Име: Васиљ
Очево име:
Презиме: Поповић
Место: Столац
Општина: Столац
Година рођења: 1887
Година смрти: 1941
Васиљ Поповић (27. јануар 1887, Столац—25. август 1941, Котор) је био српски историчар, један од водећих српских међуратних историчара и проучавалаца нововековне европске историје. Научни рад Васиља Поповића пре свега је одликовала склоност ка обликовању широких синтеза где је материју постављао проблемски и где је више настојао да наведе на нова истраживања него да понуди коначне одговоре. Међу његове најзначајније синтезе убрајају се књиге Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка Османске царевине у Леванту и на Балкану (1928), Европа и српско питање 1804—1918 (1940) и Историја новог века 1492—1815 (1941). Његова истраживачка интересвоања пре свега су била концентрисана на српску дипломатску и политичку историју новог века као и на Источно питање.
Биографија
Гимназију је похађао у Мостару а студирао је у Бечу и Грацу. Дипломирао је у Бечу 1911. године а докторирао је на истом универзитету наредне, 1912. године. Током првих послератних година радио је као средњошколски професор да би се касније активно укључио у политички живот Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Био је 1921—1922. посланик Народне скупштине Краљевине СХС. Изабран је 1923. за доцента на Катедри за општу историју новог века Филозофског факултета у Београду која је остала упражњена након смрти Драже Павловића 1920. године. Ванредни професор постао је 1926. а 1930. управник Семинара за општу историју новог века. Редовни професор псотао је 1933. године. Као универзитетски професор радио је све до Априлског рата 1941. године. У временима несигурности након слома Краљевине Југославије, притиснут личним емотивним проблемима извршио је самоубиство у которском затвору 25. августа 1941. у доби од 54 године.
Историографски рад
Истраживачка интересовања Васиља Поповића обухватала су широк хронолошки и географски опсег. Бавио се различитим питањима историје српског народа у Србији, Црној Гори, Турској и Хабзбуршкој монархији, затим општим питањима из историје Средоземља и читаве Европе као и специфичним питањима из историје појединих европских држава Немачке, Француске, Италије и Хабзбуршке монархије. Његов рад на историји новог века одликује изузетна ерудиција захваљујући којој се лако бавио широким распоном тема па чак и неким проблемима из историје 20. века. Његов научни рад може се поделити у три целине: истраживачке монографије и расправе, синтетичке прегледе и радове о теоријским и методолошким проблемима историјске науке. Пажљиво је пратио трендове у европској историографији и радо је примењивао нове методе и приступе на проблеме којима се бавио.
У време између два светска рата на српским, и уопште југословенским универзитетима било је уобичајно да универзитетски професори израђују синтезе где би дали преглед области које су предавали. Ови прегледи коришћени су као уџбеници али њихов уџбенички карактер није значио запостављање строге научности и ширине обавештења. Као синтетичар Васиљ Поповић се може убројати међу најистакнутије српске историчаре међуратног периода. Посебно су значајне три његове синтезе где је дао преглед историје Источног питања, нововековне српске дипломатске историје и историје новог века. Студија Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка Османске царевине у Леванту и на Балкану (1928) представља јединствену синтетичку обраду ове теме у српској историографији, а и у домену европске историографије која се далеко чешће бавила овим проблемом овај рад заузима запажено место. Са научне и методолошке тачке гледишта значајан је и његов рад Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804—1918 из 1940. године. По концизности и прегледности истиче се синтеза Историја новог века 1492—1815 (1941). Ова књига писана је као универзитетски уџбеник и карактерише се методолошком иновативношћу и тежњом да се нововековна историја посматра проблемски што није било карактеристично за послератну југословенску уџбничку литературу због чега ово дело није привукло значајнију пажњу читалачке публике.
Поред синтеза Поповић је писао и студије о појединим питањима засноване на темељним архивским истраживањима. У радовима у којима се бавио појединим проблемима његов приступ карактерише настојање да проблем сагледа и осветли из шире перспективе европске историје. Међу овим радовима најзначајнији су Политика Француске и Аустрије на Балкану у време Наполеона III (1920), Метернихова политика на Блиском Истоку (1931) и Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида 1839—1861 (1949). Низ мањих радова посветио је националној и општој европској историји: Немачки универзитет у раду за слободу и уједињење Немачке (1911), Један поглед на финансиске и валутне нерилике Турске у време хатишерифа од Гилхане (1926), Програм устаника у босанско-херцеговачкој буни 1876. гогине (1927), Трговина и промет Босне у Наполеоново доба (1929), Акција кнеза Данила у Паризу 1857 (1923), Сукоби између Митрополита Михајла и владе (1935) и други.
Поповић се бавио и методолошким проблемима историјске науке. Интересовање за ову проблематику преточио је у радове Тежње савремене историгорафије (1924) и Хисторизам у историји (1939). Такође је у свом раду настојао да примени методолошка начела модерне европске историографије. Због своје иновативности и ширине Поповићеви радови и данас завређују пажњу историчара. Библиографију радова Васиља Поповића приредио је Радмило Стефановић у Историјском гласнику 1—2 (1957), 159—166.
Библиографија:
– Историја Југословена. Синтетичан преглед средњовековног развоја земље и народа, Сарајево, 1920.
– Задруга. Историјска расправа. Сарајево, 1921.
– Задруга. Теорије и литература. У „Гласнику Зем. Музеја за Босну и Херцеговину”. 1922.
– Подела земље на области. „Срп. Књ. Гласник”. 1922.
– Акција кнеза Данила у Паризу 1857. „Глас” Срп. Краљ. Акад. СХ. 1924.
– Тежња савремене историографије „Просветни Гласник” бр. 2 и 3, 1924.
– „Просвета”, културно-просветно друштво Срба у Б. и X. „Братство” XVIII, 1924.
– Политика Француске и Аустрије на Балкану у време Наполеона III. Посебна издања С. К. А. књ. 57, 1925.
– Владичино спремање освете над Смаил-агом. Његошев број Срп. Књ. Гл. 1 дец. 1925.
– Један поглед на финансиске и валутне неприлике Турске у време хатишерифа од Гилхане. „Гласник Скопског Научног Друштва” П, 1926.
– Нешто из традиције о Матаругама и Даковићима на Грахову. „Архив за арбански језик и старину, III, 1925.
– Вукова грађа за српску историју (Мотиви за забрану штампања). „Прилози” VI, 1926.
– Програм херцеговачких усташа 1876. Календар „Просвета” за 1927.
– Метерних о Његошу у 1837.’ ‘„Братство” XXI, 1927.
– Национално начело у савременој историји. „Годишњица Н. Чупића”, 36, 1937.
– Метернихови погледи о променама у Србији у 1842 и 1843. „Прилози” књ. 7, 1927.
– Берлински конгрес. „Братство” XXII, 1927.
– Средина и прилике из којих се развила херцеговачка буна 1875. „Споменица” о херцеговачком устанку 1875. Београд, 1928.
– Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка Османлиске царевине у Леванту и на Балкану. Београд, 1928.
– Ослобођење и Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Јубиларни Зборник живота и рада СХС 1. XII. 1918—1928. Издање Матице живих и Мртвих. Београд. I део, с. 46—71.
– Нове контроверзе о Метерниху и о пропасти Аустрије. „Прилози Летопису Матице српске” од 1. јуна 1928.
– Карађорђеве ствари и новац у избеглиштву у Срему. „Гласник Историјског Друштва у Н. Саду. 1. I. 1928.
– Трговина и промет Босне у Наполеоново доба. „Споменик” С. К. А. 69, 1929.
– Борба босанске муслиманске чаршије против нереда и корупције 1818. године. „Зборник у част Богдана Поповића”, 1929.
– Покрет од 1875 до 1878 у књизи „Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и Уједињење. 1929.
– Трговина Будимлића у првој половини XIX столећа. Сарајевски број „Народне Старине”, Загреб, 1927 (изашао 1929).
– Андрашијева борба против идеје о аутономији Босне и Херцеговине. „Зборник у част Ферде Шишића, 1930.
– Метернихова политика на Блиском истоку. Посебна издања С. К. А. књ. LXXXIV. Београд, 1931.
– Привилегија Марије Терезије темишварској рацко-грчкој компанији 1773. Гласник Истор. Друштва у Н. Саду, св. 8, 1931.
– Један спор о трговачко наследство сарајевских Милетића с краја 18 века. Годишњица Н. Чупића XLII, 1933.
– Пољска и источно питање у 17 веку. Летопис М. С. 1933.
– Источно питање у Политовој политичкој идеологији. Летопис М. С. 1933.
– Политов став против окупације и анексије Б. и Херц. Летопис М. С. 1933.
– Никола II и источно питање. Руско-југословенски алманах, 1934.
– Сукоби митрополита Михаила и влада. Летопис М. С. 1935.
– Маргиналија к проблематици Ризорђимента и југословенства. Југ. ист. час. I, 1935.
– Национална Босна и Васиљ Грђиђ. Споменица Васиља Грћића, 1935.
– Аграрни елемент у нашој ослободилачкој борби. Летопис, 1937.
– Европа и херцеговачки устанак. Гласник проф. др., 1937.
– Истоветност српског и турског поданства пре 1878. Архив за правне и др. науке, 1937.
– Гарашанин и Вук 1852. Белићев Зборник, 1937.
– Прилози историји наше трговине у XVIII в. Југ. ист. час. 1938.
– Ђачки путопис митрополита Михаила. Споменица Павла Поповића. Прилози, 1938.
– Расвитак и дух француске историје. Библ. Кол. Нар. Унив. 1939.
– Босанске избеглице у Војводини 50-тих година 19 века. Гласник ист. др. у Н. Саду, 1939.
– Лутер и његово дело. Летопис М. С. 1939.
– Империјалистичке борбе у Средоземном Мору. Летопис М. С. 1940.
– Европа и српско питање. Београд 1940.
– Историја новога века. Београд 1941.
– Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима, Посебна издања СА, 1949, CL.
