Нестабилни је међународни монетарни поредак, који су након Версаја лондонски и њујоршки банкари наметнули пораженој Централној Европи, доживио 1929. године нагли, иако предвидив, крај. Монтагу Норман, у то време најутицајнији светски средишњи банкар, гувернер Енглеске банке, убрзао је слом берзе на Вол Стриту у октобру 1929. Норман је био затражио од гувернера Њујоршке банке за федералне резерве, Џорџа Харисона, да подигне америчке камате. Харисон се сложио и следећих је месеци уследио најдраматичнији финансијски и економски крах у историји САД-а.
Почетком 1931. Монтагу Норман и мали круг у британском систему имали су планове за промену политичких токова у Централној Европи на крајње запањујући начин.
У то је време највећа аустријска банкарска институција била Creditanstalt у Бечу. Уско повезана с аустријском подружницом Куће Рошилд (House of Rothschild), Creditanstalt је током 1920-их година расла једним нездравим процесом припајања малих проблематичних банака. Највеће је припајање наметнуто Creditanstalt-у током краха берзе у октобру 1929., кад су власти затражиле да преузме бечку банку Bodenkreditanstalt, кредитну банку за некретнине, која је и сама већ била прогутала неколико других нездравих банака током неколико ранијих година.
Почетком 1931, банка Creditanstalt изгледала је као једна од најмоћнијих банака у свету. У стварности је била једна од најслабијих. Страхотни су версајски услови, наметнути од Британије, Француске и Сједињених Држава, ликвидирали Аустро-Угарско Царство, што је аустријску економију изоловало од вредних економских веза и сировина у Мађарској и земљама Источне Европе. Аустријска се индустријска економија није никада опоравила од уништења из Првог светског рата. Индустрија је имала истрошене фабрике, застарелу опрему и огромне, неплативе ратне кредите. Последице су политичких околности у Аустрији 1920-их година довеле до тога да велик део несолвентне аустријске индустрије пређе у руке стално растућега Creditanstalt-а.
Тако су почетком 1931. Аустрија генерално, а бечки Creditanstalt посебно, били слаба спона у ланцу међународних кредита изграђеном на нездравим темељима које је поставила њујоршка банкарска кућа Ј. П. Морган заједно с Енглеском банком и лондонским банкама. Creditanstalt није био у стању из уништене аустријске економије прибавити довољне количине капитала за своју делатност па је постао увелико овисан о јако краткорочним позајмицама из Лондона и Њујорка за финанцирање својега пословања. Сама је Енглеска банка била уствари значајан кредитор Creditanstalt-а.
У марту 1931., француска Влада и министар спољних послова Брианд одлучно су се изјаснили против најављених преговора између Берлина и Беча око оснивања аустријско-немачке трговинске и царинске уније, што је био закаснели покушај ублажавања растуће светске привредне кризе, која је дошла из Америке неколико месеци раније. Француска је наводно наложила својим банкама да прекину краткорочне кредитне линије Creditanstalt-у у намери да јако притисну аустријску Владу. Тог се маја, након што су у бечким новинама освануле гласине о навали штедиша на Creditanstalt, догодила кредитна криза која је уздрмала целу Европу. Аустријска народна банка и у завршници аустријска држава морале су притећи у помоћ Creditanstalt-у, што је завршило највећим банкарским крахом у историји. Накнадна су испитивања открила да та криза није требала попримити тако драматичне размере. То су намерно учинили неки лондонски и њујоршки финансијери, који су припремали драматичан обрт у геополитици Европе.
Крајем 1920-их година утицајни су кругови у Британији и Сједињеним Државама већ били донели одлуку о радикалном путу за Њемачку.
Банкари Ј. П. Моргана већ су се били уверили колико су корисни политички обрти за осигурање враћања кредита кад су дали изузетно важан инострани кредит фашистичком режиму талијанског властодршца Бенита Мусолинија. У новембру 1925. талијански је министар финансија Волпи ди Мисурата објавио да је Мусолинијева Влада постигла споразум о враћању талијанског ратног дуга Британији и Сједињеним Државама, утврђеног у Версају. Седам дана након тога, J. P. Morgan & Co., који је био финансијски заступник Мусолинијеве Владе у Сједињеним Државама, најавио је давање пресудно важног кредита од 100.000 долара Италији ради “стабилизације лире”.
Морган је уствари одлучио стабилизовати Мусолинијев фашистички режим. На захтев компаније J. P. Morgan & Co.. и Монтагуа Нормана, моћнога гувернера Енглеске банке, Волпи ди Мисурата је 1926. године установио у Италији јединствену средишњу банку, Талијанску банку, која ће контролисати државну монетарну политику и још боље осигурати враћање иностраних кредита. Мусолини се доказао као савршен властодржац за дисциплиновање талијанских синдиката, смањење плата и спровођење довољно јаких мера штедње, што је било јамство за давање иностраних кредита или су Морганови људи у Њујорку барем тако мислили.
Човјек који је владао монетарном политиком Сједињених Држава у то време, бивши Морганов банкар Бенџамин Стронг, блиски пријатељ и сарадник енглеског моћника Монтагуа Нормана, састао се с Волпијем и гувернером Талијанске банке Боналдом Стрингхером, ради утврђивања коначних појединости око талијанског програма “стабилизације”. Од Пољске до Румуније, током 1920-их година, једна те иста комбинација моћних људи – J. P. Morgan & Co., Монтагу Норман и Њујоршка банка за федералне резерве – организовала је учинковиту економску контролу над већином земаља континенталне Европе, под изговором успостављања “кредитно способних” националних политика, што је била неформална предводница улоге Међународног монетарног фонда из осамдесетих година. Њујоршке су банке биле извор значајног краткорочног капитала за те зајмове, а Енглеска банка је ради наметања те политике пружала политичко искуство, заједно с системом британског Министарства спољних послова.
Најусклађенија су настојања тога англо-саксонскога круга током 1920-их година била усресређена на Немачку. Након успешног наметања Хјалмара Шахта за предсједника Рајхсбанке 1923. године и Шахтовог спровођења страховитог Давесовог Плана отплате ратне штете, који је израдила скупина око банке Morgan & Co., немачка је економија 1920-их година постала овисна о краткорочним позајмицама од лондонских и њујоршких банака и њихових сарадница у Паризу. За банке су ти краткорочни немачки кредити били најуноснији на целом светском финанцијском тржишту тога доба. Многе су Немачке банке, а тако и четврта по величини – Данат (Darmstadter und Nationalbank Kommandit – Gesellschaft), постале у великој мери овисне о краткорочним њујоршким и лондонским кредитима, и то уз казнено високе каматне стопе. Вејмарска је хиперинфлација увелико уништила капитал и залихе највећих немачких банака током прве половине те деценије. Тако су кредите у Немачкој 1920-их година давале оне банке које су имале критично мален темељни капитал за случај невраћања кредита или било какве друге кризе. У време краха њујоршке берзе 1929-30, Немачка је била у јединственом положају међу свим већим европским индустријским земљама. Дуговала је међународним банкарским кредиторима своту која се процењивала на 16 милијарди немачких марака, све у таквим краткорочним кредитима.
Ту је нездраву банкарску структуру требало само мало погурати па да се у потпуности сруши. Погуравање је дошло од Њујоршке банке за федералне резерве и Енглеске банке и једним је низом потеза, 1929. године, подигло њихове камате, након више од две године до тада невиђених тржишних шпекулација, током којих су следиле политику све нижих и нижих каматних стопа. Предвидиви је крах на њујоршкој и лондонској берзи довео до масовног повлачења америчких и британских банкарских средстава из Немачке и Аустрије. До 13. маја 1931. фитиљ је био спреман за потпалу.
Тога је дана крахирала велика бечка банка Creditanstalt. Французи су били одлучили “казнити” Аустрију због уласка у преговоре о царинској унији с Немачком тако што су јој наметнули валутне санкције. Creditanstalt је била једна од Ротшилдових банака с јаким везама с француским банкарством. Како су француска средства повучена из Аустрије, то је срушило крхки Creditanstalt, највећу аустријску банку, која је имала велике уделе у око 70% аустријске индустрије. У покушају да зауставе навалу на Creditanstalt, аустријске су банке најавиле повлачење свих својих средстава из немачких банака. Creditanstalt је била слаба спона која је покренула ланчани крах банкарских система у целој Средњој Европи.
Банкарску кризу која је уследила, као и економску кризу и с њом повезана трагична догађања у Аустрији и Немачкој, диктирали су, до задњега слова, Монтагу Норман из Енглеске банке, Џорџ Харисон, гувернер Њујоршке банке за федералне резерве и Кућа Морган и пријатељи с Вол Стрита. Донесена је одлука да се обуставе сви кредити Немачкој, иако би и минимална обртна средства у тој раној фази вероватно помогла да криза не измакне контроли.
Уместо тога, капитал се почео одливати из Немачке у све већим количинама. По налогу Монтагуа Нормана и Џорџа Харисона из Њујорка нови је председник Рајхсбанке, Ханс Лутхер, послушно одлучио не учинити ништа како би спречио крах великих немачких банака. Непосредна је последица краха бечке банке Creditanstalt био крах Немачке Данат-Банке. Тога је маја Данат-Банка, која је била јако овисна о страним кредитима, изгубила скоро 100 милиона немачких марака депозита. Следећег је месеца Данат Банка изгубила 848 милиона марака или 40% свих депозита, док је Дресднер Банка изгубила 10%, а чак је и Дојче Банка изгубила 8% својих депозита. Крајем јуна, Морганова је банка Bankers’ Trust, пресекла кредитну линију Дојче Банци.
Гувернер Њујошке банке за федералне резерве Џорџ Харисон, затражио је од директора Рајхсбанке Ханса Лутхера да уведе оштре мере кредитне штедње и стегу на немачким тржиштима капитала, тврдећи да је то једини начин заустављања одлива страног капитала. То је осигурало крах укупног немачког банкарског система и индустрије и најдубљу могућу кризу.
Харисон је оптужио Немачку за ту кризу, Монтагу Норман га је подржао, а придружио им се и гувернер Француске банке. Као резултат тога, Ханс Лутхер је одбио очајничке покушаје Бруниншке владе да га у посљедњем тренутку присили да затражи хитан стабилизацијски кредит од других средишњих банака, ради ублаживања националне банкарске кризе. Кад је коначно капитулирао и затражио помоћ од Монтагуа Нормана, Норман му је залупио врата пред носом. Од тада Немачка није имала ни једног кредитора за случај крајње нужде.
У јулу 1931., око два мјесеца након почетка слома бечке банке Creditanstalt и одлива капитала из Немачке, базелски је лист Nazionalzeitung објавио да је Данат-Банка “у потешкоћама”, што је у тој наелектрисаној клими било довољно да изазове потпуну паничну навалу на ту банку. Председник је те банке, Голдшмит, касније оптужио Рајхсбанку да је селективно одлучила убрзати пад његове банке дискриминирајућом расподелом кредита. Банкарска криза и крах индустрије који је уследио, довели су до “најтеже зиме у задњих сто година”. Било је то плодно тло за радикалне политичке алтернативе.
У марту 1930, неколико месеци пре него што су англоамерички банкари пресекли кредите Немачкој, председник Рајхсбанке Хјалмар Шахт изненадио је владу предајом своје оставке. Стварни је разлог његовој оставци био у понуди хитног стабилизацијског кредита од 500 милиона марака, а Немачкој је влади ту понуду дао шведски индустријалац и финанцијер Ивар Кругер, чувени шведски “краљ шибица”. Кругер и његови амерички банкари, Lee Higginson & Co., били су главни кредитори Немачке и других земаља које су биле одсечене од лондонских и њујоршких банака. Али, Кругерова је кредитна понуда с почетка 1930. имала експлозивне и неприхватљиве политичке последице за дугорочну стратегију пријатеља Монтагуа Нормана. Немачки је министар финансија Рудолф Хилфердинг присиљавао Шахта који је, по условима Давесовог Плана наплате штете, морао одобрити све иностране кредите, да прихвати Кругеров кредит. Шахт је одбио и 6. априла уручио председнику државе, вон Хиндербургу, своју оставку. Шахт је био позван на другу дужност.
Неколико је месеци након тога, почетком 1932, сам Кругер пронађен мртав у својој хотелској соби. Службена је аутопсија забележила да је узрок смрти било самоубиство, али је темељита истрага шведских истражитеља неколико деценија касније закључила да је Кругер био убијен. Особе које су од Кругерове смрти требале највише профитирати биле су у Лондону и Њујорку, премда ће истина вероватно остати закопана заједно с Кругером. С њим се завршила и Немачка нада у помоћ. Немачка је била у потпуности одсечена од извора међународног кредитирања.
Што се тиче Шахта, након подношења оставке није ни најмање беспосличарио. Сву је своју енергију посветио организовању финансијске подршке за човека који је, према договору између њега и његова блиског пријатеља Нормана, гувернера Енглеске банке, био решење за немачку кризу.
Од 1926. Шахт је тајно подупирао радикални покрет Адолфа Хитлера, НСДАП. Након оставке на положај председника Рахсбанке Шахт је деловао као кључна особа за везу између моћних али скептичних немачких индустријских моћника, такозваних “Schlotbarona” из Рурске покрајине, и страних финансијских моћника, посебно Лорда Нормана из Енглеске банке.
Британска је политика у тој констелацији била створити “пројекат Хитлер”, под пуном свести о томе какав ће бити његов коначан геополитички и војни смер. Као што је пуковник Дејвид Стирлинг, утемељитељ британске елитне јединице Специјалне ваздухопловне службе (Special Air Service), приповедао у једном приватном разговору скоро пола века касније: “Највећа грешка коју смо ми Британци направили је да смо мислили да можемо нахушкати Немачко Царство против Руског Царства да међусобно искрваре до смрти”.
