име: Живко
презиме: Аврамовић
име оца:
место: Кусадак
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
КО ЖЕЛИ РАТ-У КУЋИ МУ БИО
Зовем се Живко Аврамовић, рођен сам 1895. године у Кусатку.
У војску ступимо по зими, баш некако уочи Светог Николе, децембар месец четрнаесте године. Право у Пожаревац, у окружну команду. Ту припаднем осмом пуку пешадијском, Дунавска дивизија. Од војне спреме добијемо пушке и цокуле. Мало ту будемо па нас упутише чак за Битољ, то је почетак петнаесте године, ајд за Битољ.
Упнемо се у воз, па ајде, па ајде, све до Велеса возом. Одатле пешке, пешке на Прилеп. Два-три конака. мислим, било је до Битоља. Ту у Битољу било занимање пешадинско и све како треба па ондак распоређују де ће ко, коју војну струку има да занимаш.
ВОЗАР У САНИТЕТУ
Одредише ме у санитет. Ма де ћу ја у санитет, ка доктор да будем, не разумем се, велим, ја у то. Не брини, каже, тебе следује да будеш возар санитетски – кола са четири коња. О, доби ја одело војно и све како треба па, богами, почеше да ме поздрављају и они моји другови пешадинци ка да сам неки чин – истина!
Било то тако, било, и шта ће да буде: изби рат и терај, терај по борбама, не знам ни ја де сам све био, ал једнако возимо рањенике, ма ко те пита да л је дан, је л ноћ.
Поче оступање, грува ли грува за нама.
Терај тако до Пећи, мука и невоља, умирање. Само што застанемо у дан или у ноћ те наранимо коње, па опет возимо даље. Колико мож ја угађам, бирам де је равније, наводим коње. Ал де ћеш ти ноћу д’угађаш, је л’ кад презорти непријатељ! Наш санитет припада комори, па како они оступају тако и ми, а пешадија иза нас задржава непријатеља.
Куку, мајко, код Пећи дође наређење: кола да се запалу, топови да се закопају… И ту се разболим и ја, добијем неко запаљење у ногама, те дође један доктор Француз и даде ми неку маст. О, салетео ме командир да ме остави у болници у Пећи, ја нећу: зар да паднем, реко, у ропство?
“Кад нећеш, каже, уседни коњића и ајде.”
ВЕТАР У ПРАЗНА УСТА
Тако и буде: идемо од Пећи преко Албаније према мору. И све до мора ветар ни дувао у празна уста. Глад! Љути смо, нервозни, као отровани!
Кроз Албанију нема да се једе шта, ми гладни, болесни, коњи малаксали. Нађемо негде у бакчи корење купуса или кеља, једемо то мало, па иди, иди, само гавељамо онако гладни, по зими, по снегу. Спавамо под шаторчићима, туримо првом грања оздо. Ма зло и наопако!
Идемо, идемо…
Баш било негде пред вече. Идемо и сустигнемо једнога војника, тетура по снегу са писмом заденутом за шајкачу. Кад се ми приближимо ближе, видимо он готов. споводи се ђа там – ђа там. И ја му довати оно писмо.
“Немој молим те, да дираш то. ”
Ал узмем ја и прочитам:
Друже војниче и брате
Ако ме нађеш ‘мртвога
У појасу има три дуката ушивени
Узми ти три дуката и сарани ме као човека
Проклет био ако ме мртвога оставиш
Зовем се Добросав Тијанић …
– писала и адреса, да л беше село Ерчега, там негде код Ужице.
Стигнемо у Драч, ма ни полак није стигло: остало, поцркало. И шта ће да буде, куку мајко, они Талијани, бог им досадио, укрцаше у лађу само пешес коња здрави, толико остало од седамдесет, а нас спроводу, коњица талијанска, опет пешке, ка да смо њино робље: ајд за Валону, све поред обале, па иди, иди…
У Валони ноћисмо у шаторима, нема леба, само једна векница и мало макароне. Дођемо у Санђован да се укрцамо, кад – авион швапски ето га отуд, зврји. Артиљерија талијанска на њега бумба-думба и врати га.
Чекамо лађу и умиремо редом. И ту сам чуо мајора, доктора марвенога, псује краља: “Оставио, каже, мене да ме увате, а он отишао напред.”
ОД ЦОКУЛЕ ДО ТОПА
Војска била прешла на Крф, можда пре месец дана, а ми смо прешли тек 11. јануара.
На Крфу нађем моју јединицу, они се већ били обукли и мало опоравили. Добијемо ту одело, и моја јединица остане на Крфу до деветог маја – до летњег Светог Николе.
Онда нас укрцају, ујутру крете лађа за Солун.
Стигли смо у први мрачак, и упутише нас из лађе у поље солунско – Галатиште. Па кад смо се искрцали, не знам де ћу да преноћим. Те одведе ме један Селевчанин у неку кућу, на тој кући срушен кров. Сутрадан питам де је моја јединица, он пита де је његова.
У пољу Галатишту примисмо оружје и коње, опорависмо се љуцки, и обуку завршисмо, па августа месеца идемо на фронт. Све смо добили, од цокуле до топа – све француско. Примили смо и пушке нове, и летње и зимско одело, и све, све. Августа месеца пођемо, правац на фронт.
Примимо положај према Бугарима. Мене прекомандују у други батаљон, санитетско одељење, исто осми пук. Још опасније него да си рововац.
ПРИТИСНУШЕ БУГАРИ
Е, било то како било, борба данас, борба сутра, рањени, мртви – извлачи само. И, једама, притиснуше не Бугари, једва се ми из санитетског као последњи извукосмо. Наиђе један артиљеријски мајор и каже нашем доктору: “Што не бегате, ево, каже, Бугара да ве поватају.” А доктор каже: “Нисам добио наређење.” Мајор уседе коња па погледа онамо куд треба да одступимо, подиже доглед; “Ма како наређење! Ено Бугари тамо пресекли ни одступницу.” Удри ми преко неки брда за тим мајором. Кад тамо, излетела бугарска коњица и наше возаре и артиљерце заробила. А подесило се баш да једна чета наше пешадије одступила и притајила се у једном кукурушчићу, те потегну из пушака и ослободе возаре и артиљерце. И ту убију једног коњаника бугарског, мртав Бугарин лежи. Одатле одемо до неког језера, једва смо се концентрисали. Прими Вардарска дивизија фронт док смо се ми прикупили.
ИЗНОСИМО МРТВЕ И РАЊЕНЕ
Па ајд опет на положај. Кренемо напред, богами, у офанзиву. Ослободисмо Битољ, ал командант француски не да тамо да се иде даље, гине војска, док се не спреми- каже, још боље.
На положају презимисмо деветсто шеснаесте, па богами и целу седамнаесту проведосмо, и тек септембра осамнаесте кренемо у пробој.
Прве године на фронту нисмо имали земунице, у шаторима се боравило. А друге године лепо ти ми ископамо земунице, и презимисмо у тим земуницама. Ја сам испрва био коњоводац санитетске запреге, па ми после дадоше једну мазгу да носим апотеку. Ми смо с пешадијом, артиљерија иде за нама.
Недељу дана смо на фронту, недељу дана у позадини. И стално тако, две године.
Положај је био утврђен, жица седам-осам реди наши, седам-осам њини…
Право да ви кажем, краља сам тео да видим, а нисам, док војводе сам виђао. Војводе су долазиле, али мало даље, тамо, де не бије куршум и граната.
Износили смо мртве и рањене из борбе, не питај! Нагледао сам се јада. Једном, наша граната погрешно темпирана па убије четири наши војника. Увече јавише да идемо ноћу да ји изнесемо. Поведе нас онај ордонанс тамо де су изгинули. Кад се ми приближисмо, оно Бугари бацише ракету. “Лези! Лези!” – виче командир. Ми полежемо, па полако, полако, да Бугари не виде, изнесемо ти четири војника и саранимо у војничком гробљу.
ИНАТ СА ОФИЦИРОМ
Официри су на фронту нешто били мекши, али неки су држали још оно у старој Србији што је било. Баш у мојој јединици један војник тужи командира што се у војнички казан не меће сва сланина, него он оставља на страну; пуна, каже, корпа сланине. И баш сам слушао кад су пошли у дивизију на саслушање како се прегону – тај официр и војник што га тужио. Али ми војници знали смо: кад војник тужи официра, обично буде – војника прекомандују у другу јединицу.
Знам случај да се војник тужио са официром па се, мислим због тога, – последње године рата било – предао Бугарима. Баш је мене позвао – кад смо одступали једном са положаја – неки Милић Тошић. Он се скиде с коња, возар био и он, па дође код мене:
“Еј, каже, нисам луд да погинем, да се вратимо довече?”
“Де да се вратимо?”
“Кући” каже.
“Ја не би.”
Кад ујутру стварно: његови коњи везани, њега нема. Побего, предао се. И, кад смо се ослободили, ту сам га у селу затекао. Али погине, сирома, вадио неко дрво и оно падне и убије га.
СВАШТА У НАСТУПАЊУ
Осамнаесте године, уочи пробоја, тукла наша артилерија два дана и две ноћи непрекидно. Па кад смо кренули напред, нас нико више није могао да заустави, нико! Толико смо ми јуришали, толико смо били срећни и пресрећни што ћемо да видимо наше миле и драге да, чини ми се, није било те силе која би нас уставила.
У наступању… Кад смо прешли Црну реку, прешла пешадија за мрака, па треба и ми сутрадан тамо да пређемо, има рањеника. Дође ни један ордонанс и каже:
“Један по један.” Ја поведем ону мазгу натоварену неким сандуцима са санитетским материјалом. И таман је поведем, отуд митраљез ко-ко-ко. Ја се заклоним за камен, а мазгу нигде д’одведем у заклон. “Јесам ли реко један по један!” – виче ордонанс отуд.
“Па како се мазга рачуна?” питам. “Исто ко ти!” – виче он. Чета једна у резерви ту, и они вичу: “Лези, мајку ти јебем, немој ту отвараш мету д’ изгинемо!” Па де да бежим кад бије онај отуд!? Чим ућути митраљез, ја опет малко кренем. А доктор наш, поручник по чину, није могао да о обиђе, него се суљнуо дупецки у реку, са обале.
Кад стигосмо у неко село код Велеса, командир каже да пођемо за њим у штаб. И баш тад пројури на коњу ордонанс што носи депеше у дивизију. Дођемо ми у штаб дивизије, кад тамо – почеше да лупају капе о земљу: “Мир, каже, мир!” А наш командант батаљона Белимарковић опсова: “Мајку да им јебем мајчину, угарску. Закључише мир, а ја сам мислио да им прођем кроз њину државу, мало да виде и они шта је зорт.”
Код Ниша Немци нам пружише јак отпор, ту сам први пут видео топове на вагонима, из воза бије Немац. Ту погибе мој командант Милић Пантелић, то је био човек, ма једном створен.
Напредујемо ми према Београду, па прођемо кроз Наталинце и стигнемо увече у Тополу. Шта ћу ја, вуче ме срце кући. Ја замолим командира да ме пусти један. Даде ми он човек лепо објаву, даде и Милети нашим Миленковићу, он трећепозивац, те пођемо ноћу за Кусадак. И, пред зору стигнем кући – први пут после четири године ратовања. Будем дан и ноћ код куће па се вратим у команду.
Прођемо Београд и напредујемо до Суботице, ту се моја јединица задржи од јесени до пролећа. Ту добијемо војни задатак да идемо тамо иза Љубљане, до Корушке и то ми било први пут да идем на ту страну.
Радује се војска, и ја сам се радовао: да видимо колика је и докле је та наша држава Југославија. Демобилишем се после тога војног задатка. Али и Сада мало-мало па чујем да се негде ратује. И кажем овим млађима: ко жели рат, у кући му био.
