Чуваће пушке за унуке
С крвавог бојишта Црногорка понела кући пет пушака. Погинули јој муж и четири сина. Нашла их мртве, али сузу није пустила. Покупила њихово оружје и кренула кући.
Уз пут сусретну једну жену која, слутећи шта се догодило, упита:
– А што ће ти пушке кад су ти сви погинули?
– Муч, не лудуј! – узврати храбра Црногорка. – ако не требају данас, требаће кроз петнаест година, док ми унуци порасту.
Срамота је – немати пушку
У малих дечака велико је срце: Жарко Чукуровић, Јордан Катанић и Љубомир Вељковић били су петнаестогодишњаци кад су с пушком у руци и бомбом за појасом бранили Београд и тукли се са многим бојиштима.
Прожети љубављу према отаџбини – довијали су се како да дођу до пушке. Војска их, због младости, није хтела, али су их некако примили у Добровољачки одред. Љубомир Вељковић је племенитом преваром дошао до пушке. Жарка Чукуровића су старији хтели да поштеде у бици на Дунавском кеју, али он није штедео себе… Јордан Катанић се очеличио у Одреду прослављеног војводе Вука.
Ово су три исечка из њиховог ратовања за част отаџбине.
Три мале приче о великим јунацима, данас још живим.
Овако је било: поче рат, озбиљна ствар, а ја седим код куће. Тешко је тада било срести човека на београдским улицама: сви су били на фронту! Нема ни младића, отишли и они некуда, виђају се само деца, старци и жене. Мени петнаест година, не знам шта ћу са собом. Мајстор код кога сам учио занат – отишао на фронт. Не могу ни ја да останем код куће.
Стигоше тако до мене вести да се момци уписују у добровољце. Кажу: могу и дечаци да се упишу, они који још нису позвани у војску. Одем у кафану „Топ”. Нађем тако неколико младића, неке сам познавао. Мирослав Голубовић, Мика Пауновић, Сава Геја … Овај последњи је био старији од нас. Ја – малецан. Мршав … Примише неке, они срећни. Није то мала ствар: постали су добровољци, добиће оружје, моћи ће да се боре.
Хоћу и ја да се борим, али неће да ме приме. Млад сам, кажу ми, још дете. Буним се. Не вреди.
У тој кафани је добровољце уписивао Љуба Дујовић, мислим да је био адвокат.
Гурам се у реду, пропињем на прсте, хтео бих да будем виши за који сантиметар, али не вреди – неће да ме приме. Очајан сам.
Видим да морам неким другим, заобилазним путем, да тражим неку везу, протекцију. Срамота ме је да прођем улицом! Сви су већ на фронту, неко на Дрини, неко у одбрани Београда, неко на Дунаву …
Чујем да је мајор Света Ђукић на Ади Циганлији. Он је тамо командант. О њему је причао мој мајстор као о великом јунаку и добром човеку. Па добро, мислим, кад је јунак и кад је добар човек, ваљда ће се сажалити на мене, па ће ме примити у своју војску …
И тако одем на Аду Циганлију. Море, неће стражар да ме пусти.
Морам да видим стрица! – кажем ја одлучно.
А ко ти је стриц? – пита стражар.
Мајор Ђукић! – кажем и испрсим се.
Пусти ме некако стражар и ја се убрзо нађох пред мајором Ђукићем.
– Којим добром, момче? – пита ме доброћудно мајор.
– Хоћу пушку, господине мајоре! – кажем и заузмем став „мирно”, као прави војник.
– Па још си мали! – каже мајор и осмехује се некако очински. Кад порастеш … Биће прилике за пушку …
– Нисам мали, господине мајоре! Срамота је имати петнаест година, а немати пушку. Моји другови се већ боре као добровољци.
– Добро, а како си стигао до мене? – пита ме и гледа строго у једног младог официра, за кога ћу касније сазнати да се зове Коста Војиновић.
Немам куд: боље је, мислим, да кажем истину, да сам обмануо стражара. Ухватиће ме мајор у лажи, па ћу награбусити …
– Нисам могао друкчије, господине мајоре – почнем изокола. Овај… стражар није хтео да ме пусти, па му ја кажем да сте мој стриц …
– О-хо, нисам знао да имам тако сналажљивог синовца! – смеје се мајор, а смеју се и официри около. – Па добро, кад је већ тако, побринућу се за синовца…
После неколико дана био сам у одреду добровољаца. Тукли смо се те године на Ади Циганлији све док се у касну јесен нисмо повукли према Космају. Аустријанци су ушли у небрањени Београд, али смо их после десетак дана прогнали преко Саве и Дунава.
То је било прве ратне године. Седми пук, у чијем смо саставу били, заноћио у Ковиони. Ујутру изненада дође стари краљ Петар. Хоће изблиза да посматра борбу пешадије. Пуковник Туфегџић се буни: не дозвољава краљу да остане у првој борбеној линији … Ми се сјурисмо у јаругу испод Торлака и ту нам се предаде једна аустријска јединица. Побацали пушке, дигли руке увис и јуре према нама. Наши трећепозивци, мислећи да Швабе јуришају, припуцаше, али их опомену Коста Војиновић: „Не пуцајте, они се предају …” Прошао сам све оно што је прошао Сремски добровољачки одред – од битке на Дунавском кеју до Сан Ђованија, увек кроз искушења и патње, до победе и слободе …
Љубомир Вељковић живи у Београду.
