Тимотије Савић у Кладњу затворен је као таоц 28. јула. У његовој отсутности дошао је наредник Наглић са 15-20 “шуцкора” на његово имање, донео три ханџара и пријавио, да их је нашао у шуми и да по свој прилици припадају Савићу. Та сумња била је довољна, да се тај у читавом крају врло угледни човек затвори и да у затвору одседи од 28. августа до 27. септембра. Кад је био ослобођен кренут је опет од куће као таоц, по највећем пљуску, са још 22 друга, пешке од Кладња до Тузле. Ко није могао да иде био је бијен, без обзира на доба и здравље. Кад је Савић замолио једног чиновника тузланског затвора, да му дозволи, да за свој новац добије хране, овај га је одбио са ријечима: “Поцркајте сви!”
Таоц Јосиф Симић из Маглаја замало није изгубио главу. 10. августа дође изненада један муслиман, Пашо Мусаефендић, и јави, да су му Срби сељаци напали на кућу. Одмах стража оде тамо, поче пуцати и тражити, али не нађе ништа. Међутим изјави командант, да таоц мора ради тог дела бити стрељан за пола сата. Симић, у невољи, да добије времена, примети, да он само одговара за железничку пругу и да је с тога та одлука незаконита, нашто се разви дебата о том питању. У то стиже један сусед Мусаефендићев и рече, да је читава ствар просто измишљена. Пашини синови били су тај дан позвани од котара у комору, па је стари скнадио ову причу, да би се приказао угроженим и да би му власт с тога разлога поштедила синове. То је било у ствари тако; Симића с тога оставе на миру, али клеветнику, јер се ствар тицала Срба, не би ништа.
Гора је судбина задесила свештеника Ђорђу Петровића из Осјечана (кот. Грачаница). О том прича његов сапатник Лука Тодоровић из Скуповца (кот. Грачаница). Као таоце повели су у августу Петровића и њега заједно на станици Добој, да прате влак, што је имао ићи у Брод. “Док смо још стајали на станици дошао је к нама неки повисок аустријски часник, те нам претражио џепове и њедра, па кад је код мене нашао хлеб, који је заједнички, т. ј. и мој и попов рекао је:
“Шта ће вам толики хљеб, кад га не ћете имати када јести, ви ћете ноћас бити поубијани.” Затим је метнуо руку на моје раме, рекао стражи: “Овог вратите натраг, а г. поп нека иде сам, можда ће имати друга у путу.” Ја сам на то понудио пок. попу Ђорђу његов хљеб, а он је бришући очи одвратио: “Понеси га собом и поједи или коме другом подај, ја га јести не могу… Те ноћи је и погинуо.” (Српска Зора, бр. 45,1919.) Изговор је био унапред познат: таоц је убијен при покушају бега.
