име: Алекса
презиме: Петровић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ДЕ ГОЛОВ ВИТЕЗ
… Обузео ме дечачки патриотизам и ја, чим је почео рат, отрчим у Младеновац и јавим се војној команди. Официр тражи да види позив, а ја немам шта да му покажем, ништа осим оног младићког жара у очима, ништа осим жеље да се борим против непријатеља свог народа… А тек сам био изашао из ратарске школе. Види официр да немам црно на бело, па ме пита колико имам година, милује ме по коси, па нежно, очински каже: „Хајде ти, Алекса Петровићу кући; иди у своју Слатину па кад будеш био потребан војсци, позваће те…“
… Несрећан сам, не знам шта да учиним. Причам оцу шта су ми рекли, а он, као љути се… Потраја то два три-дана, већ стижу вести са фронта, а ја у својој осамнаестој години седим у кући… Ни оцу није лако: болестан је, не може да иде, а мене неће да приме… Најзад се он досети. Рече ми да узмем кола и коње и да кренем према Ваљеву. Тамо ћу, сигурно, наићи на војску – бићу некоме од користи…
… Нисам чекао да ми то двапут каже, па већ сутрадан кренем. Кола су у трку остављала облак прашине иза себе. Било је онако како је отац говорио: нису ме примили као борца, али им је возар добродошао… Дали су ми да возим храну за војнике, муницију за борце, санитетски материјал… Ни са бојишта се не враћам празан: превозим рањенике, помажем им уз пут, слушам њихове приче о боју… Тако је то трајало све до повлачења српске војске ка југу. Оставио сам коње и кола, па сам се под „строго пов. и хитно” јавио београдској окружној команди у Младеновцу. Сетио сам се речи оног официра: зваће тебе Алекса Петровићу војска кад јој будеш потребан…
… На моје велико задовољство, брзо се све завршило: регрутовани смо две године пре рока, па сам са осталима упућен ка Крагујевцу као „ђак-редов”. Ту сам добио шињел, капу и пушку. Правио сам се да знам да рукујем оружјем… На сваку чету дадоше по шест сандука муниције. Сандуци мали, али тешки за ношење. Иде се преко Крушевца, уз Расину. Пут закрчен војском, комором, избеглицама. Ноћива се по шталама и шупама. Једе се шта је ко понео у торби или купио уз пут…
… Чим се мало дуже задржимо, почиње обука: рад са пушком, гађање… Не зна се куда идемо. Нема новина, нема ни усмених вести. Да ли је то она војска, чија сам потамнела лица видео испод Цера?! Шта се догоди са оном одлучношћу и осмесима? Није ли моје младалачко расположење било претерано? Мучи ме хиљаду питања док крећемо према Призрену… Ноћ проведосмо под црквеном надстрешицом. У свануће настављамо пут. Добисмо по хлеб, црн, на брзину печен… Идемо, идемо, без краја, с мало снаге… Љум-кула, Везиров мост, узак и грбав, без ограде, залеђен… Прелазимо га бауљајући. Неколико натоварених коња које води регрут – омакоше се с моста… Нико им не притече у помоћ, потонули су…
… Лежем са страхом, устајем неиспаван, гладан, уморан, сломљен. Али и даље нас уз пут обучавају: „Овако се гађа, овако нишани, пушка се држи овако…” Наилазим на изнемогле војнике из других трупа. Промрзли, гладни, поцепани, прогорела им одела. Виђамо уз пут и мртве регруте – нема ко да их сахрани. Ми не можемо: имамо мале ашовчиће којима не може да се ископа рака у камењару. А, уз то, и сами смо исцрпљени, можда ни нас неће имати ко да сахрани…
… Прошли смо Елбасан, Тирану, Шијак… Ближимо се Драчу. Сусрећемо Есад Пашине жандарме који нас штите од својих негостољубивих земљака. Добијамо и по који клип младог жутог кукуруза, који брзо крунимо и још брже жваћемо. Наће се и по који корен купуса, или струк празилука, све је добродошло. У Драчу смо видели Есад Пашу. Био је у друштву наших официра. Ту су били савезнички бродови који су најпре прихватили избеглице и рањене, затим старе и болесне. Ми здрави кренусмо у правцу Валоне, пешице. Газили смо реке, носили изнемогле официре и војнике на леђима. Мој командант батаљона Крсман Ерац, родом из Краљева, рањен у ногу… Требало га је пренети преко широке, набујале реке…
… Почетком јануара 1916. године били смо у Фијери. То је био највећи пакао. Сместише нас у неке логоре, ограђене жицом. Логор чувају наши савезници са перушкама, берсаљери… Разапели смо наше исцепане шаторе по влажној ледини, без сламе смо, без хлеба, воде… Десет дана смо живели готово без ичега. Неки италијански генерал, чујемо, тражи да се наше јединице врате у Драч, где ће нас, наводно, снабдети храном и укрцати у бродове. Свесни смо опасности којој нас излажу – то значи сигурна смрт на пугу. Официри не крију од војника такву могућност. Кад смо схватили да се тражи да напустимо тај логор, захтевамо од официра да се тучемо са Италијанима, па „ком опанци, ком обојци”. Најзад, после телеграма, разговора, наших претњи оружјем, решено је да наставимо пут према Валони…
… Логор је демонтиран, шатори су скупљени. Били смо спремни за покрет. Али, с нама није кренуло око 400 регрута, који су за тих десет дана – умрли под шаторима у Фијери… Крећући се споро, немо, према Валони, јео сам уз пут живо коњско месо и утробу. То ме је спасло, захваљујући томе стигао сам до Валоне, где су нас сачекали наши прави, искрени спасиоци Французи и укрцали нас у своје бродове…
… Јадне и изнемогле, али већ на броду нахрањене и напојене регруте, управо један део, искрцали су у Бизерти, ратној луци. Ту нас је дочекала музика и наш осведочени пријатељ, кога регрути назваше „српска мајка”, дивни старац са лепом, белом, густом брадом – адмирал Гепрат… Живот ће учинити да га још једном видим и то 1938. године у официрском дому у Паризу, и да га подсетим на тај величанствени дочек француске војне музике изнемоглим, поцепаним српским војницима…
… Два дана касније сам од адмирала Гепрата лично чуо да је од моје класе мобилисано око 30.000 регрута, а да је сваки трећи преживео албанску голготу… Био сам преводилац, тумач у разним командама, болницама, међу рањеницима и болесницима. Касније сам доживео и преживео бродолом када су, у близини Балеарских острва, непријатељски сумарени погодили наш брод… Они који су били добри пливачи, скочили су у море. Запливали су према обали, не слутећи да је она удаљена око 30 морских миља… Сви су се подавили… Ми непливачи – прихватили смо се оних плутача што су нам дали приликом укрцавања или брвна и комада даске и одржали се на површини до сутрадан, кад су нас покупили мали шпански бродови… После нас је прихватио француски брод и превезао у Марсељ. Те ноћи сам у својој двадесетој години – оседео…
… И тада, током мучног пута кроз албанска беспућа, и касније на бродовима, и у Француској, срео сам многе истакнуте личности тог времена. Запамтио сам и то време и те људе. До краја живота памтићу племенитост и љубав Француза према нама. Много година касније, бићу у срећној прилици да упознам генерала Де Гола у Паризу, који ме је, као председник Француске Републике, одликовао Орденом витешког реда. Касније сам проглашен почасним грађанином Париза. Чудна је човекова судбина. Мој пут од сељачета испод Космаја, до возара рањеника, хране и муниције на Церу, пут једног сломљеног регрута преко трновитих стаза албанске голготе, побуњеника у Фијери, преживелог бродоломца у водама Средоземног мора до Де Головог витеза – био је заиста мучан. Нисам био херој, већ мученик…
Алекса Петровић има 82 године. Живи у Београду, Хаџи-Проданова 16. Носилац је многих домаћих и француских одликовања. Био је истакнути стручњак за пољопривреду, сарадник је многих листова и часописа, један је од оснивача агенције „Путник”, члан је многих удружења – старих ратника и носилаца Албанске споменице.
