Ипак, и у таквим условима, каква-таква потрага за истином о српском добровољачком покрету започета је.

Истраживање српског добровољачког покрета и даље се сматра “приватним послом”.

Страховит покољ и масовно убијање трајало је пет минута, а потом је настао лов на преживеле, који су већином похватани, повезани и под оружаном пратњом пребачени у логоре.

У циљу разбијања прве Југославије и постизања освете за пораз у I светском рату, те снаге нису бирале средства да постигну кажњавање српских ратних добровољаца.

Извесно је само једно: против администрације није се могло.

Све ове “питалице” о заради, “повременој исхрани” и “пристојном издржавању” биле су само вербално покриће за полазни став да се на добровољачку земљу не примењује грађанско право.

“Влада је одлучила, да реши коначно добровољачко питање и то не више половно, него до краја – законом. Тај пројект је пуно извршење обећања Министарског Савета на Крфу 1917. године.”

У прво време, нажалост, многа новорођенчад нагло су умирала, јер су хигијенски и сви други животни услови на пустарама били врло тешки.

“Кризман, који прве веснике српске освете, јунаке Прве Српске Добровољачке Дивизије назива бандом, није достојан положаја, на коме је, нити је способан за велико дело, које му је поверено”

Наредба Министарства за аграрну реформу легализовала је шпекулацију, а земљу су могли куповати само они који су имали доста новца: разни ратни богаташи, адвокати, чиновници, имућнији сељаци, итд.

У нади да ће се нешто ипак учинити за добровољачку ствар, 7. марта 1920. године одржан је у Новом Саду конгрес српских добровољаца.

“Та они све време рата проведоше, ако не баш под скутом самога Тисе, а оно под скутом његових улизица и пришипетаља. Тим је жалосније, да борцима за слободу кукавице капу кроје!”

Број српских добровољаца у Првом светском рату био је скоро двоструко већи од оног у балканским ратовима и износио је најмање 193.200, од чега око 56.600 из двеју српских краљевина и око 136.600 са стране.

Бројни историчари, и остали, током претходних деведесетак година трудили су се да из свега што је записано о добровољачком покрету дођу до података који би се могли сматрати тачним, истинитим и несумњивим.

Српска војска прешла је Дунав, Саву, Драву и Дрину с пуним моралним правом; српски добровољци појављивали су се тамо као ослободиоци.

Пашић, који се тада налазио у Паризу, поручио је строго поверљивим телеграмом: “Хитајте најбрже у Босну, Банат и Срем и у друге области Аустро-Угарске”

Лондонска штампа описивала је српско напредовање ка Дунаву као “посмртно звоно за Аустро-Угарску”.

Иако су очекивали да ће се процедура за стварање коалиционе српске владе свести на пуку формалност, представници опозиције нису били спремни да предложе своје министарске кандидате; морали су се о томе договорити са Трумбићем!

Средином септембра, неколико дана пошто је Солунски фронт био пробијен и кад се већ могао сагледати крај Аустроугарског Царства, покушала је српска влада да за добронамерну сарадњу придобије чланове Југословенског одбора.

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњске снаге”.

Тих дана стигле су у српску Врховну команду и вести да су Савезници практично отписали српску војску, јер је она, наводно, због слабог бројног стања, остала без стварног утицаја на даљи ток операција.