име: Светозар
презиме: Алексић
име оца: Јован
место: Блато, Смедеревска Паланка
општина: Пирот, Смедеревска Паланка
година рођења: 1894.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ЗЕМЉА ЈЕ ГОРЕЛА
Зовем се Светозар Алексић, име оца Јован, рођен сам 1894, четвртог јануара, у селу Блату близу Пирота, а живим већ по века у Паланци. Имам завршену основну школу, четири разреда, и учења пуковског десет месеци. По занимању сам земљорадник.
Испричаћу вам моје удешаје и преживљаје.
Отишао сам у војску деветсто четрнаесте као регрут, позвала ме команда, и будемо два месеца у Пироту – од септембра до новембра, на обуци. Добили смо одело, пушке; био сам обучен и оружан прописно. А око леве руке, испод кошуље, имао сам везан конац од конопље. Мајка ме са том амајлијом у рат отпратила.
Из Пирота пребаце нас у Младеновац, припаднемо трећем пуку Моравске дивизије. У Младеновцу смо провели десет месеци на обучавању, бела пена попаднула нас од учења.
СА ПОЛОЖАЈА У ОДСТУПАЊЕ
Када су деветсто петнаесте године напали Бугари, Моравска дивизија упућена да брани Пирот. Ми добијемо терен код Кусе Вране, на граници, то је планина према Бугарској. Лево од нас била су два наша батаљона, они су у равници били.
Бугари су напали, и даноноћно су нападали. Изгинули су, ако ћете да ми верујете, само нека онај Бог сведочи, колико су они ту изгинули испред нас! Нападали су да пробију, јер ту је био правац за Пирот, али ми Пироћанци – то је пиротска и нишка дивизија била – нисмо дали ту да пробије па до једнога да би изгинули.
Али добили смо наређење, пошто су Бугари пробили код Скопља, да се повучемо. Онда се ми повучемо једне ноћи за Бабушницу.
У Бабушници осванемо. Па онда чекамо да падне мрак. Кад је пао мрак, кренемо у Власотинце. Киша се спустила, сама вода и блато. Из Власотинца кренемо прво у Лесковац па у Приштину.
Кад смо дошли до Приштине, добијемо положај на Мучибаби. Ту је била Дринска дивизија већ посела положај. Поседнемо и ми тај положај. И ту су Бугари нападали недељу дана, али нису могли да пробију, нисмо дали. То је јесен деветсто петнаесте, Швабе су већ биле ушле у Београд.
Ми се онда повлачимо у Косово, преко Ситнице. Док смо ишли у Косово, нисмо примили неких два-три дана леба, и ја се одлучим да уђем у једну кућу шиптарску. Само баба седела код огњишта и ја је питам:
“Мајко, можете ли да ми дате леба, да вам платим.” А она гледа ме, гледа, па проговори нешто, док из собе изиђе човек, један крупан, брадат човек:
“Шта је, војниче?”
“Чико, да ми дате леба, да платим. Без пара нећу.” Врати се онај човек тамо и донесе пола леба из црепуље и неколико комада сира као шака, пшенични леба. Кад ми дадоше, она жена ме благосиља:
“И да се врнеш мајки” – паре нису хтели да узму. Одатле се ми упутимо према Везировом мосту, за Албанију. Добисмо наређење да застанемо, јер тамо се згомилала војска, тамо је укочено било зато што се тешко прелазило преко тог моста. Снег већ био пао и помрзло као кост било.
Два дана смо ми остали да штитимо прелаз, онда Моравска крену напред, а позади нас остаде Дринска дивизија. Али пре него што кренемо, у том месту били су последњи магацини где је примала српска војска храну – и колико можеш да понесеш носи. Један мој сељак био у провијант-колони, звао се Милан, и он ми даде једну кобилу: “Ево ти кобила, јаши, стићи ћу те па ћемо заједно преко Албаније.” Добро. Кад сам видео да сваки може да узме хране колико хоће, и ја дођем и кажем: дајте ми за чету ту и ту. Дадоше ми пун џак двопека. У том наиђе мој комишја из Сувог Дола Миладин и ја му кажем: “Држи ту кобилу да предвојим двопек у два завеска, да направимо равнотежу и пребацимо преко кобиле.” Он пита чија је кобила. “Наша. Ко погине, онај други што остане жив нека је води.”
ТРОЈЕ ИЗ БЕЖАНИЈЕ
И кренемо напред. Долазимо до Везировог моста. Пада снег, целе ноћи пада, то је децембар месец. Заустави се опет колона. Скренемо с тог пута мало у страну и нас двојица, Миладин и ја, наложимо ватру. У том наиђоше човек и жена, и дете воде мушко, имало је око пет година.
“Хеј војници, можете ли да нас пустите код ватре?”
“Може, како да не.”
Дође човек са женом и дететом, примимо их. А пролази и пролази војска и народ, прелазе преко тог Везировог моста. Ми узмемо капак од мањерке, накупимо снега, растопимо и угрејемо воду, двопек лепо растопимо и вечерамо нас двојица, а они гледају. Кажем оном:
“Бре, пријатељу, имате ли леба?”
“Немамо.”
“Како немате леба?”
“Па немамо ништа.”
Дајдер снег опет, накупимо снега, нема воде, и растопимо. Опет у капак од мањерке истопимо и испржимо двопек те њих троје лепо вечераше. И ја питам онога човека:
“Па добро, бре, пријатељу, ми ти дадосмо вечеру. Ти немаш ништа. Па шта ћеш, бре, како ћеш? Мени није за тебе и ту жену, али ово дете, где ће оно, дете јадно? Што га неком нисте дали, него овако? Има да га изгубите! Да грех повучете! Него, реко’, имаш торбу неку? Дај ти торбу” – и ја њима одбројим сто колача двопека. Она жена – сузе јој падају! Од милости сузе јој падају. Каже:
“Нађох живот овде у овој пустињи. Нађох живот.”
Добро. Питам оног човека:
“Па имаш ли ти макар штогод пара, пријатељу?”
А он кад отвори онај мањи кофер, то је било – напаковани штосови пара! Даде мени и Миладину десет хиљада! То су паре биле! Ја извадим још педесет колачића те им дам – па ми имамо пун џак! Она жена ме загрли.
“Слушај ти, секо: нека нас здравље послужи. Дај боже да се у Србију скоро вратимо, па да питамо једно за друго због ове доброте.”
Узе он мени адресу, узех ја њему. Он је био Београђанин, чиновник у народној банци.
Ноћили су ту са нама поред ватре.
ПРЕЛАЗАК ПРЕКО МОСТА
Ујутру се прво ја рескирам на онај лед да пређем преко моста.
“Пази, кажем, пази: ја немам никога осим мајке и оца, сестре и брата. Ако погинем – нека, али ви чекајте. Да се ово осигура, па да се пређе. Ја ако погинем, ништа се не секирајте.”
Мост се поледио, узан, са стране нема одбране, косина увис до средине, од средине низбрдо шест-седам метара, још црње и опасније. А доле дубоко Дрим, доле велика вода. Буји. Опасна ствар. И онда шта сам радио? Решим пузећи да идем до средине. Попнем се на средину, али поледица, доле сићи – чврсто бога ми. Онда окренем се натрашке, на трбух, да не бих склизнуо, ја ћу да се закопавам ноктима. Док сам се спустио тако натрашке, два нокта сам ишчупао. И кажем Миладину: “Узми средину конопца па завежи детету око појаса па баци крај мени, а други крај конопца држи ти и полако пуштај, да дете прво спустимо.”
Он то и уради, веже дете, она жена кука. Кажем: “Жено, не кукај, спасићемо га ми.”
Кад сам добио дете у руке, онда жена иде: исто, веже је Миладин око појаса и полако пушта, а ја вучем помало. Спасемо и њу, е ’ајд’ сад чику. Спустимо и њега са коферима. Е сад да преведемо још кобилу, па ће Миладин последњи. Прво џакове скинемо са кобиле, те пребацимо: ако падне кобила да нам не оде леба. Пређе и кобила, остаде само Миладин. Стиже он до средине моста узбрдо, вучем га ја конопцем. Кажем:
“Миладине, легни потрбушке, рашири добро ноге па уназад клизај.”
Он то паметније уради него ја: он се човек изу те је и он полако у чарапама сишао. И тако смо се спасли.
И наставимо пут сви заједно.
Два дана смо ишли. Сродисмо се са оним дететом. Ноћу поред ватре седимо и разговарамо; спавамо мало, зима је, хладно. Сви једемо из исте мањерке; наш двопек једемо тако да они не троше оне колаче што смо им дали.
Кад је било трећи дан, долазимо до неког блата, те смо пуна три сата путовали, до колена газили.
Наиђемо на неку бању, на једну воду сумпорљиву, кажу да ту има бања, нисам је видео, и изиђемо тамо на суво. Онај човек и она жена са дететом остадоше ту да се одморе, а ми ухватимо пут право.
Уз неку планину смо два дана излазили, није било пута него стазом – од гране за грану држи се, а три дана скоро се силазило наниже: било теже наниже него узбрдо.
ОШИШАНА КОБИЛА
Кад смо прешли планину, долазимо у једну равницу. А у тој равници цела дивизија Моравска. И ми нађемо нашу чету. Нађемо командира. И лепо се ми ту изрукујемо са њима. Немају леба. “Ево леба, госин капетане” – он је Крушевљанин, из Бивоља родом, Божа Карповић.
И ми ту заноћимо, цела дивизија, оно што је остало: око три и по хиљаде, није више, од шест хиљада војника. Ту је и провијант-колона, али без намирница, само коњи и све празно.
Али у нашој чети пала једна кобила, преломила ногу и остала на путу. Е сад шта ћемо? Ствари треба да се носе. Ко падне, ставе га на коња, коњ носи. Шта ћемо? Командир каже:
“Ти капларе, како знаш да ноћас набавиш коња.”
Кажем:
“Господине капетане, па где да га набавим? ‘Ајде да га купимо, али сељаци за паре у хартији не дају ништа, него само срму, сребро ишту. Где ћу, него да идем да украдем?”
“Па украдите.”
Добро, да украдемо. Били двојица Крагујевчана, Живан и Миливоје, способни за те ствари, ’ајде да идемо да украдемо коња. Ноћ, само ватре светле. Лутасмо, лутасмо: ту – види се, ватра; онде – види се, ватра; ватра онамо – види се! Куд ћемо, шта ћемо? Док, на срећу, наиђемо на једно место где се не види и може да се одведе. Одсечемо приводник. Ноћ, нико нас не види, шатор велики тамо, они у шатору. И поведемо кобилу. Известим ја командира:
“Ево, ми доведосмо коња.”
“Ошишајте га, каже, да га не би неко познао.” Острижемо и реп, и гриву – направимо је на чудило. А кобила једна, верујте, да руке опереш па да је ухватиш.
Свану. Ето ти један жандар иде отуд. Како позва кобилу по имену, она врисну. Он дође:
“Је ли, капларе, одакле ти ова кобила?”
“Што ти мене питаш за кобилу? Ово наша кобила,” “Ма какви ваша, ово је кобила команданта дивизије!” “Шта кажеш, бре, команданта дивизије?! Па где је била ноћас? Ја је сву ноћ овде храним сеном.”
“Ја ћу ово да водим.”
“Не, не, не смеш да пипнеш! Него нека дође тај чија је.”
“Добро,” оде жандар. Шта ћемо сад? Онде где смо је шишали оно се познаје у снегу; загажено, али види се. Ја се досетим па брже ашовчетом на оно место пренесем пепео, наложимо ватру, и сена растуримо да се не види где је шишана кобила.
Ето ти га долази један потпуковник, један мајор и поручник један. Са њима и онај жандар.
“Је ли, капларе, што ниси дао овом жандару кобилу команданта дивизије?”
“Слушајте, реко’, господине потпуковниче: нека је божја! Ја наређење имам мог командира: кад платите сено онда водите.”
Пошаљем једнога војника, дозва он командира. Дође, поздравише се, познају се они.
“Је ли, Божо, каже, како овај твој каплар, он…”
“Он је мене известио ноћас кад је кобила дошла, каже. Ја сам му рекао да то веже и да храни. А чија је, он ће је сутра наћи.”
Узеше кобилу и одведоше. А војници се смеју: “Хеј, каже, друга чета украла кобилу команданта дивизије и ошишала.” И мене даду онда под војни суд, једва ме командир избавио.
КА МОРУ И НА КРФ
Даље идемо како ко може. Гладни смо, леба нема. Арнаути траже за леба само срму, сребро. А ја све имам у хартији. Е, на једно место рекоше: за војничку кошуљу добијеш леба. Скинем кошуљу, однесем тамо и дам. Они ми дадоше пола леба. Али, ево, кажем вам: кад сам свукао кошуљу – имао сам и џемпер, и блузу војничку, и шињел – никад ми хладније није било! Ако немаш кошуљу, па обуци шта хоћеш – ниси се угрејао никако. То нека знате! То сам ја искусио.
Пут одатле води за Валону. Идемо друмом неким, Арнаути овде-онде поред друма, пазе на нас. И један хоће да ми отме пушку, ухвати за ремник! Ја њега цокулом у јаја, и продужим пут.
Дођемо у Валону, то је јануар месец, баш је некако око Божића било. И видимо – варош тамо, а на мору. Све лађе једна до друге, као варош.
Онда ми на сплав до лађе. Уза степенице на три места по морнар с једне и друге стране, држе те до горе док не уђеш у лађу. Лађа била француска. Кад су се сви потоварили, целокупна дивизија – и људи и коњи, три и по хиљаде било војника, и кад смо се угрејали у оној лађи, оно почеше вашке да миле, куку мајко, да се умре! Људи нам дадоше све, и леба и с леба, али да се умре од вашке! Једва смо чекали да стигнемо на Крф. И стигнемо око осам или девет ујутру, а увече смо пошли.
Силазимо из лађе, сачекају нас Французи. Воде нас у неку бараку што је као амбуланта. Улазиш у одељење, свлачиш оно са себе, ту су бербери, ошиша те све! Онда прелазиш у купатило: један болничар те сапуна а други пере. Кад те окупају, стоји један са чаршавом и избрише те. У друго одељење прелазиш: добијеш кошуљу, гаће и чарапе, па даље добијеш панталоне, блузу, шињел, цокуле и шајкачу. Излазиш тамо – чист војник, на теби све ново, све чисто.
О Французима ја и данас, и после мене, и после мојег трећег нараштаја, кажем: нека поздрављају Француску – мајку. Живот су нам онда људи спасли.
ОД БОЖИЋА ДО УСКРСА
На Крфу распореде нас по јединицама. Добијемо шаторе, одморимо се месец дана, добијемо оружје, све прописно. Образоване чете, батаљони, пук, дивизија. Онда поче обука.
На Крфу смо били од Божића до Ускрса.
Кад је било на дан Ускрса, то се лепо сећам, моја чета, цео пук, сви у један брод, и крене брод за Солун.
Путовали смо бродом седам дана и седам ноћи пуних. Где смо ишли и куда, кажу да су негде приметили сумарене и бежали, војник то није могао да зна.
Седмог дана искрцамо се у Солун. Одемо неколико километара даље од града – у Микру, и ту се улогоримо. Поново обука. То је лето деветсто шеснаесте године, топло било, цео дан лежимо, а ноћу учење.
ДОБИЛИ СМО ФРОНТ
Кад је било с јесени, добије се наређење: ми, српска војска, добили смо фронт. Наш трећи пук добије правац село Полог, преко Црне реке.
Пре поласка на положај три попа нас опевају, наш пук. А ја сам већ био опеван у Младеновцу пред полазак у рат на бугарску границу, ово је опевање по други пут.
Положај према нама држали су Бугари и Немци. Недељу дана смо на положају, три недеље у позадини.
Док смо у рову нема свлачења ни изувања, стално си под оружјем. Ров је два метра дубок па има степеник да се попнеш до пушкарнице. Пушкарнице су челичне, кроз пушкарницу осматраш, али не смеш право него са стране.
Бугарски ровови су далеко од нас, како где: негде петсто метара, негде триста, негде двеста, па и сто метара, зависи од терена. Чујемо их кад причају. Ноћу нам Бугари вичу: “Ајте кући! Ајте кући! Ако се не предате, никада ви у Србију нећете доћи!” А једне ноћи виче Бугарин: “Ево шумадинске носим чарапе! Шумадинску ћерку сам тако и тако…” – рече јој и име. И још вичу како јашу наше жене. Слушао то са нама командир батерије, Чачанин један, другопозивац, било му можда четрдесет година, и толико је после гађао тај правац одакле се то чуо Бугарин, да су, чини ми се, гранате изгореле оно место. Нама је било забрањено да Бугарима одговарамо: не смеш да говориш, него само пази откуд, из ког места, и правац пази одакле говори – ту да се гађа.
Ми њих не можемо да видимо, нити они нас. Између нас и њих затегнута жица – крстила звана, и то је уплетено у жицу, завезано једно за друго, по две-три линије тако. Морало би прво наша крстила да ништимо па да одемо тамо. А да они нападну – сто глава да носи, он сто пута има да погине док просече и прође то да дође до нас овамо, до рова. И спроводнице којима се иде у позадину обезбеђене, све на цик-цак, и оне су два метра дубоке. Ноћу смело да се изиђе, али не према видику, примети те Бугарин и гађа. Ја сам њих гледао догледом (ја и сад имам доглед).
Храна у рову и у позадини изобилна, месо сваки дан; добијамо цигарете, кафу, чај, шећер – прави, шта хоћеш, и плус вино два пута недељно.
Док се одмарамо, у позадини, ту су песме, ту су игре, и биоскоп имало – било је свега. А кад смо у дубокој позадини, ми и позориште имамо, и те какво! Они су се трудили да нас разоноде. Јер чим се осами, војник само мисли (то сам и ја чинио): кад ћу да видим мајку, сестру, браћу… Имали смо и плату. Ја сам одлазио у Солун колико и колико пута. Одлазио сам ради разоноде: Солун лепа варош, и још поред мора. Имало је свега и свачега. За паре свега је било, и женских. Ја сам онда као наредник имао 45 франака месечно, и шта ћу са њима? Сутра може да се погине! Ма пило се, веселило се! А официри – и они са нама. Кад нешто згрешимо, треба официр да стисне па да удари војника!
ШТА СЕ ОДИГРАЛО
Сад ћу да вам испричам за један митраљез шта се одиграло.
Имала је у том правцу нашег положаја стена једна као кућа велика, природно таква. А отуда ми никога нисмо могли да приметимо тако да су они отуд пришли, пробили се; отуд ископали ров, дошли са ону страну у стену и направили један отвор, просекли само колико могу цеви митраљеза да прођу, а нико није могао њих да примети. Тако су удесили да рафал брише ров: кад он бије отуда, оно само пада земља у ров. Нисмо смели да изиђемо никако, не знаш кад ће он да пусти рафал. Стена је била далеко једно петсто метара од нас. Још како су наши гинули! Ко се помоли из рова убију га. Пусти рафал и убија.
Једнога дана са оним Живаном Крагујевчанином договорим се да направимо лутке, па да помолимо из рова да тачно утврдимо одакле бије. Узмемо четири пушке, па на бајонете ставимо шлемове, ножеве овијемо крпама. Па онда из рова где се види отуда помолимо, а ја привучем догледом стену да тачно видим отвор одакле бије. Чим помолисмо лутке, он пусти рафал, из прве исече оне крпе, обриса, и шлемови поодлеташе. Испали он и затвори онај прорез у камену. И шта ћемо онда?
Онда ми позивамо командира батерије да дође да тачно утврди где је тај митраљез и да узме елементе. Дођоше још неки командири и довезоше тамо даље једну тешку хаубицу са Кајмакчалана. Ми опет угодимо и покажемо лутке. Оно се показа митраљез: ко-ко-ко. Стој сада! Сад смо ту. Командир батерије гледао из заклона и узео тачне елементе. И издаде команду тешкој хаубици, а она распали по оној стени. Полете увис камен и прашина. Проби граната, отвори се рупа као просторија где је био митраљез, а Бугари бежи! Али нису могли да побегну: ми митраљезима удри. И тако смо ликвидирали то гнездо.
ИСПРАВЉАЊЕ ФРОНТA
Најтеже је било кад смо у јесен деветето шеснаесте ударили да исправимо фронт.
Нама су саопштили недељу дана раније, наредили су да има да буде офанзива. Распоред трупа нам је све опричан: која јединица на ком месту има да напада. Ми смо пешадија, и били смо испред самог села Полог. Ноћу смо прешли Црну реку и дошли баш испред Полога.
Кад је било зора, то је некако с јесени, па се још није било лепо свануло, око шест сати, отпоче наша артиљерија да бомбардује. Верујте ми – није се чуло да топ пуца, него само уји, а где падају зрна топовска гори ватра, све ври! Цели дан тукли. Прекидоше увече, па онда ујутру опет.
Кад је престала да бије наша артилерија, трубе свирају јуриш! Иза нас цикћу трубе, и војна музика свира јуриш. Напред! Напред! Јуриш! И стигнемо у прве ровове: ту није било живог човека. Једног смо само нашли, лута ослепео и онесвешћен, не зна где је. Док ми чистимо ровове у првој линији, наша артилерија туче другу линију, целокупна артилерија. Па кад су пренели ватру на трећу линију, горе на коту 12-12, ми онда наилазимо на другу линију. Ту смо нашли живих по неколико у рову. Онда артилерија преноси ватру горе на брдо. Опет исто наређење: Напред! јуриш! Идемо у оном истом распореду као кад смо кренули у напад: водник ко је – на пет корака испред вода, десетар ко је – на три корака испред десетине, бомбаши напред. Исто музика војна, исто трубе иза нас свирају јуриш. Јуришамо на трећу линију. На ровове! И никакву другу команду немамо него само: Води! Пред нама одједном ровови пре треће линије, у њима Швабе и Немци! Скочисмо на ровове! Дочека ме Немац на бајонет. Али ја будем бржи: избијем му пушку из руку па нож у прса, опалим још и метак. Он паде. Али кад сам налетео, закачио ме тај Немац врхом бајонета и расекао руку од шаке до лакта. Крв ми пређе преко очију.
Погледам десно: ухватили се Немац и мој поднаредник, држе један другог левом за гушу, у десној пушке и млате један другога: овај гурни онога, онај гурни овога. Поднаредник виче: “Боди!” и јауче. И ја, како мој Немац паде, у оном окрету ножем у ребра том другом Немцу! Паде и он. И онда… ту није било заробљеника: све што смо нашли, то смо све очистили. Све смо очистили, нема ту, какав заробљеник кад он тебе отерао од куће!
Кад је било после подне у мрак, ми нападнемо, они без икаквог одупирања побегоше доле у подножје, с оне стране коте 12-12. Ми онда преноћимо ту.
У три сата ноћи идемо поново напред. Сиђемо тамо где су били ровови. Нађемо једног рањеног Бугарина, оставили га, бога ти! Превили и оставили га ту. Наилазимо ми, мој вод био у насилном извиђању. То је извиђање по цену живота: да извидиш где су, јачина, терен, даљина – све податке. Наиђемо на тог Бугарина, остављен. Каже:
“Оставили ме” и сав дрхти. “Немојте, вели, да ме убијете.”
“Нећемо да те убијемо, кажи само где су Бугари.”
“Ето су, каже, на петсто метара, где је оно ниско растиње, тамо су …”
“Је л’ има њих много?”
“Па има дружина” – а то значи цео пук.
Видите: један батаљон је у стрелце, а три батаљона иду за њим. И ја пошаљем истог оног поднаредника којег сам спасио да га не убије Немац: “Милосаве, пажљиво извиди где су.” Оде онај поднаредник и врати се: “Ево их, каже, пришао сам код њих на двадесет метара. Деле јело.” Известим одмах командира чете, овај даље извештава – до команданта пука. И онда дај још једну чету у стрелце и кренемо, и то тако да те нико не чује кад идеш. Они на вечери, ми у њих. Само – боди! Ретко ко да је погинуо од куршума. Све је то ноћу препипано и нађено и све се ноћу збива, Само – боди! Чим га удариш, повуци бајонет и на другог опет, и даље.
Е кад је лепо свануло, идемо фронтално напред да их нађемо. Они се попели на коту 13-78. И дођемо до села Маково, цела дивизија Моравска се кренула. Сељаци нам кажу: Ту су они, близу, чувајте се. А један мој војник нешто нађе, каже: “Наредниче, овде нека узица затрпана, дођи да видиш.” Кад ја погледам – теле- фон! Дакле они оставили четири војника у једној кући и телефонску линију. Остали у позадини да извештавају! Лепо ми то очистимо и ајд напред. Дочекаше нас они – очајнички! Очајнички се бране. Чекамо предвече док приђе артиљерија, Сутрадан – окрени! Артиљерија удри, и удри, удри, и увече ми изађемо и заузмемо коту 13-78. И ту ми останемо, мој бато, две године. Ту! То је македонска територија. Цео фронт ту стао, десно су били Енглези, од Рупела тамо су биле три дивизије енглеске. Они су отишли напред, заузели Рупел, и ми овамо заузели и тачно смо исправили фронт. И ту смо остали две године, све до деветсто осамнаесте, док није решена наново офанзива.
ЗЕМЉА ЈЕ ГОРЕЛА
Пробој: исто бомбардовање артиљеријом, земља је горела.
У позадини су биле камаре, брда муниције, топовска муниција и само муниција! Није отпор Бугара био у пробоју, није. Брзо смо напредовали. Бежали су, све петама у дупе. Ја сам пребачен у девети пук. Откомандован сам јер нису имали подофицире, изгинуло.
Једног дана ми заузмемо положај и укопамо се, пред нама је нека јака јединица утврђена. Кад је било сутрадан, нареди се опет напад. И како смо ми нападали, ја сам био у близини осмог пука, који је десно од нас. Али њихова веза са нама била изложена бочној ватри. С бока су добијали јаку ватру и имали губитке. Они се повуку мирно, можда једно сто метара. а нас нису известили, па сад нас изложе ватри. То видео онај поднаредник Милосав па каже: “Наредниче, ми смо заробљени!”
ЗАРОБИШЕ МЕНЕ
Погледам ја, а била нека врзина, опет срећа, ма имаш ли срећу нико ти ништа не може, то нека сваки зна, – била врзина једна и сви бежи један за другим, бежи поред врзине код оне батерије што смо заробили. Лепо, они побегоше, али шта је било: ја остао сам! Знало се: старешина не сме да бежи, ако бежи – мора последњи. Да бежим – убиће ме, нема – ћорав има да ме убије! Шта ћу, ја останем. Пиштољ одмах отпашем, нисам имао пушку него пиштољ, футролу бацим а пиштољ у џеп, у шињел, под чарапе метнем. Увијем под чарапу и ћутим. Ето их Бугари, дођоше:
“Руке увис!” Добро, ја руке увис. “Шта имаш од оружја?”
“Ја немам ништа. Ево ту” – покажем на неке пушке побацане, – њихове, нису наше, ту они погубили кад смо ми наступали. “Ја немам ништа. Ево, у џеповима немам ништа, имам чарапе вунене у џепу, то ми је да пресвучем ноге.”
“Напред!”
Отераше ме у чету њину, бугарску. Онај ме пита, капетан ли је, шта ли је, не познајем чин, каже: “Одакле си ти?”
“Ја сам родом Пироћанац.”
“Аха, добро. Од када сте ви овде на положају?” “Пре два дана” – кажем му оно што и они знају. “Добро, колика је јачина ваша, колико пукова имате?” “Ми смо, реко’, дошли ноћу од врха код Гуменџа, и ја не знам колико има и шта има. Нама је наређен напад, ми смо овде били у нападу. Шта је тамо – не знам.” “Добро, младићу, добро.”
Отераше ме право у бригаду. Тамо – једна Бугарштина велика, људи, једна људина, сачувај боже колика! Браду малу има. Ваљда је ђенерал.
“Седи, војниче” – ја седнем. “Добро, кажи ми одакле си?”
“Ја сам родом од Пирота, село то и то.”
“О, па ти си, каже. Бугарин!” Ја га погледах: “Господине ђенерале! Ако бих рекао да сам Бугарин, знајте да лажем. А у српској војсци ми имамо таква наређења и тако смо учени да војник не сме да лаже, мора истину да говори.”
“Па добро, Пирот је бугарски, па и Ниш је бугарски.”
“Молим вас, ја не знам да је то било бугарско. Мени је двадесет година, ја сам учио српску школу, српска мајка ме родила, ево сам у српској војсци. Сада сам заробљен, и да кажем да сам Бугарин – знајте да лажем. А да сам Србин – Србин сам, а ви шта хоћете радите са мном.”
“Терај га, каже, мајку му српску!” – једном гегавом војнику каже, двојицу ко он бих задавио, тачно бих двојицу ко он задавио, како сам ја онда био млад човек и јак. Обеси тај његов војник из штаба пракљачу на раме, и ајд, тера ме. Шта је њему тамо рекао ђенерал, нисам чуо. Он окачио пушку о раме и мене спроводи, будала! Да га убијем песницом овамо кад се издвојимо. И идосмо једно двеста метара, идемо скоро напоредо, само што сам на корак испред; идем тако да мотрим на сваки његов покрет. Наиђосмо на неку кривину као на раскрсницу: десно честар и пут поред, а лево од пута што савија – непрегледно поље.
“Ајде, каже, ти овамо лево.”
“Куда, па није овамо пут?” кажем и пазим: ако се маши да скине пушку, да скочим и да га удавим.
“Ма, каже, ’ајде овамо” – пушка му и даље о рамену. Шта ћу му тамо, хоће да ме убије у том пољу! Ма чекај, мислим, док мало ближе приђемо до честара. И дођосмо на пет-шест метара до оног честара. Заговорим га да још приђемо:
“Имаш ти цигаре?”
“Немам” каже.
“Ја имам. Да запалимо по цигару па да идемо?”
“Дај.”
Дам ја њему “салонику”, најбоље цигаре грчке, Узе он једну себи, а паклицу метну у џеп.
“Дај бре мени, Ја дадох теби цигаре, а ти мени јок.”
“Теби не треба” каже. Каже ми отворено! “Имаш шибицу?”
“Имам” – пипам по џеповима левом, а десну у џеп и за пиштољ. Дадох му шибицу, припаљује он цигару, обе руке принео устима – ја брзо пиштољ уз слепоочницу; само један метак – ћок! Он се свали на оно жбуње, ма ногом није мрднуо. Окренем се – нико не види. А није се далеко ни чуло. Шта ћу са њим? Да га оставим, хоће да нађу и мене. Ухватим га за ногу па вуци, па вуци, увучем га у шибље. А онда, кад сам га узео у руке и подигао – ја и сада осећам то, и сад кад се из сна пробудим, помислим: какву снагу човек има кад му прети нешто! – кад сам га ухватио и подигао, три метра бацио сам га на ону папрат! Бацим га, полеже папрат и жбун, види се с пута. Онда пажљиво уђем те усправим оно, узмем његову пушку, изиђем и наломим неког грања крај пута да бих знао где је. Па бежи у неку јаругу, у шибље и чечвар. Нисам ишао јаругом ни пет стотина метара, наиђем на поток, извире негде вода. Пођем уз поток у густиш и шибље и одједном – видим дивље свиње: ако није било педесет, било их је стотину! Кад су грокнуле оне свиње, осетише мене, па кад јурнуше, ја ни тамо ни овамо. Боже, реко’, где ме судбина доведе да ме свиње овде цепају. Али оне пројурише. Ја почекам мало – нема никога. Пођем па навише, навише; пређем с оне стране потока и наиђем на окно где извире вода. Чиста вода, бистра. Умијем се, пијем мало па заобиђем са оне стране у неки лештак. Завучем се у лештак, али гладан сам. Оно јесен, зреле леске, ја ломи гране. бери, једи. Па како падало лишће, има с педи сувог опалог лишћа, као душек. Направим лежај од лишћа, легнем и укријем се. Тако сам заспао, ма не бих чуо да је топ пуцао.
ПРИДРУЖИМ СЕ НАШИМА
Кад зазори зора, устанем, погледам на сат. Чујем отуд наши бију и свира граната јау-јау. Не чујем где пада, негде далеко пада. Чекам, и свану се сасвим. Проценим да сам ја између две војске, не знам куда да кренем. Већ девет сати. Све мирно, нигде никог. Ма шта чекам ја овде, хоће вуци да ме удаве у овом густишу! Па се вратим кроз ону јаругу и густиш онамо где сам оног убио. Он се надуо. Притајим се у врзини крај пута, гледам лево и десно, нема никог. Не би час – ето ти неки коњи и неки магарићи иду одозго. Гледам – не видим никог! Па чини ми се да сам вид изгубио: гледам, гледам – ко је, шта је. Мора да су ово наши, велим, нису Бугари. Кад су пришли, тако на двеста метара, један виче:
“О Живане-е-е! Ебем ти сестру!” Ово су наши, реко’. Трчи ја тамо:
“Па где сте?” Док ће један:
“Ненаде, ти си побегао, да ти материна!”
“Ма чекајте да се споразумемо: нисам ја Ненад него Светозар. Еј, људи, ја сам заробљен јуче ту и ту, па сам се овде сакрио у овом густишу, овде сам од јуче. Из којег сте ви пука?”
“Из осмог.”
“А да ли знате где је сад девети пук?”
“Ми то не знамо, али ево сад ће да наиђе наш командант батаљона, ти седи и сачекај га. Ако си побегао, најебао си ружно, чврсто се држи!”
Добро, не би десет минута, ето ти га командант, пред батаљоном иде, мајор по чину. Ја устанем и поздравим: “Господине мајоре, ја сам тај и тај, из деветог пука, те и те чете, заробљен сам јуче, убио сам спроводника који је требало да ме стреља и ево, чекам да се прикључим у јединицу.”
Гледа ме мајор, мери ме. Каже:
“Добро, можеш ти да покажеш где си убио тога?”
“Пођите са мном да погледате.” Он позва ађутанта:
“Иди и видите тамо.”
Одосмо, виде ађутант и вратисмо се:
“Јесте, – истина је, господине мајоре.”
“Јеси ти гладан?”
“Јео сам, госин мајоре, прекјуче.”
“Седи ту, позади иде кујна наша. Нема јело, даће ти суву храну. Једи и пођи са њима. Не дозвољавам да одеш никуд из колоне.”
Добро, сачекам ја куваре. Дадоше ми леба и качкаваља, идемо и ја једем.
Путовали смо до увече и залогоримо. А Дринска дивизија и Моравска отишле напред. Напредују они. Паде мрак, видим – на коњу долази курир из Деветог пука, Ђорђе му било име. Јавим се, а он: “Шта ћеш ти овде?” “Ма, реко, био сам заробљен. Где је наш пук?” “Ево, каже, нема двадесет минута одавде. Одмах се враћам.” Ја одем код оног мајора: “Молим, дајте ми потврду где и како сте ме нашли да могу да одем у мој пук и да могу да се оправдам” – јер то је ратно стање, за пет минута одговараш, смртна казна одмах. Он каже: “Могао си, водниче, да идеш са мном до краја.” Реко’: “Овамо је мој вод, овамо су ми другови, овамо ми је све познато, ја вас молим – дајте ми.” Написа човек мени потврду и ајд са Ђорђем тамо.
Кад сам стигао, командир ме загрли:
“Јеси остао жив? Ми те већ водили у нестале.”
“Жив сам” и испричам му све шта сам и како сам преживео.
И одатле наставимо даље у пробој.
ИДЕ ВОЈСКА
Иде војска, народ се узбуркао.
Кад смо дошли до једног села, то је у Македонији било, један човек код трла можда је имао осамдесет до сто оваца. А мени припало да у тој кући са водом преноћим. Дотрча један од укућана, каже: “Твоји војници однели ми пет-шест брава! Све ће да ми однесу!” Одмах поставим стражу код обора. Јер ту је наишло и пола Дринске и пола Дунавске дивизије, не би крак од овце остао. Преко целе ноћи једна старија жена и њена снаха погаче су пекле. И клале кокошке, можда двадесет кокошака испржило те смо појели. Али остале овце читаве.
Идемо у пробој и даље, јачег отпора нема више. Заостао само ко је морао да врши нужду.
Кад смо дошли близу Бујановца, рекоше нам да је ту негде један батаљон Шваба. Заустависмо се, чекамо – и ми смо погубили везе, сваки на своју страну та само иде напред. Ухвати и ноћ, а ја сам опет са мојим водом у претходници, у насилном извиђању. Шта да урадим? Што ја не узмем сељаке? Ма што сељак може да те извести, нико не може да те извести! И што сељак може да те изда – нико боље! Питам команданта батаљона, кажем: “Мени је овде непознато, могу да им упаднем у шаке, зато, велим, да узмем три сељака.” Он ми одобри. Нађем три Шиптара, пођоше они радо, дадосмо им пушке и узмем три десетине војника. Шиптар нас један води, а једном војнику кажем да остане позади и да ломи и саставља гране куд смо прошли, да знамо ако буде чврсто куда да бегамо, да се спасавамо.
Привучемо се сасвим близу том непријатељском батаљону. Извиђач је као змија кад се вуче кроз траву па је не видиш, а трага не оставља. Ноћ је, али има месечине, видимо: они се распартаљили, повезали коње. Цео батаљон, а ми имамо три десетине са девет машинских пушака, али куд смеш да нападнеш, много је њих, има да нас прогутају. Него пошаљем једног каплара и два сељака да известе нашег командира, а једног сељака оставим, не пуштам се ја без Шиптара!
И дође једна наша јединица, опколимо Швабе, заробимо цео батаљон. И кажемо оној тројици сељака: Људи, идите кући, помогли сте нам много.
Напредујемо даље, мој вод је претходница, у насилном извиђању и даље.
Повише Врања наиђосмо на једног аустријског војника, легао на једно пет метара од пута, покрио се шињелом и спава. Пробудим га, а он:
“Ја Чех! Ја Чех!”
“Устај! Шта си остао?”
“Да се предам Србима. Ја сам био поднаредник аустријски.”
Предамо Чеха командиру чете. Притисну и нека киша. Поможе нам Чех, исприча да лево испред нас има две чете исто Чеси, близу су, поприча све. Нисмо опкољавали њих, него наш капетан посла једног наредника и три војника код њиховог команданта тамо, и они се предадоше – било три чете! А четврта умакла. Ми за њом, за њом, иде и једна брдска батерија са нама. Нађемо их у неком вртлогу и испалимо две гранате. Они се предадоше.
Пролазимо кроз једно попаљено село и напредујемо даље. И долазимо пред Ниш.
ВОЈНИК И СМРТ
Испред Ниша образован фронт: Немци! Ту водимо два дана борбу. Краљ Александар лично наредио: Да се заузме пруга по цену живота, да се спрече Немци да извуку своје снаге из Бугарске. Ударисмо ми.
Првог дана борбе, кад смо ослобађали Ниш, одиграло се нешто што не могу да заборавим.
Имао сам у воду војника којег смо звали Пиваш, био је родом из прека, из села Бољевца у Срему. Какав куражан војник! Он је био прво у аустријској војсци, па успео да пребегне нама још кад смо одступали. Толико је био храбар и сигуран да сам га слао са једним Влајком из мог села у најтежа извиђања. Био ми је десна рука: увек је тачне податке доносио, а ја сам их даље предавао команди. Ма нисмо се раздвајали!
А онда, код Ниша, онда смо нападали. У једној равници. Он се сав узрујао као да не влада собом, каже: “Наредниче, сад ћемо да изгинемо.” Ја га куражим, командир никад не каже погинућеш, него само – удри, храбрим га:
“Не бој се, Пиваш, ништа се не плаши, нећемо.” Али он једно те исто:
“Јој, изгинућемо!” А ја таман сам ископао заклон и додајем ашовче даље њему, али он сав дрхти, не може ни да копа заклон. Ја му кажем:
“Добро, Пиваш, дођи ти овде где сам ја, само немој да се подижеш, свира куршум изнад нас. Немој да се плашиш ништа, благо мени, ево ја ћу …” – и ја натрашке се извучем из оног ровчића. “А сад ти пређи на моје место где сам ово направио заклон.” И док још нисам ја овамо ни залегао, он само подиже ногу и ућута се. Погледам – иде му крв на нос и уста. Погибе! У мом рову! Као да је пре тога видео своју смрт тако се био узбудио и дрхти. Пиваш, зар ти да се плашиш! Пиваш, зар ти да погинеш! Дотад ми суза није пошла, – за њим сам плакао.
Ударимо ми другог дана и разбијемо Немце код Ниша: који су били са ове стране Ниша – заробљени, који су били са оне стране – одступили према Румунији.
СТАЛНО НАПРЕДУЈЕМО
Дошли смо до Алексинца. Ту нам погибе командант батаљона из Трећег пука, презивао се Поповић; погинуо пред својом кућом, тако рећи.
Стално напредујемо, застоја нема, не смеш да дозволиш да се непријатељ утврди, јер после треба жртве док ти њега истераш, има ту посла!
Не може снабдевање да нас стигне. Ма какво снабдевање! Ама није могао нико да нас стигне! Кад пролазимо кроз село, то народ износи и леба, и меса, и пића, и свега: Једите, синови, једите, браћо!
Дођемо до Авале. Наиђе неки авион. Ми смо пук, идемо у колони, а он гађа озго по колони. Срећом, имали смо противавионске митраљезе и оборише га. Ту је било још борбе. Баш кад сам догледом са једног бреста осматрао њин положај, зрно погоди у доглед и парче стакла ми се зари у лице, и сад код носа имам црвену посекотину.
Од Авале осми пук оде десно за Београд, а ми, девети пук, лево, за Забрежје код Обреновца.
И дођемо у Забрежје код Обреновца. Опет мој вод у претходницу, у насилно извиђање иде!
Испред Обреновца, не знам тачно које село било, с једне и с друге стране друма изнео народ вино у бакрачима, ракију, леба и с леба – све изнео народ и чека своју војску. Ту сам видео и два попа, обукли одежде, узели црквене књиге и читају – за здравље и напредак српске војске. Старије жене: “Децо, пијте” – бокалима нам нуде. “Мајке, ми не смемо да пијемо, ми смо претходница, а за нама тек иде војска.”
Одем на станицу у Забрежју – пруга води отуд из прека, од Бољевца – ту смо нашли ако не стотину, онда двеста буради мармеладе. Све немачко, нису извукли.
Изиђемо на обалу Саве и ја наредим: “Укопавај се!” Него! Могу отуд да нападну. Кад је било пред вече, један чамац са њих пет-шест у униформама отуд долази, од Бољевца. Један мој војник: “Ја ћу да пуцам!” Ја му кажем: “Нас је цео вод, а њих пет-шест, пусти их.” И покажем руком онима у чамцу да приђу уз обалу. Изиђоше из чамца. Питам: “Јесте ви Срби?” А они: “Јесмо, још како?! Само, били смо аустријски војници. Молимо да нас пошаљете у вашу команду.” Пошто нам испричају ко су и шта су, одакле је који, и да на оној обали нема непријатељских војника, одредим да их спроведу до наше команде.
Треба сад да пређемо преко Саве, али ми немамо чамце. Кад то видеше они сељаци, старци што су пошли са нама, одоше у село. И за пола сата ето ти отуда, има можда тридесет чамаца: потоварено на кола, вуче народ на раменима – све да се потовари војска, да пређемо реку.
Потоваримо се у чамце и пређемо преко Саве у Бољевац. Ту ноћимо.
Од Бољевца одемо у Нови Сад, све идемо без отпора.
Из Новог Сада мене распореде на границу према Мађарској, место се звало Сенђуршош. Ту сам остао месец дана, па ме врате у Суботицу да као водник обучим једну партију регрута, па онда да се демобилишем.
Из Суботице добијем одсуство те сам први пут после четири године отишао кући.
Кад ме виде мајка, она паде!
“Јеси ли то ти, сине? Ми смо дочули да си ти погинуо. Ми смо ти одело сахранили, гроб направили. А ти жив…”
