име: Давид
презиме: Амар
име оца: И.
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1883.
година смрти: 1916.
извор података: “Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја у Балканском и светском рату 1912-1918“, 1927.
Рођен у Београду 3. септембра 1883. године.
Био је банкарски чиновник, а у рату рез. коњички поручник, водник III вода Дунав. Див, Коњичког Ескадрона.
Учествовао је у Балканским Ратовима; тада је одликован медаљама за храброст ч за ревносну службу, Погинуо 8. августа 1916. код места „Овчја Глава“ на Островском Језеру. На сам дан његове погибије одликован је био Карађорђевом Звездом с мачевима IV степена (ФНО Бр. 2438 од 8. августа 1916. г.).
Начелнику Обавештајног Одељења
Главног Ђенералштаба.
Пок. Давид Амар, резер. коњички поручник, водник Дунав. Дивизијског Коњичког Ескадрона погинуо је 8. августа 1916. год. на западној обали Острвског Језера, на положају „Овчја Глава“.
Ескадрон којим сам командовао добио је задатак да спречи прелаз Бугарима, правцем жељезничке пруге, која води од с. Патели тунелом, па западном обалом Островског Језера ка Острову.
Ради извршења задатака, ескадрон је, са три вода, био у борби пешке, на самој прузи и падинама језерске обале, од којих су два вода била у стрељачком строју, а један у резерви.
Десно од ескадрона овако распоређеног, био је 7. пешад. пук на положају „Овчја Глава“, који се високо издиже над теснацем, жељезничком пругом, где се борио ескадрон. Веза д. крила ескадрона и л. крила 7. пука била је, услед стрминих падина положаја, врло слаба, тако да се л. крило 7. пука није ни видело, те је ескадрон морао употребити и свој 4. вод да би спречио евентуално провлачење Бугара падинама „Овчја Глава“.
У том циљу, око 14 часова, 8. августа, послат је поручник Давид Амар са својим водом са задатком: „Са водом одржати сталну везу између л. крила 7. пука и главнине ескадрона а извештавати чешће, по ордонансима, о ситуацији код л. крила 7. пука. Извештаје слати увек по два коњаника, у борбу се не упуштати”.
Поручник Амар, вршећи овај задатак, послао је два, три извештаја, но око 18часова јави ми један од војника да је поручник Амар погинуо и да је даљу команду над његовом водом предузео наредник, млађи водник.
Доцније сам добио детаље о поступку поручника Амара и како је он погинуо.
Као што сам поменуо, његов задатак није била борба, већ одржавање везе и слање извештаја, а борбу у случају непосредног напада на њега.
Ово тим пре што је био у непосредној близини 2. батаљона 7. пука, који је борбу водио, те он није ни смео самостално у исту да се упушта.
Но поручник Амар, вероватно лежећи да боље осматра ток борбе, нареди свом воду да изврши скок у напред ка Бугарима, за 50 корака, и објаснивши им где ће се пребацити и како, нареди нареднику да војнике пребаци у напред, сам пак пође први до означенога места. Но пред сам његов полазак, наредник му скрене пажњу да ће тим скоком изазвати јачу ватру непријатељску и да ће насигурно и погинути, а и откриће се пред Бугарима, те ће им даље осматрање борбе бити отежано.
Но поручник Амар не прими разлоге наредника, већ пође сам, први ка означеном месту. Од ескадрона где су били командир и сви официри, ово се није могло ни видети, јер је ескадрон на прузи према тунелу, водио борбу са Бугарима.
Наредник вода коме је командовао пок. Амар овако је описао даљи ток:
„Тек што се Амар дигао да пође свом новом месту, Бугари отворе јаку ватру у том правцу. Он мало причека, па се диже и потрча у напред, али у том одједном падне, као да леже и више се није ни дигао. У том моменту и Бугари су извршили скок у напред, тако да је пок. Амар остао на средини између обе непријатељске стране, и до Амара није било могуће прићи, јер су ровови били удаљени до 30 корака. Амар је остао, смртно погођен у чело, пао и одмах издахнуо, јер није ничим мрдао, а проматран је из непосредне близине. Овоме је био очевидац и пеш. мајор Јован Првановић, заст. команданта батаљона у 7 пуку, који ми је доцније такође о овоме причао”.
Наредио сам да Амара по сваку цену извуку из борбене линије, чим падне мрак, но дотле су Бугари извршили још један напад и дошли су на неколико корака до пок. Амара.
Његово тело ескадрон је успео да узме и сахрани тек по извршеној нашој офанзиви на целом фронту кроз три дана, када је сахрањен у селу Патели, где се је ескадрон недељу дана борио и још неколико људи изгубио, али овај задатак извршио.
Славна смрт поручника Амара и осталих палих јунака, освећена је, јер је ескадрон, наступајући доцније за Бугарима, пролазио кроз масу лешева погинулих Бугара.
С болом у души оставили смо гроб Амара и војнике ескадрона, носећи са собом свету успомену на њихово пожртвовање.
Покојни Амар пао је славно, хотећи свој задатак што боље да изврши, не гледајући што му је било наређено да се опасности не излаже јер то му није ни био циљ.
Приложена скица означава тачно распоред ескадрона и место где је пок. Амар поинуо и где је сахрањен.
Која су лица од присутних још и данас жива, моћи ће рећи, друг пок Амара, резер. коњич. капетан Милан М. Јовановић, водник истог ескадрона, а сад студент технике на београдском Универзитету.
Коњички мајор,
Лазар Љ. Милосављевић, с. р.
