У Требињу је осудом војничког суда од 4. јануара 1915. (К 127/14), осуђена на четири месеца тамнице, ради увреде величанства, Симана Лојовић, којој није било на пуних 11 година (рођена 22. јула 1903. године). Казну је одлежала у требињском котарском затвору.
Митар Барзут осуђен је 7. септембра 1914. (К 25/14.) на четири године тешке тамнице, јер је суд без икаквих даљих истрага узео као “доказано”, да је он изговорио неке речи, ради којих га је пријавио Видак Ћосић, једини сведок, и ако је Барзут тврдио не само да дотичних речи није употребио, него да тај дан није ни излазио из куће. У изјави против изјаве суду је било доста само то, да је пријавитељ католик, а пријављени православни, па да његова одлука буде одмах донесена на штету туженог. У призивној судској одлуци изрично се вели: “Das Urteil stutzt sich zwar auf die Aussagen des einzigen Zeugen Vidak Ćosić, es ist aber eine ganz freie richterliche Uberzeugung ob man dem Zeugen Glauben schanken kann oder nicht”.
25. новембра 1914. осуђен је Стојан Херцег (ос. бр. 99/ 14.) на смрт само ради тога, што је мало припит казао, да “аустријски војници нису дорасли српским и црногорским”. После је помилован на 15 година робије. 26. фебруара 1915. осуђен је на смрт на вешалима Јоко Бујановић (К 152/16), старац од 97 година, ради неких погрда Аустрије, и ако су га судски лекари као вештаци прогласили сенилним и према том не потпуно урачунљивим. После је и он помилован на 15 година робије и послан у Петроварадин.
У Тузли су повешани ови људи: 24. августа 1914. свештеник из Козлука Петар Лазаревић; Василије Зечић, кнез из Ратковића (кот. Сребреница); из кладањског котара Милош Виторовић и Јово Ковачевић. 20. октобра обесише из кладањског котара “ради злочина против војске” учињена “дијелом тиме, што су хотимице пропустили, да поднесу пријаву о приближавању непријатељских чета, а дијелом што су угостили српске чете и хранили их, чинили им службу као вође, и дијелом на њиховој страни се заједно с њима борили и учествовали у пљачкању непријатеља и напокон због угрожавања муслиманског житељства, да ће им запалити станове, ако их драговољно не испразне”: Божу Савића, Милкана и Мићу Зугу, Стјерана Бегу, Матију Горчиновића, Јову Јовановића, Тоду Вишњу, Саву Богдановића, Јову Тадића, Симу Ћурића, Митра, Перу, Николу, Данку Жугића, Јовицу Бркљу, Нику Поњарца, Марка Бркљу и Спасенију Бего. 30. септембра био је обешен саџија Марко Павлићевић из Тузле; 10. октобра Симо Петровић из Вишњице (кот. Власенице), после Пајо и Драго Матићи и Видак Пецовић из Тегара код Сребренице (13. октобра). Из рогатичког котара обешени су: Милија Вуксановић, Милош Средојевић и Петар Коњократ. Свима је суђено ради сувише опште узетог појма “злочина против војне силе”.
У Бијељини су обешени: Перо Симић из Црњељева 9. августа и 8. септембра Михајло и Душан Маринковић из Балатуна, јер да су сигналима обавештавали српску војску о аустријским кретањима. П. Симића, који се био случајно вратио кући из Србије, пријавио је као српског шпијуна кнез Ђоко Јовановић из Велике Обарске.
У Сарајеву су, по осуди војног суда, 24. септембра били обешени Јошо Скакавац, кнез из Јабуке (фочански котар) и Никола Симовић из истог места и то ради велеиздаје “почињене издајством Црногорцима кретања наших чета”. 2. октобра обешени су Јово Космук (сеоски сарајевски котар) и Илија Чудо из Горње Биоске (кот. Сарајево) ради “злочина против војске”.
У Мостару је обешен Јанко Ивезић из Невесиња, јер да је покушао дизати устанак.
Васо Милишић из Требиња стрељан је 10. априла 1915. у Дубровнику са овим образложењем, које је било јавно плакатирано. Он да је “покушао дне 3. травња о г. у разговору с другим особама да побуди мржњу и презир проти јединственој државној свези монархије и војној сили, те бијаше тога ради по приеком суду домобранског суда ц. и кр. заповједништва тврђаве и ратне луке у Ерцегновоме дне 9. травња 1915. осуђен на смрт стријељањем!” За ту кривицу, по нашем § 142. к. з, он би иначе могао бити суђен највише између 3-5 година.
22. јануара 1916. обешен је у Сарајеву Малиша Савић из Булатова код Чајнича, “ради злочина противу војне силе”. 17. фебруара обесио је Видак Шошић, живодер, 11 људи, а џелат Алојз Сајфрид 23. фебруара 9 људи у Требињу, који су били нађени у Црној Гори, где су били пребегли првих дана. Стари црногорски капетан Петар Радоман, који је преко двадесет година живео у Ластви као емигрант, био је најпре обешен, а како за дуго није умро, би поново на вешалима стрељан. Аћим Бјелогрлић из фочанског котара би 21. фебруара 1916. стрељан у Сарајеву. “Он се своједобно прикључио непријатељу те је за њега обављао оружничку службу”. 27. марта стрељан је Перо Топаловић из Оскоруше (вишеградски котар), “јер се као комитаџија прикључио непријатељу”. 18. маја стрељан је Анђелко Станић, сељак из Маргитића (рогатички котар), “који је за вриеме непријатељске инвазије ходао преобучен као Црногорац, оборужан пушком и обављао шпијунашку службу у корист непријатеља. Надаље је с осталима пуцао на један ц. и кр. аероплан, који је кружио над Рогатицом”. 4. септембра 1916. обешен је у Сарајеву Андрија Ћушкић из Челебића (кот. фочански), што се придружио Црногорцима и учествовао у борбама против Аустријанаца.
Ухваћен при повлачењу српске и црногорске војске био је обешен у Требињу 2. јуна 1916. Михајло Радовић с Пала.
У Грацу вожена је 15. новембра 1916. расправа против Алексе Зекића, кнеза из Видова (тузлански котар). “Био је оптужен, да је у јесени год. 1914., за једне провале српске војске, као проводич једној српској банди комитаџија показивао пут у различита мјеста по Босни те дао повода, да је било ухваћено 27 аустријских војника муслимана, као и потакнуо, да су били на барбарски начин смакнути”. Обешен је 23. децембра 1916. Није ли се у том случају радило о освети за ранија зверства тих војника?
У јуну 1915. ушло се у Стоцу у траг једној организованој усташкој акцији. 5. јуна ухваћени су у Хргулу четници Ђорђо Вулић и Радоје Драговић. Остале усташе били су сакривени у чувеној Бршљан пећини. Аустријске власти употребише сва средства да присиле Вулића и Драговића на издају својих другова и цијеле акције. Познато је каква су средства аустријске власти у оваквим случајевима употребљавале и колико је требало самопрегора, свијести и величине духа да им се могло с успјехом – па ма и под цијену живота опријети. Кад су свезаног Ђорђа Вулића довели жандари више пећине да каже и открије своје другове, – он се управо наднаравном одлучношћу са једне страховите, вртоглаве висине суновратио са пећине са покликом: “Спасавајте се, браћо, ја гинем!” и разлетио се негдје у дубинама клисура на комадиће”. (Народно Јединство, бр. 97, 1919.). Радоје Драговић је стрељан 24. јуна 1915. у Стону.
У Биљезима код Бајине Баште стрељани су у присуству једног мајора и једног капетана, ваљда по некој осуди, Срби сељаци Раде Ђурић, Митар Јефтовић и један брат Обрада Јовановића, сви из сребреничког котара. Сви су они од босанских “штрафуна” били дигнути из куће и одведени тамо на губилиште, а да се до данас не зна прави разлог за то.
Војнички политички осуђеници, измешани као и код грађанских судова са најобичнијим зликовцима, налажаху се у већем броју у Новој Градишци. Ту су прости зликовци Мађари и Немци изигравали патриоте према нашим људима и било им је потпуно слободно, да те “велеиздајнике” вређају на најсрамотнији начин. У Мелерсдорф, у Чешку, слати су, осим атентатора, и друга војнички осуђеници из наших крајева као свештеник Јово Давидовић и др. Ђоко Богојевић. Како им је било ту и у Терезијенштату види се најбоље по том, што од свих атентатора није нико изнио живе главе осим Васе Чубриловића и Цветка Поповића “Све до сазива парламента”, вели један извештај “није им било никада дозвољено примати посјете, па ни од најближих рођака. Једном је брат једнога осуђеника дошао из Босне, али се је морао вратити не видјевши брата. То је у очитом протусловљу са прописима, јер наредба за војничке казнионе одређује посве јасно, да сваки ухапшеник има право на посјете и то у првој трећини казне једанпут у осам тједана, у другој трећини једанпут у шест тједана, а у трећем свака четири тједна”. (Хрватска Ријеч, 1917, бр. 203.).
