25. новембар, Беране:
После подне смо стали. Нека наша одељења која су се повлачила морала су одмах да иду на положај да заједно са црногорским бригадама зауставе непријатеља, који би могао да пресече одступницу. Тражили смо стан. Једна госпођа нас упућује на кућу учитеља г. Љубе Недића. Ми одлазимо, но баш до те улице свратимо у једно сокаче и наиђемо на једну собицу која нам се допадне. Када сам газдарицу запитао за тога учитеља, тек тада сам се сетио њега као старог познаника. Решим се да му идем сутра, пошто из стана нећу да излазим када смо већ сви ту и када су нас укућани дочекали врло лепо.
Вечерас дође у стан један младић, студент филозофије, кога сам у Београду упознао, но кога се ове вечери никако нисам могао да сетим. Он се пољуби са мном, а ја глупо питам познајемо ли се. “Познаћеш ме, сетићеш ме се, не брини, него, хајде на вечеру. Ја сам зато дошао!” рече ми. Наравно да не одбијем. Пођосмо сви. Поделисмо се. Пола нас код њега, а друга половина код једног његовог друга, такође студента. По вечери смо били сви код тога друга његовог – Муслимана. Поразговарасмо се мало и одосмо у стан.
26. новембар:
Данас нађемо наредника и још неке и решимо да сутра пођемо. Ја сам био до Јове и госпођа која нас је упућивала његовој кући била је његова жена. Она нас је у своју кућу слала. Она ми учини неке набавке за све нас и ја се те вечери са њима опростим.
27. новембар:
Стигли смо пред мрак у Андријевицу, где нас је Душан требало да чека. Нађемо га. Нађем овде и ујака Љубу, са ким се срдачно пољубим и поред неких ранијих глупости. Опростимо један другоме. Заноћимо поред једног бивака без ватре. Нисам хтео да ми други плаћа преноћиште и онда када то не мора да буде.
28. новембар:
Данас смо мало доцније пошли. Хлеб се никако није могао наћи. Оно мало што из Подгорице дође, даје се за трупе које су на положају и за трупе чији су официри енергичнији. Ми имамо једног наредника који је сушта супротност енергије. Пењем се уз брдо, преко кога пут води на цикцак. Колико опет пострадалих коња и волова! Шуме доста, има хлада, али је ипак врло тешко ићи. Одмарамо се често. Наишао сам на Маџаревића, који ми је сам понудио цигару дувана. Додавши: да он зна да ми нисмо били криви у афери која је у школи избила прошле године. Онај, каже, који је био узрок не би ме понудио. Којешта! Он је официр резервни и у сваком другом случају ја бих га оштрије одбио и не бих му узео понуђену цигарету. Овако сам прећутао и узео. Кад смо се испели, почео је да се хвата сумрак. Ми смо се мало још спуштали, а онда седнемо лево од пута, у једну шуму, где је било обореног дрвећа у изобиљу. Изаберемо место у заклону и набацамо грање, да је цела шума око нас била осветљена. Поткреписмо се на једном брду јелом на брзу руку зготовљеним и полежемо уз пламен. Неки потајан страх обузимао ме је од сенке које је високо дрвеће под пламеном чинило. Дуго сам мислио о много којечему. Често сам се будио, пушио и разговарао са понеким будним коморџијом. Пред зору одспавам мало више.
29. новембар:
Изјутра почне да сипи ситна киша. Ми кренемо и уз пут, због застајкивања и закрченог пута, изгубисмо не комору, већ три магарета која су теглила остатке пртљага. Нађемо се у Муској Реци, среском месту. Овде, у једном хану, на трему, нађем Бору. Решавали смо се да останемо ту због кише, но, пошто је командир коморе, наредник, био мишљења да се иде даље, па макар и по киши – кренусмо. Бојао сам се управника као ватре. Ситна, досадна киша час престаје, а час опет пада, и ми са тешком муком успесмо да се код једног хана задржимо. Ту узмемо собу, спремимо мало кромпира куваних и преноћимо.
30. новембар:
Данас смо прошли по ноћи један каменити део пута. Цело брдо од самог камена. Киша нам се, у млазу, слива низ лице и низ одело. Цокуле ми пуне воде. Предлажем командиру да заустави “коњицу” и да скренемо зарана. На конак, у неки заклон. Командир ћути, утонуо у своје мисли и гони штапићем гладне магариће. Секира ме то што неће ни да се окрене, када му предлажем. Продужим. Уз пут наиђемо на неколико ханова. Сви пуни. Ми бисмо још могли да нађемо места, али магарци нам сметају. Нико неће да их прими. Ми их, на послетку, пуштамо испред нас, а ми се погодимо са једним Црногорцем да нас својој кући поведе. Ишли смо лево од пута, уз сам камен, усеком путовали који преко самог камења води, три четврти сата. Једино то што смо се одмору добро надали учинило је да се не вратимо са пола пута. Најзад, стигосмо. Кућа му од камена уздигнута. Пред њом свега једно 50 м у квадрагу, мало парче земље које они обрађују. И она је измешана с камењем, али тек може да се употреби. Увео нас је у кућу. Дочека нас његова мати и снаха са пуно малишана. Сва су деца имала косу и очи плаве. Поседамо око ватре, раскомотимо се, обесимо шињеле и ћебад да се суше и, хвала нек је газди, запалимо по једну цигару. Вечерамо царски. Била је и кафа. Пошто смо се одморили намести нам те полежемо.
1. децембар:
Када смо устали, даду нам свакоме по проје за пут и једва прими, и то као награду деци, 20 динара. Треба имати на уму да је тада само једна проја цењена толико!… Сиђемо на пут. Поче киша, затим крупни град – циганчићи. Ударају по лицу, да боли. Двојица заосташе. Ми их по оваквом времену нисмо могли да чекамо. Спуштали смо се добрим друмом ка Морачи. Време се промени. Облаци се разиђоше. Време таман подесно, за купање. Већ смо сасвим сишли.
Прођемо кратку клисуру, кроз коју протиче Морача, а затим изађемо пред Подгорицу која се одмах видела у дну равни, а до које је још доста времена требало. Ветар је био толико јак, да смо једва ишли. Станемо у вароши тражити стан. Нема нигде. Нађемо наше командире и магарце и онда сви пођемо за стан. Срећом, један наш човек (можда једини на кога смо могли да наиђемо) пусти са магарцима да преноћимо у једном ходнику, који је био исто толико простран колико једна овећа соба.
Спустимо се и договоримо шта ћемо за хлеб и којим ћемо путем да продужимо.
2. децембар:
Нађем се данас прво са Галићем, а затим са Драгољубом. Он ме одведе у стан. Код њега сам вечерао, узео мало дувана и пара и вратим се у стан. Нађемо Вељу, кога је управник вратио са пута да би нас сачекао у Подгорици. Сви заједно те вечери говоримо о путу. Ми смо били за то да се иде језером. Ако баш не можемо да добијемо лађу, онда чамцем… Што се мене тиче, ја сам морао да будем за лађу, кад сам угледао кршеве покривене снегом, преко којих смо морали најмање два дана да идемо. Уосталом, ја сам командиру коморе, тј, благајнику предочавао да ћу ја у сваком случају више појести проје него што би коштао тај превоз чамцем.
Данас добијемо по једно парче проје за пут, после дугог мувања по неким војним надлештвима где је требовање требало да се овери.
3. децембар, Плавница:
Пођемо пошто платимо свако за себе Словенцу код кога смо били врло малу суму (0,30 за једну ноћ). Ми смо хтели да паднемо у несвест, али то је било у ствари. И благајник, и поред тога што су магарци имали одају одмах до наше, није хтео све ово да плати. Ништа, пођосмо. Пут којим смо ишли био је добар и раван. Пошли смо око подне, а у сумрак поче да пада киша. Прво ситна, па све јача и јача. Ја предложих да останемо у једном селу кроз које прођосмо, пошто у Плавницу на време можемо стићи и сутра кад пођемо. Нико неће да чује. Ја се једим. Грдим их све. Напослетку, готово у мрак, свратим у хан Горичана. Нас неколико пођемо да тражимо преноћиште, које је око пет минута удаљено, али нас нико не сме да прими. Нису навикли. Војска је готово сва прешла сувим. Код куће саме жене. Вратимо се у хан. Решимо да ту преноћимо. Попијемо сваки по неколико чајева, кафа и ракија. Ту беше један црногорски чиновник, агент из Плавнице. Питамо га ложе ли, а он каже да је нестало ћумура, но да ће можда доћи из Кадра… Тако крај столова преспавамо читаву ноћ.
4. децембар, Горичане:
Данас осванемо овде. Набавимо мало леба, продамо магарце са самарима по 20 динара. Вечерас пређемо у други хан чији нам газда да једну собицу на свом тавану и мало сена.
5. децембар, Скадар:
Јутрос смо у зору пошли. Наредник са својима отишао је мало пре нас. Стигнемо у Плавницу. Она је на самом језеру. Пошто ни у једној кафани нисмо нашли наше, ми узмемо чамац до места где стају “вапори”.
У чамцу се погодимо да нас возе до самог Скадра, ако се у лађу не будемо могли укрцати. Тако и би. Лађа је требало да превезе штаб неке дивизије и ми позовемо наредника, који је био на обали, да уђе у чамац. Пошто се мало промислио, он се прекрсти и уђе, а осталима напомену да могу и они, само ако имају да плате по 10 круна. Ови протестују и најзад се мире са судбином и одлазе. Два старца са децом и један поднаредник, такође са сином, улазе у чамац. Нас смо 20 равно и два Црногорца са једном женом узмахују веслима. Пођемо. Ја се извалим на кљун чамца и лежећи удишем пуним грудима ваздух и гледам у небо које се превлачи лаким облацима. Кажу да је језеро за време ветра врло опасно и да би у том случају морали да сиђемо на обалу и ту да чекамо док се време не промени. Тога се сви плашимо. Но, Црногорци нас теше да ћемо у први сумрак бити у Скадру.
Зауставили смо се до једног острвца, на коме из стења избија ловор. Одморисмо се мало и онда опет – даље. Ја одмењујем мало ону жену, али се брзо уморим. Чуди ме како они могу 10 часова да веслају без прекида. Пошто сам истресао и мрве из торбе, ја је бацим у језеро. Киша помало прска, али врло ситна. Не чини ништа. Видимо већ град скадарски и Тарабош, чувени Тарабош под којим је толико њих пало узалуд. Стара варош се већ добро види. Она је мала, са доста лепим кућама на десној страни Бојане. Улазимо у сумрак у пристаниште. Баш на самом улазу удари нам чамац о неки повећи камен. Чамац се заљуља и мало је требало па да пропадамо сви. Настаде погађање. Црногорци траже круне, ми им дајемо по нашу банку. Управо не сви ми, него неки који нису наши. Ми тражимо од наредника да плати. Он неће. Неће му благајник одобрити издатак. Црногорци се погледају. Ја оног до мене тешим. Он зауставља чамац. Напослетку, наредник плаћа са напоменом да му ми то надокнадимо, ако му благајник не одобри. Поскидамо ствари и џакове, натоваримо на леђа па пођемо. Улазимо у варош. Заустављамо се пред једном берберницом, која је претворена у привремени хотел за пријем путника. То је рентабилније. Унутра их већ има доста и газда нам напомиње да су сва места заузета. Ми нећемо да останемо. Отишли су двојица да нађу наше. Ми изађемо на улицу. Лепа ноћ. Мислимо како ли ће нам бити овде у месту од кога смо очекивали све. Одмах смо се разочарали, јер смо чули да су намирнице врло скупе и да се ретко шта може наћи. После дугог чекања врате се они што су отишли да траже логор наших. Упртимо ствари и пођемо главном улицом. Изглед, ноћу, био је врло добар и ми смо се зачудили лепим кућама и хотелима. Однесемо ствари у управников стан и одемо у логор. Срећни смо јер су господа из управе и особље баш тога дана нашли стан, те се можемо одмах у шатор сместити, иначе бисмо спавали напољу.
6. децембар:
Данас је реферисано управнику о нашем путу. Реферисао му је наредник. Управник је био бесан. Умири га, срећом, мало то што су његове ствари биле ту. Данас сам са кукурузом прошао цео дан, јер нисмо добили ништа… Дакле, и овде…!?
7. децембар:
Данас опет ништа нисмо добили. Решено је да отворимо болницу у неким касарнама. Још овог дана отишли су неки тамо да почну са чишћењем. Ја одлазим у варош, пошто се у шатору не може да седи због кише која никако од синоћ не престаје да пада. Решавам се да ноћим у вароши, али чиме да платим. Морам под шатором. Осећам ужасну малаксалост. Једва се вучем. Расејан сам. Не знам шта да радим. Идем улицама којима јуре наши војници, официри и Арнаути са тепсијама алве, неких колачића, са дрвеним папирима и др. ситницама које не коштају испод перпера. Перпери нас упропастише. Мењамо банку у девет перпера, а перпер вреди колико два гроша. Све што се продаје продаје се на перпер. Ако хоће човек да пије кафу, мора да попије 10 кафа или једну. И у једном и у другом случају дајеш перпер. Кусура нема.
Једва се откотрљам до логора.
8. децембар:
Данас смо прешли у болницу која још није готова, мада болесници у масама долазе. Они се сви трпају у једну неокречену одају са полупаним прозорима, без тавана. Азил у најпримитивнијем облику. Ноћимо у једној собици.
9. децембар:
Почиње примање по правилу и управник ме одреди да их ја примам, уписујем и да водим бригу о томе ко шта треба да добије – лакшу или тежу храну. И почиње рад.
Управник се од јутра до мрака чује. Своје примедбе прати шамарима. Мене је неколико пута грдио, но ја на то, срећом, не обраћам много пажње. Ми се знамо. Ја радим онолико колико се може и не осећам се кривим. Болничари још увек добијају врло мало хлеба, док врло много раде. Болесници су нестрпљиви када се раздаје храна, нарочито хлеб. Једног дана нисам могао да им изделим. Окупили се око мене. Нисам могао да дишем, а камоли да им делим. Изађем из собе и однесем напоље да исечем. Они сви за мном. Муку сам имао док сам им доказао да ја то нисам узео за себе, већ да сам хтео на миру да исечем.
По подне управник чује за узбуну. Пита ме шта је било, и не чекајући одговор – напада ме. Ја му предложим да се увери сам и да их пита шта је било. Улази, неки се жале, дижу се са пода, хватају га за рукав, за пеш од копорана, а неки тврде да су сви примили и да чак има некога који и по два пута прими. И управник вришти и псује све. Прети им да ће све да их најури и бежи из собе. Једнога дана долазе два војника, један на коњу а други поред коња. Пружају ми упут. Питам их јесу ли били у амбуланти општинској ради прегледа. Нису. Ја не смем да их примим. Разгледам упут: Михајло Андрић из Чачка. “Чи’ си ти?” Он ми каже. Ја се запањим. То је мој брат од тетке, кога до сада нисам познавао. У каквом се ужасном стању налази! Скинем га са коња и сместим привремено у собу где су сви били. Дам му моје ћебе. За себе задржим шињел. Скувам му одмах мало чаја и дам. Имао је рану на нози и био је опако изнурен. Пред сам рат дошао из Америке, где је дуго био, да се са својима види и онда га са осталима позову. На путу га опљачкали, а оно мало што му је било остало потрошио. Чим је била готова соба са сламарицама, ја га преместим. Односио сам му редовно чај и помало хлеба. Очистио се добро и почео да се опоравља. После неколико превијања и рана му пође набоље. То ме је радовало. Све што му је из вароши требало, узимао сам му. Причао ми је нешто мало о свом животу у Америци. Није он једини који је у толикој беди пропао. Колико сам год могао, помагао сам не само познате, него свакога за кога сам мислио да би требало помоћ да му се укаже. Али, то се могло врло мало… Наша болничка кујна претворена је у народну кујну. Са улица су долазиле избеглице, обавезници, заробљеници и сви који нису имали шта да једу и где да спавају. Њихов број је прелазио и цифру од 2.000 дневно.
У вароши, на улицама, говорило се једино о пасошу, ситнини и о месту где је Моравска стална војна болница. Свима смо давали место, ко год се пријавио, и пуштали их на амбулантно лечење, или да долазе на храну код нас. Они, пак, који нису могли да иду, задржавани су код нас. Једва смо могли да подмиримо све. Увек је готово недостајало за болничаре, пошто се прво болесницима издаје па нама. Колико њих има који не могу да се сете свога села, среза и округа, колико њих несретника замуцкује када треба своје име да каже.
Ужасне сцене одигравају се свакога дана пред вратима где их примамо. Све је то пало, па малаксало. Сељака, домаћина из Мачве или Шумадије, који је некада поносито ишао својим селом и био познат у околини као ваљан, видим како покушава да лаже да би добио два парчета хлеба или да би дошао до мало чорбе, иако не сме са онаквим стомаком да једе. Поремећени су из основа. Како сам се често осећао утучен стањем наших великана у подераним, прљавим и нечистим оделима. Сироти наши хероји са упалим очима, са прљавим брадама, полубоси и малаксали. Ја немам времена ни да једем, најчешће.
Понеки пут уграбим да одем око подне у варош да бих се нашао са неким својим. Али, ја немам никог свог. Имам једног ујака кога по неколико пута срећем и увек само питам за здравље. Решавам се да му тражим мало новаца, али не могу када се већ ни сам не сећа да ми понуди.
Бадње вече дочекасмо без песме, без весеља. Утучен сам мишљу о својима. Како су они? Ко ће сутра да им полаже? Ко ће да им честита празник? Ко ће ми мајци старој руку пољубити? Како је она? Је ли жива? Пати ли много што нисам крај ње? Божић пролази као и сви остали дани. Ничега што би нас подсећало на онај свој Божић међу својима, на чесницу, прасе, госте, честитања и на ону општу народну радост, која се тога дана огледа на лицу свакога кога на улици сретнем. Нема Цигана, нема дечице са малим пиштањима. Нема снега; једино Врховна команда са менажом у Hotelu de la Ville осећа, можда, свечаност овог празника. А они који се провлаче гладни поред те куће, можда, штавише и не знају који је дан! Они су заборавили то иако су, док су код својих кућа били, знали све, па и најмање свеце.
Нова година долази опет без ичега нарочитог. Осећа се у нашој соби, где се држе штавише и говори да је сутра празник који смо ми сви, тамо код наших кућа, жудно ишчекивали. Ми, обичаја ради, певушимо, али нам не иде од срца. Једна Нова година неће сутра донети као поклон слободу наше земље, јер ћемо сутра бити исто тако тужни као данас, у старој години…
1. јануар:
Уместо честитке са сликом, добио сам нови календар, јер је стари сав измазан. Ја сам ноћас углавном седео, до један час, и дочекао Нову годину. Са старом сам се мрзовољно опростио, процедивши: поменуло се, не повратило се!
Око подне паде снег. Крупне пахуљице покрише за кратко време земљу и то нам изазва тиху радост. Овај снег личи на наш, мада овде не памте када је падао снег. Овде само кише падају, и то онакве какве су код нас у позну јесен. Тужни смо, не можемо да се, уз смех, грудвамо као код нас. Нема наших милих шипарица, чија лица на снегу имају боју пољских булки и чије су уснице румене и сочне као трешње. Како је лепо кад код нас пада снег…
Данас нам донеше новост да ћемо ускоро кренути и да ћемо, можда, на Крфу, подићи болницу, где бисмо дочекивали наше болесне војнике. Добро је. Нека смо само што даље од ових људи који су у стању да пресрећу наша уморна одељења и да их гађају брзометкама, а празником и недељом на миси да клањају. Скрушени као невинашчад, која су преко целе недеље само о добру мислила… Благоје се поздравио са мном. Отишао је да се укрца, па за Русију…
7. јануар:
Данас је моја слава, а ми смо рано пошли из Скадра, предавши болницу другима. Синоћ смо примили по десет мањих пексимита, а оставили смо пун магацин непријатељу са хлебом и конзервама. То треба да нам буде до Драча, пошто морамо сувим, иако се говорило да ћемо се одмах укрцати. Свеједно, и ово ће се, на послетку, преживети. Жао ми је било Мике, кога нисам могао да евакуишем, јер сам није могао да иде, а кола која смо требали да добијемо ради евакуације нису стигла. Плакао је када сам се опраштао с њим. Ко зна шта све може од свега да буде! Ја се, као и он, са разлогом, највише плашим да их Арнаути не искасапе када се наше заштитнице буду повлачиле. Уз пут сретнемо један пук који се враћао из Сан Ђованија да заузме положаје над Скадром, да би се евакуација извршила без сметње. Сироти војници. Како су утучени што се, и поред тога што се не може ништа да учини, враћају натраг. Дан је леп и само да није и сувише топао, ишли бисмо врло добро и брзо. Овако, после паузе, после одмора, овај нас пут врло брзо замори. Једва идемо. Сви се жале да не могу да иду. Наш друг Никола остаје насред пута, не могавши да макне. Остао је са њим један наш, да покуша да га премести у неку кућу док се не осети боље. Вече је пало, а ми још идемо. Не знамо где је благајник изабрао логор. Он је пре нас пошао. Ноћ. Месечина таква да се врло добро види. На послетку нађемо логор, који је у близини Љеша. Полежемо око ватре, без шатора. Ја сам данас, онако уз пут, слистио све пексимите, који су требали да трају до Драча.
Воји вечерас наређује управник да са неколико војника иде у Сан Ђовани, сутра рано, за пексимит и да нас стигне… Полежемо…
8. јануар:
Прошли смо кроз Љеш. У пролазу видим ујка-Перу. Поздравим се и продужим. Почне киша. Иза саме варошице морали смо да станемо. Једине .двоколице које смо имали исечемо и архиву са канцеларијским стварима поделе војницима да, поред својих ствари, носе. Одреде неколико њих који ће да носе књиге, протоколе, хартије од вредности и касу у којој, поред неколико стотина динара, није било ништа друго до можда мало профитанца из канцеларије. Као да се каса не сме да остави, каса која је била један обичан тежак сандук, дебео и окован. Новац је могао у џеп од прсника да стане. Али, управник хоће тако. И на једну мотку обесе ту касу по двојица и носе… До подне смо се задржали на киши, пред неким лесама по којима може да иде само по један.
По подне кренемо. Ја се мислим да ли да продужим или да се вратим у болницу, пошто ми ноге дрхте и једва стојим. Осећам се ужасно малаксао. Подузима ме језа. Не, нећу. Пођем и ја. Један по један, идемо преко тих леса исплетених од грања и набацаних једна на другу кроз бару, која, како кажу, траје више од два сата. Коњи не смеју туда. Они иду поред леса. Вода им допире до сапи. Једва иду. Дуж целе лесе, и са једне и са друге стране, гомиле палих коња које је немогуће извадити када малакшу. Они се ту остављају. И неки још живе. Подигли само каљаву главу из баре и бацају се ногама, покушавају да устану, но узалуд. Један баш кад ја наиђох усправи се, докопа се предњим ногама лесе и изађе. Препречи нам свима пут. Крупан, сав у блату, да му се једва очи могу да примете, фркће. Ми стали. Не можемо ни напред, ни назад. Он се зањиха. Ја се тргох: може на мене да падне, да ме обори у бару и пригњечи својим трупом. Скљока се на другу страну. Ја протрчах. Он још неколико пута опружи и згрчи ноге, подиже главу из воде и пусти. Свршено је… Киша престаје. Ми пијемо воду из потока који се излива из те баре, али – жедни смо!
Ноћ је била, срећом, ведра.
9. јануар:
Тек данас смо видели како је водено било место где смо стигли. Једва смо извукли она два вола и неколико коња. Када смо пошли тим пропланком, на сваких 20 метара понека препрека од блата, где се могло заглибити. Бацамо грање, дрва, стабла и увек са тешком муком успевамо да пређемо. Наилазимо на малу реку коју треба прегазити пошто нема моста. Она је била доста широка и дубока. Арнаути стоје са коњима и преводе. Ја сам се мислио. Имао сам мало сребра од продатог ћебета и пошто су ми се на нози биле отвориле неке ране, ја се погодих са једним да ме превезе. Воја и Веља прегазе идући за Арнаутима који су знали најкраће место. Вода до кукова, заноси их. Шта им је било да газе када је вода хладна као лед, када је ветар!…
Са ове стране поткрепимо се мало и кренемо даље. Зауставимо се код неке бање, кроз коју протиче поток беличасто-плавкаст од сумпора. Цео крај одише сумпором и сви извори имају воду која се због сумпора једва пије. Наилазимо први пут на жандарме Есад-паше, људе правилно развијене, са кратким џемаданима од кићанки и са пушкама. Логор нам је у једној великој шуми. Дрвећа доста. Неки упалили једно дрво чије је стабло имало метар у пречнику. Пламен се диже и из даљине изгледа као нека запаљена круна.
10. јануар:
Пут је још увек врло рђав, али тек може да се иде. Ствари мало што тежају. Ја их већ нисам ни имао, јер из искуства сам знао да је добро понети све што је потребно, али сам знао и то да је тешко носити. Само хлеб, то је било оно што сам хтео да носим и то онолико колико ми је за два дана било потребно. За више нисам хтео да се бринем. Ко зна шта се све може десити за то време, у приликама у којима све немогућности постају могуће. Са леве стране пута, у самом брду види се варош Кроја. Она ме подсећа на нешто, али не знам на шта…
Управник нас зауставља на једној ледини где није било опет биља, ни једне једине гранчице, ни воде. А ноћ је тако хладна. Мени ноге мокре, јер сам прегазио неколико потока и река. Ако ноћимо овде, пропашћу. Узмем шињел и одем код медицинара који, наравно, осећају “задовољство” што могу да ме приме, мада се раније нису сетили да нас позову. У шатору се окрећем, не могу никако да заспим.
11. јануар:
Када сам се пробудио и изашао, видео сам слану која је покривала ћебад неких који су још спавали. Још није добро свануло. Иверци од оног трња, од сламе и шаше, праве ватру. Само да се мало разгреју. Опет прођемо преко неких потока, шибља, воде. Коњи нам падају, сустају. Ми их дижемо и тромо вучемо ноге по блату. Докле овако? Арнаути дуж целог пута држе тепсије са неким питама и продају за сребро. Парче – динар. Па, ко ђе да има брате, кад се тако давно отишло од својих. Пред варошицом Шијаком нађемо место за логор, у близини логора наших дивизија које чекају да се укрцају. Од шпиритуса правимо ракију са куваном водом и пијемо. Увече дође Никола што је под Љешом осатао. Он стигао пре нас у Драч у друштву с неким нашим друговима који су са собом водили добро храњене коње. Управник одмах оде у Драч да види можемо ли се укрцати. Увијени шињелима као и остлих ноћи, поспимо поред мале ватрице од напабирчених суварака
12. јануар:
Изашао сам да видим море. Видео сам га у јутарњој магли, у даљини. Море, видиш ли, море; како ти долазе они који толико чезну за тобом, који су тебе ради своју слободу изгубили! Једном си видело наше чете. Оне су биле победним венцима накићене, оне су своје заставе поболе у твоју обалу, а сад, сад смо изгнаници који смо ти дошли са једном жељом, једном молбом: да нас примиш у своје крило и да нас однесеш некуда где ћемо се одморити за нове борбе! Да нас однесеш некуда одакле ћемо поћи да се опет боримо за слободу и тебе, о море, Јадране наш!…
Око подне су летели непријатељски аероплани и били, бацајући бомбе на главе оних који су више волели да умру него да положе оружје, оно оружје које је тако славно бранило огњишта њихова.
Управник је дошао. Изгледа да ћемо продужити пешице до Валоне. То нас убија. Ја апсолутно не могу даље. Имам грозницу већ два-три дана. Ране су на нози почеле бивати озбиљне. Ничим их не лечим. Ја семислим и решавам да останем у Драчу, јер ме ужасава судбина ових које сам уз пут видео како умиру и оних чије сам лешеве смрзнуте обилазио са мишљу да се и мени, можда, то исто може десити. Сутра се креће…
13. јануар:
Прошли смо Шијак, малу варошицу која је на самом путу за Драч. Идемо поред логора који су овде мало већи, јер нема тако добрих места као напред. На путу сретнемо војнике италијанске, са крупним мазгама натовареним вином и брашном, и Арнауте са породицама и пртљагом, који беже из Драча, заплашени бомбама и аеропланима. Есад-паша у аутомобилу пројури поред нас. Ја га нисам добро видео, јер је био на задњем седишту. Око 4 часа по подне дођемо пред Драч. Управник нареди да изаберемо логор под брежуљцима који су на путу за Валону, а он оде у Драч. Ми смо се зауставили код неких греда на обали морској, да сачекамо медицинаре који су отишли да виде може ли се добити храна и шта ће са нама бити. Врате се и радосно саопштавају да ће лађом са управником, а ми ћемо морати пешке. Направи се списак, у који уђе брат управников, два посилна, поп, учитељи и медицинари са једним апотекарским приправником – иначе куваром менаже. Ми затражимо да нас упуте у болницу, с тим да нас првом лађом евакуишу. Напишу списак за све нас и још даду неколицину привилегисаних, који су, узгред буди речено, врло добро изгледали. Пођемо са списком. Управник потпише и пошто нас те вечери нису могли примити, ми останемо да ноћимо у вароши, после доста добре и прилично скупе вечере.
14. јануар, Драч:
Синоћ се управник није могао да укрца, нису војници примили следовање; и нас данас не приме у болницу, зато што нам је акт узео један болничар па отишао у варош. Лекар прегледао све, а нас марширао и, видевши берберина како добро изгледа, додао неколико деликатних речи. Ни према осталим болесницима није био бољи, мада су они збиља жалосно изгледали и мада је он, здрав као курјак, сам очекивао да се укрца, пошто је у тој болници као болесник а не као лекар.
Дакле, три случаја спасла су нас. Да је управник отишао и да је чета примила хлеб и отишла, а да су нас примили у болницу, ми бисмо у сваком случају горе прошли него што се десило. Управник нас нађе после тога и саопшти да ћемо се сви евакуисати лађом још вечерас, и да идемо да то саопштимо осталима. То је дошло као глас с неба. После бомбардовања из аероплана, који су пре подне бацали бомбе, баш онда кад смо чекали пред болницом! Једна је бомба пала на педесет метара од мене, до једне џамије, баш онда када је аероплан био над самом мојом главом. Одмах после тога донеше неколико њих у шаторским крилима, све крви. Један мајор прође, такође, рањен парчетом бомбе у плећку.
Спремљени, чекали смо пред командом места. Веља донесе наше следовање пексимита и конзерви. Наравно да смо одмах навалили на то. Осећам се много боље. Сиђемо, пошто дођу сви, на пристаниште: чекали смо дуго. Почело је да се мрачи, кад над главама спазисмо аероплан. Њему се никако нисмо надали, сад бар кад смо веровали да не може да лети. Паничан страх обузе све. Сва руља која је чекала на укрцавање прште у нереду. Неки поскакаше у море. Ја легнем под један чамац као да ми бомба ништа не би могла да учини кад падне близу мене. Али, срећом, бомбе нису погодиле циљ и аероплан се удаљи. Сви смо били запањени. Једва смо се повратили. Зар у часу кад смо мислили да смо се опростили свега тога да наиђе? После дужег чекања, дође ред на нашу болницу. И ми, по двојица, прелазимо преко моста и улазимо у велике чамце. Када би попуњен број – кренусмо. Преместимо се, затим, у један реморкер и после 10 минута будемо сви на једној великој енглеској уљарици. Расположење дође одмах када сиђосмо у магацине где угаљ стоји и погледасмо. Сад нека буде све. Само једну ноћ да проведемо у заклону не мислећи ни о чему. Са нама је пошао и Аца Прокић, који није био обавезник. Пошто смо мало проћаскали, полежемо. Око 12 ч. ноћу лађа се крену. Ја изађем на палубу и кроз ноћ видим два торпиљера, који нас прате. Лађа се наша зове Сент Андреја.
