Одговор на Рапалски споразум стигао је врло брзо. Два дана након објаве тога споразума, 18. априла у Ђенови, немачком је изасланству предата савезничка протестна нота, стога што је Немачка постигла споразум с Русијом “иза леђа” Одбору за накнаду штета.
Затим, 22. јуна 1922, мало више од два месеца након објављивања Споразума из Рапала, Волтер Ратенау је убијен док је одлазио од куће у берлинском Гринвалду. За убиство су оптужена двојица десничарских екстремиста, који су касније идентификовани као чланови промонархистичке “Организације Ц”, што је приказано као показатељ растућег таласа екстремизма и антисемитизма. Али, у Немачкој су кружили извештаји о “страним интересима”, а неки су говорили да Британија, или британски интереси, стоје иза атентатора. У сваком случају, отишао је најистакнутији државник и градитељ Споразума из Рапала, а држава је била уздрмана до темеља.
Убиство Ратенауа било је само почетак страхота каквима је ретко која нација била подвргнута пре и после тога.
Британија се побринула да се јавно дистанцира од француске реваншистичке политике Поинкареова режима, али је Енглеска иза кулиса разрадила свој quid pro quo. Француска је имала да препусти Британцима своја права на француска подручја у Мосулу, која су јој припала за време тајних договора Сајкс – Пикот 1916. године. Заузврат је Британија, као што смо споменули раније (3. поглавље), дала Француској неслужбена уверавања да неће учинити ништа осим вербалнога протеста у погледу француске окупације Рурске покрајине. Британској је политици равнотеже моћи свакако ишло на руку да Француска преузме улогу казнене експедиције која ће подјармити Немачку.
Поинкареовом режиму је требао само веродостојан изговор. 26. децембра 1922, на предвиђени дан годишњег састанка Савезничког одбора за накнаду штета у Лондону, француски је председник Поинкаре објавио да је Немачка прекршила строге рокове Версајског споразума тако што није испоручила Француској договорену количину дрва за телеграфске стубове, а и испорука је угља мало каснила.
