„У условима светског рата који се распламсавао и емиграције која није донела само неизвесну будућност него и повећање зависности од савезничких сила, за избегла вођства Србије и Црне Горе било је најважније да докажу како и даље представљају првенствено војну, а затим и политичку чињеницу. Србија је одлуком да не капитулира и евакуацијом својих највиших политичких чинилаца, главнине својих оружаних снага и других представника свога становништва, међу њима и интелектуалаца, створила услове да се и даље доказује у борбеном фронту светског рата. Црна Гора је чином капитулације у ствари располутила своје политичко јединство, али ни по броју избеглих старешина, војника и политичара, односно уопште бројем свога становништва у емиграцији, није располагала довољном основом за неопходна доказивања. За српско вођство је најпречи задатак био у томе да своје спасене оружане снаге што пре оспособи за повратак на бојиште како би Србија у оквиру савезничке коалиције могла новим учинком да покаже континуитет своје улоге, односно да свој политички интегритет потврди држећи се свога дотадашњег ратног програма” (72, 112). Црногорски ратни програм, садржан у поруци краља Николе српском престолонаследнику Александру, на дан кад је рат објављен, да „понос српског народа не допушта да се и даље иде у попуштању” и да „моји Црногорци већ су спремни на граници да падну за одбрану наше независности” (67, 199), јануара 1916. године био је гурнут низ воду.
Црна Гора није успела да сачува своју војску, јер све што се дешавало непосредно по испраћају српске избегличке колоне, разорно је деловало на црногорске ратнике. Најпре је пао Ловћен, а 13. јануара, на дан кад су Аустријанци заузели Цетиње, начелник штаба црногорске Врховне команде Петар Пешић предложио је краљу Николи (који се тада налазио у дворцу Крушевац, у Подгорици) да се заједно са владом и војском повуче за српском војском. Тај предлог био је истоветан Пашићевом савету изреченом двадесетак дана раније, уз посету Цетињу, да „Црна Гора треба да учини оно исто што чини Србија, да одступи и своју судбину до краја повеже са судбином савезника” (38, 159). Наредног дана, уз рапорт краљу Николи да је „код војске настала таква деморализација да је апсолутно немогућ сваки даљи отпор”, Пешић је сугерисао да се од непријатеља затражи примирје. Ова иницијатива каснила је бар један дан, пошто је аустријском команданту већ било уручено краљево писмо за цара Фрању:
„Величанство, Ваше трупе су данас заузеле мој главни град и црногорска Влада се због тога осјећа присиљеном да се царској и краљевској Влади обрати са захтјевом за обуставу непријатељства између државе Вашег Царског и Краљевског Величанства и моје земље. Пошто услови једног срећног побједника могу бити строги, ја се обраћам Вашем Величанству да се заложи за частан мир, који ће штитити углед једног народа коме сте својевремено давали своје похвале и који ће користити Вашем угледу и Вама прибавити симпатије. Ја се надам да Ваше милостиво и великодушно срце неће дозволити да мој народ буде понижен, јер он то није заслужио” (72, 104).
Сведочење краљевог личног секретара Милоша Живковића, човека који је после рата, по повратку из Француске, одбио да се прикључи онима који су се здушно трудили да до краја заруше Краљев углед, нешто је подробније (писано је у Паризу, крајем 1917) и обухвата „саветовање” краља Николе и председника краљевске владе Јована Мијушковића са руским, француским, ендлеским, италијанским и српским послаником о новонасталим неприликама. Влада је, наиме, иако је само две недеље раније, по сопственој изјави, примила власт „у тешким условима, али са тврдом одлуком да наставимо програм који је Црна Гора предузела у почетку овога страшнога рата… што најбоље одговара нашој части, нашој прошлости и нашим најбоље схваћеним интересима”, одједном заузела став да од Аустроугарске треба затражити мир, док се Краљ, такође чврсто, држао поруке коју је Црногорцима послао у тренутку кад их је позвао у рат.
Мијушковић је посланицима изложио ситуацију у којој се Црна Гора нашла, наглашавајући да је њен једини излаз у закључењу мировнод уговора. „На тај начин – рекао је – спасли би се Црна Гора и њен народ од ропства, а Арбанија би била резервисана за лакше повлачење српских трупа”.
Посланици, правдајући се непостојањем било каквих веза са својим владама, јер је једина радио-станица у Подгорици демонтирана пре повлачења њене француске посаде према Скадру, одговорили су да никакав званични савет не могу дати. На позив да искажу барем своје лично мишљење, Рус Обнорски рекао је „тражите мир”, Француз Деларош-Верне и Енглез гроф Салис „ништа не можемо да вам изјавимо”, а Италијан барон Авецано „то је ваше право”; од Михајловића се није ни тражила изјава, пошто се знало да је он још раније саветовао да се закључи мир и да се Краљ одмах повуче у корист престолонаследника Данила.
Краљев покушај да се са својим министрима договори о часном разрешењу међусобног спора окончан је тако што је црногорска влада послала аустријској ову ноту:
„Краљевска црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.
Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе.
Ову депешу предаће Вам наши парламентари г.г. мајор Љумовић и поручник Поповић. У исто време молимо команданта да допусти нашим парламентарима да могу очекивати у његовом логору одговор царско-краљевске Владе”.
Краљев телеграм, о коме довори владина нота, написан је на француском језику, а на српском гласио је, вероватно у Живковићевом преводу:
„Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, Ваше уважавање и Вашу симпатију.
Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети понижење које не заслужује.
Никола” .
Због овода телеграма, Краљ се врло оштро сукобио са бившим министром спољних послова Петром Пламенцем, који је био „најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аустрије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на образу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Гори настао хаос (181, 86-89).