име: Живко
презиме: Анђелковић
име оца: Петроније
место: Азања
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ЦИКНУ ТРУБА ЈУРИШ
Ја сам Живко Анђелковић, рођен 1896. године у Азањи, отац ми се звао Петроније, имам четири разреда основне школе.
У рат сам отишао деветсто петнаесте као последња одбрана, нисам ни регрутован. Од куће сам пошао за Милановац па за – Албанију.
У Милановцу јавим се крагујевачким резервним трупама, припаднем другом пуку. Добили смо аустријске пушке, а муницију друге сорте… Ништа од одела не дадоше нам, идемо у сељачком.
СНЕГ СЕ ЦРВЕНИ ЗА НАМА
Повлачили смо се до Косова и преко Косова. Уз Шар-планину путујемо три дана, и трећег дана видим одакле смо пошли: пењемо се у цик-цак. Једва изиђемо уз планину, једва сиђемо низ планину.
Кад смо стигли у Приштину, свуд војска напунила, не може нигде да се увиђе. А снег ваздан падао. Једна школа била празна, улазимо колико је могло, а ми што смо касније стигли остадосмо напољу, до чукљева у снегу. Ту добисмо по три кашике белог брашна. Ми оно брашно у воду те проври – чорба мало, без соли, без масла. И ујутру продужимо даље… Албанци су пуцали само кад неки иде у пљачку, онако нарочито нису.
Повлачили смо се по снегу, блату, нема шта да једеш – нико те не пита, ноћивај напољу, сутра крећи. Петнаест дана ништа нисмо добили за јело. Нађемо успут купус посечен, па онај лист остао, и негде празилук, остало неко перо – изедеш понеки лист и идеш даље.
Пешачки се повлачимо у правцу Валоне. Са нама није било бежаније, само војска. Али војска последња одбрана – младићи. Неко је имао ципеле, неко опанке поцепане, неко завио крпама ноге, али многи су били боси. Снег се црвени за нама од крви куд прођемо. Дању идемо, а ноћ проведемо у некој ували, у неком пласту.
На једном месту добисмо кукуруз неки албански, по један коричак, и то онако живо да поједеш, некувано и непечено. Падне ми зрно у блато, ја се сагнем да га узмем. Онај иза мене пита:
“Шта се сагињеш?”
“Ма паде ми зрно!” – и оно једно не сме да иде у расход.
ПРОПАСТ СА СВАКЕ СТРАНЕ
Било је и лошег односа официра. Једном приликом командант пука војнике који су застали па не могу да путују даље, сакупили се у гомилу па заложили мало ватре, а он с коњем преко њих претрчи; газио и грање, и ватру, и војнике: “Што, каже, не иду него стају?” А не пита што војник није јео три-четири дана… Увече кад заноћимо ако има неког грања, нађемо мало, ми заложимо. Оно дође посилни, каже послао га командир, покупи и оно мало. У његовом шатору гори ватра, код нас опет нема. Пропаст је била коначна, са сваке стране.
У околини Дебра било је: путовали смо цео дан и снег пада цео дан. Ми молимо команданта да напред устави тамо да не би путовали целу ноћ. Треба да заноћимо, али ту где смо стигли увече немамо где, а даље да се иде не може: лево река, десно планина. Ми заложимо мало ватре, она се угаси. Онда се договоримо нас педесетак па разгрнемо снег, метнемо пушке оздо, полежемо, покријемо се шаторским крилом и удувамо унутра. Онај јао нога, онај јао рука – утрни. Те претерамо ноћ. Изјутра се дижемо да идемо одатле – четрнаест у снегу остаде: који су легли заморени, малаксали, остадоше у снегу – помрли!
Могло је нешто да се нађе, зађе неко по кућама арнаутским и тамо је л’ погине, је л’ донео нешто. А ја нисам нигде врдао, него трпим и идем напред. Ја сам куповао од Арнаута проју: дао сам једанпут нове вунине рукавице, дао сам други пут капуљачу неку с главе, дао сам после каише завијаче – те ми дају по парче проје. Поједем проју и одмах нема, сутрадан опет нема ништа… Ишао сам у чарапама; један дан угодим да газим једну страну, други дан другу, трећи дан газим оне наглавке, четврти дан – бос. Пушку и муницију смо носили донегде, али нико није водио рачуна о томе.
Идемо кроз Албанију – виђао сам војнике, попадали по блату, мртви; не идемо ни стотину метара, а наиђемо на мртваца. Мртвац се простро кроз целу Албанију. Има она песма што каже:
“…биће храна за годину дана
за скуп врана са целог Балкана.”
То су испевали за нама. Лежи на сваких педесет-сто метара мртвац. С некога свукли одело Арнаути и остао го. И оно једу после пси, вуку. Видео сам, колико хоћеш, да пас растрже мртвог човека. Пред нама леже мртваци где ми пролазимо, а за нама падају мртваци. Није закопавано, то је лежало стотинама. Ко може коме да помогне кад идеш и само мислиш кад ћеш и ти да паднеш! Видиш човека пао, ти пролазиш даље поред њега и не гледаш.
ОТЕШЕ НАМ ВАТРУ
Нас пет регрута идемо тако. Поче снег да веје, а ми боси, ко те пита, везао сам неке крпе око ногу, све мокре, а ми да заноћимо у једној колиби. Нађемо мало грања, заложимо ватру и метнемо оне крпе однаоколо, да се суше, оне чарапе и обојке, и да претерамо ту ноћ. На јело не мислиш ништа, ко те пита. Кад, наиђоше наши војници, стари војници, њих тројица. Па кажу:
“Шта ћете ту?”
“Па, ето, застали смо. Мало да се огрејемо. Мало сушимо ове обојке, па ћемо да идемо ујутру.”
“Ајде, излази!” – каже један од њих. Па ’де да излазиш кад напољу веје снег, а не знамо где је јединица отишла!
“Је л’ нисте још изишли?” – па стави шаржер у пушку и узе пушку на готовс. Ми се подигосмо, ми регрути, подигосмо се па на врата. А веје снег, ноћ. Онако боси, ко те пита, покупили у руке оне обојке. Старији војници, наши, изјурише нас, а било је места и за њих, још десет њих ту да стане. Али они нас изјурише, а они остали. Остали они ту. Идемо тако у ноћ да нађемо нашу јединицу.
Месец дана смо путовали кроз Албанију.
ИЗДРЖИ КОТРОМАНАЦ
Дођемо у Драч. Четрнаест хиљада нас је било – три пука, а остало шест хиљада у животу: које изгинуло, које пропало онако. И ту нас прво, као, прихватили Талијани. Али безвољно, нису дали ништа… док није стигла француска помоћ.
Из Драча пребаце нас у Валону. У Валони смо били свега два дана. Умирали смо и у Валони. То је јануар месец девесто шеенаесте. Одатле смо пребачени на острво Вид.
На острву Вид двадесет хиљада је помрло. Ту је било само умирање. Који су оценути да су слаби, ту су остављени; који су здравији иду на Крф. Пет дана издржи котроманац ту! Ако останеш жив – за Бизерту. Увече сви живи, ујутру толико мртвих да нема ко да их позакопава, нема ко ни да копа оне рупе више. После, на лађе: долазе лађе до обале, натоваре, натоваре мртвих, па иду две-три стотине метара у море, затуре, затуре, па се врате овамо. Војска замрла, загладнела, Французи дали јаку храну, неки се најели и ту страдали. Да ’простиш, врши нужду где стане, цеди се човек. Кад уђе у клозет, нема га да изиђе, Француз трчи тамо за њим… Ваши – да се отребиш не можеш. Ма нема, пропаст! Пети дан стали смо овако у фронт, лекари француски и наши дошли да прегледају редом. Којег издвоје из строја, предвиђају да не може да остане жив, остаје ту. Стоји поред мене један Ваљевац, крупан човек, њега изведоше – да умире, нема шта. А ја крај њега онако ситан, сав сам претрнуо. Доктор ухвати мене овако за леву руку, подиже ми очни капак, погледа и – прође. Имао сам само 40 килограма, живи костур, ништа више.
БИЗЕРТА, ФРАНЦУЗИ
Уђемо у лађу за Бизерту, лађа била француска, са шест спратова лађа. Како улазиш тамо, са себе скидаш све и бацаш. Одмах нас Французи шишају, бријају, купају. Онда распоређују: по четворица у кабину. Улазиш тамо – кревети намештепи, чаршави бели, а ти онако го легнеш. Одело смо добили ново све, само смо били боси. Добисмо да једемо, уз јело и чашу вина. Али ја ожеднео, хтео бих ја воду. Тражим. Француз дође, донесе ми – чај! Ја опет тражим, он опет чај. Причам овако рукама како бих воду. Он мени, исто рукама, како мој стомак није здрав за воду… Легао сам, а Француз наиђе, па подигне оно ћебе, гледа јесам ли ја жив, јер многи су умирали и на лађи. Кажу да је на тој лађи било хиљаду војника. И тек сутрадан пробудим се – дудњи нешто. Видим да сам на лађи. Лађа путује, а савезнички сумарени прате лађу: један напред, други позади и по један лево и десно. Чувају.
У Бизерти су нас опет прихватили Французи, ту смо били пет месеци; опоравили се и завршили регрутску обуку. Боравили смо у касарнама, командант је био генерал Гепрат: висок, имао браду.
Французи су према нама били најбољи, свуда. Кад добијем дозволу па одем у варош да купим неку ситницу што ми треба, и уђем у радњу, узмем, па хоћу да платим, а Француз: “Нон, нон” – не да. Где је теби кућа, каже, и ко ће да ти прати трошак? (Ми смо имали новца, добијали смо по пет франака.) Ухвате нашег војника, увуку га у кафану и – једи, не смеш да поменеш да платиш. Такви су били Французи према нама, док Енглези су друкчији, Енглези су били горди, а за Талијане већ сам рекао.
ВРАЋАМО СЕ ЗДРАВИ, ПРАВИ
Генерал Гепрат испраћа нас за Солунски фронт. Полазимо. Прати нас војна музика, француска и наша, само грми! Ми марширамо, ми све младићи, а народ изишао па само чујеш вичу: “Вив ла Серв! Вива!” Неке жене плачу, знаду да ми идемо да гинемо, да идемо у борбу. Ми у строју четири по четири, млади, здрави, на нама ново све, сија, газимо укорак, музика војна свира, француска музика напред иде, за нама наша. Врши смотру генерал Гепрат. Говори нам: “Не бојте се, јунаци, ја сам вашу лађу очеличио, ја сам ваш пут очеличио…”
Враћамо се здрави, прави и униформисани. Опет у лађу. Лево и десно плове сумарени, чувају лађу. Излазимо на палубу. Има и ко залута, па не зна да се врати у кабину; залута кроз оне ходнике, лађа триста метара дугачка, има шест спратова. Неки повраћају, неки певају – како ко. Излазио сам на палубу: горе су ти сами чамци, не дај боже потапања.
Имамо и појасеве за спасавање. И онда нам казали: у знак, каже, опасности лађа има да свира, а ви одмах појасеве да опашете. Излазите редом, неки могу да иду горе; има чамци, са њима је сигурно, нема да се бојите ничега… Учинили једну пробу: свирну лађа. Оно кад јурну, на све кидисало да изађе на врата наједаред. И не може нико! Па, ви, каже, ниједан не би изишли. Слободно излазите полако, неће лађа тако брзо да се потопи… А међу нама ретко који да је умео да плива, можда они који су расли поред река, ових великих.
ТРИ МЕСЕЦА У БОРБАМА
У Солуну причекали нас наши официри, наша војска. У Солуну ја нисам био ни дан, само сам прошао, и то ноћу. И – осам дана смо ишли до фронта. Није то толико далеко кад би се ишло онако слободно, али војска натоварена, тридесет кила тешка ратна спрема на сваким. Само падају војници: терет, замор, тешка ратна спрема, топло време – занесе се и пада.
И добијемо нови распоред: ја паднем у четрнаести пук Тимочке дивизије, прва бригада. Командант пука се звао Живан Јанковић, потпуковник. Тад су наши били повели борбу на Битољу и заузели Нешковац, али Бугари поврате тај положај. И, нас одреде да идемо у помоћ.
Целог дана смо путовали до положаја. Кад смо стигли, другог дана, у борбу одмах. То је било крајем лета девесто шеенаесте године. Дванаест дана горе у рову будемо, а дванаест дана доле у позадини.
Ровови су били у висини човека, на сваких пет-шест метара земунице, по шест војника у земуници; одуд улазиш на врата, а тамо су пушкарнице и бронзани штитови на пушкарницама. Авише нас покривено, по два метра камен и земља. Утврђено, граната удари горе и ништа не може нама.
У ровове долазио краљ Александар, њега сам видео, краља Петра нисам. Степе се сећам као да га гледам и сад очима: враћамо се из борбе, није нам ни до чега, он дошао међу нас. Ми – као да нам је неко најрођенији дошао.
Једном, кад су нас смењивали, а мене тера ђаво да гледам како води други пук борбу, пред нама, можебит удаљено као Грчац од Азање. Кад оно отуд звизну метак, па ту, код руке! А ја се скљусим доле. Мислим-рањен сам. Скинем одело и погледам: и кошуљу, и блузу, и копоран – све проби и поред руке гребнуло. Само једну шаку још, па баш у срце. Па шта ме тера ђаво да гледам ја, кад сам јуче био у борби!
Три месеца смо били у тим борбама. Борбе су биле жестоке. Толико смо ми страдали и изгинули да је бригада преполућена била, те смо ушли у састав треће бригаде. Заузет је Битољ и шеснаест села око Битоља. И пао Кајмакчалан и већ проглашено да је један део наше државе ослобођен, да имамо један део своје државе.
Осам дана је на Кајмакчалану борба била. Осам ноћи рефлектори из позадине светле. Само чујеш хуку и ура, и јауке и трештање и само дим видиш по бојишту. Осам дана тако… Имаш новине, дневне, све знаш где се шта ради. Чита војска. Осми дан каже: На заузећу Кајмакчалана 800 војника и 17 официра српских погинуло. То је било деветсто седамнаесте године.
ОСТА ПАВЛЕ
На Царевим рововима, где сам био у борби, ја сам контузован и претрпан гранатом. Мој друг из Мраморца, Павле, погинуо – лепо смо живели и један леба делили. Између нас пала граната, али више на његову страну, и он погинуо моментално. А ја сам, багим, остао читав, само – три дана нисам чуо на уши. Онако сам заглунуо од оног потреса. А цео дан била артиљерија пуста тај вис, само севају гранате пред нама и позади нас. На том вису. Само из нашег вода девет војника погинуло и водник десети.
Кад је граната пала, знао сам за себе. Поред мене био неки Алекса из Ресника, у своме рову. А ја довучем се онако трбушке код њега, побежим. Он пита: “Камо га Павле?” Реко’: “Оста Павле!” – моментално сам видео шта је. Остаде и мени пушка, а војник не сме да буде без пушке. И ја милим, па полако, да узмем пушку. И таман да је дохватим, оно нема два метра од мене, кад рикну граната… затрпа ме оном земљом. Дао бог оста’ жив. Оно потеже друга, опет!
ВАТРА СЕ УЗЕЛА ДО НЕБЕСА
Туче и наша артиљерија. У први ма’ наши штеде муницију, научили раније кад није имало. Французи то примете па кажу: Ако Бугари баце сто граната, одмах двеста! Они хиљаду, ви одмах две хиљаде! Све дупло. Немој, каже, да буде друкчије, Ми имамо, каже, граната да патошемо Србију. Почну опет Бугари, али ови наши кад развуку, одмах их ућуткају. После, на сандуцима пише: ПЕШАЧКА МУПИЦИЈА и АРТИЛЕРИЈСКА МУПИЦИЈА. ПАЛИ, МУНИЦИЈУ НЕ ЖАЛИ.
Па после да видиш како наши бију!
Ми смо стално у рову: где заузмемо положај одмах се укопамо. Имало прилике кад смо видели и чули Бугаре. Они на једном брду, ми на другом, само нас дели провалија, поток неки. Чујемо ноћу кад они разговарају, а они, можебити, чују нас. Некад узму па свирају у свиралу. Бивало је псовања и довикивања толиког да се више не разуме шта ко коме виче и псује.
Бугари су били добри борци, али нељуди. Кад ми заузмемо село, они на конту наше војске бију артилеријом то село. То су македонска села. Народ побегао од кућа, тамо под планином кука, запева, а овамо цело село гори, ватра се узела до небеса. Двадесет села су изгорели Бугари артилеријом… Три месеца сам био у тим борбама, па се вратим у састав наше дивизије. Били смо на фронту “Центар”, а лево је Крива чука, и ту смо били, и ту се гинуло. Па од наше четири чете направљене две! Од прве и друге постала прва, а од треће и четврте постала друга.
БУГАРИ И НАШ ХЛЕБ
Једном био ја тако на стражи.
Иду отуд два Бугарина, на предају иду код мене овамо. А ја не знам да они иду да се предају. Погледам – они раскопчани. И немају пушке. Изађоше пред ров: “Теслим, братко, теслим” – предају се. Ја их уведем у ров, мало буду ту код нас док дође наша смена. Одведем их код командира чете, командир чете код команданта батаљона, и тако редом. Али док су били код нас у рову, оно долази храна каква хоћеш: месо говеђе и овчије, ма свачега. Леба добивамо два кила на двојицу. Један једемо, други остане – баца се леба! Кад Бугари видеше то, кажу: “Они кажу нема шта да јадите. Да знају, сичко би се предали. А да видите шта ми јадимо” – па извади једно парче проје као длан, извади из торбе. “Ето, то ми јадиме. Све наш, каже, Борис дао Герману за гвојзе. Дао леба, а ми гвојзе јадимо.”
Идуће ноћи – био неки жандар код нас, у војсци и он – па кад беше пред поноћ, каже: “Макар не јели ми један дан” – па узе два леба, његов и његовог друга, па се привукао тамо близу њиховом рову, па накачио онај леба на мотку. И врати се. Била месечина, један дође “да га зема” па макар погинуо. А ми гледамо, не пуцамо. Кад беше сутрадан, предају се Бугари све више. Ето их, предају се и сваке ноћи. Заробљенике одмах воде у Солун, има тамо где се стовара муниција. Кад сам једном отишао Мику да обиђем, рањеног брата, оно камаре граната. Камаре! Само, без упаљача. Зато, мислим, они кажу да могу Србију да патошу гранатама, припремљено за овамо.
ЦИКНУ ТРУБА ЈУРИШ
На Грунишу Бугари су били на једном вису горе, а пре два дана тај вис су били заузели добровољци под командом Војина Поповића, и изгинули много, све виде се по брегу мртви кад смо ми дошли да их сменимо. На Груиишком вису нас командир чете натера – нашу чету звали хајдучка чета, официр нам био храбар, звао се Сима Поповић, Ужичанин, капетан прве класе, највиша одликовања он има – натера нас у први борбени ред.
Кад је било преконоћ, ми се подвучемо на педесет метара до непријатељских ровова па се маскирамо и ископамо ровове. А иза нас други борбени ред, па трећи до саме реке. Црна река доле јури, а преко реке артилерија наша и француска. Они бију тај вис, па лепо гранате зује преко нас, одбијају се, падају око нас – близу много.
Сутрадан пред подне пронесе се глас међу војницима: у дванаест сати јуриш. Дању! А почела да бије наша артилерија изјутра. Кад је било у дванаест сати, којег год војника погледаш он поцрнео као земља. Зна шта га чека: смрт! И онда ћутимо ми тако. Прође дванаест, војници овако само један у другога погледају; сад ће, сад ће. Прође један – ништа. А два сата кад беше, оно цикну труба из штаба доле, из пука, даде знак четним трубачима. Они свирнуше: Устај! и напред! Ураа! И само видиш – устаје се, ура! Ров на ров! Толико смо били примакли се близу да кад они бацају бомбе, оне преко нас прелећу, преко глава наших падају иза нас. И ми избисмо на ровове њихове горе. Како избисмо, кад сложише отуд да бију, као оно кад бациш шаку жита – меци! Неки наши падају, гину, неке ранише. И Миту Анђелковића ранише, брата ми од стрица. А један – кувар био раније – у јуришу он леже иза једног камена и узе да повраћа. А капетан извади пиштољ па на њега. Он кад јурну напред, у строј горе. Напред, па сад шта коме бог да! Кад ја погледах лево, оно наши Дринци избише горе на ровове, из стојећег става. Било је наређење да Дринци у истом минуту заузму непријатељске положаје да се онај који пре изиђе не би изложио бочној ватри. Али они мало закаснише, те нас закачише отуд непријатељски митраљези. Кад избисмо на ровове, Бугари бацише пушке и увис беле марамице: “Теслим, братко, теслим.” А неки јурнуше да беже испод оне планине – све гомиле Бугара. Ту смо заробили и команданта дваес првог бугарског пука. Изненадни јуриш био. И заробили смо три батерије топова, и војске ко зна колико.
СВАШТА, МАЈКУ МУ
Кад смо то заузели Грунишки вис, и кад је погинуо комитски војвода Војин Поповић, ноћу чујем као да негде близу говоре три војника; “Братко…” – а ја ослушнем у којем су правцу, па пођем тамо. Кад, они митраљез наместили! Али ми их већ заробисмо. После мислим: братко, братко, а овамо митраљез намештају.
Ту смо били преко ноћи па одмах изјутра смењени. Кад изјутра, оно једног Немца тера Рус. А ми питамо где се њих двојица нађоше. Кажу, наш Рус био заробљен међу Бугарима, знао немачки, а Немац био у патроли, па га овај викне, немачки, код њега. Немац дође и тако га Рус зароби, те пребегне он и дотера Немца. Свашта, мајку му.
После неколико дана, то је 1917. година, све Русе повукоше, сменише са положаја. Плачу они као киша, до сада били у савезу и све, а сада као заробљеници – зато што код њих избила револуција тамо, па са Немцима закључили мир, те им Французи, Енглези и ови наши не верују више.
На једном брду, не знам баш како се звало, одступио први батаљон, а ми нисмо били у тој борби, то је до нас било, али узмемо да бежимо са наших положаја. А командир чете – Сима Поповић, учитељ, он је био храбар претерано, не мисли да ће да погине, добио и Карађорђеву звезду, и Белог орла и разна друга одликовања – он кад викну: “Тако мислите да ослободите нашу мајку Србију?! Нааатраг!” А ми натраг, наново ураа! Ура на наше ровове, да их повратимо. Али официр ишао пред нама, имамо онда куражи и ми.
МИСЛИМ ЧОВЕК ЈЕ
На коти 1212 била борба, па наши одступили. Девети пук одступио, а нас натерају да примимо борбу. Ту је била борба до после поноћи, па се ми укопајемо да би после ишли у контранапад, а на десетину метара око мене неколико мртвих Бугара. А један јаоче у оном мраку. Кад ископах оно ровче, а ја реко’: идем да видим шта хоће. Одох код њега тамо, са једним другом.
“Што јаочеш?”
“Е, братко, каже, рањен сам.” А ја њему:
“Зашта се борите? За Македонију? Мислите да Србија не постоји?”
“Е, братко, каже, Македонија стара Булгарија.” А мој друг каже:
“Убиј га, јебем му мајку његову!” Али он упита: “Имаш воде?” – а ја имам, али знам да понекад цео дан не добијемо воду, у борби. Па мислим, ’ајде да му дам мало. Сагох се ја, мислим човек је, опет. Реко’: “Немој да пијеш много ако си тешко рањен, шкоди ти.” А он узе чутурицу, накрете – па да ја не тргох, хтеде да попије све. И како сам се сагнуо да узмем чутурицу, он потеже нож на мене! Те га мој друг једним метком уграби.
КУЦНУО ЈЕ ЧАС
Годину дана и јаче деветсто седамнаесте само се граде путови, спроводнице, само се укопавало целу ноћ.
Кад смо деветсто осамнаесте средином септембра требали да пођемо у пробој Солунског фронта, баш уочи тог дана, нама држи говор пуковник Живан Јанковић (то је четрнаеста тимочка дивизија).
“Војници, каже, куцнуо је час да ослободимо нашу мајку Србију и да пођемо у загрљај нашим милим и драгим, који нас толико година жељно очекују. Идемо у борбу. У борби може и да се погине. Сложно, браћо, напред, победа је сигурна, наша и наших савезника.”
У пробоју били смо на Добром пољу. Са нама у борби били су и Сенегалци. Опаснији су борци него ми Срби. Кад ја погледам где је он дошао и како се бори! Гину! И ја гледам: рањен, рука откинута, носе га на рамену, на носилима – он само што стење. А наш кад му прст откине, кука из гласа. Више су волели да су са нама него са Французима, па су тако и распоређени.
Кад смо кренули у пробој, свако кидише да иде напред само, па погинуо-остао. Не мисли на смрт.
Ми смо за петнаест дана избили на бугарску границу, код Царевог села. Наша коњица изби пре и Бугари је заробише. И стигосмо ми ту – планина Плачковица, ми смо прво на њу наишли. Ту смо заробили цео пук Бугара. И коњички вод је одробљен. Одмах. Дошли смо до саме границе. Само што треба да се уђе у Бугарску. Али Бугари сазнали ту ситуацију, па клекнули пред Французе и пред Енглезе па кажу: “Ако прође српска војска кроз нашу земљу, све ће да побију.” Тако би и било. Ја сам био у Тимочкој дивизији, њини крајеви били под Бугарском. Имало је мојих другова којима су Бугари побили породицу, па би све под нож. И, нас окретоше овамо лево, ка Нишу, а тамо Французи и Енглези. Овамо смо наилазили на Немце већином. Бугарска пропала.
За Ниш битка трајала три дана, Ниш падао из руку у руке. Кад су попустили на Нишу, после, само беже. Ту је погинуо и командант Милић Пантелић. Толике муке провео и пред Нишом погинуо, пред кућом својом погинуо.
ОБУЧИМ РЕГРУТЕ ПА КУЋИ
Кренемо из Ниша ка Ужицу, Пожеги, до Бајине Баште. Па преко Дрине: Сребрница, Власеница, Хан Пијесак, Сарајево па за Дубровник.
У Дубровнику смо се демобилисали, редом, по групама. Али ја добијем за каплара, задрже ме на обуци регрута, стижу регрути нови, те сам њих четири месеца учио. Ја сам дошао у Азању, можебити, у мају месецу 1919. године.
За четири године ратовања добио сам само две писме од куће, преко Црвеног крста. Био сам жењен, тај син што ми је 1945. погинуо у околини Добоја, звао се Милун, њему је било годину дана када сам пошао у рат.
Од одликовања имам Албанску споменицу и Медаљу Милоша Обилића. Мене су били одликовали раније Крстом светог Ђорђа, руским орденом. Искрсла руска револуција, то ордење укину. Уместо Крста добијем Златну медаљу Обилића – одмах за Карађорђевом звездом највеће одликовање, рачунало се као херојско одликовање.
