Било како било, одговор је био негативан и 16. јануара Црна Гора морала је пристати на „безусловно полагање оружја цјелокупне црногорске оружане моћи”. Страна дипломатска представништва одмах су почела да напуштају Црну Гору, а наредног дана то су учинили и српски официри у црногорској Врховној команди, на челу с Петром Пешићем. Према Арбанији ужурбано су се повлачиле и заостале српске јединице.
Уза све невоље које су Црну Гору снашле падом великог дела територије, додатну забуну унео је и закаснели позив црногорској војсци за повлачење према Подгорици и Скадру, због тога што се односио само на „оне који хоће” да се повуку (38, 154). Позив за повлачење прихваћен је на разним странама, јер је обичан црногорски свет сматрао да се од јулских дана 1914. године ништа није изменило и да је „судбина Србије и наша судбина. Зло и добро нам је заједно са Србијом. Србија може рачунати на братску неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом” (67, 199). Све до 18. јануара Црногорци су штитили одступницу српској војсци, а наредна три дана само је успораван продор аустријске војске према Подгорици и даље, ка Скадру. Колоне од Колашина, Никшића и Андријевице већ су се примицале Подгорици, на путу према Арбанији, кад је 21. јануара 1916. године обнародована владина одлука о распуштању војске и полагању оружја. У тој пометњи, јер баш и није уобичајено да се војницима појединачно оставља на вољу хоће ли се повлачити из земље или ће се без оружја вратити кућама, и они који су имали времена да се повуку за српском војском, нису то урадили.
О епилогу ове одлуке, као и о неким предвиђањима и надањима краља Николе, сачуван је један извештај пуковника Фурнијеа, француског војног аташеа при српској Врховној команди, писан руком, у Бриндизију, 23. јануара 1916. године, насловљен на генерала Мондезира, шефа француске војне мисије која је „послата српској војсци да помогне њеној реорганизацији”.
Извештај гласи:
„Краљ са захвалношћу прима сугестију француске владе која се тиче црногорске војске. Ако се војска по наредби повуче преко Скадра и Драча са српском војском, могла би бити снабдевена, евакуисана и реорганизована под истим условима ко и српска војска. Краљ је прихватио Крф као област реорганизације. Ставио је примедбе на евакуацију за Бизерту.
На дан 20. јануара било је још око 15.000 војника под командом кнеза Мирка, који је остао у Подгорици са тројицом чланова владе. Ових 15.000 људи повлачи се у три одговарајуће групе из области западно од Подгорице, односно из Никшића и Андријевице.
Међутим, краљ Никола није крио да он верује да велики број ових војника неће хтети да напусти отаџбину. Он сматра да ће бити могуће довести до Драча 5.000 до 6.000 људи” (105, 286).
Не зна се да ли је и колико црногорских војника кренуло према Драчу и Крфу, али сталне разлике у извештајима српске Врховне команде о броју српских војника пристиглих на Приморје, умрлих у ишчекивању савезничких лађа, превезених на Крф и у Бизерту, умрлих тамо и на Виду и „реорганизованих” на Солунском фронту, допуштају озбиљну претпоставку да њихов број није био сасвим безначајан.
Добровољци из црногорске војске у шкрипцу. Мало је вероватно да је тај злосрећни позив за хитно повлачење према Подгорици и Скадру, заснован на добровољном опредељивању за једну наредбу или против ње, написан без разлога и баш тако. Биће, ипак, да се он односио на добровољце са стране и да је на тај начин свима њима омогућено да добровољачку мисију обаве до краја, не угрожавајући тиме ни своје животе нити животе својих породица било где у српским крајевима под аустроугарском окупацијом. С обзиром на то да скоро сви извори говоре о великом броју добровољаца из Америке у црногорској војсци, од којих добар део није био из Црне Горе, логично би било да су се ти људи издвојили из својих ратних јединица, пре свега из Санџачке војске, и повукли са српском војском. Пред сам улазак аустроугарске војске у Никшић, на великом збору народа и војске говорено је о разлозима због којих је Црна Гора пала. Марко Даковић, један од говорника, будући члан Извршног одбора Српске Велике народне скупштине у Црној Гори, посебно се обратио добровољцима који су ратовали на том подручју и којих је, према његовој констатацији, тамо било око 3.000: „Ви који сте од првог дана послије атентата на аустријског престолонаследника на Видовдан 1914. године, прешли у Црну Гору, као и они који су дошли из прекоокеанских земаља, да се боримо против заједничког непријатеља. Ви из ових стопа организујте се и прикључите се српској војсци, која сада одступа преко Скадра и Албаније, и ви немате другог избора, јер вас чекају само вјешала” (83, 437).
Даковићева предвиђања била су, нажалост, сасвим реална. „При паду Црне Горе јануара 1916. године аустријске јединице… заробиле су 79 Срба добровољаца из састава Требињског добровољачког батаљона, који је био у саставу црногорске војске. Све те заробљенике су аустријске јединице отјерале у логор Требиње и све их у току 1916. године објесили. Посебно је сав терор на овим добровољцима вршен, јер су они били обвезници аустроугарске државе” (83, 436).
Колико их је било. Тешко је израчунати колико је стварно било добровољаца у црногорској војсци. Ако је последњих јулских дана 1914. Црна Гора мобилисала „око 29.000 бораца оперативне војске на граници према Аустро-Угарској, а 6000 бораца према граници Албаније” (5, књига 9, 277) и ако је 25. августа њених 47.000 војника прегруписано и преформирано у Санџачку војску (13.500 људи), Дрински одред (5.500), Херцеговачки одред (10.000), Ловћенски одред (6.858), Старосрбијански одред (7.500) и Колашинску бригаду од шест батаљона са не мање од 3.600 бораца (5, књига 9, 278), значи да је само у том периоду она прихватила најмање 12.000 добровољаца. Зна ли се да су неповратни губици црногорске војске у Првом светском рату износили између 25-30% од броја мобилисаних – око 13.500 – и да се од скоро двоструко већег броја рањеника бар једна петина није враћала на фронт – око 5.000 – (5, књига 3, 349), мора се рачунати да је у бојевима током прве ратне године избачено из строја најмање половина од тога броја, односно не мање од 9.000 бораца; само у борбама на Дрини од средине септембра до 24. октобра 1914. године црногорска Санџачка војска имала је 1.671 војника избаченог из строја, односно 11,5% свог састава. На тај начин, црногорске војне ефективе смањене су на 38.000 бораца, да би се почетком 1915. године, позивањем „око 5000 регрута” (5, књига 6, 403), оне повећале на 43.000. Октобра 1915. године, у време општег аустро-немачко-бугарског напада на Србију, црногорска војска бројала је укупно 48.244 војника (5, књига 2, 198), што значи да је у међувремену ојачана за бар још 5.200 нових добровољаца. За непуна три наредна месеца борбе, до Мојковачке битке, ефективе црногорске војске поново су биле сведене на 43.200 војника, подофицира и официра (5, књига 6, 403); од Макензеновог напада на Србију, па до директиве о повлачењу српске војске према Јадранском мору, 25. новембра 1915. године, Санџачка војска смањена је са 20.530 на 16.000 војника. (Отуд, погрешним треба сматрати податак Новице Ракочевића да је уочи Бадњег дана 1916. године црногорска војска имала укупно 53.320 људи – 7, књига 3, 107).
