Имајући све то у виду, поуздано се може тврдити да је у саставу црногорске војске ратовало не мање од 17.200 добровољаца! Њихова судбина била је различита:
а. у катастрофи крајем 1915. и почетком 1916. године „нешто босанско-херцеговачких добровољаца из ове војске (не ради се о људима приспелим из Америке! – ИП) оста по црногорским шумама, немајући више времена да измакне” (16, 6);
б. један неодређен број добровољаца изгинуо је у дотадашњим ратним операцијама;
в. у повлачењу, почетком јануара 1916. године, за команданта Херцеговачке бригаде, у чијем су се саставу нашли Требињски, Гатачки и Билећки батаљон с укупно 1.644 борца, именован је главни интендант Црногорске војске Данило Гатало, пореклом Херцеговац. „Он је повео људе до Љеша, где их је предао српским војним властима, како му је била наредила влада у Подгорици” (27, 87). Може бити да је бар 750 њих из ове групе, названих „Херцеговци и Босанци”, распоређено 23. јануара 1916. године у Дунавску дивизију (12, док. 36, 43);
г. црногорске добровољце срео је у Медови и српски командант места М. Недић, о чему је касније записао: „У пристаниште почеше долазити масе војника, међу њима и добровољци из црногорске војске. То беху махом нашу јуначки Босанци и Херцеговци, избегли из аустро-маџарске војске… Ови добри људи… морали су бежати, да не би допали аустријског ропства, где су их чекала само вешала. После дугих и мучних преговора са њима и са првом армијом нашом, ова их прихвати и одведе у Драч” (27, 89);
д. од црногорских добровољаца приспелих у Драч одмах је формирана посебна јединица названа Добровољачка бригада. Без обзира на захтеве црногорске владе у избеглиштву да се припадници црногорске војске, дакле и добровољци, тако третирају и кад се нађу под српском командом, српска Врховна команда укључила је ове људе у свој састав „без икаквих ограда или нијанси”. Наређено је чак 30. јануара 1916. године да треба „на најпогоднији и најбржи начин саопштити свима добровољцима да ко се не буде уписао у Добровољачку бригаду сутра до подне, неће моћи бити транспортован бродовима”. При томе, строго је вођено рачуна да се бивши црногорски добровољци (добровољци који су из разних српских крајева дошли у црногорску војску) одмах одвоје од „правих” Црногораца (27, 91-92);
е. кад је указом од 27. фебруара српска војска реорганизована, „у саставу 2. армије били су херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци” (9, 280; 72, 113);
з. један француски аутор пише да је јуна исте године, „коначно око 1.000 Босанаца и Херцеговаца послато у Солун, где су придати руској бригади експедиционог кора и ту су образовали један свој батаљон” (27, 110);
ж. почетком новембра 1916. године, један батаљон Срба добровољаца из бивше црногорске војске био је у саставу Моравске дивизије;
и. Перо Шоћ пише „да Црногорци, који су се борили у редовима србијанске војске, нису то никад истицали. У последње време водиле су се препирке колико су браћа из крајева који су били под Аустро-Угарском узели учешћа на Солунском фронту. Од стране Црногораца није о томе нико ни поменуо. Познато је међутим да их је било на хиљаде” (41, 151);
ј. још марта 1917. године у српској влади сачињен је план по коме је Србија требало да у погодном тренутку уђе у Скадар, отуд овлада Северном Арбанијом и тако отклони италијанске аспирације на тај део јадранске обале. Војнички део посла, али и политички, био је намењен једној експедицији састављеној од Црногораца и Арбанаса. Иако Врховна команда није са тим била сагласна, „јер није имала поверења у једну посебну црногорско – албанску јединицу”, влада је истрајавала на свом плану: за команданта замишљене јединице, назване „Скадарска група”, именован је ђенерал Милош Васић, а њен задатак састојао се у томе „да брзом акцијом из Метохије што пре протерају све непријатељске делове који би се још налазили у Црној Гори и да овладају на првом месту Скадром” (11, 267). По логици ствари, јер је за њеног команданта именован један ђенерал, ова војничка група морала је бити довољно јака да „брзом акцијом” ослободи Црну Гору и Северну Арбанију; очигледно, рачунало се са Црногорцима из састава српске војске, пошто је „брза акција” требало да крене из Метохије;
к. и тако даље.
Заиста, ваља рећи „и тако даље”, јер су детаљи о добровољцима у српској и у црногорској војсци ретки и површни, али изнад свега контрадикторни. И такви какви су, углавном неупотребљиви за било какав озбиљан синтетски рад, они се у нашој историјској науци упорно користе као образложење за основну тезу да је добровољачки покрет био узгредна и местимична појава у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. Отуд, може се и од истог аутора, у истом раду, из истог извора, сазнати да је на Крф „у два транспорта и на две лађе превучено око 2.000 добровољаца” (27, 95), да је „између прикупљених 1.700 добровољаца било око 300 старих, недораслих и непособних” (27, 97) и да „од њих 1.700 који су побегли на Крф 450 је пристало да уђе у састав српске војске, 1.100 је желело да се придружи Страначкој легији а њих 150 нису хтели да служе као војници” (27, 104). Оних „око 1.000 Босанаца и Херцеговаца” послатих у руску бригаду срећемо као батаљон од „укупно 964 човека” под француском командом, али и као батаљон који је „октобра пребачен на Корзику” (27, 118). Што се тиче оног батаљона из Моравске дивизије, који је 10. новембра био „јачине 325 људи, од којих 197 бораца… од 117 испитаних бораца само се њих 20 определило за даље извршавање борбених задатака”. То су исти они људи који су „од 30. августа па до 20. октобра т.г., својим храбрим држањем постигли такав успех да је командант I армије, услед њиховог држања на положају »Звезда«, када је 70 ових војника задржавало до потребног момента 30 пута јачег непријатеља, био побуђен да 2. чету Батаљона Срба Добровољаца нарочитом наредбом од 27. августа т.г. (9. септембра – ИП)… похвали и њихово херојство истакне, а број губитака у овим борбама, на име погинулих 51, рањених 208, контузованих 244, несталих 17, свега 300, јасан је доказ о храбрости, патриотизму и поимању прилика у којима се налази цела нација” (27, 120-122).
Безизгледно је, дакле, свако озбиљно трагање за црногорским добровољцима у српској војсци, за њиховим бројем и њиховом улогом у војним операцијама на Солунском фронту, исто као што је без икакве сврхе било настојање црногорске владе у избеглиштву да један релативно мали број добровољаца и још мањи број војника из редовног састава избеглих уочи капитулације, претвори у основу са које ће се Црна Гора, после рата, с осталим Савезницима, појавити као победничка сила. Гледано и формално, црногорски краљ и влада током три последње ратне године налазили су се далеко од домовине и од ратишта, у околини Париза, за разлику од српских државних институција, које су се налазиле у близини, на Крфу, одакле су лакше утицати на збивања.
