име: Драгомир
презиме: Анђелковић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
С ОБИЛИЋЕМ НА ГРУДИМА
… У рат, онај први, светски, моји другови и ја уђосмо као питомци друге године војне академије. И то у питомачкој униформи, са црвеним лампасом на панталонама, сви голобради.
… Тако и ја, Драгомир Анђелковић, у јеку ратног пожара, стигох, најпре у Крагујевац, у Шумадијску дивизију. Одатле, сутрадан, правац Горњи Мплаповац – да се јавим десетом пешадијском пуку, који управо маршује из Чачка…
… И први распоред: ађутант команданта батаљона, мајора Михаила Ковачевића…
… То звање подразумева официрски чин. А мени – деветнаеста година…
… Одатле – право у церску битку. И то из маршевог поретка…
… И – зна се како је било. Све је записано у књигама и ратним извештајима. Али, никад није записано да је у рат отишло 212 питомаца и да је више од половине изгинуло на бојиштима у земљи и касније на солунском фронту… Данас, из те, 46. класе Војне академије у Београду – има двојица живих…
… Кад су Поћорекове трупе, које су пошле да казне бунтовну Србију, обећавајући цару Фрањи Јосифу престоницу Србије – као дар за његов рођендан – бежећи викале „казуј, стрина, где је Дрина” и кад на територији Србије није више било непријатељских војника, нас, преживеле питомце, вратише из борачких јединица у унутрашњост…
… Дадоше ми младе регруте на обуку. Дечаци, као и ја. Нестрпљиви: хоће на фронт! Знају једва да рукују пушком, да заузму клечећи став, да нишане, набију нож на цев пушке и – баце бомбу… Мисле да је то довољно. И, збиља, обука потраја само два месеца, па одосмо у ватру, у колубарску битку…
… Добио сам нови распоред: пети пук другог позива Дринске дивизије. Водник сам прве чете, четвртог батаљона, са чином потпоручника. У чети није било ниједног активног официра и подофицира – сви изгинули у биткама. Вод сам преузео од Милије Гаврића, резервног поднаредника…
… Потиснули су нас до Аранђеловца, али је после неколико дана започела наша офанзива под командом генерала Мишића, који је тек после те битке на Колубари добио чин војводе …
… На Кику, код Љига, бесни битка: онај прави ратни хук, врева, штектање митраљеза, прасак бомби, дуги стрељачки стројеви, прелажење ватреног положаја погнуте главе, скокови у непријатељске заклоне… Све кључа, ври… Понео ме тај борбени хук, моје прво ватрено крштење, али и мојих регрута, невичних пакленој борби у којој сe све брзо мења – људи нестају у диму и с времена на време протрче болничари да би покупили рањенике…
… Осматрам и лепо видим како аустроугарски стрељачки строј напусти ледину на којој је лежао и крену према мојој чети. Наређујем војницима да отворе брзу паљбу… Тај стрељачки строј полеже по земљи, ту га приковаше наши плотуни, али се после неколико минута подиже и крену…
… Однекуд се поред мене створи митраљезац, неки Алексић. Чим је, за тренутак, укопао митраљез, почео је да коси лево и десно… Али, као да је слаба вајда – нови стрељачки строј јуриша на нас и прети да нас искасапи бајонетима. Непријатељским војницима већ разазнајем лица – види се да су искусни, огуглали на бојеве, а овамо, на овој страни – неискусни дечаци, први пут у борби…
… Тада сам доживео нешто што до крaја живота нећу моћи да заборавим. Алексић зграби митраљез, гурну постоље устрану, па претрча до једног стабла и одатле поче да коси… Тада се пољем разлеже јаук непријатељских војника – читав стрељачки строј био је покошен. И то једним, јединим рафалом од 250 метака…
… Међутим, иза овог, сатрвеног, ишао је њихов други стрељачки строј – види се да им је веома стало до овог положаја, хоће да га освоје по цену великих жртава…
… У оној вреви препознајем глас митраљесца Алексића:
– Господине потпоручниче, ево их поново!
… Наредио сам брзу паљбу, а митраљезац и без моје команде просипа рафале. Учинило ми се тог тренутка да је само он водио ову крваву битку, да рафали његовог митраљеза значе много више него паљба целе чете…
… Ту смо их разбили и поново потиснули према Дрини.
… Убрзо потом дођоше из команде да виде ратно чудо: како је митраљезац Алексић јединим рафалом покосио толике непријатељске војнике…
… За мене је он био јунак дана и јунак рата. Све што сам касније видео и доживео, све битке у којима сам учествовао, сви подвизи војника за које сам чуо – било је премалено у поређењу са оним што је учинио тај митраљезац…
… Косио их је као снопље, а њега, јунака, покосио је тифус 1915. године…
… У Стублинама, код Обреновца, у пролеће 1915. године, стајао сам пред пуком: прикачише ми прво одликовање – Златног Милоша Обилића. Мени – двадесета година. Чујем, из наредбе, како се одликујем за успешно командовање у борбама…
… Пред Соколом, на солунском фронту, мој пук беше запосео Рововску косу. Ја – у чину поручника. У предаху битке, позва ме командант пука Божа Загорчић и заповеди:
– Поручниче Анђелковићу, ноћас узмите чету и повратите положај који су Бугари напречац освојили!
… То је било све што ми је речено. У току ноћи сам припремио војнике – рекао сам само неколико речи о значају тог положаја који морамо да освојимо… Кренули смо у зору. Ишли смо полако, опрезно, али приметише нас и осуше ватру. Нисам имао куда, већ и ја наредим брзу паљбу, а затим – јуриш… Истрчаше и они из ровова и кренуше. И ту настаде – клање. Прса у прса… Један искочи преда ме, хоће бајонетом да ме пробурази, али га мој војник млатну кундаком и он се стропошта без речи… Другог, који је бесно кидисао с бајонетом на пушци – смакао сам питољем…
… Битка је трајала два сата – једва смо повратили положај. Али, ранише ми четири војника и двојицу убише. Рањен је и мој заменик, резервни наредник Светислав Вељовић из Осладића. Бугарски губици били су знатно већи…
… Ту сам добио и другу Златну Обилићеву медаљу. На том положају сам остао све до пробоја солунског фронта… Али, да не говорим о томе – то је био задатак коме су могли да одговоре само они који су презирали смрт: они који су неизмерно волели своју земљу, дајући јој све, а од ње нису тражили ништа…
Драгомир Анђелковић је пензионисан у чину пуковника. У априлском рату 1941. године заробљен је: провео је четири године у ропству. Живи у Београду, Вишеградска 12.
