Име: Јован
Очево име: Тодор
Презиме: Цвијић
Место: Лозница
Општина: Лозница
Година рођења: 1865
Година смрти: 1927
Као да је некаква неминовност судбине била наменила улогу питомом Јадру да изнедри два пионирска ствараоца, чија ће дела ценити читав интелектуални свет. У Тршићу код Лознице родио се Вук Караџић, а само након годину дана после његове смрти у самој Лозници 1865. године родио се у дому Тодора и Марије Цвијић, син Јован, треће по реду од шесторо деце. Обојица су предузимала дугогодишња истраживачка путовања: Цвијић током 38 година, јер је умро у 62. години, Вук 59 година, јер је живео 79 година.
Једно време бавили су се готово истоветном проблематиком: Вук је објавио једну географску монографију о Србији а други о Црној Гори; Цвијић је засновао нашу научну географију и знатно допринео развитку низа сродних наука (геологије, етнографије, етнопсихологије и лимнологије). Наравно, они су се међусобно много разликовали не само по времену у којем су живели, него и по образовању, условима за стваралаштво, главној стручној проблематици и по укупној улози у развитку наше науке и културе.
У родној Лозници Јован Цвијић је похађао основну школу и прва два разред гимназије. Трећи и четврти разред гимназије завршио је у Шапцу, а вишу гимназију у Београду. Млади Цвијић често је готово све до чега је долазио – социјалистичке књиге “… које су биле у сагласности са идеализмом који сам у себи од мајке имао. Све друго, осим мисли о срећи човечанства, постало ми је споредним”, писао је много година касније.
У гимназији добро је учио све предмете, а нарочито стране језике. За четири године прилично је научио немачки, француски, а нарочито енглески језик. Познавање светских језика знатно му је користило већ у току студија, јер тада није било ваљаних уџбеника на нашем језику, а и касније, пошто је већи део својих научних радова објављивао на страним језицима.
Управо када се Цвијић спремао да студира медицину, његов шабачки професор Владимир Карић га је убедио да се посвети географији, која има велике перспективе и незаменљиву улогу у будућим политичко-територијалним разрешавањима која су се назирала већ осамдесетих година прошлог века. Тако се он уписао на Природно-математички одсек Велике школе у Београду. По завршеним студијама Цвијић је годину дана предавао географију у Другој мушкој гимназији у Београду. Потом добио је стипендију и од јесени 1889. до пролећа 1893. провео је на Универзитету у Бечу као државни питомац на усавршавању. Овде је слушао представаља код научника светског угледа: геоморфолога Пенка, геотектоничара Сиса, тадашњег председника Аустријске академије наука и климатолога Хана.
Крајем 1892. код њих је одбранио докторску дисертацију под насловом “Das Karstphanomen (Карст, преведен код нас 1895), која је одштампана и преведена на више језика. Ово дело добило је најпохвалније приказе од познатих научника у свету, тако је британски научник Арчибалд Гики написао да оно представља “заставничко дело” науке. Оно се и данас сматра капиталним делом светске крастологије, а Цвијић њеним научним утемељивачем.
Још као студент Цвијић је предузимао “теренска истраживања”. У јулу 1885. по Церу и Ваљевским планинама, у лето 1886. по околини Београда, а већ 1887. када је имао 21 године, објављује свој први научни рад под насловом “Прилог географској терминологији нашој”. На одлично уређеном и богато опремљеном Универзитету у Бечу, Цвијић је “упијао” све што му је могло помоћи у ширењу географских сазнања. Са својим уваженим професорима Пенком и Сисом је врло често одлазио у стручне екскурзије, не само у околини Беча, него на унутрашњости простране Аустроугарске. Тако се на самом терену, уз свесрдну помоћ својих професора, оспособљавао за изналажење и решавање научних проблема.
Након одбране докторске дисертације у марту 1893. др Јован Цвијић постављен је за редовног професора Велике школе у Београду, у својој 28. години живота. Приликом отварања Универзитета у Београду, 12. октобра 1905. постављено је првих осам редовних професора, међу њима и Цвијић. У шк. 1907/8. години, биран је први пут, а 1919/20. други пут за ректора Универзитета. Одјек његових научних резултата, пратила је и високо ценила и наша Академија наука, па га је изабрала за дописног члана 1895. а за редовног 1899. када је имао само 34 године. Од 1921. па до смрти 1927. био је председник Академије.
Нама готово никаквих писаних података о томе шта је све Цвијић учинио за унапређење Универзитета током свог првог мандата. На ту дужност, ступио је готово на самом почетку рада ове наше високе просветне научне установе, па је морао да улаже велике напоре за њено утемељивање. Много више података има о ономе шта је учинио за време свог другог ректорског мандата шк. 1919/20. године. Он је одмах започео да организује брзу обнову опустелог и делимично порушеног Универзитета. Уз то поверен му је задатак “уједначавања уредба и закона” на ондашњим универзитетима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Цвијић је пресудно утицао на отварање пет нових факултета: Медицинског, Пољопривредног и Богословног у Београду, Филозофског у Скопљу и Правног у Суботици.
Др Цвијић је основао 1894. Географски завод универзитета, прву такву установу на Балкану. Почетком 1910. основао је са сарадницима Српско географско друштво, док 1912. покренуо је “Гласник Српског географског друштва”, који је до данашњих дана излазио, сем у годинама Првог и Другог светског рата. Чувен је био његов семинар, који се одржавао једном недељно, и на који су долазили представници сродних струка, као и наставници београдских гимназија. Да би усмерио научни рад својих младих сарадника, објавио је пет детаљних упутстава за “теренска истраживања” становништва и насеља. Ослањајући се на Географско друштво, семинар и упутства, временом је створио оригиналну “географску школу”, веома цењену у свету, која је почивала на “тимском раду” и одакле су се формирали будући научни радници.
За 38 година истраживачких путовања по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, Цвијић је највише обраћао пажњу на крастолоошке, геоморфолошке, геотектонске и лимнолошке појаве. Што је више путовао то је више уочавао разлике у етничкој слици, распоређености старих култура, степену просвећености народа, нивоу привредног развитка, типова и положаја насеља, типова и изгледу кућа. У време његових истраживања, крајем 19. и почетком 20. века, ове антропогеографске и етнографске појаве биле су мање проучене него у осталим деловима Европе, па је Цвијић рано почео да бележи своја запажања о њима. Њихова слаба проученост али и предосећање да долазе бурни историјски догађаји, када ће свака научна информација бити корисна за решавање национално-политичких и државних проблема нагнали су га да се унесе и у истраживање низа друштвених појава и процеса. Тако се Цвијић развио у једног од најсвестранијих научника у историји Јужних Словена.
Тешко је сабрати и оценити обиље истраживачких резултата и открића до којих је Цвијић, тај неуморни путник, дошао. Главне резултате тих истраживања изложио је у свом веома обимном делу “Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије”. На основу својих истраживања израдио је и први велики “Атлас језера Македоније, Старе Србије и Епира”, који истовремено представља камен темељац наше лимнологије. Готово све што је Цвијић у овим делима изложио, било је непознато у дотадашњој науци. Синтезу геолошких и геоморфолошких и ширих природњачких истраживања изложио је у монументалном делу “Геоморфологија један и два”. Први је извршио класификацију градских и сеоских насеља, доводећи први у непосредну везу с окружујућом природом, нарочито рељефом.
Читаву другу књигу свог знаменитог дела “Балканско полуострво и јужнословеначке земље” посветио је етнопсихичким особинама становништва, па се са правом може рећи да је он засновао нашу етнопсихологију.
На позив знаменитог француског географа Видала, професор Цвијић у Паризу је током 1917. и почетком 1919. држао на Сорбони предавања “О балканским земљама и народима”. Крајем 1918. наша влада га је поставила за првог експерта за етнографске границе, а почетком 1919. за председника територијалне секције при нашој делегацији на Мировној конференцији. Кључно је Цвијићево учешће у повлачењу граница државе Срба, Хрвата и Словенаца. Захваљујући њему и нашем земљаку професору Пупину, са Колумбија универзитета у Њујорку, који је такође позван, њиховој репутацији, највише је допринело да се новој створеној Југославији присаједине: Банат, Барања, Далмација и Бледски троугао (Блед, Бохињ и Триглав).
Колики су одјек имали научно дело и друштвена делатност Јована Цвијића показују и многобројна признања и одликовања која су овом научнику додељивале академије наука, научна и стручна друштва, универзитети и угледне културне установе у нашој земљи и свету. Из писаних докумената, што због ограниченог простора не можемо све навести, види се да је он био члан 8 академија наука, 16 географских и природњачких друштава, почасни доктор Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, а да је примио и 10 одликовања.
Колико је Цвијић био одан науци и свом народу види се и и по томе што је завештао и оставио Српском географском друштву све своје имање.
Приредио:
др Михајло Молнар
“Глас јавности” Новембар 2000.
