име: Милан
презиме: Алексић
име оца: Крста
место: Кленовац
општина: Зајечар
година рођења: 1894.
година смрти: 1971.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
НЕОПЕВАНИ ЈУНАК
Није се могао надати Крста Алексић из села Кленовца, Зајечарског среза да ће му син Милан бити такав јунак, да ће му и мајка Србија бити вечио захвална, за јуначки подвиг који је извршио 31. августа 1916. године.
Ево речи Милановог команданта ХХII Пешадијског пука Вардарске дивизије, које је изговорио када је дошао са својим помоћником на превијалиште испод Шумовитог ћувика код Горњичева:
“Ти си наредниче отворио врата мајке Србије и зато ћеш бити награђен, а за недисциплину и самовољу одговараћеш!”.
Било је јунака у ратовима које је Србија водила од 1912-1918. године, било је јунака, али је мало описаних подвига које су они извели. Однесоше у гробове, опојани и неопојани и не оставише потомству да виде какве су јуначке подвиге изводили у борбама за слободу југословенских народа. Да ли из скромности или из немарности? Родиле су Српкиње многе знане и незнане јунаке, који су се борили у овим ратовима, али у овој епохи не родише слепога Филипа Вишњића и хромога Вука Караџића.
И овај подвиг ђака наредника Милана Алексића остао би једино забележен у кратко цитираним похвалним наредбама команданта Вардарске дивизије бр. 267 од 25. марта 1917. године и команданта Прве армије А. Ђ. бр. 9605 од 10. јуна 1917. године, које су донеле Алексићу златан Орден Карађорђеве звезде са мачевима. И ове похвалне наредбе, ако су сачуване, могу се једино наћи у архивима војних ииституција. Ево како се одиграо тај подвиг Милана Алексића, тада ђака наредника IV чете првог батаљона ХХII пешадијског пука Вардарске дивизије, а сада пензионера који живи у Призрену, написао је пре 20 годипа Димитрије Павловић:
„… Положај Шумовити ћувик код Горничева био је од стратегијског значаја за обе непријатељске снаге на солунском фронту. Требало га је по подацима у главним цртама од ђака наредника Милана К. Алексића, по сваку цену заузети не водећи рачуна о поднетим жртвама. Српска врховна команда ставила је то у задатак Вардарској дивизији.
Три дана и три ноћи она је јуришала на тај јако утврђени и брањени непријатељски положај. Први јуриш није успео. Многе су жртве пале при томе јуришу. Доведене су нове снаге и наређено је да се врше и ноћни јуриши. Непријатељ их је очекивао и зато се и за њих припремио. Утврдио је свој положај. Снабдео га је довољпим бројем митраљеза и пласирао их на погодним местима. Имао је довољно артиљерије.
Ломили су се јуриши српских јединица, гинули су Срби немилице. Просторија испред непријатељског положаја била је прекривепа лешевима најбољих синова српског народа. Циљ није постигнут. Непријатељ је и даље остао на своме положају, јер га је упорно бранио. Ни он није жалио жртве да би га сачувао. О томе сведочи и код њега велики број погинулих војника.
Због овако упорне одбране положаја од стране непријатеља, због великих губитака у јединицама Вардарске дивизије, издато је наређење јединицама ХХII пешадијског пука да се 31. августа повуку на полазне положаје, јер је ХIII Пешадијски пук те ноћи разбијен на томе положају. Код старешина јединица који су, са својим јединицама, дошли до јуришног положаја, водили су се разговори да се учини предлог да се измени добивено наређење и да се јединице не повлаче. Да би се дошло до јуришног одстојања испред непријатељских положаја дате су велике жртве и од старешина и од војника ангажованих јединица. Тај предлог није ни поднет јер је 31. августа изјутра стигло ново наређење које је гласило: ‘Све јединице да се задрже на достигнутом терену испред непријатељског положаја – по цену живота’.
Ситуација је тешка. Мора се опет јуришати на непријатељски положај и по сваку цену заузети га, не водећи рачуна о жртвама. Издато наређење циркулисало је до чета и водова ХХII пешадијског пука. У очекивању наређења за јуриш код свих нервоза.
– Зашто не крећемо на јуриш, када је у јутарњим часовима код непријатеља мање опреза – говораху између себе и старешине и војници.
– Ваљда се чека на припрему јуриша од стране наше артиљерије — додају други.
– Још нису доручковали наши артиљерци — добаци један пешак.
– Теби је до вицева у овако тешкој ситуацији – довикну му његов водник.
У четвртој чети Првог батаљона XXII пешадијског пука заступао је погинулог водника ђак наредник Милан К. Алексић. И он је о томе питању дискутовао са својим десетарима. И одједном му је дошла идеја да не чека наређење за јуриш, већ да искористи ово затишје, да се привуче што ближе бугарском рову, да отвори ураганску ватру и да својим водом изврши на њега јуриш. При овом размишљању имао је осећај да ће успети. Стегао је срце и решио да пређе на извршење своје одлуке.
… Најзад сви су Алексићеви војници завршили распоред који су од њега добили. Десетари с времена на време дижу главе и очекују заказани знак. Пушке су код свију војника пуне…
… Алексићева пушка опалила је. Одједном се створи од 64 пушака јака ватра. Бугари не дижу главе из рова. Њихове старешине дошле су до закључка да их сада нападају јаке снаге. Широк фронт напада и силна пушчана ватра. Са нестрпљењем очекују даљи развој догађаја.
А код наших трупа? Шта се то дешава на фронту IV чете Првог батаљона XXII пешадијског пука? Ко је издао наређење за припрему јуриша? На захтев из позадине, да се добије обавештење о томе подухвату, нико није могао да поднесе прецизније податке. У том времену Алексићев вод и даље врши брзу паљбу. Алексић се и не труди да пошаље извештај о свом раду. Он само осматра дејство свога вода. Чека само погодан моменат па да крене на јуриш.
И када је дошао до закључка да је тај моменат дошао, он је само дигао пушку у вис. На тај његов знак, као један устадоше, на доста широком фронту 64 војника кренуше на јуриш урличући као луди: Ура! Ура! Ура!
Бугари преморени од толиких јуриша дадоше слаб отпор. Алексићеви војници, пошто дођоше до самог бугарског рова, за моменат стадоше и бацише по две бомбе које направише пустош у њему, скочише у сам ров. Бугари почеше да беже. Алексићеви војници, пошто се распоредише у заузети ров, отворише ватру из пушака на одступајућег непријатеља.
Шумовити ћувик кол Горњичева био је заузет од стране Алексићевог вода. Са минималним жртвама, са врло мало снагом, са иницијативом и пожртвовањем једног ђака наредника постигнут је врло велики успех.
У заузетом бугарском рову, Алексићев вод наишао је на гомиле пушчаних чаура високе метар и више. По томе се види какве су крваве борбе око заузећа тога Шумовитог ћувика вођене и колики му је значај био придаван.
Ко је тај старешина, који је на своју руку извршио јуриш са својим војницима и заузео Шумовити ћувик? Телефони непрестано раде.
Тај подухват извршио је, са својим војницима ђак наредник Милан К. Алексић. А где је он? Ено га у рову тешко рањен у груди предаје дужност водника своме заменику…“
Милан Алексић је радио на подизању ландовичких винограда код Призрена. По пензионисању отишао је у родни Кленовац, где је умро 22. октобра 1971. године и по сопственој жељи сахрањен на Кленовачком гробљу.
