Српска војска током 1916. А разлога да се на збивања утиче из непосредне близине било је прилично. Најпре, Французи су предлагали српској влади да се смести негде у Француској, што је одмах било одбијено. Срби су сматрали да ће њихов политички утицај са Крфа увек бити вреднији за српску ствар него што се то може остварити са лагодне удаљености на француском југу. Оправданост такве логике показала се већ у расправи на савезничкој војној конференцији у Шантијију, 20. фебруара, када је кључно питање било да ли Солунски фронт треба распустити и војскама са њега, укључујући и српску, ојачати западни фронт. Наравно, Енглези су били заинтересовани за такву варијанту, док су Италијани заступали став да српску војску треба задржати код Валоне „ради кооперације са талијанским трупама”. За генерала Жофра проблем је био у недостатку транспортних средстава за превоз војске на западни фронт, а Руси су вредност Солунског фронта видели у евентуалном премештању немачких трупа на западни фронт и истовременом слабљењу непријатељских снага на балканском ратишту. Увиђајући да би ово питање могло бити решено против српских интереса, ђенерал Пешић се максимално заложио да своје саговорнике убеди у огромну важност Солунског фронта: „Са њега се најлакше и најбрже може овладати комуникацијом Берлин – Цариград. Одатле се најосетније може грозити Аустрији. У свакоме случају, присуство солунске војске задржаваће знатне непријатељске трупе, које би биле употребљене на западни или источни фронт. У политичком погледу напуштање солунскога фронта имало би јаког утицаја на Грчку и Румунију и може се тврдити, да би ове земље биле изгубљене као савезници за Антанту. Зато Солунску Војску треба појачати и оспособити је што пре за успешну офанзиву на север” (31, 14-15).
Сви српски разлози били су прихваћени, те је договорено да се српска војска, пошто се потпуно опорави, опреми и наоружа, пребаци у Солун, да се у што краћем року припреми општа савезничка офанзива и да се француске и енглеске трупе припреме за планински рат. „На тај начин, после велике борбе, успело се: да се одржи солунски фронт, и тиме је постављена основа за наш даљи рад у циљу Ослобођења Србије и Уједињења нашег народа” (31, 15).
На реорганизацију српске војске чекало се свега седам дана. Указом од 27. фебруара формиране су три армије са по две дивизије старих имена (Моравска и Вардарска; Шумадијска и Тимочка; Дринска и Дунавска) и Коњичка дивизија. Укупна јачина тако преформиране војске износила је 6.025 официра и 124.190 војника (5, књига 9, 313), односно 7.025 официра и 129.190 војника и подофицира (5, књига 8, 784), уз узгредну напомену да су коњи и мазге, за разлику од 6.000 мање или више „обрачунатих” људи, и у једном и у другом извору пописани без грешке. Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије (72, 113) и, само захваљујући чињеници да су од Црне Горе до Крфа стигли „на реверс”, то су једини добровољци о којима је остао траг у српској војсци на дан њене реорганизације. Сви остали добровољци, и они који су преживели арбанашку Голготу, и они који су се српској војсци прикључивали кроз Црну Гору или до Драча и Крфа, без икаквог увида црногорске владе у тај чин, били су разбацани по свим јединицама новостворених армија. Само се посредно може закључити да је у Дринској дивизији, на дан реорганизације српске војске, постојао Добровољачки одред под командом Војводе Вука, јачине око 1.500 војника (5, књига 8, 784; 16, 14), и да је то прва српска јединица која је 22. маја 1916. године приспела на Солунски фронт.
Било како му било, одморена и преформирана српска војска добила је француско наоружање и опрему и оцењена као спремна за борбу. „Начин на који је ће она бити укључена у ратне операције није био значајан само с војне тачке гледишта него много више с политичке. Наиме, српски меродавни фактори су тачно оценили да се њихова војска мора борити и као целина и као посебна група армија, да зато мора на Солунском фронту добити свој одсек операција и да, у оквирима општих планова Савезничке команде у Солуну, има самостално командовање. Смисао овог захтева био је у томе да Србија као самосталан војни чинилац обезбеди себи то да представља посебну политичку чињеницу” (9, 280).
