшено је неколико хиљада Срба и стрпано по разним тамницама и казаматима без судске и без административне истраге или пресуде. Усљед лошег и нечовјечног поступка знатан дио тих људи је оболио и подлегао. У сваком селу у сваком градићу узет је већи број таоца. То је институција, коју не познаје право ниједне културне и правне државе овог века. По тој институцији бивају грађани властите државе ухапшени и предани војницима с том напоменом, да их ти војници имају право одмах убити, чим се макар што деси, чиме би били угрожени интереси војске, сигурност мостова и жељезница. По тој институцији имали су дакле грађани да плате главом за туђа дела, која су често била плод подметнуте личне освете. Многи од њих убијен је без кривње, а многи без икаква разлога.
То значи повреду најпримитивнијих права човјечијих, то значи гажење великог начела правног, постављеног још у средњем веку, а које гласи: poena teneat actoris.
У то су дошли казнени прогони пред војним и грађанским судовима. Ми морамо да истакнемо да је то правосуђе претерано строго судило не само у погледу казне, него и у погледу квалификације чина. Судило се на смрт, где за то предпостава законских није било. Само благост, човјечност и милост младог владара избавила је већи број осуђеника, које су судови не само осудили на смрт, него и предложили, да се смртна казна и оврши. Као посебан и карактеристичан случај наводимо то, да је један народни посланик, умировљени професор, отац шестеро деце, лишен пензије и осуђен на тешку тамницу мада је уживао имунитет – за то, што у саборској седници 1. није устао, кад је председник јавио краљеву захвалу на честитци за оздрављење, 2. што је дошао у обичном оделу на жалобну седницу за покојним престолонаследником [случај Шћепана Грђића].
Осим судских прогона и јустификација, мноштво је наших Срба убијено, запаљено и обешено без истраге суда, и то не само мушкараца, него жена и деце. То су већином чиниле уз редовиту војску оне чете, што их је уз плаћу свакаквих елемената основао генерал Потијорек. Од тих елемената, који су организовани и командовани били, претрпио је наш народ најужасније патње.
И ако се по вери разликујемо, ми смо синови једног народа, ми смо крв исте крви. Идеја народног јединства Хрвата, Срба и Словенаца продрла је у све народне слојеве. Она је постала политичком вером и догмом нашег народног бића. Зато муке и патње, што их је морао српски део јединственог нашег народа трпити, одјекнуле су дубоко у срцу и души Хрвата и Словенаца.
Но нису само Срби трпили услед страховладе у почетку рата и услед тешког притиска војничког апсолутизма до данас. Свима нама у Босни и Херцеговини одузета су уставна права. Влада је радила како се њој најсходније чинило, без обзира на жеље и потребе народа. Код нас је народ усљед огромних ратних жртава и патња пропао. Случајеви умирања од глади били су обична појава у појединим крајевима Босне и Херцеговине. Тога не би било, да је народ по свом представништву могао вршити свој законити уплив на државну управу. Ниједан народ монархије није морао допринети размерно толико жртви у крви, колико испаћени народ Босне и Херцеговине. Поред тих неразмерних жртава у крви наметнуте су нашем обесправљеном народу још и прекомерне жртве у иметку.
Ни у једној покрајини Аустро-Угарске монархије нису порези убрани у оној висини као код нас, ни у једној покрајини нису ратна подавања и реквизиције у толикој мјери и уз тако ниске цијене провађане, као у Босни и Херцеговини. Наши сељаци, наши земљопоседници лишени су уз минималне накнаде њихових земаљских продуката и стоке тако, да наше економско стање није само дошло у кризу него стоји пред катастрофалном пропасти.
Наше народно представништво распуштено је, аутономија котарева, окружја обустављена је била. Законом загарантована вјерско-просветна аутономија српско-православних епархија и управа укинута је наредбеним путем. Слобода састајања је потпуно укинута. О слободи штампе не може се ни говорити. Не допушта се шта више ни долазак новина у Босну и Херцеговину, које стоје под цензуром државних одвјетника у монархији. Слобода кретања, а да у близини нема ратних операција, ограничена је тако, да и најкраћи пут овиси о милости полиције и дозволи војничке власти. Сваки путник који долази из монархије у Босну добива утисак, као да долази још и данас у страну државу.
Политички осуђеници, код којих закон прописује посебно поступање, чаме још и данас као обични осуђеници и злочинци у централној казниони у Зеници у гвозденим кавезима као животиње, уз слабу храну и необично строги поступак, који се против њих до у танчине проводи. У Аустрији је већ давно издана опћа амнестија чак и за оне, за које су судови пронашли, да су кажњива дела против државе за вријеме рата починили. У Угарској није у тој мјери ни било осуђивања.
Наш је сабор прихватио законску основу о уведењу српскохрватског језика у Босни и Херцеговини. Босна и Херцеговина су земље са искључивим становништвом српскохрватске народности па та законска основа не само да није предложена на санкцију, него се – премда је добила предсанкцију – њемачки језик наредбеним, законским путем и праксом необично шири у нашој управи, док се у исто доба изгони из управе нама свима мило и свето писмо Ћирилово. Ове методе потјечу из глава централиста, који јединством немачког језика хоће да проведу своје циљеве против којих је Ваша Преузвишеност устала као министар председник, означивши такове циљеве и тежње именом, какво им припада.
